субота, 30. јун 2007.

INTERVJU: BORIS DEŽULOVIĆ (drugi deo)

5. Mođe li se živeti od pisanja u Hrvatskoj? Vi spadate u uspešne pisce, ali čini se da bez novinskog angažmana nema života...

- Od cijelog prvog izdanja mog prvog romana, pri tom solidno reklamiranog odjekom, recenzijama i nagradom za proznu knjigu godine, ja sam dobio taman toliko novca koliko dobijem za jednu i pol kolumnu u Globusu. A nisam u Globusu baš plaćen kao Beckham. Nitko, naravno, ne može živjeti od pisanja: ne zaboravite da bi čak i oni najtiražniji, koji od knjiga zarade odličnu mjesečnu plaću, morali biti najtiražniji hit-pisci četrdesetak godina zaredom da bi odradili staž i zaradili isti novac kao referent u T-comu. Ja, naravno, ne pišem da bih se obogatio, a novinarski posao je ionako moja prva ljubav, pa ga ne doživljavam - a nadam se, i ne odrađujem - kao kurvanje kojim se plaća fakultet.

6. Na koje hrvatske pisce mlađe generacije treba obratiti pažnju?

- Predugo je moja generacija bila smatrana mlađom, postalo je to već malo smiješno, pa je bilo krajnje vrijeme za, nogometnim rječnikom kazano, pomlađivanje momčadi. Dugo vremena zaista je izgledalo da klince koji su rođeni osamdesetih pisanje uopće ne zanima, a onda je pojavom novih medija, interneta, online časopisa, portala i blogova - volim vjerovati da je impuls bio i FAK-ova caffebarska revolucija, iako u njoj izravno nisam sudjelovao - izronio cijeli niz mladih ljudi s porivom da se izraze pisanjem, porivom za koji su se mnogi konzervativci preplašili da je izumro. Ja bih vašoj pažnji preporučio svakako moje Splićane Olju Savičević-Ivančević i Vladu Bulića, pa Romana Simića, sjajnog feralovca Ivicu Đikića, a i među tim blogerima i blogerkama ima zanimljivih zvjerki.

7. Sta čitate ovih dana?

- Na mom su stoliću je trenutačno publicistika, dvije knjige o Zoranu Đinđiću, Vasićev "Atentat na Zorana" i Ateneumova kompilacija "Jedna srpska vizija", koja mi pokazuje ne samo kolika je šteta za Srbiju, ali i za Hrvatsku, što su kurvini sinovi zaustavili njegovu ideju Srbije, nego i to koliko smo zaista isti i koliko je jedan Đinđić potreban i Hrvatskoj. Od proze, upravo sam - slučajno ili ne - završio roman "Sve crvenkape su iste" Marka Vidojkovića, a kako me pri tom iz zvučnika prati Beogradski sindikat, osjećam se kao kulturni ataše Srbije na Bačvicama.

8. Jeste li informisani o "novoj srpskoj književnoj sceni"? Imate li nekog favorita sa ovih prostora?

- Zahvaljujući prijateljima iz Beograda, s kojima sam improvizirao skelu na mjestu jednog od porušenih mostova među nama, onog koji će vjerojatno posljednjeg obnavljati - dakle kulturne, posebno književne razmjene - sasvim sam pristojno upućen u srpsku književnu scenu. Odličan je Vidojković, sviđa mi se jako i Srđan Valjarević, volim kako piše Teofil Pančić, kojega nikako da upoznam, sve se mimoilazimo. Sjajne su i Milena Marković i Biljana Srbljanović, a priča o novoj srpskoj književnoj sceni ne može se, naravno, ispričati bez mog dragog prijatelja Vlade Arsenijevića. Upravo u Zagrebu gostuje i skupina "Ilegalni poslastičari", pa mi je žao što nisam gore, jer volim ja i tu zajebanciju. Malo se mi zapravo zajebavamo. Da smo se više zajebavali, ne bi nas đubrad ovako zajebala.

IMPERATIV

Prvo nas je inspektor pitao da šta je to
mi smo rekli ništa
on je onda pitao da tko je to napisao
mi smo rekli mi

Inspektor je onda rekao da pročitamo šta piše
mi smo rekli Ubi Srbine
on je onda pitao da koga bi mi to ubili
mi smo rekli da kako to misli

Inspektor je onda pitao da bi li mi to ubili
Fince Portugalce ili Uzbekistance
mi smo rekli da Srbine zašto
on je onda pitao da je li to jednina ili množina
mi smo rekli da kako to misli

Inspektor je onda pitao da bi li mi ubili
jednog Srbina ili više
mi smo rekli da više normalno
on je onda pitao da kako dakle glasi
akuzativ množine od Srbin
mi smo rekli da kako to misli

Inspektor je onda rekao da nominativ množine
od Srbin je na primjer tko ili što
su četnici Srbi genitiv je recimo
od koga ili čega je sve zlo od Srba dativ
komu ili čemu odgovara Jugoslavija Srbima
a akuzativ dakle ubiti koga ili što
mi smo rekli znači akuzativ je ubiti Srbe
on je onda rekao da tako je Srbe
pravilno je ubiti Srbe

Inspektor je onda pitao da kako je
dakle trebalo pisati
mi smo rekli da Ubi Srbe
on je onda pitao da kakva je to rečenica
mi smo rekli da kako to misli

Inspektor je onda pitao da kad kažemo Ubi Srbe
je li to onda zapovjedna ili upitna rečenica
mi smo rekli da kad kažemo Ubi Srbe
da to nije upitno
znači zapovjedna

Inspektor je onda pitao da ako na kraju
upitne rečenice ide upitnik
da šta ide na kraju zapovjedne rečenice
mi smo rekli da jel možda zapovjednik
on je rekao da uskličnik jebem mu uskličnik

Inspektor je onda pitao da kakav oblik
glagola dolazi u zapovjednoj rečenici
mi smo rekli da kakav oblik čega
on je onda rekao da je li to imperativ ili šta
mi smo rekli da ubiti Srbe je nama imperativ
on je onda rekao da kako se piše imperativ
mi smo rekli da kako to misli

Inspektor je onda pitao da je li imperativ glagola
ubiti u drugom licu množine ubite ili ubijte
mi smo rekli da valjda ubijte
on je onda pitao da znači kakav je onda
imperativ glagola ubiti u drugom licu jednine
mi smo rekli da kako to misli

Inspektor je onda rekao da kako glasi
šesta Božja zapovijed je li Ne ubi
ili Ne ubij mi smo rekli da Ne ubij
on je onda rekao da kako dakle pravilno glasi
imperativ od ubiti Srbe u drugom licu jednine
mi smo rekli da Ubij Srbe
on je onda rekao da tako je Ubij Srbe

Inspektor je onda rekao da kako ćemo
ubiti Srbina kad ne znamo to ni napisati
mi smo rekli da bolje mi baratamo
bodežima nego padežima i da pravilnije je
ubiti Srbine nego Ubij Srbe
on je onda rekao da kako to mislimo

Mi smo rekli da u genocidu množine.

(Pjesme iz Lore, Rende 2007.)


Nadam se da ste uživali u ovom intervjuu i jednoj od pjesama. Uskoro ćete ovde imati priliku da čitate i razgovore sa još jednim vrsnim hrvatskim piscem Renatom Baretićem kao i crnogorskim stvaraocima Balšom Brkovićem i Andrejem Nikolaidisom.

Večeras na Akademiji nastupa bend Diorama, mada je mesto krajnje neadekvatno, a ulaznica preskupa ipak bi trebalo biti tamo jer je ovo retka prilika da vidimo i čujemo jedan autentičan i kvalitetan bend alternativne elektronske muzike, pri tome vrlo melodičan i zabavan. Vidimo se tamo.

петак, 29. јун 2007.

INTERVJU: BORIS DEŽULOVIĆ

Da malo promenimo temu jer sve ono što nas je zadesilo na već mitskom Green festu polako prerasta u beskrajnu i sve dosadniju sapunicu. Idemo na nešto pametnije, naime, nedavno se, nažalost dugoj listi magazina za koje sam pisao, a koji su ispali žrtve tranzicionog vremena (a možda i mog pisanja) pridružio i književni magazin Bookmarker (www.bookmarker.co.yu). Lep i ambiciozan projekat prestao je sa izlaženjem nakon 6 brojeva, postoji nada da će vaskrsnuti na jesen ali slabe su šanse. S obzirom da je gotovo nemoguće doći u posed nekog od ovih brojeva (probajte po knjižarama)i uzevši u obzir simbolične tiraže koje je imao odlučio sam da vam dam priliku da ovde na blogu iščitate nekoliko intervjua koje sam uradio za Bookmarker sa vodećim piscima ex-Yu scene.
Prvi će biti intervju sa odličnim hrvatskim piscem Borisom Dežulovićem i objaviću ga iz dva dela, prvi deo danas, drugi deo sutra.
Napomena: intervju je rađen u martu ove godine.
Nadam se da ćete uživati.

1. Feral tribune u kome ste pisali "izrodio je" nekoliko vodećih hrvatskih pisaca, osim Vas tu su i Baretić i Ivančić. Da li je Feral stvarao pisce ili su pisci stvarali Feral?

- Jezikom vedrog socijalizma reklo bi se: mi smo gradili Feral, Feral je gradio nas. Viktor, Predrag i ja smo stvorili Feral, a njegova je multižanrovska novinarsko-literarna poetika od nas zaista stvorila i pisce. Bilo bi, naravno, pretjerano reći da je Feral stvorio i ostale, ali činjenica je da su kroz Feral, puno prije nego su postali hrvatski književni prvoligaši, prošli i Ante Tomić i Renato Baretić, tamo je i danas Ivica Đikić, a stvarali su ga i Miljenko Jergović, Mile Stojić, Bora Ćosić, Tatjana Gromača, Vedrana Rudan, Mirko Kovač, Miljenko Smoje, Nenad Veličković, Ivan Lovrenović, Robert Perišić, cijeli jedan regal pisaca. Najzad, Feralova biblioteka, koju već skoro petnaest godina uređuje Predrag Lucić, najveći književni entuzijast bivše Jugoslavije, neodvojiv je dio Feralova koncepta.

2. Kako je hrvatska publika reagovala na Pjesme iz Lore? Nakon Christkinda nisu baš mogli očekivati tako nešto...

- Pa i nije to bilo toliko neočekivano, Christkind je bio neočekivaniji, u Pjesmama iz Lore publika je, i ona meni sklona i ona nesklona, dobila "očekivanog", brutalnog i feralovskog Dežulovića. Očekivane su bile i reakcije, u rasponu od mučnog oduševljenja do otvorenih prijetnji, poput one jednog zaigranog kritičara koji je svoje mišljenje ispisao auto-sprejem preko cijele moje zgrade, i zapravo je sve tu bilo očekivano osim same činjenice Lore, koja je još uvijek, na žalost, neočekivana, i koja javnost svaki put šokira kao da prvi put čujemo za nju.

3. Rende je upravo objavio Pjesme iz Lore u Srbiji, sta je sa Christkindom, čini mi se da taj roman zbog svima bliske teme moze biti vrlo uspesan ovde.

- Nemojmo se zavaravati, Christkind ne spada u romane koji mogu biti uspješni. On svojom univerzalnom i svima bliskom pričom može biti razumljiv, ali nisam siguran u uspješnost. Da je po bliskosti teme, drugačije bi nam bile top-liste. Ovdje ljudi više vole čitati romane o emancipaciji američke kućanice ili vrtlozima kineske tranzicije, jer omogućuju taman toliko opće identifikacije da se shvate bez muke u stomaku. Nije, naravno, ni Christkind izravna šaka u pleksus, kao Pjesme iz Lore, ali već činjenica da se, umjesto psihologijom shopping-centra ili brzog mršavljenja, bavi psihologijom zločina, dovoljna je da odbije ljude koji vole reći kako im je pun kurac politike. Isti je to onaj fascinantni refleks kojemu nikad nije bio problem kad netko ubije selo puno baba, nego kad se o tome piše.

4. Kakva je trenutno situacija u hrvatskom izdavaštvu? Čitaju li Hrvati ili su im knjige, kao što često čujemo, preskupe?

- Hrvati čitaju eventualno titlove meksičkih sapunica, carinske deklaracije novih automobila, naslove u tabloidima i kladioničarske teletekst stranice. Mit o skupoj knjizi meni lagano ide na kurac, jer tih stotinjak kuna Hrvati ne troše na kruh i lijekove, nego na kladionice i mobitele. Pa to je jedna tura piva! Hrvati tako plaćaju dvjesto eura mjesečnu ratu za novi automobil, a skupa im je knjiga od deset! Izdavaštvo je pri tom uzdrmano knjigama s trafike, ali ja nisam siguran da je to nužno loše. Neka se malo tresu, nisu ni oni cvećke. Predugo su bili autistične male sinekure za parazite na državnom otkupu, potpuno zapravo nezainteresirani za svoje knjige. Oni bi bili najsretniji da ministarstvo kulture otkupi i uskladišti cijele njihove naklade, da stave lovu u džep i da se po šminkerskim kulturnim krugovima mogu predstavljati kao izdavači, što je dosta moderno.

nastaviće se...

четвртак, 28. јун 2007.

DAN POSLE

Podatak da je moj prethodni post pročitalo 650 ljudi što je porast od oko 900% u odnosu na uobičajenu posetu pokazuje da ekskluzivitet "diže tiraž". Kvalitet tog teksta najmanje je zaslužan, s obzirom da je pisan u rano jutro nakon četvoročasne avanture (zarad hvatanja prvog utiska) daleko od toga da ima neku literarnu vrednost, ali je dobar dokument onoga što je pogodilo mnoge. Sada je vreme za izvođenje kratkog zaključka i, što je mnogo važnije, pouke.

Događaji nakon koncerta bacili su senku na neke od retkih osoba u koje smo gajili poverenje u ovoj zemlji, obrukali su se i Exitaši (nisam cuo nikakvu zvaničnu reakciju), toliko hvaljeni Ješić (izjava godine: "haos je bio očekivan" - skoro kao Sloba 90tih), a u haosu na parkingu mnogobrojni očevici javljaju da su imali priliku da vide i kako se velika košarkaška legenda ponaša kada svojim ogromnim automobilom ne može da prođe onako kako je on to zamislio.

