петак, 27. јул 2007.

LETNJA PAUZA (i mi bloggeri imamo dušu)

Dragi prijatelji i neprijatelji, redovni i povremeni posetioci, istomišljenici i neistomišljenici, saborci i protivnici, zainteresovani i indiferentni, ovaj blog će biti neaktivan sledećih 15 dana. Odlazim na, nadam se, zasluženi odmor i tokom naredne dve sedmice gluvariću cresko-lošinjskim otočjem. Nakon 74 teksta za dva meseca koje je pročitalo preko 5500 posetilaca vreme je za odmor, i moj od vas i vaš od mene.

Ako sve bude po planu naredni post će se pojaviti u nedelju 12. avgusta. Do tada veliki pozdrav svima.

Ivan

p.s. blog je od sada zaključan za komentare, s obzirom da ga neću pregledavati ne bih da se zapate neki prostaci i siledžije. Kuću valja zaključati kad niste u njoj, takva su vremena.

четвртак, 26. јул 2007.

INTERVJU: BALŠA BRKOVIĆ

Evo i poslednjeg u seriji intervjua sa poznatim piscima mlađe generacije iz našeg okruženja.

1. U Srbiji je relativno nepoznat fenomen nove crnogorske književne scene, kako bi nam u nekoliko rečenica opisali tu pojavu?
- Moram priznati da to nije baš jednostavno pojasniti u nekoliko rečenica... Ali, ono najvažnije je promjena književne paradigme. Nova književnost je prilično raznorodan skup pisaca različitih interesovanja i poetika, ali ono što je zajedničko je – radikalan diskontinuitet u odnosu na crnogorsku književnu i svaku drugu tradiciju.

2. Zašto je većina novih crnogorskih romana gotovo nedostupna u srpskim knjižarama? Da li je razlog političke prirode ili čista neprofesionalnost i neobaveštenost knjižara i izdavača?
- Ja vam nisam prava adresa za odgovor na ovo pitanje. Znam da i u Srbiji postoji čitalačko interesovanje za knjige pisaca o kojima govorite - nedavno sam dobio jedno vrlo lijepo pismo od čitateljke iz Niša koja mi, između ostaloga kaže da je na jedvite jade došla do moje knjige... Što je razlog da mediji i izdavači u Srbiji uglavnom ignorišu (sa izuzetkom Teofila Pančića, naravno) novu crnogorsku književnu scenu? Moguće da zvanična Srbija kada komunicira sa Crnom Gorom i dalje želi da to bude ona epska, smiješna, sasvim stereotipna Crna Gora... Ovi pisci se u takvu sliku jednostavno ne uklapaju, kvare je, čine da vi, naprosto, morate promijeniti doživljaj jedne sredine. A, ljudi, uglavnom tp ne vole. Na žalost, u zagrljaju stereotipa svima je ugodnije, svi se ljepše osjećaju...

3. Da li su Brković, Nikolaidis, Spahić, Bečanović... reakcija na pojavu Dežulovica, Baretića, Perišića, Jergovića, Hemona u zapadnim susednim drzavama?
- Konstituisanje crnogorske scene, još tamo, sredinom devedesetih kada je započeo taj proces bilo je prilično incidentno, i istovremeno sa sličnim novim scenama u okruženju. Prirodno, kasnije se samo uvećavala komunikacija sa okruženjem, ali u inicijalnom impulsu bio je to sasvim osoben proces, budući da su i stvarnost devedesetih, ali i naslijeđene okolnosti bile unekoliko drugačije. Kada je regionalna komunikacija, tamo krajem devedesetih i na početku nulte decenija postala intenzivnija, mi smo se savršeno jednostavno “prepoznali” sa sličnim pismima u Hrvatskoj i Bosni...


4. Šta znači bestseler u crnogorskim okvirima? Ima li života od pisanja ili je novinarstvo neophodan dodatak?
- Moj roman je u tri izdanja na našem jeziku štampan u dvadesetak hiljada primjeraka. Crna Gora je mala, i o knjigama svi vole da pričaju, i koji su ih pročitrali i, još više, oni koji nisu. Novinarstvo ne doživljavam kao neki dodatak, ja pravljenje novina volim, to je uzbudljiv posao, ima neki starinski šarm.

5. Koliko Vam je pomoglo, a koliko odmoglo prezime?
- Nikada nisam razmišljao o tome. To je moje prezime, nisam ga birao, ali pripalo je baš meni. Ne vjerujem da neki značajan sadržaj stanuje u našim prezimenima. Ime je mnogo personalniji dio građanske nominacije, i važno je ono što činomo. Naravno, poznato mi je da je dio ovdašnjeg pučanstva opterećen prezimenima, ali, ako bih pristao na to, bio bih im sličan. A to ne želim.

6. Surovo razračunavanje sa sadašnjicom, svakidašnjicom i konzervativnim okruženjem karakteriše Vaše pisanje. Kako izgleda izaži među ljude u jednu, ipak jako malo sredinu, koja se lako prepoznaje u Vašem delu?
- Volim da izlazim među ljude. Ne mislite valjda da bi zbog građanskog funkcionisanja čovjek trebalo da falsifikuje svoje stavove ili da se samocenzuriše? Opet, ja sam južnjak i strastveni opservator...

7. Hoćemo li Vas videti u Beogradu, ovde ste studirali, pretpostavljam da imate dosta prijatelja.
- Da, naravno... U Beogradu sam živio od kraja 1984. do kraja 1991. To su bile ključne godine – gledao sam kako se urušava onaj sjajni Beograd iz sredine osamdesetih i ustupa mjesto svemu onome što je došlo i što je stotine hiljada mladih ljudi otjeralo iz ovoga grada. Moja prva knjiga objavljena je 1985. u Beogradu (Književna omladina Srbije, biblioteka Pegaz), tamo sam diplomirao na Filološkom fakultetu, na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti, družio se sa sjajnim ljudima... Prva čestitka nakon sticanja nezavisnosti Crne Gore stigla mi je iz Beograda, od mog mlađeg kolege i dragog prijatelja Marka Vidojkovića.

8. Pratite li ovdašnju književnu scenu, imate li favorita?
- Marko Vidojković je odličan pisac. Volim njegov roman “Kandže”, odlični pisci su i Vlada Arsenijević, Biljana Srbljanović...

9. Šta čitate ovih dana ?
- Ovih dana se selim. Kutije pune knjiga već danima prenosim iz jednog u drugi stan. Ipak, i pored takvog vanrednog stanja, dvije knjige su mi često u rukama. Gerenova studija “Anarhizam” i jedno interesantno italijansko izdanje – Enciklopedija viskija. To je prekrasna knjiga, još ako je prelistavate uz kap dobrog Glenfidicha, ugođaj je potpun.

10. Koliko se i sta čita u Crnoj Gori ? U kakvom je stanju knjižarska mreza, ima li izdavača ili se lokalni čitaoci snalaze nabavljajuži knjige iz Srbije, Hrvatske, Bosne?
- Posljednjih godina se čita više nego ranije. Doprinose takvom stanju i domaći pisci, njihove nove i provokativne knjige, ali i jedan širi povratak lektiri. To je sve započelo akcijom “Vijesti” koje su kroz svojih sedam-osam edicija do sada u crnogorske domove “uselili” preko tri miliona knjiga. Nadam se da nakon toga, nakon toliko knjiga, ništa više ne može biti isto.

11. Šta je sledeće za Balšu Brkovića? Hoce li “Galerija” dobiti svoj nastavak ili cemo ćitati nesto potpuno drugačije?
- Ovih dana sam zapravo završio prvu verziju jedne opširnije studije o anarhizmu. Radim na novom romanu, pripremio sam i jednu zbirku priča... Važno je da čovjek uživa u tim stvarima, onda sve ispadne kako treba...

среда, 25. јул 2007.