Blizina politike očigledno loše utiče na ljude, Exit team neka dobro razmisli gde je pogrešio i zašto je pogrešio i neka se potrudi da ovo ostane samo jedan gaf koji neće prerasti u manir. Svaku kritiku koju smo uputili mi nezadovoljnici treba da shvate kao dobronamernu i da se prizovu pameti da su onog momenta kada su uzeli novac za ulaznicu (i potom i za parking) sebi na vrat natovarili veliku obavezu.
Kada u ovoj zemlji oni kojima dajemo svoj novac ili svoj glas na izborima razumeju da zbog toga ne postajemo mi njihovi taoci već poverioci koji u svakom trenutku imaju pravo da postave pitanje šta oni čine sa našim poverenjem, veće će šanse biti da ćemo od njih i dobiti ono zbog čega smo ih unajmili. Javni radnici su podložni svakodnevnom preispitivanju i konstruktivnoj kritici. Ovo naravno ne znači da svaka budala treba da ih pljuje i neutemeljeno proziva, nismo vlasnici njihovih života, ali smo vlasnici njihovih funkcija, a oni su samo izvršioci određenog posla ili zadatka.

Uvek ih treba pitati, naročito kada nešto veliko obećavaju:

Kada se kunu u Kosovo pitajte ih koliko su puta bili tamo.
Kada se pozivaju na patriotizam i ljubav prema Srbiji pitajte ih kako to da smo pod njihovom vladavinom najviše propatili.
Kada se pozivaju na Zapad i demokratiju pitajte ih koliko demokratije ima unutar njihove stranke.
Kada plaču nad patnjom srpskih izbeglica pitajte ih koliko njih su zbrinuli u svom stanu od 180kvm koji su dobili dok su bili deo vlasti.
Kada se pozivaju na Rusiju pitajte ih za Gulage, ubistva novinara, progon opozicije i zašto ruski narod živi loše od kad zna za sebe.
Kada se pozivaju na SAD pitajte ih za Gvantanamo, rasizam, zdravstvenu zaštitu, humano bombardovanje.
Kada vas uče biznisu i kapitalizmu pitajte ih odakle im prvi milion.
Kada se hvale da su putevima premrežili Srbiju pitajte ih zašto u odnosu na hrvatske naši putevi izgledaju kao oranice i koliko naši zapadni susedi imaju kilometara autoputeva više od nas.
Kada vam kažu da će vam kad oni dođu na vlast biti bolje pitajte ih zašto tako nije bio kada su prošli put bili na vlasti.
Kada vam se žale na belu kugu pitajte ih zašto se umesto obdaništa grade onoliki tržni centri i crkve i ko će u njih ići na "hodočašće" za 50tak godina.
Kada vam opet pričaju o beloj kugi pitajte ih otkud PDV na stvari za decu.
Kada vam pričaju o Hristu i gresima pitajte ih zašto imaju 3 puta više kilograma nego on i zašto se osećaju na alkohol.
Kada vam pričaju o rok muzici i alternativi pitajte ih šta su radili sa Cecom ispred Skupštine.
Kada vam kažu da nam opštine rade kao sat pitaje ih zašto već 5 dana u većini opština ne radi kompjuterski sistem pa ne možete da izvadite dokumenta.

Kada vam obećaju koncert od 2,5 sata pitajte ih zašto ste dobili duplo manje.
Kada platite parking 500 dinara pitajte zašto ste 3 ili 4 sata izlazili sa istog bez ičije pomoći.

U Srbiji svaka rabota liči na situaciju oko izbora, velike reči pre i mučna tišina i čitav niz neprijatnosti posle. Ne treba izbore bojkotovati, ali treba većinu učesnika kažnjavati povremenim ukidanjem poverenja, možda ih to natera da se preispitaju i poprave.

среда, 27. јун 2007.

HRONOLOGIJA JEDNE BRUKE a.k.a. RHCP U INĐIJI

15:30 Polazimo iz Beograda, na izlasku iz grada više manje redovan haos i gužva, konačno izbijamo na auto put i vrlo brzo stižemo do Inđije. Lepo obeležen put, dosta ljubazne policije, redara i raznog osoblja. Ulazimo na parking oko 16:50, plaćamo paprenih 500 dinara, uz pomoć redara lako nalazimo mesto za parkiranje. Primećujemo da je ogromna zemljana površina koja predstavlja parking bez ikakvih obeležja i pokušavamo da zapamtimo gde su nam kola….

17:00 -18:00 Ušli smo, prostor izgleda kao 3 puta veći main stage na Exitu, otkrivamo tužnu istinu da osim Tuborga i Jazaka nema šta da se popije, Coca Cola i voćni sokovi su prognani, tu su neki čudni Jazakovi derivati “sa okusima” ali se ne usuđujemo da eksperimentišemo već uzimamo Tuborg (150 dinara). Nastupa Edo Maajka, dobar je uživo, ima paklen bend i to sjajno zvuči, masa se zagreva, tu je između 15 i 20 hiljada ljudi. Vreme je super, malo vetrovito ali bar više nije vrućina i vedro je.

18:01 - 19:30 Nakon pauze nastupa Kiril i nakon kraćeg upoznavanja sa publikom uspeva da održi dobro raspoloženje, neobična mešavina elektronike, živih instrumenata, raznih stilova i balkanskog šmeka izgleda radi kod publike. Ima nas već preko 30 hiljade..bina izgleda opako dobro, nekoliko bimova, moćno ozvučenje. Kiril završava, mi se i definitivno pozicioniramo desno od bine, neki 50tak metara smo udaljeni, uzvišica je, devojke mogu da vide nešto, a ne samo momci. Čekamo Casabian.

19:31 – 20:30 Dočekali ih, ali bolje da nismo. Neubedljiv zvuk, mnoštvo beskrvnih numera, tu i tamo neki poluhit..pa ovi pojma nemaju, dosadni su i žali bože para koje koštaju, valjda idu u paketu sa Peppersima. Skoro da se napunilo, ima sigurno 80 hiljada ljudi.

20:31 – 21:45 Čekamo Pepperse, mrak je pao već oko 21h i ne kapiramo zašto moramo da stojimo “na prazno”, u programu piše da počinje u devet i masa postaje nervozna, čuju se prvi zvižduci i prozivke.

21:46 Konačno, na binu istrčavaju Frusciante i Flea i započinju kanonadu nadsviravanja, priključuje im se i Smith za bubnjevima tako da uvod masu dovodi do oduševljenja. Nakon toga istrčava i Anthony i ekstaza je totalna, ređaju se hitovi, Peppersi zvuče fenomenalno, ozvučenje je perfektno…milina.

22:30 Nekoliko sporijih pesama sa novog albuma obara atmosferu, stvar vadi Frusciante kada solo odsvira i otpeva S.O.S od Abbe, sjajno!

22:45 Higher Ground, opasno dobro, eto nečega za nas matore koji preferiramo Mothers Milk. I Californication zvuči super.

23:00 Kraj….Kraj???!!! Ah, ne dobro je, ima bis…uf, kreće Give it Away, nastaje opšta ludnica

23:10 Sad je stvarno kraj…par minuta se nadamo da će nas udostojiti još jednog, malo dužeg bisa…bar da čujemo Suck my Kiss i Otherside….ali ništa
23:15 Nezadovoljna masa počinje da kanonadom čaša pogađa ekipu koja skuplja opremu na bini, ogromno nezadovoljstvo se može napipati u vazduhu. Nakon toliko godina čekanja i ogromne fame koja je stvorena dobili smo 1 sat i 20 minuta svirke. Ovi momci su izgleda toliko veliki da su zaboravili da nijedan bend ne postoji bez svoje publike. Večeras su izgubili dobar deo svoje publike u Srbiji i okolini. Krećemo ka kolima, počinje kiša.

23:30 Stižemo na parking i počinje golgota, loše osvetljenje, kiša i hiljade užurbanih ljudi koji traže svoja kola. I mi smo među njima, kisnemo do gole kože, nema apsolutno nikoga da nam pomogne, redari su volšebno nestali, opšti haos.

23:55 Pronašli smo auto, srećom poneli smo rezervne majice ali smo opasno pokisli i promrzli, nadamo se da ćemo brzo stići kući. Ali….

00 – 03:00 Stojimo zarobljeni na parkingu, pošto nigde nema nijednog znaka, redara, dežurnog lica ili policajca vozači se snalaze kako znaju i umeju što dovodi do potpunog kolapsa. Prelazimo metar na minut, očajni smo, kiša nakon što je prestala ponovo počinje, ljudi su sve nervozniji, u jednom momentu izgleda da ćemo ostati ovde do jutra.
Na kraju ipak nekako stižemo do puta i uključujemo se na jedvite jade, nekoliko milicionera nezainteresovano posmatra gužvu, vozači se samoorganizuju u regulisanju saobraćaja. Uspevamo da izađemo na autoput.

03:00 – 03:45 Vozimo se kroz pljusak ka Beogradu, slušamo B92 koji javlja da je još dosta vozila na parkingu. Uključuju se gradonačelnik Inđije i nekakav komesar za bezbednost i mrtvi hladni tvrde kako je ovo očekivano i da je gužva nastala jer su oni prvo morali da zbrinu pešake. Naglas psujemo i pitamo se kako ih nije sramota da tako bezočno lažu i pokušavaju da prikriju svoje kardinalne organizacione propuste.
Javljaju se i gnevni slušaoci ali ih devojčica kojoj je zapao noćni program uživo cenzuriše i “skreće pažnju” na korisne informacije. Muka mi je od ovakvog amaterizma i nedostatka stava, jel to politika stanice da se Exit ili Ješić ne diraju?

03:50 Ulazimo u mračni Beograd, neki genije je odlučio da je u to vreme dan te da svetiljke ne moraju goreti pa grad izgleda kao da je zamračenje u toku. Divan kraj jednog nezaboravnog dana u kome smo se još jednom uverili da kod nas nema osobe ili organizacije koja nije u stanju da se sroza na najniže grane, uzme ogroman novac od ljudi i onda ih ostavi na cedilu. Svi zajedno na gomili, Exitovci, Ješić i svi oni koji su se kitili ovim događajem duguju ogromno izvinjenje izmaltretiranim građanima Srbije i hiljadama gostiju iz inostranstva koji su još jednom mogli da se uvere “kakvi smo domaćini” i kako to izgleda kada mi nešto organizujemo. Ako su ljudi biće ih sram.

Što se mene tiče, ja sam za ovu godinu sa bilo čime što ima veze sa Exitom završio. Progalašavam bojkot svega što oni ove godine budu organizovali i poručujem im da će me vratiti samo ako dokažu da su ljudi i profesionalci, a ne lovci u mutnom. Imamo dovoljno raznih Raka, Maksa i sličnih koji su nas čerupali, ponižavali i tretirali kao stoku za naš novac u nedostatku boljih promotera. Ne trebaju nam novi, ma kako urbani i angažovani bili.

Laku noć/Dobro jutro odoh da probam da se odmorim, nadam se da se neću probuditi bolestan, nakon ovakve “akcije” nisam siguran da li me više bole noge, leđa ili glava..ali jutro će promeniti sve.

уторак, 26. јун 2007.

ADMINISTRACIJA

I taman čovek doživi da srbijanska administracija popravi svoju uslugu i da dobijanje dokumenata (koje skupo plaćamo, a pripadaju nam po difoltu) ne mora da bude mučenje već laka rabota, od nedavno moguća i on-line porudžbinom i na kuću uz pomoć kurirske službe i u njemu se razvije neka vrsta simpatije za opštinu koja ga, konačno, tretira kao ljudsko biće, kad, ne lezi vraže...prava iskušenja čekaju u MUP-u, tom Jočićevom bastionu loše organizacije, javašluka i maltretiranja građana od čijih para..a to stalno treba ponavljati, oni svi na gomili žive.

Ako ovih dana shvatite da vam slučajno treba novi pasoš jer je stari istekao, prepun je (moj slučaj), izgubili ste ga ili nešto slično spremite se da na vađenje u svom SUP-u čekate oko dve nedelje! Pitate se zašto...zajapurena gospođa koja sama radi na izdavanju pasoša i svega ostalog će vam reći da nije ona kriva, da je leto kada je utrostručen broj zahteva, a oni su desetkovani jer je sezona godišnjih odmora. Zanimljivo, zar ne mislite tako? Ista aktivnost (letovanje) dva puta je negativno delovala na njihovu produktivnost. Normalan čovek bi pomislio da je to nešto što bi se moglo rešiti zapošljavanjem nekoliko mladih ljudi koji traže posao (ima ih 900 000 u ovoj zemlji)..ali tako nešto Jočiću ne dopire do mozga...ni njemu ni onima kojima se okružio, imaju ljudi pametnija posla, samo se pitam koja s obzirom da kriminal opet cveta, a da haške optuženike, ako je verovati zvaničnicima, hapse kolege iz okolnih zemalja.

Kada vam je putna isprava preko potrebna kao meni onda vas upute u znamenitu Ljermontovu gde opet čekate nekoliko sati...jedan red je i za predaju i za podizanje, a na pitanje jednog od "čekača" zar ne može brže usledi odgovor: čoveče, pa nas 5 radi sve poslove u celoj zgradi, žalite se na pogrešnom mestu, nismo mi odredili broj zaposlenih!

Hm, ima tu istine, a još kada konačno uđete u kancelariju da predate 10tak papira i dokumenata shvatite da sirota žena radi u derutnoj prostoriji bez klime, na 38 stepeni i da nakon 7 sati i 60tak ljudi, nakon što duboko udahne ima snage i da vas pogleda u oči, nasmeši se i kaže: dobar dan, izvolite.

Pola u šali, pola u zbilji rekao sam joj da treba da se pobune protiv uslova u kojima rade..a ona se kiselo nasmejala i rekla da im je ministar poručio da će odmah dobiti radnu knjžicu nazad.... tako se to radi, a ne kao one mlakonje što pregovaraju sa prosvetarima, rudarima i ostalima. Zna ministar kako se to radi. Pretpostavljam da njegova rodbina i prijatelji koje je verovatno pozapošljavao čim se dočepao portfelja rade u nešto boljim uslovima, nije lud da ih pošalje u ovakav užas.

A sve ovo da bi se dobio onaj isti plavi pasoš na kome piše SR Jugoslavija. Pasoš koj i mi na većini aerodroma zagledaju kao da dolazim iz svemira, uz podsmeh analiziraju zaheftanu fotografiju i pitaju se šta ću ja tu. I ja se često pitam u tim momentima. Pitam se i kako je moguće da više od godinu dana od raspada zajednice nemamo nova dokumenta, kako je moguće da oprema za izradu novih dokumenata vredna 200 miliona evra i dalje trune u nekom podrumu jer nešto nedostaje i jer nemamo obučene ljude...pitam se čime je ministar Jočić zaslužio toliko Koštunicino poverenje pa je bio jedan od glavnih razloga što smo vladu čekali gotovo 4 meseca.
Radom, zalaganjem i rezultatima sigurno nije.