KRATEŽ

Nisam stigao da odmah nakon što sam video snimak na HRT-u prokomentarišem nastup ustaške gothic rock zvezde Thompsona na Maksimiru. Ali, računam da nikada nije kasno pa čisto da spomenem par impresija. Prvo, sada sam po prvi put čuo njegove pesme, znao sam ga po "čuvenju", te hrvatski Baja mali knindža, te neviđeni džiber...u Vremenu sam svojvremeno pročitao tekst jedne pesme (Zbog Anice i bokala vina zapaliću Krajinu do Knina, zapaliću dva-tri srpska štaba, da ja nisam dolazio džaba) i slatko se nasmejao količini gluposti koju ta "pesma" emituje. Valjda mi je tako bilo lakše nego da razmišljam o tome koliko je strašno kada takva naci ojkanja postanu mainstream.
Drugo, nisam imao predstavu koliko je to zapravo loše. Muzička matrica negde na pola puta između lošeg hard rocka 80tih i poznog Bijelog Dugmeta. Mračnjačka ikonografija, malo teorije krvi i tla, malo slavne viteške hrvatske prošlosti (?!), malo slavljenja sopstvene superiornosti u odnosu na (sve?) druge, pokoja nacionalno ljubavna...u odnosu na ovo opusi Kerbera i Galije (izvinite Nišlije) zvuče kao esencija progresivnog rocka.

Ali ono što mene lično najviše pogađa je to što u sred Zagreba, grada koji lično vrlo simpatišem, više od 40 000 ljudi peva sa ovim gastarbajterskim diletantom. Nije samo u pitanju loš muzički ukus, ovde je muzike najmanje, već u toj poruci koja veliča "mladu, a drevnu Kroaciju" i ostalima poručuje da paze šta rade ili...
Pokušavao je "objektivni" HRT da režijom prikrije neprijatne simbole ali potkrala se pokoja greška te je ovaj domoljubni trijumf nekako ispao bljutav i neprijatan.

Užasno mi je bilo žao što nisam za vreme snimka imao pored sebe nekog normalnog Hrvata da mu dupe pomerim od zajebancije. Često me je sramota što sam iz Srbije, te večeri mi je bilo super. Imamo mi svoje sramote (posrnuli Bora Čorba, guslarski epovi o Raši i Ratku) ali uz našu najveću sramotu Cecu đuskaju isti oni Hrvati koji đuskaju uz Thompsona što pokazuje da "ima neka tajna veza" i da se primitivci svih zemalja u stvari odlično razumeju, u pauzama dok ne haraju po kućama dojučerašnjih komšija i prijatelja.

Iako su svoju (etnički gotovo čistu) Hrvatsku državu dobili pre 12 godina naši zapadni susedi i dalje pate od istih boljki kao i mi. Umiveniji, bolje dizajnirani i bliži miteleuropi ali i dalje skloni besmislu mržnje i nekritičkom obožavanju svoje nacije (filosofija palanke i ovde radi). A šta bolje prikriva sve tranzicione probleme, prezaduženost i sporost u evropskim integracijama nego malo nacionalističkog pira i busanja u grudi hrvatske/srpske/crnogorske/albanske...

уторак, 24. јул 2007.

VRUĆ VETAR

Nije tema čuvena serija sa Šurdom već neviđeni osećaj kada se izađe na usijanu gradsku ulicu po kojoj na preko 40c duva nekakav vreli vetar, totalno je nadrealno, slično je verovatno u pustinji ali je barem vazduh suvlji...čini mi se da ako ovako nastavi imamo dobre šanse za Falling Down sindrom, tj. da će neko poput Majkl Daglasa u tom filmu besan izaći iz svojih kola i onda....

Košarkaški klinci su prvaci sveta, klinke druge na svetu...nedavno su i oni nešto stariji postali prvaci Evrope. Od 18 do 22 godine smo ubedljivo najbolji na svetu u basketu ali se plašim da od toga nećemo imati mnogo seniorske vajde. Nakon osvajanja titule Vlade Divac je rekao da ne moramo da brinemo za budućnost naše košarke. To je teška fraza i ne priliči takvom asu, možda bi bilo bolje da je obratio pažnju na reči Mute Nikolića da ih niko nije obišao na pripremama, da Kapičića nije zanimalo šta se tu dešava...valjda računa da je postavivši svog ortaka Moku za selektora uradio dovoljno. Nije mu palo na pamet da Muti ili Vladi Vukoičiću ponudi selektorsko mesto uz plan i program kojim bi od ovih mladića napravili nešto slično onome što smo imali od 1995. do 2002. Ekipa iz "Pevca" sada vedri i oblači našom uništenom košarkom...nisam siguran da je to dobro, još jedan eksperiment može nas eliminisati sa Olimpijade, a bilo bi užasno da mladići ne odu u Peking gde bi, siguran sam, bili među 4 najbolja na svetu. Sledeća prilika je 2012, a tada će ovi klinci već igrati u NBA i sve su šanse da će ih nebriga saveza ubediti da im nije u interesu da rizikuju svoje skupe ugovore zarad dresa zemlje koja o njima nikada nije brinula. Ovi uspesi su samo plod velikog talenta i ogromnog rada nekoliko klubova i stručnjaka, ostalima kao da vruć vetar duva svakog dana.

Moka je loš trener, a dobar motivator. Možda na "o-ruk" i napravimo nešto, mada pored Španaca, Grka, Nemaca, Rusa, Litvanaca i Rusa nisam baš siguran da ćemo se dobro provesti. Toni Parker, Dirk Novicki i Po Gasol igraju za svoje reprezentacije, to se nikada ne postavlja kao pitanje. Naše "zvezdice" imaju važnija posla, ali, ma koliko ih lično osuđivao zbog toga, pokušavam da budem svestan uloge druge strane koja osim patriotizma ne nudi baš ništa. Kult zemlje i reprezentacije se gradi još kada počinješ karijeru, kakvu poruku su glavni ljudi saveza poslali ovim 19togodišnjim majstorima i njihovom treneru?

p.s. da ostane zapisano: u 15:00 zvanično je 43c u Bg (Weather2Umbrella), sat na Trgu pokazuje 46c. A vetar duva, duva, duva...

понедељак, 23. јул 2007.

IT'S THE FIRST DAY OF THE REST OF YOUR LIFE

Zvanični podaci kažu da je na dan našeg venčanja bilo 40,7 stupnjeva celzija. Definitivno dan za pamćenje.

Nadam se da su se svi prisutni u Lava baru lepo proveli, želeli smo da našim prijateljima priuštimo lepo veče u sjajnom ambijentu i uz sjajan bend (The Bestbeat) i nadam se da smo u tome uspeli.

Obećavam da će od sutra ovaj blog biti "staro dobro" mesto, dozvoljavam sebi samo još ovoliko izliva romantike.

Sa strane se nalazi par fotki koje će Vam, nadam se, preneti atmosferu od sinoć.

недеља, 22. јул 2007.

WEDDING DAY

Danas se Nika i ja venčavamo. Verovatno nismo mogli da odaberemo topliji dan.

Sutra ćete videti neke lepe fotke i kratak izveštaj sa ovog "svečanog događaja" :)

субота, 21. јул 2007.

DO YA THINK I'M SEXY?

Visoka temperatura, uz sve svoje mane ima i poneku lepu stranu, oskudno odevene lepe žene beogradske hrabro špartaju gradom dajući nam podsticaj da živimo. Ako nam je već vruće zašto bar ne bi uživali u seksi naboju koji latinoamerička klima i atmosfera donosi na ulice.

Za uživanje u sofisticiranoj erotici predlažem Box magazin: www.box-mag.com. Sa ovog sajta možete da downloadujete sve brojeve i proučite njihov provokativni sadržaj.
Takođe je zanimljiv i S magazin: www.spublication.com. Ovde možete klikom na broj magazina pregledati čitav niz vrlo uzbudljivih erotskih fotografija čiji autori su vrhunski majstori, a modeli provokativni, neobični i drugačiji od uobičajenih izvitoperenih silikonskih kreatura koje nam se podmeću kao ideal lepote. Slike su zatamnjene i tek prelaskom kursora preko njih naći ćete tačku koja će ih osvetliti i prikazati u punom svetlu i lepoti. Kao i uvek, važno je naći mesto koje treba dotaći.