понедељак, 25. јун 2007.

MESEC DANA IVANA

Zvuči skoro kao Dva veka Vuka, nadam se da nije izgledalo tako dugo :)

Dakle, za ovih mesec dana na ovom blogu objavljena su 44 posta, nekoliko desetina različitih ljudi je dalo svoj komentar, neki su postali redovnih čitaoci, a stigli smo i do brojke od 2250 čitalaca što smatram lepim rezultatom i trudiću se da tu letvicu svakog meseca dižem gore. Ali ono što je najvažnije jeste da su reakcije pozitivne, čak i od onih koji ne dele moje stavove. Često slušam ovih dana: "čitam te, super si, ne slažem se sa mnogo toga ali ne propuštam tvoj blog", a to smatram najvećim komplimentom. Takvima poručujem da se slobodno uključe u rasprave, da postuju komentare i da jedni drugima pomognemo da se, onda kada se ne slažemo, bar razumemo i međusobno poštujemo.

Evo par preporuka za ovu nedelju, učinite sebi nekoliko plezira i ovih 36 u hladu neće biti tako strašni:

1. Nemojte propustiti sutrašnji koncert RHCP u Inđiji, smeši nam se neviđeni spektakl. Veliki bend, dobra organizacija, lep prostor van grada, 80 hiljada dobro raspoloženih ljudi...dovoljno razloga za dobar provod.

2. Obiđite izložbu Stefana Sagmeistera u galeriji Superspace, čovek je jedan od vodećih grafičkih dizajnera današnjice, večeras će održati i predavanje u Narodnoj biblioteci. Izložba u Superspace-u nosi naziv Things I have learned in my life so far i u pitanju je tipografski serijal inspirisan radom njegovog dede. Do sada predstavljen na bilbordima u Parizu i Portugalu, na nemačkoj TV i u austrijskim časopisima kao interaktivna instalacija i kao poster kampanja u SAD.
Zadovoljstvo je videti umetnost koja nema za cilj da išta ikome proda, a usput šalje vrlo pametne poruke:

Trying to look good limits my life
Thinking life will be better in the future is stupid, I have to live now.
Eveything I do always comes back to me
Having guts always works out for me
Money does not make me happy
Being not truthful works against me
Starting a charity is suprisingly easy

I spremite se za strašnu vrućinu u galeriji koja iako supermoderna iz nekog razloga nema klimatizaciju. Skandal!

3. Postanite fan pisca Erlenda Lua, počnite sa romanom "Naivan, super", a ako vam se dopadne nastavite sa romanima "Dopler" i "Volvo kamioni". Ovaj 38godišnji Norvežanin je veliko književno osveženje, njegova proza garantovano osvežava.

Keep on bloggin'!

недеља, 24. јун 2007.

SRĐAN VALJAREVIĆ

Srbija u moru raznih deficita beleži i jedan, na prvi pogled ne toliko bitan, ali dugoročno poguban - deficit dobrih mlađih pisaca. I dok susedna Hrvatska svake godine izbaci neko novo ime, a lista savremenih autora čije knjige s lakoćom dosežu dobre tiraže (preko 5000) postaje sve duža i uključuje Ferića, Baretića, Ivančića, Simića, Dežulovića, Bulića...kod nas je i dalje događaj kada kvalitetan autor proda više od 500 knjiga. Baš zbog toga je pojava Srđana Valjarevića na našoj književnoj sceni izuzetno značajna.

Meni je za oko zapao tekstovima u sjajnom urbanom magazinu Talas koji je svoj kratak uzlet imao sredinom 90tih. Njegova "ćoškarenja", a potom i priče sabrane u knjizi Zimski dnevnik tih godina iščitavao sam više puta veseleći se tome da takav talenta ovde postoji. Objavio je tada i Ljude za stolom i Džo Frejzer i 49 pesama i potom nestao. Prokletstvo velikih pisaca neprepoznatih u svojoj, u to vreme posebno tragičnoj zemlji umalo ga nije uništilo. Ipak, da postoji pravda ispostavilo se kada je 1998. dobio stipendiju za talente i proveo mesec dana u vili na jezeru Komo. Potom je postao ekskluzivac Samizdata čija medijska podrška ga je izbacila u žižu interesovanja. Usledili su reprinti ranih radova, Dnevnik druge zime, a potom i priča o spomenutom boravku u Italiji roman Komo. Samo je idiotska potreba za nagrađivanjem starih zasluga sprečila (ove godine konačno kompetentni) žiri da mu dodeli NIN-ovu nagradu za tu knjigu koja je ipak postala veliki bestseler za srpske pojmove. Knjiga je zbilja fenomenalna, ima tu cinizma i autsajderstva Bukovskog i Karvera, ima i manovske studije ličnosti i svedenosti i duhovitosti Harukija Murakamija...a sve to je, opet, majstorski spakovano u jedinstven Valjarevićev stil.

Komo je divna knjiga za čitanje u bilo kojoj situaciji, a ja je ovog puta preporučujuem (kao i sve ostale Srđanove knjige) za čitanje na odmoru jer poseduje briljantnu moć odvajanja čitaoca od razmišljanja o svakodnevnim pritiscima i ludilima i spušta ga u posebno melanholičan Valjarevićev krajolik u kome nema žurbe, presije i sumanutog tempa koji nas proždire.

Nekoliko intervjua sa Srđanom pročitajte na sajtu knjizara.com:
http://www.knjizara.co.yu/index.php?gde=@http%3A//www.knjizara.co.yu/pls/sasa/knjizara.s_to%3Fcttid%3D14%26cpib%3D112380%26za%3D@

субота, 23. јун 2007.

RITUALI

Svi ih imamo, trudimo se da ih održimo, ali da im ne robujemo, da ne postanu prisilne radnje, dok god nam donose užitak i osećaj sigurnosti dobri su i korisni ti rituali.

Nije ovo priča o ikakvim crkvenim, obrednim ili ko zna kakvim drugim rutualima, nikako! Već o nekim sitnim redovnim, nama dragim oazama u koje iskoračimo iz ubrzanog filma života, gde imamo taj kratkotrajni mir i osećamo kako vreme ipak može da se uspori.

Ja, u stvari, i nemam mnogo rituala koje bih mogao da navedem, tek nekoliko, a ovo pišem jer je subota ujutru upravo vreme kada se jako dobro osećam, baš zbog onoga što tada uvek radim: izađem do prodavnice, kupim sitan bakaluk i vikend broj Danasa (danas mi je prodavac priznao da sam jedini koji cele nedelje kupuju tu novinu, al mu zato Kurira nestane vec do 12h), napravim topli nes (2/3 voda, ravna šećera), zavalim se u fotelju (vec pohabanu i fizički ozbiljno načetu zbog mog gabarita)i prepustim se čitanju Danasa sa posebnim osvrtom na vikend dodatak, kulturne priloge i intervjue, vesti o novim knjigama (hvala Sanja!), dnevnik koji svake nedelje vodi neka nova, često meni nepoznata ali uvek zanimljiva osoba, najavu kulturnih događaja, tekst Mandića iz Porodice bistrih potoka koji ne odustaje od borbe za eko sistem Srbije....

Danas je na tom mestu nasledio Našu Borbu koja mi je pomogla da stvorim ovaj ritual, beše to verovatno najbolja ne dnevna, nego u svom vikend izdanju i najkvalitetnija nedeljna novina tih 90tih. Kada je uništena deo kvaliteta se prelio u Danas (koji je i tada postojao ali mi je u njemu sve osim sjajnog Valjarevića nekako izgledalo kao da se obraća matorim opozicionarima, Mićunu i takvima, svaka čast al sam ipak koju deceniju mlađi), a deo, nažalost, nepovratno nestao.

Dakle, tih 45 minuta mira i tišine uz obrtanje strana, kiseli smeh na novu Coraxovu karikaturu i poneka informacija, komentar i osvrt koji su mi proširili vidike i pomogli da neku slagalicu složim zbilja nemaju cenu. Subota je, radna nedelja je iza mene, do naredne ima još vremena (koje će proleteti, normalno) i svet i ja sa svojim mestom u njemu izgledamo kao nešto sasvim prihvatljivo, prijatno, čak i zanimljivo.

Držite čvrsto tanku nit svojih rituala, oni predstavljaju onu bitnu konstantu i garantovano sigurnu zonu vaših života.
Svako zaslužuje nekoliko takvih rajskih ostrvaca rasutih po katkad olujnom arhipelagu svakodnevice.

петак, 22. јун 2007.

ŠAMANI I ŠABANI

Nastup legendarne grupe The Cult na stadionu Tašmajdan (eufemizam za ruinu) može se opisati rečima: bilo je dobro, šteta što nije bilo bolje, a moglo je.

Na račun Iana i kompanije ne mogu da uputim neke značajne zamerke, u odnosu na prošlogodišnji nastup na Exitu nekadašnji sex simbol smršao je 10 kg, obrijao se i sada više "liči" na sebe, a manje na pevača Suicidal Tendencies, zvuče uvežbanije i žešće, više je tu Ianovog legendanog "zakivanja nogom" i plesa nego sedenja, repertoar je manje kalkulantski, a bili smo počašćeni i hard rock numerom sa najavljenog novog albuma. Jedino je ostao žal za još jednim bisom u kome bi čuli Sweet Soul Sister i tako imali zaokružen svirački ugođaj.


Sve ono što nije imalo veze sa bendom bilo je krajnje diletantski odrađeno. Već sama cena ulaznice od 2000 dinara za bend koji je vrhunac davno prošao odbila je mnoge koji su imali priliku da ih vide prošle godine ili one koji nisu mogli da iskalkulišu baš sve što je na repertoaru ovog proleća pa je sinoć na koncertu bilo prisutno nešto preko 5 hiljada ljudi. Dve (slabo znane) predgrupe svoj nastup su završile pre 21h, a onda smo iz nikom znanih razloga čekali više od jednog sata na nastup Culta. U međuvremenu su pokušaji da se kupi pivo izazivali nervne slomove, točilice rade sporo, šankova ima nedovoljno, a flaširanog i konzerviranog piva nestalo je već pre 22h. Kada su konačno nastupili Ian, Bill i ostali su nam bukvalno probili uši jer je ozvučenje bilo očajno naštelovano, visoki tonovi su parali mozak i prve dve numere predstavljale su mučenje za sve, a pogotovu za one koji su se sa setom prisećali perfektnog zvuka na Exitu. Nakon toga je "majstor" koliko-toliko podesio zvuk pa je ostatak koncerta mogao da se sluša ali daleko je to bilo od sjajnog. Ni Cult ni Beograđani ne zaslužuju ovakve ošljare i neznalice za organizatore.

Nakon sat i po svirke čekali smo još pola sata da izađemo jer parter Taša ima samo 1 (i slovima JEDAN) i to tesan, nizak i klaustrofobičan izlaz u kome se stvorila prava dušegupka. Da kojim nesrećnim slučajem izbije neki požar ili dođe do bilo čega što bi izazvalo paniku na ovom mestu bi bilo na desetine igaženih i povređenih, a verovatno i poginulih ljudi. Stadion Tašmajdan je u KATASTROFALNOM STANJU i treba ga pod hitno zatvoriti, renovirati i potom uživatu u prostoru kakav bi većina gradova samo mogla poželeti. Primer zagrebačke Šalate pokazuje kako takav prostor može biti višenamenski i vrlo isplativ.

Bilo je to ipak, prijatno veče, a posebno je bilo zabavno posmatrati veterane alternative koji su držali klince na ramenima i skakutali koliko su im kilogrami i umor od posla dozvoljavali, kao i osobe najrazličitijih socijalnih i obrazovnih kategorija kako zajedno urlaju "Fireeeee.."... Magija rok muzike je sinoć na nekoliko momenata bila očigledna, The Cult su jedni od retkih preostalih veterana koji beskompromisnom svirkom umeju da je uhvate i prenesu publici. Hvala im za to.

p.s. posebno dirljiv momenat bio je kada je Ian u pauzi između dve pesme otpevušio početak Alabama Song od Doorsa. Valjda će nam opet doći u goste, ovaj put sa Manzarekom i Krigerom.

четвртак, 21. јун 2007.

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA DESTRUKCIJE

Ako još uvek niste prošetali Kalemegdanom i pogledali fascinantnu izložbu Zemlja viđena očima neba francuskog fotografa Jana Artisa Bertrana bolje požurite jer nakon jučerašnje vesti možda nećete još dugo imati vremena da je vidite. Pazite sad:

Domaćini izložbe Jana Artis Bertrana "Zemlja viđena očima neba", Francuski kulturni centar (FKC) i Sosijete ženeral banka, uputili su apel posetiocima Savskog šetališta gde je izložba postavljena, da ne ostećuju panoe.

U Beogradu je oštećeno pet od 120 panoa izložbe koja je postavljena 8. juna na Kalemegdanu.

Organizatori su u saopštenju za javnost ponovili da je izložba koju Beograđani mogu pogledati prethodno izložena u 100 gradova širom sveta i dok se ni u jednom od njih nije desio incident, a u Beogradu je nakon samo 11 dana, oštećeno 5 fotografija.

Oštećene fotografije su: "Ljubavna parada u Berlinu", "Klanica kod Nju Delhija, Indija", "Četvrt Šindžuku, Tokio", "Ribarske mreže u luci Agadir, Maroko" i "Šuma u jesen u oblasti Šarlvoa, Kanada". Neki od ovih panoa su izgrebani ključevima, dok su na nekima gašene cigarete.

"Pošto fotografije nisu uništene, već samo oštećene, nismo ih uklonili sa izložbe, ali ukoliko se nemar građana prema ovim umetničkim delima nastavi, možemo da se nađemo u situaciji da budemo jedini grad u svetu gde će izložba biti povučena pre vremena", navodi se u saopštenju.

I šta reći? Ako je reakcija primitivaca na Ljubavnu paradu i mogla biti očekivana (a postavljanjem par čuvara vise i sprečena) šta je tim teško opisivim primercima ljudske vrste toliko bolo oči kod Ribarskih mreža, to što su ribari Muslimani? Ili im toliko smeta prenaseljenost u Indiji i Japanu pa su osetili potrebu da se obračunaju sa tim nekontrolisanim priraštajem kroz gašenje cigareta na fotografijama. Da li gase cigarete i na koži devojaka koje nemaju razumevanja za njihovo udvaranje i na svojoj deci kada dovedu pod znak pitanja njihov autoritet?

Nekako mi se čini da ne postoji dan kada nisam bio posramljen nečim u ovoj zemlji. Ja sam verovatno već upao u taj naopaki trip pa (za razliku od onih kojima je sve potaman) prosto tražim dokaze koliko smo posrnuli, ali fakat je da nikada ne moram predugo da tražim, nešto stalno doleće i udara me u lice.

Šizofrenost se prenosi na sva polja, ma koliko juče bio obradovan igrom i pobedom mladih fudbalera pogled na mandrile u Ratko Mladić outfitu mi je upropastio užitak. Koliko će mi tek presesti eventualna pobeda kada se "mladost Srbije izlije na ulice" da to proslavi uz neizbežne ode Ratku i Radovanu, a pošto je u pitanju sport prognoziram i dosta polomljenog inventara.

Destruktivnost nam je još jedna loša nacionalna osobina, kada je sitni požarevački bankar izjavio da "umemo da se bijemo" nije bio u pravu što su dokazali i silni izgubljeni ratovi, ali je pokazao kako razmišljamo. Kada malo dete nešto ne može da uradi ono postaje nervozno i često reaguje besom i rasturanjem onoga što mu je pod rukom. Stepen infantilnosti u kome se ovo društvo nalazi alarmantan je. Zamajavajući se borbom za "nacionalni interes" hipnotisani od strane nacionalne televizije stekli smo potpuno naopaku sliku o svetu koji nas okružuje i o nama samima. Čim se pojavi bilo šta što može da ukaže na to koliko je svet velik i lep, šaren i raznovrsan, koliko je odmakao dok smo mi bili zagledani u sopstveni pupak i koliko smo mi zarasli, prljavi i odrpani poput čoveka koji je 15 godina proveo na pustom ostrvu, u nama se rađa želja da im "pokažemo". Šta da im pokažemo? Da smo narod koji serijske poraze i bedu mora da kompenzuje kroz suštinski nebitne stvari koje normalnom svetu služe kao razbibriga i koji čak i tada ne ume da se raduje na lep način već mora nekom da gurne prst u oko. Naš uspeh nije kompletan bez nečije patnje i zavisti.

A te neke, onako, baš zabole ona stvar za nas.

среда, 20. јун 2007.

MALA BARA MNOGO KROKODILA

Ovde ne želim da komentarišem aktuelnu privatizaciju velikih srpskih sistema, naslov se odnosi na veliki broj koncerata koje Beograd i Srbija imaju u ovom periodu i ta učestalost polako odnosi prve žrtve. Kaiser Chiefs su mlad bend sa svega dva studijska albuma od kojih je prvi jako dobar, a drugi solidan, i reklo bi se da je Arena za njih prevelik zaloga, usuđejem se reći bila bi i u mnogo većim i bogatijim državama.
Ovo kažem samo zbog toga što su spomenuti razlozi doveli do toga da sinoć u Areni bude svega oko 4000 ljudi, od toga 2 hiljade sa kupljenim kartama i druga polovina koja ih je dobila na neki od mnogo načina (dali krv, zvali B92, kupili Blic...). Koncert nije bio loš, naprotiv, momci dobro sviraju, imidž im je pravi britanski rokerski, nekoliko velikih hitova (I predict a riot, Modern Way, Everyday I love you less and less, Ruby, Oh my God) izazvali su delirijum u publici koja gotovo da nije spuštala ruke i prestajala da peva sa njima. Takođe, pravo je uživanje gledati koncerte u tom prostoru, dobra akustika, sjajna ventilacija kao dva uslova nikada se nisu našli u isto vreme na istom mestu u Beogradu do otvaranja Arene. Jedina je šteta što 4 hiljade ljudi jednostavno ne mogu da naprave atmosferu kao 15 000, a da su KC svirali na Exitu bilo bi i svih 30 000 gledalaca. Ipak, poštena svirka, kao da nas je bilo bar tri puta više i žal što ovdašnji organizator nije imao nerv da uz njih dovede još neki bend (danas nastupaju sa Placebo i Queens of the Stone Age u Zagrebu na prostoru za 15tak hiljada ljudi) i tako privuče još posetilaca.

Izbor predgrupa bio je, blago rečeno, čudan. Ako Dža ili Bu i mogu da prođu makar svojom energijom (nastupili prvi pred 1000 ljudi) onda je postavljanje Block Out-a kao druge predgrupe pokazatelj ozbiljnog nepoznavanja materije.
Mita i kompanija, odlučni da ne odstupe ni pedalj publici su servirali splet svojih sporih i depresivnih pesama koje funkcionišu u mraku teenagerske sobe, ali ne pred nastup benda kakav je Kaiser Chiefs. Naravno, doživeli su debakl, a to se moglo izbeći da je data šansa klincima čiji zvuk je mnogo bliži brit pop roku, klincima kojima bi ovo bila lepa odskočna daska za dalju karijeru (pogledati kompilaciju Jutro će promeniti sve), a ne gurati islužene bendove koji se pri tom, stilski nikako ne uklapaju u glavni program.

Dobar koncert mladog benda u naponu snage, od prošlogodišnjeg briljantnog nastupa Franz Ferdinanda na Exitu nismo imali priliku da vidimo tako nešto. Jedino što bi bašta SKC-a bila daleko adekvatnije mesto koje bi taman odgovaralo njihovoj popularnosti u Srbiji.

Neka se pripreme The Cult.

p.s. retko fin svet bio je sinoć na koncertu.

уторак, 19. јун 2007.

STATUSNI SIMBOLI

Kakav dan, šta kažete? Prvo sam kupio novi broj Statusa kojim Slaviša Lekić pokušava da još malo izmuze "slučaj građanina Bebe Popovića" te nam "poklanja" integralnu verziju intervjua koji je umnogostručio prilično slabu prodaju ovog periodičnog, povremeno kvalitetnog, izdanja. Pomenuti intervju uzburkao je duhove, ima tu štošta da se pročita, doduše, treba biti veverica pa poverovati u svetački lik i delo intervjuisanog ali je fakat da je udario na najjače igrače u Srbiji i tu ima moje simpatije Ako je samo deseti deo onoga što je rekao istina (a jeste mnogo više) onda smo mi zemlja u kojoj samo neko treba da utuli ono malo svetla što treperi u ovom našem mraku.

U istom broju Lekić se "obračunava" sa Oljom Bećković tekstom na dve strane koji urednik Lekić novinaru Lekiću nikako nije smeo da pusti. Bećkovićeva ima mana, može joj se zameriti mnogo toga i ja nemam previsoko mišljenje o njoj ali, kada se neko ko sebe zove glodurom, na par mesta osvrne na njen fizički izgled i tekst završi sa "kučko nedojebana" onda on sebe diskvalifikuje kao novinara i deklariše se kao nekompetentni prostak.

Silom prilika morao sam istog dana da odgledam film Divlji u sedlu (toplo vam preporučujem da isti elegantno preskočite i rentirate Gole u sedlu), pa sam propustio gostovanje Dušana Mihajlovića u Poligrafu gde se ovaj osvrtao na razne optužbe iznete protiv njega u javnosti, a najžešće se obrušio na spomenutog Popovića direktno ga optuživši da je krivac za Đinđićevu smrt. E, sad, ima tu samo jedan problem, Dule Meksikanac je (ne)čovek koji je svojevremeno Miloševićevu vladavinu i našu agoniju produžio za koju godinu napustivši DEPOS čime je SPS-u omogućio preko potrebnu skupštinsku većinu. SPS-JUL-Nova Demokratija bio je triling jahača srpske apokalipse nekoliko godina (četvrti jahač SRS je uvek bio uz njih, a SPO je imao ulogu apokaliptičnog Sančo Panse na magaretu) i čak je i Čović napustio Slobu pre njega. Pokazavši retko viđen nerv preleteo je u DOS u poslednjem trenutku i iskoristivši sukob Đinđića i Koštunice dočepao se mesta šefa policije. On je bio najveća Đinđićeva greška (Koštunica se ne računa) koja ga je koštala glave, to što je i nakon ubistva Premijera ostao na svom mestu pokazuje svu njegovu beskrupuloznost, a to što nije bilo istrage o njegovom (ne)radu pokazuje da se "utalio" sa svojim naslednikom.

Dabogda živeli u zanimljiva vremena.

понедељак, 18. јун 2007.

UTISAK NEDELJE

Pošto sinoć zbog sportskog udara na B92 niste imali prilike da gledate emisiju gospoDŽe Bećković pokušaću da vam pomognem ovom lakom metadonskom terapijom, da nekako ipak izdržite do sledećeg emitovanja..dakle..(ovde zamislite onaj zvuk koji Olja ispusti na početku emisije, nešto između otegnutog a i e) dobro jutro, ovo je Utisak nedelje:

1. Hapšenje generala Đorđevića. Izvesne informacije bacaju novo svetlo na generalov lik i delo i dodaju mu oreol čoveka sklonog montipajtonovskom humoru. Ne samo što je već 2,5 godine u CG, zemlji koja se jače od Ljajića kune da kod njih nema begunaca, već se skrivao pod imenom Novica KARADŽIĆ!!! Da dodamo da ovaj Đuzin imenjak ima nadimak Rođa. Usput se provlači i zanimljivo pitanje kako to da su hapšenja učestala sada kada Vladi Srbije više ne treba podrška SPS-a? Znači tri godine smo izgubili jer su Koštunica i ekipa želeli da vladaju po svaku cenu, makar žrtvovali sudbinu nacije.

2. Uspon srpskog fudbala, konačni pad srpskog navijača. Prvo je A selekcija odrala Fince, a sada i klinci igraju odlično i sinoć smo sa B timom odigrali bolje od Engleza koji su se usput obrukali i pokazali da je vreme fair playa i za njih davno prošlo vreme. Te uspehe sa tribina su pozdravile kreature kostimirane za filmove Veljka Bulajića, horde idiota koji su se ko zna kako našle u Finskoj i Holandiji, šovinisti i rasisti koji redovno bacaju senku na sve ono što momci na terenu urade. Holanđanima predlažemo sledeće: sve koji su tu na turističkoj vizi isterati uz zabranu ulaska u zemlje Šengena, sve one koji imaju neku boravišnu dozvolu takođe proterati, a one koji imaju lokalno državljanstvo oglobiti sa 10 000 evra zbog širenja mržnje. Sramotno je kada te takvi predstavljaju u svetu i tako opravdavaju sve ono loše što taj svet misli o nama.

3. Velja Ilić vs Vojvodina. Već legendarni ugovor o koncesijama poprima mitski karakter, poput Jetija, samo Velja ga je video, Kostrešu je pokazao korice, na sve optužbe odgovara snažnim kontraargumentima (Pajtić je peder), a "voljenom premijeru" ne pada na pamet da reaguje na bahatost svog omiljenog ministra.

4. Voja, Velja i legendarni as Puteva Srbije Jocić otvorili nekoliko kilometara puta i od toga napravili događaj epskih razmera koji će ući u novi Kosovski ciklus.

5. Chemical Brothers održali koncert u Bg. Dobro je što je bilo puno i što smo dobili spektakl kakav dobijaju i Parižani i Berlinci. Loše je što je bilo malo dosadno.

6. U nekakvoj bastardnoj kopiji Idola pod nazivom Zvezde Granda gde se natpevavaju đilkoši, kreteni, mamlazi, porno pripravnice i osobe sa raznim psihofizičkim tegobama kao članovi žirija pojavili su se (u casual izdanju) Velja, Dačić i Vučić. Još jednom se pokazalo kako ta koalcija mnogo uverljivije deluje od aktuelne na vlasti pa predlažemo da to konačno i ozvaniče. Tada naši navijači sigurno neće moći da putuju u svet i brukaju nas.

7. Ružica Đinđić izjavila da žene moraju imati važniju ulogu u politici. Lepo zvuči ali kada takvu izjavu da žena koja je bila nosilac liste i kandidat za Premijera da bi na kraju ostala i van parlamenta onda zvuči toliko bedno i licemerno da zaista poželimo da se vrati humanitarnim aktivnostima i ne krnji uspomenu na svog muža koji je, za razliku od nje, imao integritet.

8. Redizajnirani blog B92 doživeo ozbiljne potrese. Nakon relauncha i proširenja liste VIP blogera nekoliko starih VIP-ovaca na čelu sa Biljanom Srbljanović pobunilo se protiv razblaživanja bloga novim članovima koji isti zatrpavaju benignim tralala temama. Usledio oštar okršaj, Biljana primila ozbiljne pretnje i napustila blog, a sa njom i još nekoliko istomišljenika. Virtualna Srbija sve više liči na...Srbiju.

9. Cory Doctorow, popularni SF pisac i borac za slobodan protok kreativnih dela bio u gostima kod Jasmine Tešanović i Brucea Sterlinga u Beogradu i na podcastu B92. Par njegovih fotki možete videti ovde: http://www.flickr.com/photos/doctorow/

10. Tadić usvojio mače. Lep gest. Ili Tadić možda sprema miraz za novi brak sa Koštunicom, idu predsednički izbori, a V.K. je slab na mačke.

11. Prestao da izlazi Feral Tribune. Sanaderu Slobo!!!

Za neki od ponuđenih ili za neki utisak koji nije na listi možete glasati od ovog trenutka.

недеља, 17. јун 2007.

NAROD RADI, SRBIJA SE GRADI!

"Ovo je trenutak u kojem se misli na otadžbinu i vodi velika bitka za opstanak Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije. To je i trenutak u kojem moramo da vodimo računa i o stabilnosti Srbije i da u njoj obezbedimo bolji život. Jedan od načina da Srbija bude stabilna jesu investicije i izgradnja novih puteva, jer tako jača privreda, postaje konkurentnija i ima više zaposlenih" - poručio je predsednik Vlade Srbije dr Vojislav Koštunica puštajući u saobraćaj rekonstruisanu deonicu od Borove Glave do Kokinog Broda, na magistralnom putu Užice - Nova Varoš, koja Srbiju spaja s Crnom Gorom.
Za tu deonicu premijer je rekao da će "Srbiju približiti Crnoj Gori i Jadranskom moru", te da predstavlja graditeljski podvig JP Putevi Srbije i užičkog preduzeća Putevi koje je obavilo radove.... Meštani su pozdravljali premijera, izražavajući zahvalnost što su konačno dobili bezbedan put prema Užicu, Zlatiboru i Crnoj Gori, a povicima: "Živeo Velja" posebno su upućivali zahvalnost ministru za infrastrukturu Velimiru Iliću, smatrajući da je to njegova zasluga dok je bio ministar za kapitalne investicije. (Danas, 16-17. jun, 2007.)