петак, 20. јул 2007.

BUKUREŠT

Da je vreme vegete i jeftinog donjeg veša davna prošlost i da je krajnje vreme za reviziju stavova koje imamo o Rumuniji postaje jasno već dolaskom na bukureštanski aerodrom koji je nešto veći (ovaj služi za međunarodne letove, imaju i jedan za lokalni avio saobraćaj) od našeg, a daleko sređeniji i moderniji.
Problem sa taksistima rešen je davanjem licence jednom prevozniku koji sada po normalnim tarifama (25 e) prevozi do prilicno udaljenog centra grada.

Put do centra ume da potraje i 45 minuta (zavisno od gužve, koje uvek ima) tako da posmatranje predgrađa ukazuje na ubrzani rast industrije i trgovine ove mnogoljudne zemlje (22 miliona stanovnika) u koju je prošle godine uloženo gotovo 10 milijardi evra, u čemu su prednjačili Francuzi i Nemci. Metro, Carefour, Ikea promiču pred našim očima, ali i mnoge druge poznate i nepoznate firme...zgrade su im veće od onih kod nas, a to je naročito očigledno kada se ukažu zgrade banaka (Raiffeisen, Societe Generale) koje su pravi džinovi...izgleda da je i to srazmerno veličini zemlje.

Sam grad Bukurešt izaziva podeljena osećanja, dvostruko veći od Beograda, izuzetno prostran i ispresecan širokim bulevarima gde kvalitet asfalta baš i nije na visini, prepun fascinantnih ali prilično oronulih monumentalnih zgrada i vila iz perioda pre drugog svetskog rata (Pariz istoka), neobičnih pravoslavnih crkava, nakaznih zgradurina iz vremena vladavina Čaušeskua i super modernih gigantskih hotela gotovo svih viđenijih svetskih lanaca. Procenjuje se da trenutno u prestonici živi i radi preko 400000 stranaca, dakle ovo je meka i centar operacija većine poznatih kompanija za Istočnu Evropu.

Grad je očito u velikom usponu, tranzicija i ulazak u EU polako donose benefite ali stiče se utisak još uvek prisutnog haosa iz koga tek treba izaći. Želja da se sve postigne odmah izgleda da dovodi do dezorganizacije, nasleđe komunističke diktature polako čili i nestaje no put je još uvek dug.

Bili smo smešteni u hotelu Capsa, najstarijem hotelu u gradu, staroj ali lepo održavanoj klasičnoj zgradi. Sobe su prostrane, visokih tavanica, ogromnih ogledala, stilski opremljene i predstavljaju prijatan kontrast većini standardnih hotelskih soba u kojima sam proveo dosta dana poslednjih par godina.

Bukurešt je i šoping meka, prodavnica poznatih svetskih brendova ima na svakom koraku, mnoge od njih viđao sam samo u velikim zapadnim gradovima, cene su standardne ali pošto su u toku bila sniženja koja su ovde, za razliku od beogradskih, prava, tj. cene su niže od 30 do 70%, a svih brojeva ima, uspeo sam čak da stignem da pazarim i par Energie farmerki za 85 evra (stara cena: 150) koje nikada nisu ni bile u prodaji u Beogradu.

Doduše, za dobar deo Bukureštana ta roba je još uvek nedostupna pa im je stil oblačenja zarobljen u 1988. godini, prosečna plata od 500 evra u Bukureštu (300 u ostatku zemlje) ipak nije dovoljna da bi se "terala moda".

Ljudi su prijatni i prijateljski nastrojeni, pored niza sastanaka koje smo imali nisam imao previše vremena za šetnju, tek da se još jednom (ovo mi je bila treća poseta) da mi u Bukureštu najviše nedostaje pešačka zona, neki korzo sa kafeima, restoranima i prodavnicama...ovaj grad je podređen automobilima (Dačija logan je 50% svih kola na ulicama), trotoari su uski, buka i gužva na sve strane. Ipak, par ulica od hotela smo otkrili tihu usku uličicu sa lepom baštom nekakvog belgijskog restorana u kome se pije odlična točena Stela Artoa i jede izvrsna supa od luka i kolači sa belgijskom čokoladom.