Da li vam je neprijatno dok čitate ovakve vesti ili mislite da je ovde sve u redu? Ako vam se čini da je ok onda zamenite imena Voje K. i Velje I. imenima Slobodana Miloševića i Milutina Mrkonjića, a 2007. zamenite 1998/99. i pročitajte ponovo. Jezivo, jel da?

Ne razumem Koštuničino insistiranje (u svakoj prilici i na svakom mestu) na ideji da nam bez Kosova nema života i vezivanje sudbine svih nas za nešto što je Milošević 1999. izgubio. Zamislite da vam je neko drag (ne daj bože) umro pre 8 godina. A onda otac porodice iznenada poludi i tog nekog nakon 6 godina otkopa, vrati u postelju u kojoj je izdahnuo i onako satrulelog krene da ga oblači, šminka, ubeđuje celu porodicu, komšije i sve ostale da je pokojnik u stvari samo bolestan ali da mu tradicionalna ruska medicina sigurno može pomoći. Kuća, naravno, ubrzo počinje jako da smrdi, ukućani da poboljevaju, razuman svet pokušava da ubedi oca da je pokojniku nema povratka među žive ma koliko to on želeo, ali on odmahuje glavom, srpeman je, kaže, da svi u kući pomremo ali mrtvaca u grob ne vraća. Stranu mu drži deda od 90 godina, član SANU, sklon nekontrolisanom piškenju u gaće i seoski pop poznat po blagosiljanju tenkova, osveštavanju kockarnica i krštenju kućnih ljubimaca.
A ukućani? Oni prvo misle da je otac lud, a onda, vremenom, malo pod njegovim uticajem, malo zbog kužnih isparenja koja im mute svesta, a malo i iz inata celom svetu koji ih ubeđuje da su ludi prihvate da je pokojnik u stvari samo malo prilegao da odmori i da će skočiti na noge lagane čim baćuška doktor donese lek, zbog koga su već prodali gotovo sve iz kuće.

Takođe ne razumem ni partijsko prisvajanje stvari koje jedna država radi od našeg novca i od stranih donacija. Taj mrski zapad je, inače, izdašno kreditirao ovaj “graditeljski poduhvat” (po meni takav epitet zaslužuje most Golden Gate, a ne lokalna džada) i niko od njih tu nije zaslužan nizašta, to je njihov posao. Ni vas niko ne fotografiše kada uspešno završite radnu nedelju. Za to primate platu.
Kada predsednik vlade počne da seče vrpce i otvara nekoliko kilometara magistralnog puta jasno je koliko je očajan i koliko je marginalizovan. Baš kao i kad predsednik republike među svojim glavnim aktivnostima ima navijanje na utakmicama i usvajanje mačića. Da smo mirna i srećna zemlja to bi bile simpatične usputne aktivnosti, ovde se o tome izveštava kao o susretu sa predsednikom neke značajne zemlje.
Koštunica i Tadić su dva kormilara u čamcu koji se vrti u krug jer Đelić, Ilić, Jočić, Đilas i ostali veslaju svako na svoju stranu, nesinhronizovani u stvari ne čine ništa pa će čamac na kraju, sa ogromnim zaostatkom stići tamo gde ga struje nose…ako se u međuvremenu ne prevrne. U vodi čekaju radikalske ajkule sve radujući se oluji na vidiku. Sa jednim od kormilara su već sklopili dogovor da ga neće pojesti. Znaju i oni da ga je teško svariti.

субота, 16. јун 2007.

VREME JE ZA OŠTAR REZ

Uvek je lepo skrenuti pažnju na to da ima ljudi koji svoje lepe ideje umeju da pretoče u delo. Inicijativa mladih za ljudska prava pokrenula je novi regionalni časopis "za mlade i one koji se tako osećaju" pod nazivom REZ. Glavni urednik je Željko Bodrožić, urednik kulture Srđan V. Tešin obojica poznati i kao moderni novinarski Prometeji kikindske radikalske stvarnosti. Prvi broj je moguće nabavati tu i tamo..moraćete da se potrudite, a nešto možete videti na njihovom sajtu www.rezmagazin.com

Ideja povezivanja kreativnih ljudi koji govore i pišu BHS jezikom i njihovo angažovanje na ovakvom projektu ima ogroman značaj bilo bi dobro kada bi što više kvalitetnih ljudi uzelo učešće i kada bi vreme pokazalo da onih kojima se ovakav magazin obraća ima dovoljno da on i opstane. Želim im puno sreće i držim im fige.

петак, 15. јун 2007.

OBMANA I POSLEDNJI DANI

Ima nešto jako trulo u današnjoj Hrvatskoj jer se dogodilo nešto što nije bilo moguće čak ni u najmračnije Tuđmanovo vreme. Najnagrađivaniji, najkvalitetniji i najsatiričniji nedeljnik hrvatski nedeljnik Feral Tribune nije ove sedmice izašao jer je uništen od strane aktuelne vlasti na najperfidniji mogući način: visokim PDV-om, prinudnim naplatama i pritiskom na oglašivače koji u strahu od svakodnevnih poseta poreznika zaobilaze ovaj tiražni medij u širokom luku. Demokratija se pokazuje i dokazuje na neistomišljenicima, ako je po ovome suditi naša zapadna suseda boluje od istih bolesti kao i mi, od onoga čega se zvanično gnuša.

Genezu problema i objavu neizlaska čitajte na njihovom sajtu:
http://feral.mediaturtle.com/

Feral je novina koja je bila i ostala lučonoša slobodne misli tokom poslednjih 14 godina, nepotkupljiva i zajebana ekipa kojoj ništa nije sveto, ta je redakcija izrodila i neke od najboljih hrvatskih novinarskih i spisateljskih pera. Kroz redakciju su prošli i Dežulović i Baretić i Tomić...danas ga uređuju vrsni Ivančić i Lucić, a redakciju čine i Đikić i Hedl...iz Beograda se javlja Pera Luković, iz Amerike Mira Furlan.

Za kraj ovog posta evo mudrih reči Dejana Ilića na današnju temu. Iste je izrekao u prošlonedeljnom Peščaniku:

izgleda da će Feral Tribune prestati da izlazi. Nije moje da pričam kako radi hrvatska država, ali je očigledno da ta država nema sluha za ono što je u njenom suštinskom interesu. I očigledno je da ljudi koji u ovom trenutku vode tu državu smatraju da im je u interesu da taj list ugase. Oni ih guše tako što im blokiraju račun i naplaćuju poreze koji su imbecilno visoki. Toj državi Feral nije potreban. Čemu služe donatorske organizacije u regionu ako se Feral Tribune ugasi. Ako se Feral zaista ugasi, svi oni mogu da se pokupe i da odu odavde. Jedva se borimo sa ovim našim vladama i nije nam potrebna istovremena borba sa donatorima. Neko nam se bar neko skine s grbače. Svoju vladu moram da trpim, ali bar donatore mogu da zamolim - zatvorite kancelarije i terajte se odavde. Kako možete da dopustite da jedan takav list prestane da izlazi, šta imate u tim svojim glavama?

четвртак, 14. јун 2007.

CHEMICAL PROCESS FAILED

I to je bilo to..Chemical Brothers održaše dugo čekani..hm, nastup u Areni. I šta sada ja da kažem? Misim da će ovo biti nastup koji će pokazati zašto je Rašomon tako dobar film.

Neki (pripadnici generacije koja kao muziku zna ono što su im DJ-evi servirali poslednjih 10-12 godina, momci i devojke koji kao prvo mesto pamte Industriju, a kao vrhove svojih izlazaka Entrance, Lucky Strike i Dance Arenu na Exitu, dakle, oni rodjeni izmedju 1976. i 1988. uz odredjen broj pokrštenih bivših rokera i ogroman broj onih kojima tehno i narodnjaci idu kao prasetina i pivo) su se sigurno dobro proveli. Za njihov pojam "događaja" ovo je bio apsolutni vrh. Odlična organizacija, Arena koja je definitivno sjajan prostor u kome je akustika odlična, a ventilacija zaista funkcioniše, verovatno najveći...pa recimo bend savremene elektronske muzike, neverovatni svetlosni efekti i video bimovi do sada nevidjeni kod nas. Jednom rečju, bilo je kao u nekoj ogromnoj svetskoj prestižnoj diskoteci, dakle doživeli su ono o čemu sanjaju, dream came true!

Mi ostali..a po komentarima i dobroj trećini sale koja prima 18 000 ljudi koja nije reagovala nikako sem povremenim cupkanjem, reklo bi se ne tako malobrojni smo "koncert" počeli da napuštamo pre zvaničnog kraja. Nakon što smo se siti ispričali uz "predgrupe" na koje niko u još uvek polupraznoj sali nije reagovao (organizatori, bacili ste pare na njih, nije ovo rock koncert kada predgrupa zagreva masu)tačno na vreme nastupili su CB. Otvorili su koncert najvećim hitom u istoriji beogadskih splavova "Galvanize" da bi nas potom u narednih 90 minuta "počastili" sa još par poznatih singlova i čitavim nizom manje poznatih numera koje su se ređale bez da je prava atmosfera i jednog trenutka postignuta. Svako ko je bio na nekom od mnogobrojnih odličnih koncerata koje smo imali u poslednjih nekoliko godina (Blondie, Franz Ferdinad, Billy Idol, Duran Duran..) zna kako izgleda kada su izvođači i publika jedno...ovde su posetioci bili pocepani između logične reakcije da u transu đuskaju i potrebe da vide svoje idole...dva momka koja su negde tamo ispod ogromnog platna vrteli neke dugmiće, pritiskali tipke i povremeno se okretali ka publici mašući joj.

Potemkinovo selo svetlosnih efekata je nakon sat vremena postalo providno, noge su počele da bole (pouzdan znak dosade), ljudi oko nas su se jako trudili da se dobro provedu...pa smo nakon šatro kraja i početka bisa koji nije doneo ništa zanimljivo lagano izašli i bar izbegli gužvu.

Nekako je, kako se sve bližilo kraju, postajalo jasno da je ovakav nastup u stvari oksimoron....ovi momci prave zanimljivu muziku ali platiti ih ogroman novac da bi tu istu muzuku puštali "uživo" je besmisleno. Isto ovako je mogao da ih "odsvira" i neki Marko Nastić ili neki klinac koji je tek počeo da vrti ploče. Pad prihoda od CD-ova i ogroman novac koji donose turneje doveo je do ovakvih anahronizama.

Koncerti su nešto drugo, događaji na kojima autori uživo izvodeći svoju muziku razmenjuju energiju sa publikom i približavaju joj svoju ideju.
Nazovite me dinosaurusom ali tako nešto teško biva bez gitare, basa i bubnjeva.

среда, 13. јун 2007.

OBZIR

Reč tako obična, lepa, a nekako arhaična kada se izgovori, valjda zato što njena suprotnost (bezobzir) češće koristimo kada želimo da opišemo sve ono što nas na neki način ugrožava: vladajuću koaliciju koja je bezobzirno potrošila 4 meseca naših života sprdajući se van skupštine i u njoj, komšije koje misle da je lelek Mileta Kitića nešto što "najbolje obožavamo" za uspavljivanje radnim danima i rano buđenje vikendima, higijenski zapuštene saputnike po GSP-u čija alergija na sapun izaziva mučninu kod onih osuđenih da se sa njima voze, individue koje mrtve hladne ne isključuju mobilne telefone gde bi to moralo biti obavezno, na iste se javljaju i često dugo i opušteno konverziraju na naš užas, stanare zgrada koji jedino svoj stan doživljavaju kao svoju teritoriju dočim se po hodnicima mogu gajiti ale, a đubreta se najbrže rešavaju bacanjem vreća kroz prozor, vlasnika besnih i wannabe besnih automobila parkiranih gde im mesto nije, najčešće tik uz kafić u kome obesni debelovrati kromanjonac glasno srče svoj eXXpreso ili kaFućino, oni što se s mukom provlače mogu da mu d...ju, vlasnike privatnih građevinskih firmi što u sadejstvu sa opštinskim mafijašima od starih delova grada prave srednjevekovna naselja gradeći zgrade koje štrče i čiji se balkoni gotovo dodiruju...i još mnoge, mnoge one koji nas okružuju bez ikakve svesti o tome da osim njih i njihog zadovoljstva, profita ili ćefa na svetu postoji još neko ili nešto.

Zato je civilizacijski šok odlaska u bilo koju drugu zemlju tako velik. Ne zbog stepena razvoja ekonomije, kvaliteta puteva ili prirodnih lepota...već zbog opšteg utisak za koji su zaduženi obični građani, oni koji umeju da kažu hvala, dobar dan, izvolite, doviđenja, oni koji imaju obzir prema tvom mentalnom i fizičkom integritetu, koji ne urlaju po ulica, poštuju kućni red...

Nedavno je u Austriji jedan čovek nakon žestoke svađe i tuče ubio mladića poreklom iz ovih krajeva. Čovek je posle pričao da više nije mogao da izdrži svakodnevni preglasni teror "te grozne srpske muzike"...hm, nekako verujem da ne misli na Disciplinu Kičme, i da je mesecima pokušavao da izmoli od mladića malo obzira, a ostatak komšiluka mu daje za pravo. Da je siroti mladić imao malo više obzira možda su mogli nekako da se dogovore, ali ne, brajko, u mom stanu ja imam puštati Šemsu, Sinana i ostale srbijanske pevače, a vi Švabe, ako vam se ne sviđa, marš u Nemačku. Inat i bezobzirnost su ga koštali glave i to je tužno i opominjujuće, zar smo zaista takvi kakvima nas vide? Meni se nekada čini da smo u stvari još gori i da nas je vizni bedem sačuvao od potpunog ogoljavanja pred Evropom.

уторак, 12. јун 2007.

NEW SERBIAN SPORT

Ajde da se i ja malo očešem o aktuelne sportske uspehe Novaka, Ane, Jelene i Nenada. Ne brinite, nisam išao kroz gomilu (znatno manju od one koja je dočekala "našu Mariju")i delio odštampane adrese bloga niti sam ih zamolio za ekskluzivni blog intervju već bih ovde malo naglas razmišljao na temu očiglednih tektonskih poremećaja koje naš sport doživljava u poslednje vreme. Sport je bio perjanica svih istočnoevropskih zemalja, način na koji se demonstrirao stepen razvoja, ekonomska i vojna snaga ali i jedinstvo koje vlada u državi. Naravno da je u stvarnosti to najčešće bivalo obrnuto proporcionalno, najveće uspehe imala je ekonomskih slomljena DDR, SSSR je takođe dominirao u mnogim sportovima, a svoje trenutke imale su i ostale članice Varšavskog pakta. Glavni sportski i ideološki protivnik SAD je imao sličnu politiku, sa jednom bitnom razlikom. Sportski uspesi nisu bili nešto od čega je bilo šta u državi zavisilo, običnom građaninu nije bio potreban taj uspeh kao kompenzacija za sve ono što mu nedostaje, a za šta je kriva upravo država koja se sportskim uspesima kitila.

Pokojna SFRJ je i ovde, kao i u drugim sferama života bila nešto drugačija od ostale socijalističke braće. Živelo se nešto bolje i slobodnije pa je i sport bio od velikog, ali ne i presudnog značaja. Bili smo umereno uspešni, nikada velesila (kako sada pokušavamo da se predstavimo), uvek u višoj srednjoj klasi, sa nekoliko sportova u kojima smo bili specijalisti (košarka, vaterpolo, rukomet, streljaštvo, rvanje, boks) uz poneke pojedince u atletici, plivanju, gimnastici, tenisu i sl.

Bilo je lepo slušati Hej Sloveni, najčešće čini mi se u Los Anđelesu kada smo osvojili čak 18 medalja, delimično i zato što istočni blok nije učestvovao, ali prava mera nam je bio Seul sa 13 medalja.

Nakon raspada i opšte propasti koja je došla sankcijama i "domaćinskom" vladavinom S.M. sportski uspeh je dignut na nivo nacionalnog značaja, uspesi košarkaša, vaterpolista i odbojkaša postali su sveopšta kompenzacija i sredstvo lakog i brzog zaborava. Ni to radovanje nije moglo da prođe bez naših "običaja", tu se Tuđman pekao i okretao, Čiča Draža svako malo vaskrsavao, Nož, žica i Srebrenica postali su dečija razbrajalica, a kretenoidi tipa Inspektora Blaže dočekali su svojih 5 ..hm...godina slave uz neizbežno arčenje svima preselog Giletovog hita.

Ali, svi ti uspesi suštinski su bili proizvod jugoslovenske škole i velikani kao što su Divac, Đorđević, Vujasinović, Šapić, braća Grbić, Vujević nisu mogli doveka trajati...slabe nacionalne lige, igrači koji sa 20 godina odlaze u inostranstvo bez da su im udareni ozbiljni temelji, banditi koji su se uvalili u saveze i klubove...sve je to dovelo do aktuelnog kolapsa i jedinu medalju u omiljenim sportovima u poslednjih godinu dana donele su nam odbojkašice...

Za košarku ne vidim svetlo na kraju tunela, tu je sistem vrednosti potpuno poremećen, a ljudi dovedeni da stvar poprave postavljaju Moku Slavnića, verovatno najgoreg trenera u poslednjih 20 godina. Otkazi su već počeli da pljušte što se ne bi dogodilo da su na selektorsko mesto seli Pešić ili Maljković.

Vaterpolo ima potencijal, šampioni smo u svim mlađim kategorijama i nakon što reprezentaciju napusti nekoliko zaslužnih možemo se vratiti na vrh. Tu je mnogo veći problem nedostatak domaćeg takmičenja, Partizan sve protivnike pobeđuje sa 10-20 razlike, a čak i Hrvati imaju dva dobra tima. Možda bi neka Jadranska liga tu bila rešenje, Jadran iz Herceg Novog, Partizan i spomenuti hrvatski timovi ipak bi garantovali ozbiljnu borbu. U suprotnom ćemo doživeti isto što i u fudbalu, talentovani i jaki u omladinskim kategorijama, a onda njihovi klinci zaigraju na Kamp Nou i Enfildu, a naši u Lučanima i Bavaništu.

Odbojka, plašim se, nema šanse, naš domet će u budućnosti biti od 5. do 8. mesta jer je onakva generacija bila ipak eksces na kome se nije napravio kontinuitet.


Ali ono što je lepo jeste uspon individualaca, u državama kolektivnog duha i nacionalnog jedinstva kolektivni sportovi uvek imaju ideološki primat. Kako se taj koncept i ovde ubrzano urušava na scenu stupaju talentovani klinci u koje su, umesto sirote i korumpirane države, novac uložili roditelji i sada im se to višestruko vraća. Nažalost, u bazičnim sportovima (atletika, gimnastika i plivanje) nema toliko novca (sa izuzetkom atletike) kao ovde pa je nerealno očekivati da ćemo imati nekog većeg uspeha, a Olivera Jevtić neće još dugo moći da pokriva rupe.

Nekako su mi draži ovi momci i devojke, sami na terenu, bez saveta trenera, bez fizioterapeuta, bez pomahnitalih huligana koje oni suštinski ne zanimaju...usamljeni i tako jaki. Kao da nisu odavde, kao da nisu naši.

Nažalost, ne vidim da država išta čini da ovo iskoristi, Đelić istina stidljivo spominje nekakav Belgrade open, ali svi znamo da od toga neće biti ništa...spomenutoj četvorci sada ne treba pomoć, bolje bi bilo da umesto da se slikaju sa njima resorni ministri obezbede uslove da za desetak godina imamo 10 novih klinaca u prvih 100 na svetu...tradicija i kontinuitet su rezultat vizije države...koja je ovde toliko jadna da se i dalje neopravdano kiti medaljama država čiji smo deo bili od 1945. godine...što samo govori da i dalje živimo u komunističkoj prošlosti koju ne možemo da prežalimo. Medalje Bojana Križaja, Mate Parlova, Matije Ljubeka i doprinos Kreše Ćosića, Dražena Petrovića, Dubravka Šimenca, Vladimira Beare, Šabana Trstene i ostalog "nesrpskog" življa rado bi da ponesemo u torbi sukcesije. Ne ide to tako, to su medalje jedne druge države, kakva god da je bila to su njeni uspesi i ona na njih ima pravo. Od prošlog maja trebalo je krenuti ispočetka, jeste, i Hrvati i Slovenci su sada ispred nas, ali umesto da mislimo da smo sportska sila zbog Miroslava Cerara i Franje Mihalića bolje da se suočimo sa stvarnošću i krenemo napred.

понедељак, 11. јун 2007.

SOUNDTRACK FOR SUMMER

Ponedeljak je, a ja živim u Srbiji, a još je i vrućina, saobraćajne gužve, loodnica oko planova za letovanje, stvarno zvuči kao razlog za nerviranje. Ili možda ipak ne? Evo malog predloga: batalite slušanje radija u kolima ili na I-podu, mobilnom i nekom sličnom gadgetu kada dolazite na posao. Jutarnji program B92 je postao sopstvena parodija, sponzor sponzora stiže, uključuje se netom probuđeni proleterijat, muzika je neprijatno populistička, kada je ima jer prođe i po 15 minuta u besmislenoj priči, reklamni blokovi traju u nedogled...a Gorica i Dragan upadaju jedno drugom u reč, ali i gostima demonstrirajući ozbiljno odsustvo svesti da nismo mi pored radija zbog njih već su oni za mikrofonima zbog nas.
Evo nekoliko letnjih albuma koji će svaku vrstu kretanja učiniti podnošljivijim, neki od njih će vam za koju godinu biti onaj podmukli podsetnik kako vreme brzo prolazi i kako vam je ovo leto bili možda i najbolje u životu.

KLAXONS – Myths of the Near Future

Potpisnika ovih redova, već opasnog zašlog u 30-te nešto je žacnulo u grudima kada je nakon uvodnih taktova pesme Two Receivers krenulo pevanje i teleportovalo ga kroz vreme u poslednje godine sreće koje ova zemlja pamti, prelaz iz 80-tih u 90-te obeležene između ostalog i ritmovima i sanjivim stihovima mančesterske muzičke invazije. Momci iz benda Klaxons obeleženi su od strane kritike kao predvodnici pravca new rave, tj. legitimni nastavljači onoga što su nam u amanet ostavili Stone Roses, Happy Mondays ali i KLF, Utah Saints, EMF i ostali veseljaci.
Iako mladi očito su dobro proučili materiju, brojne reference na Alistera Kroulija, futuristički manifest, Tomasa Pinčona, kao i posveta bendu Grace DJ legende Pola Okenfolda kroz obradu njihovog hita It is Not Over Yet svedoče o tome da su Klaxons ovde da ostanu nešto duže od svojih uzora, ako stignu da sazreju i prevaziđu problem nedovoljnog broja jakih pesama.

THE FRATELLIS – Costello Music

Ne, Džon, Beri i Mins Frateli nisu braća, ali su uzeli isto prezime štosa radi i pod njim za manje od godinu dana pokorili ostrvsko muzičko tržište prodavši nekoliko stotina hiljada primeraka ovog svog debitantskog ostvarenja. Recept koji su primenili je jednostavan do imbecilonsti, zarazni refreni, praskave gitare i žestoki ritam koji na prvo slušanje evocira uspomene na vesele devedesete iz Oasis-Blur vremena, ali suštinski mnogo više duguje postpank i ska nasleđe britanske scene. Možda vam njihovo ime još uvek ništa ne znači mada ste sigurno nesvesno pevušili Whistle for the Choir i Chelsea Dagger, ali ako ovako nastave ovi momci iz Glazgova postaće ozbiljna konkurencija kolegama sa Arktika. Costello Music zvuči kao dobar soundtrack nekog, nikada snimljenog tinejdž filma.

JUTRO ĆE PROMENITI SVE – Razni izvođači

Kompilacija novih domaćih bendova već je postala kultno izdanje prve polovine 2007. i neophodan informator o tome ko je ko na ovdašnjoj sceni.
Mnoge od pesama sa albuma su kao stvorene za slušanje na putovanjima i mogu da se opkladim da će Ikina pesma Bubble, zarazna numera benda Shiroko pod nazivom Crazy i već legendarna Da, da, da sjajnih Pionir 10 za desetak godina izazivati prijatnu jezu i slatki talas uspomena kod sadašnjih dvadesetogodišnjaka. Osim toga, gde ćete bolji fazon za muvanje stranaca/strankinja, samo im staviti sluške i pokažete da dolazite iz vrlo cool zemlje. Godinama smo kukali kako smo bili premladi ili nismo ni bili rođeni u vreme kada je Paket aranžman pomerao granice muzike. Više nemamo opravdanje.

GRINDERMAN

Novi projekat Nika Kejva i njegovih drugara iz benda Bad Seeds (Elisa, Kejsija i Sklavunosa) izdat je pod novim imenom da bi naglasio izvestan odmak od ranijeg stila. I zaista, garažni rok zvuk sa primesama bluza australijske pustare dosta je daleko od poslednjeg Kejvovog projekta, dvostrukog albuma koji je te 2004. verovatno bio ploča godine, ali ni po čemu nije inferiorniji od njega. Smireni, zreli i baladama skloni Kejv ovde ustupa mesto jednom drugačijem autoru/izvođaču, kivnom, besnom i raspoloženom za gruvanje na tragu davnih Birthday Party momenata. Vejtsovski introspektivno i pomereno, niljangovski buntovno i neprilagođeno i kejvovski razarajuće genijalno moćno i elegantno.

ARCTIC MONKEYS – Favourite Worst Nightmar

Pametni momci, mora se priznati. Nisu spavali na lovorikama mega uspešnog prvenca koji je osvojio sve što se u Britaniji može osvojiti već su, kako sami kažu da se ne bi smarali trogodišnjim promovisanjem jedne ploče, odlučili da urade drugi album I tako održe I čak unaprede svoju poziciju. Ako je suditi po prvim reakcijama u tome su potpuno uspeli. Ponovo pred sobom imamo eksplozivnu smešu histeričnog vokala, nervozne ritam sekcije I brutalnog gitarskog obrušavanja s tom razlikom što su tekstovi kvalitetniji, kvalitet pesama ujednačeniji I ukupna impresija još bolja nego nakon slušanja prvog albuma. Album je stvaran “u komadu” I tako ga valja slušati, ovo je album, a ne zbirka singlova što ove jedva dvadesetogodišnjake izdvaja iz mase tralala brit pop fenomena I daje im oreol benda sa misijom.

недеља, 10. јун 2007.

VAGA ZA TAČNO MERENJE

Lepo vreme učinilo je svoje te sam mnogo više komentara na jučerašnju temu čuo uživo srećući ljude u toku jučerašnjeg dana nego što sam dobio pisanih komentara... I svi su nekako setno veseli kada se potegne tema letovanja u Hrvatskoj..neki su već bili i sjajno se proveli, čak i komentarišući koliko je sve to bolje od raznih instant letovališta u Turskoj, Egiptu i Grčkoj.. ok, tačno je to, mada lično mislim da je korist od toga što smo morali da pronađemo alternativna letovališta velika i ne bih menjao svoje uspomene na Efes, Krit ili na krstarenje Nilom i fascinantni podvodni svet Crvenog mora. Apsolutno je potrebno obići što više i dalje...nisam od onih pasioniranih putnika uvek u isto mesto...to držim zabavom nešto starijih i voleo bih da do momenta kada postanem deda zaradim nekakvu kućicu na nekakvom otoku gde bih sa unučićima boravio nekoliko meseci godišnje. Do tada ipak planiram da vidim što više, i hrvatske otoke, i Karibe, i Tajland, a kao konačni cilj ostrvo Bora Bora... moju ideju raja na zemlji gde ti trebaju samo dobra maska za ronjenje i peraja, a to imam.