Bitna napomena: ovo je bila prva poseta Bukureštu a da nije padala kiša što je u mnogome popravilo moju percepciju ovog grada.
Sve u svemu, ovaj grad vredi obići, nažalost i za to nam trebaju vize (šestomesečna multi viza košta 75 evra!) jer šengen priznaju samo kao tranzitnu vizu, a ne postoji ni direktan let. Mi smo išli preko Minhena u odlasku i preko Frankfurta u povratku što u mnogome podiže cenu putovanja. Putevi do tamo su loši, a vozom se putuje preko 12 sati. Ko bi rekao da nam je tako nebitna saradnja sa ubedljivo najvećim susedom.
Btw, Srbi i Rumuni nikada u svojoj istoriji nisu ratovali međusobno i to oni sa velikim zadovoljstvom ističu kao ozbiljan presedan za Balkan. Srbi su ovde još uvek na ceni, ume to da prija, naročito posle dugotrajnog zagledanja pasoša i provera koje prolazim u nekim drugim zemljama.

четвртак, 19. јул 2007.

RRA

Aktuelna situacija oko RRA i ponašanja dela članova, tačnije vodećeg dvojca Cekić&Vasić, koji su sa indignacijom odbacili odluku Vrhovnog suda Srbije o propustima prilikom dodele frekvencija rekavši, između ostalog da ta odluka "nema pravnu važnost", još jednom opominje na opasnu činjenicu da je kod nas ponašanje izvesnih ličnosti odavno premašilo svaku dozvoljenu granicu i da se model vladavine i ponašanja Velje Ilića i Palme očigledno zapatio, pustio korenje i uzeo maha.

Daleko od toga da mislim da je VVS ustanova sa velikim ugledom i autoritetom. Ali, država koja misli da drži do sebe i svojih ustanova ovakvo ponašanje mora da sankcioniše i da naloži sprovođenje sudske odluke. Sudska odluka mora imati isti značaj i važnost za svakog člana društva. Znam da to često nije tako ni u zemljama sa mnogo razvijenijim pravnim sistemom međutim u ovako transparentnim slučajevima nikako se ne sme dopustiti da "karavani prolaze" pošto nas to vraća u 90te kada se nismo čak mogli ni zavaravati da nas sistem od bilo čega štiti.

Republička radiodifuzna agencija je telo koje je po zakonu nezavisno. I to je sasvim u redu. Ali ne može biti neodgovorno i mora nekome da polaže račune za ono što radi i uradi. Ukoliko vas niko ne kontroliše vremenom rizikujete da poverujete u sopstvenu nepogrešivost i nedodirljivost, to bi se desilo i mnogo kvalitetnijim ljudima nego što je to Nenad Cekić. Setimo se i samog procesa dodeljivanja frekvencija, bilo je tu raznih neobičnih odluka, radio stanice koje šire mržnju ili najniži oblik turbo folka dobijale su nacionalnu frekvenciju, to je valjda trebalo da znači da RRA pokušava da svima ugodi, šta li? O nacionalnoj tv frekvenciji koju je dobila TV Košava skandalozno je i pričati. Još i tada bilo je jasno da ta stanica nema nikakve mogućnosti da proizvodi kvalitetan program, nakon nekoliko meseci to je postalo očigledno, gledanost im je na nivou statističke greške. Osim toga, detalj da im je "pomogao" Željko Mitrović koji im je "pozajmio" novac neophodan kao garancija je nešto zbog čega se u normalnim zemljama biva automatski diskvalifikovan. Nekako liči da je time Pink želeo da se obezbedi od ulaska nekog ozbiljnijeg igrača.
Tv Avala je, kako je sve na početku izgledalo, još i izrasla u pristojnog tv igrača, ne toliko po kvalitetu rada već više po ideji i težnji da se publici ponudi kulturniji i izbalansiraniji program. Foks je teško gledati, paketi loših serija i pokušaji da se na naš teren primeni američki recept rezultirali su u nekim od najnižih oblika "zabave" ikada viđenih ovde...ali o šou programu Marka Živića više neki drugi put. I naravno, nešto čega se RRA momci groze, TV RTL koji po njihovim rečima "dok su oni u RRA neće dobiti dozvolu" (?!) iako prisutan u mnogim zemljama u Evropi sve vreme je odbacivan. Ok, ne živim u iluziji da bi RTL doneo revoluciju kvaliteta ali bi im program bio bolji od Košavinog, a verovatno i od Foxovog.