A čemu naslov pitate se...pa eto, kao što napisah u odgovoru na prethodnu temu prisetio sam se kako je Srpska krajina ... ili kako se već zvala ta smešna tvorevina pod upravom briljantnih umova Babića, Martića i njihovog nešto severnijeg pajtaša Hadžića...do pre 10tak godina predstavljala neki procenat srpske teritorije i srpske duše. Onda smo to izgubili..ako se može izgubiti nešto što nikada nije bilo tvoje i nastao je moratorijum na ikakvo pominjanje te fantomske države, ali i sirotih ljudi prognanih odatle jer su više verovali sitnom požarevačkom kalkulantu (koji je samo ovde i sada mogao biti diktator, u bilo kojoj civilizovanoj zemlji ne bi odmakao dalje od predsednika nerazvijene opštine) nego vlastima države u kojoj su živeli (u kojoj je na vlasti bio diktator tek nešto pompezniji od našeg). Kao i obično kada imaju dva izbora Srbi su izabrali pogrešno i platili cenu. Na sličan način je "otišao" i deo Republike Srpske, još jedne smehotresne tvorevine u koju smo odlučili da ulažemo stotine miliona evra jer smo, valjda, Srbiju izgradili do tog nivoa da nam zavide i Švajcarci pa sad imamo novca da ekonomski kolonizujemo susede. I tu je otišao neki % duše...izmeriv valjda kada se od onoga što su imali po Vens-Ovenovom planu oduzme ono što imaju sada...

O Crnoj Gori da i ne govorimo, ekipa zlogukih "mudraca" (koji nas poput Domanovićevih vođa već jako dugo vode ka provaliji da smo u nju već upali samo to ne primećujemo) u sastavu Vojislav K. Matija B. Ljubomir T Amfilohije R uz terciranje raznih nacionalno osvešćenih intelektualca (eufimizama za fukaru) i nezavisnih političkih analitičara (eufimizam za besramne najamnike) danima i nedeljama nas je upozoravala na strašne posledice otcepljenje CG koje se naravno neće dogoditi jer "nas" je više, a za njih glasaju Muslimani i Albanci koji po svakoj logici srpskog shvatanja demokratije imaju cepati drva i praviti sladoled, ali glasati jok!

I kada se to dogodilo i kada je konsternirani Vladeta Janković konačo izvoleo priznati rezultate referenduma (još se nećka da ih saopšti Voji K.) dogodilo se šta? Pa, uglavnom ništa, Crna Gora je za godinu dana učvrstila svoju državnost, pretekla nas na putu ka Eu i Nato, fasovala milione stranih ulaganja...jednom rečju dogodilo joj se uglavnom isto što i svima koji su se ratosiljali bede zvane Srbija. Neizbežno, CG je nestala iz svih vesti zvaničnih medija i agencija, čak ni podatak da tamo živi više Srba nego na Kosovu nije naterala našu vlast da tamo otvori ambasadu...valjda računamo da će se Milo i ekipa predomisliti i trčeći vratiti u majčinske skute sve otirući suze pokajničke i krijući pogled nevernički.

Mudraci su začutali, tek tu i tamo prolaje onaj koji je toliko užasan da mu čak ni oni nisu dali da sedi sa njima (Brana C.) i poneki niži radikalski čimbenik i to je sve.

Ne sumnjajte da će i sa Kosovom biti isto, lajaćemo pre finalnog čina, skretati pogled ka majčici Rusiji, ispaljivaćemo apokaliptična proročanstva o urušavanju međunarodnog prava (još je Milošević bio pasionirani čuvar istog) i kada se sve završi i kada nam talas od još stotinak hiljada izbeglica koje će više verovati Koštunici nego Albancima zapljusne prag još jednom ćemo poput ona tri majmuna pokriti uši, oči i usta. U civilzovanom svetu ti majmuni stoje kao ukras, odmah pored 10 malih slonova. Kod nas vode crkvu, državu i SANU. Mi ćemo izgubiti još par godina evropskih integracija (od sledeće godine zatrebaće nam vize i za Hrvatsku), i nakon inaćenja shvatićemo da nemamo drugog izbora do da stisnemo zube i konačno postanemo deo te mrske Evropske unije.

A vi zamolite Koštunicu za vagu za merenje duše, on je sigurno ima čim tako nešto neizmerivo non-stop vaga, te probajte da izmerite koliko vas je vaše duše koštala vladavina njega i njegovih satrapa što svojom neizmerivom ništavnošću zapremaju bitne instituticije ove zemlje.
Pa ih onda, kad shvatite rezultat, bezdušno isterajte odatle kažu da duge motke umočene u žitku tvar ružnog mirisa umeju biti od pomoći.

p.s. naši prijatelji iz dnevnog lista Danas slave 10 godina, čestitamo!!! Obavezno nabavite vikend dvobroj za koji piše plejada sjajnih likova, a ima i poklon - knjižica sa Coraxovim karikaturama.

субота, 09. јун 2007.

ISTRA

Jedna od prvih zapovesti na mojoj listi bila bi PUTUJ! Sigurno ste svi primetili kako nam životi vremenom postaju kolotečinasti i da vas neko priupita šta se radili prethodne sedmice, ako ste istu proveli na relaciji posao-kuća-posao, baš i nemate šta pametno da kažete. Zato su putovanja neophodna zarad očuvanje metalnog zdravlja i proširenja vidika. Ekonomski faktor je bitan, ali nije presudan, ovo zvuči kao fraza ali istina je. Boravak u Istri tokom ovogodišnjih prvomajskih praznika na moju bolju polovinu i mene delovao je blagotvorno i okrepljujuće, čak mogu reći i prosvetjujuće jer je sve što smo tamo doživeli premašilo naša očekivanja.

Do Istre je najlepše ići kolima, hrvatski putevi su izvanredni tako da se od Beograda do Opatije stiže za 6 sati vožnje (130km/h je dozvoljeno u HR), odatle je još sat vožnje do Poreča koji je bio naše odredište. Postoji i autobuska linija koja prolazi kroz Rijeku, Rovinj i završava u Puli tako da je to dobra alternativa. Naša avio kompanija (Aeroflot)Jat ni ne razmišlja o ideji uvođenja letova do Pule, Splita ili Dubrovnika pa su ova dva načina za sada najpristupačnija.

Elem, već sam dolazak u Poreč podiže raspoloženje za 50%, bili smo smešteni u Hotelu Fortuna Island na ostrvcetu preko puta grada do koga je brodić saobraćao svakih pola sata (3 minuta vožnje). Hotel prijatan i pristojan (***), pošto je predsezona ekstremno jeftin (25 e polupansion) šokirao nas je fantastičnom hranom i za doručak i za večeru, na desetine jela, riba, meso, testa, rižota, pizze, kineska hrana...salata, supice i kolače da i ne spominjem..pa još pivo, vino i sokovi na točenje...loodilo! Mada je sezona tek krenula hotel je bio dobro popunjem internacionalnim gostima među kojima smo mi bili jedini iz Srbije.

Avantura obilaska Istre za 5 dana nije lak zadatak, mi smo pokušali da ga ispunimo najbolje što smo mogli, a što je uključilo i:

Umag i Novigrad - gradovi severno od Poreča, slatki ali ne preterano atraktivni, u Umagu smo "snimili" dobre restorane i zarad toga vredi otići

Motovun i Pazin - kontinentalna Istra je nezasluženo u senci primorske jer krije prave bisere, Motovun je bajkovit gradić na vrhu brda poznat po filmskom festivalu i po tartufima. Preporučujem ručak na vrh grada, domaća testenina sa tartufima je carsko jelo. Pazin je administrativni centar Istre, ne toliko lep ali sa svojim čarima.

Rovinj - verovatno najlepši grad na celom poluostrvu. Oduzima dah panoramom, a fascinira svakom strmom uskom uličicom. Obavezno se popeti do vrha gde je crkva sa vidikovcem.

Pula - ozbiljan grad, obavezno obići Arenu ali i prošetati starim gradom. Muzej iz nekog razloga nije radio...spajaju ljudi praznike.

Fažana - maleni grad, idealan za one koji bi da izbegnu gužvu i uživaju u mirnom odmoru pijuckajući neizbežnu Malvaziju u hladovini maslina. Zanimljiv jer odatle kreću ture za Brione.

Brioni - ostrva koja su do 1983. bila zatvorena za turizam jer su bila rezervisana za odmor najvećeg sina naših naroda i narodnosti, njegovih gostiju i najbližih saradnika. Danas turistička atrakcija koju ne treba propustiti. Četvorosatna tura uključuje vožnju brodom, obilazak Titovog muzeja (preparirane životinje i izložba fotografija Tito na Brijunima), vožnja vozićem po ostrvu i pauza kod mini zoo vrta koji uključuje par najvećih indijskih slonova koje sam u životu video ali i krdo zebri koje slobodno šetaju i pasu na nekoliko metara od posetilaca.

Limski kanal -prirodna lepota, fjord koji 17km ulazi u kontinent i poznato uzgajalište školjki

Sam Poreč ima takođe posebnu draž, Eufrazijeva bazilika (6. vek) je simbol grada, oko grada su čuvena letovališta (Plava i Zelena laguna) i sve odiše opuštenom atmosferom. Večera u restoranu Uliks ostaće nam u sećanju jer je brancin u soli bio famozan, baš kao i Malvazija ali i kompletna atmosfera, šarmantno osoblje, bašta u zidinama....

Na povratku u Beograd stigli smo i da popijemo kafu sa prijateljima u slikovitoj Opatiji, lepoj ali izgleda vrlo dosadnoj i kao stvorenoj za penzionere.
Eh, da, vreme je bilo sjajno, toplih 27 stepeni preko dana, svežih 15tak noću...jedino je more bilo prehladno za kupanje ali ima dana, evo, leto samo što nije počelo.

Teško je ukratko definisati u čemu je magija Istre, osim onih očiglednih stvari (čisto more, prelepi stari gradići u kojima je svaka druga zgrada stara 500 godina, priroda kojoj dominiraju maslinjaci i vinske ceste, ljubazni i opušteni ljudi, čist vazduh ispunjen mešavinom mirisa borova i mora...) postoji i ono nešto neuhvatljivo. Mi smo imali osećaj kao da smo se vratili kući i činilo nam se da bi mogli da ostanemo i da živimo tamo bez ikakvih problema. Vizija vinskog podruma koji bi držali, radili dvokratno sa obaveznom popodnevnom sijestom, družili se sa meštanima i turistima držala nas je dosta dugo, (naročito jer je tada u jeku bio skandalozni Koštuničin peting sa radikalima) i nisam siguran da nas je pustio. Opšti utisak smirenosti, uređenosti i sasvim dobre organizacije koja se vidi i po razgranatoj i brižljivo održavanoj mreži puteva koja je premrežila celu Istru, blizina Slovenije i Italije i internacionalna atmosfera u kojoj se mešaju razni jezici, a svi su srećni i zadovoljni, sve su to poeni koje Istra sa lakoćom osvaja.

Svet se kreće, putuje i razmenjuje iskustva, mi smo odavno izuzeti od toga i posledice su strašne. Naročito se vide kada se negde ode, i još više kada se u Srbiju vratite. Tek onda vas punom snagom u lice udare zaostalost, primitivizam, ksenofobija, opsena sopstvenim beznačajem i što je najgore od svega: nedostatak ikakve želje za boljim, za popravkom i napretkom...tek sušti bahati materijalizam savršeno usklađen sa moralnom i duhovnom bedom na čijem čelu stoluju biznismeni, političari i crkveni kler razduševljeni kakvo divno stado im je zapalo da ga "vode".

Istra je pravi melem, mesto susreta hiljada različitih ljudi, a opet autohtona, drugačija i svoja. Nisu džabe KUD Idijoti i Franci Blašković odatle i nije zalud njihov tradicionalni pozdrav: Istra ti materina!

петак, 08. јун 2007.

PEŠČANIK

Kada sam otkrio fantastičnu stvar zvanu "transkripti emisija" osećao sam se kao da mi je neko poklonio sat vremena života dnevno. Veliki sam fan emisije Peščanik i smatram je jednom od retkih oaza u sadržajno sve pustijem programu radija B92, ali sam, što zbog posla, što zbog raznih obaveza često propuštao emisije ili neke njihove delove. Knjige u kojima su transkripti sakupljani doživljavam kao nešto što će svoju pravu valorizaciju doživeti za koju godinu, tako da mi je pojava transkripta na sajtu B92 predstavljala spas i mogućnost da sa svega 6 dana zakašnjenja pročitam ono što su hrabri ljudi izrekli prethodne nedelje. Problem suočavanja kako sa mračnom prošlošću, tako i sa često apsurdnom sadašnjošću iz koje neminovno ima uslediti mračna budućnost u Srbiji doseže nivo (sve)opšte patologije tako da je svakodnevna stvar slušati od, često i vrlo bliskih ljudi i osvedočenih opozicionara iz 90tih izjave koje su klasičan produkt RTS brainwasha...naročito kada su u pitanju pitanja naše odgovornosti za događaje iz poslednje decenije prošlog veka. Predubeđenja, potcenjivački stav prema susedima, ničim izazvani osećaj superiornosti u odnosu na druge, nesvest o gubljenju koraka sa razvijenim svetom, lažna mitologija kojoj se ponovo spremaju žrtve i povampirenje klerikalizma i fašisoidnog nacionalizma su pojave koje sve ređe imaju karakter incidenta, a sve više su državna politika koja će nas ponovo koštati mnogo i čiju cenu će ponovo platiti narod. Narod koji sopstvenu infantilnost doživljava kao šarmantnu i simpatičnu karakteristiku i koji nikako ne može da shvati da postoji "neka tajna veza" između pogrešnih izbora koje pravi već dugi niz godina i onog lošeg što mu se tokom tog istog perioda događa. Zato je Peščanik užasno važan kao pojava koja svedoči da nisu svi zombirani dvodecenijskim sistematskim rušenjem sistema vrednosti. Ali i kao ona svetlost u tami koja okuplja ljude do maločas ubeđene da su sami na svetu i da je većina koja obeznanjeno glavinja uz zvuke turbo folka slaveći ubice i valjajući se u svom sopstvenom smradu možda nešto u šta se treba utopiti.

Kvalitet Peščanika varira od emisije do emisije...od vrlo dobrog do odličnog, a zavisi od aktuelne političke i društvene situacije i od gostiju. Kada se ta dva uslova tako savršeno poklope kao protekle nedelje onda dobijemo all star Peščanik u kome se ne zna ko je bio bolji, mada je moj favorit ipak profesor Rajić nakon čijeg izlaganja osećanja moraju biti pomešana...red depresije zbog onoga u čemu i kako živimo i zrno ponosa što ljudi kao što je gospodin Rajić još uvek nisu digli ruke od nas.

Uostalom, ovo je bilo i više nego dovoljno, čitajte pametnije od mene:
http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?yyyy=2007&mm=06&nav_id=250053

A novi Peščanik kreće za nekoliko minuta, podesite skalu na poznatu frekvenciju.

p.s. Naravno, ako vam je dobro...onda ništa.

четвртак, 07. јун 2007.

1000

Za samo 13 dana od kada smo se registrovali na www.hitrang.com stigli smo do 1000 posetilaca i tako ušli u krug ozbiljnijih mesta na netu. Ovo je možda mali korak za Bila Gejtsa ili Stiva Džobsa ali veliki za našu Hroniku. Hvala svima na podršci.

Ivan

ZAGREB

Ja baš umem da izaberem dan kada ću poslom otići do Zagreba. Kad sam shvatio da je srema dan "utakmice visokog rizika" Hrvatska-Rusija i da se ekipa dokonih bilmeza sprema da krene u isto vreme i na isto mesto kao i ja već je bilo kasno, sastanak je bio ugovoren (već danas im je nekakav blagdan) i nije bilo uzmaka, pa sam već video naslovnu stranu tabloida "Bevc na čelu ujedinjenih navijača" :-)

No, sve je prošlo dobro, sjajni hrvatski autoput ima samo jednu manu, dosadno je do zla boga, ravnica na sve strane ali bar policije ni od korova i može se voziti brzo. Od izlaza iz Beograda do ulaza u Zagreb ima 3 do 3,5 sati vožnje (zavisno od gužve na granici), a onda sledi još pola sata vožnje kroz Zagreb koji ima još gori prilaz gradu te je stalno zagušenje nešto najnormalnije.

Automobil je bio sigurno smešten na parkingu partnerske firme tako da sam opušteno mogao prošetati kroz Zagreb ceo u znaku utakmice. Glavni grad Hrvatske već sasvim dobro poznajem, posetio sam ga bar 10 puta u proteklih godinu i po dana i moram priznati da mi prija. Umiveniji je od Beograda, znatno manji (oko milion stanovnika), sve je nekako bliže...ulicama klize bešumni tramvaji (koje mi odbismo jer je neka zamlata utripovala slovo U od šoferšajbne), devojke su im lepe kao i naše ali odevene sa više ukusa i manje napadno "nabrijane". Monsunski kišni udari ni njih ne zaobilaze pa sam se trkom sklonio u najbliži bar (Hemingvej) na odličan sendvič sa buđolom i flašicu Ožujskog piva (odlično!), a potom sam svratio i u moju omiljenu knjižaru Profil.

Neka mesta jednostavno više prijaju od drugih, ima u Zagrebu mnogo knjižara, u blizini je i konkurentski Algoritam, ali meni je Profilov megastor apsolutni favorit. Da li je za to razlog način na koji izlažu knjige, da li neka fina opuštena atmosfera, boje, osoblje...ko bi ga znao...cene svakako nisu. Naime, u Hrvatskoj su knjige opasno skupe...i ne mislim tu samo na najnovije knjige u tvrdim koricama već na apsolutno sve što bi hteli da posedujete. Ja sam ipak pokleknuo i ispraznio karticu kupivši neke knjige koje sam čitao na pozajmicu (Christkind - Boris Dežulović, Osmi povjerenik - Renato Baretić) kao i par nekih dugopriželjkivanih (Pričaj mi o njoj - Baretić, Sabrana djela - Zoran Ferić). Svaka od tih knjiga koštala je oko 15 evra, i svaka je bila sa mekim koricama....damn!!!

U centru Zagreba stotine navijača u dresovima sa šahovnicom...ali svi veseli, ori se pesma podrške Bilićevim izabranicima (koji stvarno dobro igraju)...u jednom trenutku, dok sam kupovao novine (materijal za posebnu temu) začuh beogradski naglasak, dva klinca od 16-17 godina poluuplašeno su razgovarali kako je "murija skembala" nekog od njihovih (naših?) "ali brate, ako su ga skembali kad je tenkre..." tu sam se negde isključio i zbrisao sa naramkom u kome su bili Playboy, Klik, Geo, Globus, Jutarnji i Večernji list. Prodavačica novina je bila krajnje simpatična i dobio sam lep osmeh kada je shvatila odakle sam...isti slučaj je bio i u Profilu i u Hemingveju. Da ne spominjem da sam prošle godine par puta uspeo da se izgubim u Zagrebu i da su me ljubazni slučajni prolaznici sa puno truda upućivali na pravi put, a neki se čak nudili i da me odvedu tamo...a nedavni boravak u Istri (takođe za posebnu temu) uverio me je da normalni ljudi ne mogu doživeti ništa ružno...osim ako ne nalete na neku budalu...od čega niste zaštićeni ni u centru Beograda.

Povratak je bio podjednako dosadan, proveo sam ga trudeći se da ne zaspim, slušajući silne hrvatske radio stanice (red Alena Slavice, red Stjepana Đimija Stanića, red Kolonije) koje su slavile potvrdu ulaska Hrvatske u NATO i komentarisale izbor novog predsednika SDP-a za koga već tvrde da je budući "prvi ministar", javljali su o velikom uspehu srpskog tenisa...ali im je ipak glavni događaj bio fudbalski meč.

Iz nekog razloga SBB mi je isključio HRT 2 tako da nisam mogao da ga gledam. Čujem da su Hrvati bili mnogo bolji ali da je završilo 0:0. Setio sam se reči svog drugara koji radi u popularnoj hrvatskoj dnevnoj novini: "ako pobjedimo prodat ćemo 30% naklade više, ako izgubimo 30% manje". Remi valjda ostavlja status quo.

среда, 06. јун 2007.

YC

Iako tiraž i broj čitalaca stalno rastu još uvek srećem individue koje Yellow Cabu ne mogu da oproste prelazak na kioske i to što sada moraju da ga plaćaju. Čak se busaju u grudi junačke i izjavljuju "od kako se prodaje ja ga nisam čitao". Pri tome nisu u pitanju osobe na socijalnoj pomoći od kojih bi se i dalo razumeti ovakvo posmatranje situacije, ne, naprotiv, ti isti su spremni da izdvoje novac za razne budalaste magazine prepune opštih mesta, izveštaja sa besmislenih koktela i promocija, malo skandaloznog, malo šatro serioznog...jednom rečju šarene laže.

YC je, i u to čvrsto verujem nezavisno od toga što sarađujem sa njima, trenutno najkvalitetniji, najinformativniji i u isto vreme najpomereniji i najurbaniji magazin koji trenutno izlazi na srpskom jeziku.

Pogledajmo činjenice:

160 strana
Precizan vodič kroz gradska dešavanja Beograda i Novog Sada i najave svih zanimljivosti
Intervjui sa interesantnim i kreativnim ljudima
Recenzije aktuelnih bioskopskih filmova, knjiga, stripova, muzičkih i DVD izdanja i TV emisija
Prikazi novih restorana, kafea i klubova
Mnogo autorskih tekstova na temu društva, kulture, umetnosti
Čitav niz sjajnih saradnika: Aleksandar S. Janković, Ljuba Živkov, Boban Jevtić, Jasmina Tešanović, Saša Ilić, Branko Rosić, Mića Vujičić, Mrvi, Jordan Cvetanović, Milutin Stanojević...ovde ću stati jer je lista zaista duga i stalno doživljava osveženja...a svakako je trenutno jača od bilo koje druge ekipe na ovim prostorima.

Oni koji misle da je besplatno bolje mogu slobodno da čitaju razne "Gradove" i slične tvorevine u kojima saradnici redovno ne dobijaju honorare...naravno, ako uspeju da ih pronađu jer su im tiraži mizerni. Da bi nešto valjalo i bivalo sve bolje to mora i da se plati, ako neko misli da je 90 dinara previše za sve ovo što sam nabrojao onda čita pogrešan blog.

Svi Vi ostali, u junskom YC čitajte(između ostalog):

Intervju sa The Chemical Brothers
Prilog o Venecijanskom bijenalu
Najavu koncerta RHCP
Intervju sa Ora Itom
Predstavljanje izvođača na Main Stageu Exita
Intervju sa Disciplinom Kichme
Intervju sa Goranom Skrobonjom
Recenzije filmova: Most za Terabitiju, Na nišanu, Sunce, Spajdermen 3, Čudnije od mašte, Zodijak i Pirati sa Kariba 3
Kratke intervuje sa Alom Paćinom i Brusom Vilisom
Recenzije pozorišnih predstava Klaus i Erika, Madam Baterflaj, Rasprava
Intervju sa Kaiser Chiefs i Bebel Gilberto
Recenzije muzičkih albuma: Gledis Najt, Bjork, Feist, The Corrs...
Intervju sa Zubinom Mehtom
Recenzije knjiga: Čudesne transformacije, Tihi gradovi, Kurosavin nemir svijeta, Glamurama, Sva siročad Bruklina
Pregled novih naslova u knjižarama
Izveštaj sa njujorške umetničke scene

i opet moram da se zaustavim da ovaj blog ne bi bio predugačak...ali valjda vidite o čemu govorim, uporedite ovaj sadržaj sa sadržajem bilo kog drugog mesečnika (i nedeljnika, isto je) i videćete koliko gotovo svi deluju banalno i isprazno.

Ovo nije reklama, YC-u ona više nije ni potrebna, ovo je uputstvo za kvalitetniji život za sve one zainteresovane i gladne kulture, umetnosti i kvalitetne zabave.
YC nema alternativu!

уторак, 05. јун 2007.

POLJSKA U MOM SRCU

Moderna Poljska se može uzeti kao zastrašujući primer kako izgleda država u kojoj desnica u sadejstvu i uz podršku crkve drži vlast. Mogu se pronaći mnogi razlozi za trenutnu situaciju: od vrlo oštre komunističke diktature koja je tradicionalno religiozne Poljake pokušala da na nasilan način uvede u ateizam, preko vekovnog katoličko pravoslavnog fronta na granici Rusije i Poljske (gde Rusi uvek predstavljaju opozit)do načina na koji je komunizam padao u Poljskoj tokom 80tih i gde su dve osnovne poluge bili populistički lider Leh Valensa i Papa Jovan Pavle II (Karol Vojtila).

Velika i nacionalno jedinstvena zemlja kakva je Poljska koja je pod raznim vrstama okupacije bila od 1939. do 1989. i nakon pogubne ruske vladavine vrlo alergična na demokratsku levicu zapravo je bila savršen poligon za razvoj klerikalno desničarskog drušva čijem formiranju su doprineli i tzv. "levičari" (Samoobrona) kojima nije bio problem da sa najkonzervativnijim desničarima (Liga Polskih Rodzin) prave koaliciju iza koje je u suštini stajao najmoćniji čovek današnje Poljske Jaroslav Kačinski, aktuelni predsednik vlade koji, da zlo bude veće već ima "svoju" koaliciju PiS.
Situacija u mnogome podseća na Miloševićevo vreme kada je u jednom trenutku on imao čak 4 partije u parlamentu (SPS, Jul, SRS i Nova demokratija) uz uvek kooperativni SPO pa je mogao da kombinuje do u nedogled.

Jaroslavov identični blizanac Leh je aktuelni predsednik tako da ovde zapravo više nije jasno šta je u pitanju, kohabitacija, akumuliranje funkcija ili nešto treće :-)

Uticaj ovih konzervativaca na svakodnevni život Poljaka su već više nego očigledni jer je ideja vladalaca da se Ustav i zakoni države što više približe crkvenim zakonima što izaziva neprijatne asocijacije na arapske države u kojima je Kuran zakon, a mule upravljaju zemljom, tuže i sude...

Abortus je zabranjen još pre više od jedne decenije, dozvoljen je samo u slučajevima kada je trudnoća rezultat silovanja, kada je plod oštećen ili kada je život majke ugrožen. Ali, to nije dovoljno aktuelnim vladarima tako da je nedavno za dlaku u parlamentu otpao predlog da se i ta tri slučaja ukinu te da abortus postane apsolutno nelegalan i zabranjen. Ovakvi anticivilizacijski zakoni naravno izazivaju kolaps tako da je prošle godine u Poljskoj izvršeno više od 100 000 ilegalnih abortusa i još toliko Poljakinja je moralo da plati ogromne sume da bi to obavile van granica.
Abortus je nešto što su sva civilizovana društva usvojila kao legitiman izbor žene. Daleko od toga da mislim da je to nešto divno i krasno, to je atak na organizam žene i trauma i da je sreće svest ljudi, prevencija i životni standard bi smanjili potrebu za njim na jako mali procenat ali ideja da je nekakav "bog" to zabranio i da zato ljudi koji to dete ne žele ili nemaju uslova da ga podižu to moraju je apsolutno idiotska. Nedavno je evropski sud presudio da Poljska mora da plati odštetu ženi koja je želela da izvrši abortus jer joj je vid bio ugrožen, a iako su lekari to potvrdili nije mogla da dobije dozvolu jer nije ulazila u gorenavedene tri kategorije.
Srednji vek i inkvizicija se vraćaju u Poljsku, u školama je kreacionizam deo programa, sve vrste "nastranosti" se tretiraju kao greh i imaju biti istrebljeni iz "čistog" poljskog društva (za to služe vrlo militantni omladinski pokreti stranaka na vlasti) koje je 95% katoličko i čak polovina njih bar jednom nedeljno odlazi u crkvu. Svi političari koriste sveštenstvo u svojim kampanjama i trude se da se pokažu kao "dobri katolici" jer drugačije neće imati šanse na izborima. Radio stanica Radio Maria je jedan od najslušanijih programa sa preko 3 miliona fanova programa koji kombinuje nacionalističku retoriku, crkvene pesme i konzervativne poruke, a veliki uspeh je doveo do širenja medijske imperije na dnevne novine i TV stanicu. A u svim tim medijima koje kontroliše sveštenik Tadeusz Rydzyk najčešći gosti su upravo Kačinski twins.

Naravno, nije cela Poljska poludela, zapravo vrlo je zanimljivo videti kako je na vlasti ultra levo-desna koalcija partija od kojih nijedna zapravo nije preterano jaka. Po broju mandata najjača je Liberalno-konzervativna partija sa preko 30% glasača ali je taj Guliver nadjačan jedinstvom liliputanaca što je može da posluži i kao opomena našem aktuelnom predsedniku. Bili smo svedoci sličnog razvoja događaja prilikom ustoličavanja T.N. za predsednika skupštine i ovakva koalicija nam i dalje visi nad glavom. A kada do nje dođe i "presvetli" V.K. pusti svojoj klerikalnoj mašti na volju eto nama novog Ustava sa novom preambulom u kojoj će umesto Kosova (tada već iščezlog iz kolektivnog sećanja nacije) stajati SPC kao vrhovni temelj društva i 100% srpske duše. Nešto mi govori da će ginekološke klinike u susednim zemljama tada doživeti procvat.