A kako izgleda kada je neko toliko bahat da može sebi da dozvoli da dođe u tv emisiju trešten pijan i da lupeta gluposti videćete ovde: http://www.youtube.com/watch?v=7nGNFA_S9f0

Juče je, da budemo realni, RRA uradio i nešto dobro. Signal poznatog bandita našeg etra Mikija Vujovića koji je svojim emitovanjem poslednjih nekoliko dana pokrivao legalnu TV Enter (pristojnu gradsku televiziju) je ugašen, na jedvite jade, pošto je policija, iz samo njima znanih razloga dugo oklevala da RRA da asistenciju. Pet dana smetnji Enteru verovatno niko neće nadoknaditi, a TV pirat Vujović, čovek poznat po ogromnom poštenju i bogobojažljivosti zbog kojih je valjda ostao sinonim za pornografiju na TV, će ako ne bude adekvatno kažnjen, verovatno ponavljati ovakve ispade.

I jako me zanima kako će u praksi izgledati odluka RRA o kodeksu ponašanja emitera, ako stvarno bude sprovedena neke komercijalne televizije neće imati čime da popune program pre kasnih večernjih sati. http://www.rra.org.yu/srpski/Kodeks-RRA.doc

среда, 18. јул 2007.

THE KIDS ARE ALRIGHT, DRUGI SU PROBLEM

Pošto u kući ovih dana imam dva klinca (2,5 godine i 2,5 meseca, sinovci) izbliza sam se uverio da su (ma šta Koštunica i klika pričali) ipak deca srce, duša i najveće blago Srbije. A kako se ta Srbija koja nariče nad problemom bele kuge odnosi prema toj deci i njihovim roditeljima, osobama koje zbog odluke da u ovakvom društvu prave i rađaju decu automatski postaju heroji za mene?
Da li podsticaj na rađanje predstavlja činjenica da majka prima samo 65% plate dok je na porodiljskom?
Da li je PDV na opremu za decu ono što naša vlada vidi kao dobro rešenje?
Da li je Patrijarh Pavle morao da ih podseća da je PDV od 18% glupost...i kakva smo mi to sekularna država u kojoj članovi parlamenta i vlade nakon toga menjaju mišljenje...šta kada neki budući Patrijarh bude imao neku manje humanu ideju?
Da li je manjak mesta u vrtićima u zemlji koja ima negativan priraštaj zaista normalna stvar?
Da li je odluka da kada šaljete pismo automatski time, bez da Vas iko pita, finansirate Hram Svetog Save bili pravoslavni, ateisti ili vernik neke druge crkve dobra odluka ili je taj kanal možda mogao da bude iskorišćen da se finansiraju veći dečiji dodaci, inače sramno mali? Protiv toga niko normalan ne bi rekao ni reč.

Kada sam ja bio mali, što je bilo dosta davno, biti dete bilo je prilično fino. Grad je bio siguran, najveća opasnost je bila da će ti neki mangup maznuti lovu za užinu, imali smo sjajan školski program, zimski bioskop, puno smo se igrali napolju, ložili smo se na junake knjiga i filmova, avanturiste i astronaute, učeni smo kod kuće, u školi i preko medija da je dobro biti pošten, vredan, radan i šta su prave vrednosti.
Današnji roditelji se bore sa mnogo više problema, klinci su im bombardovani različitim informacijama, mnoge vrednosti su devalvirane, ne samo kod nas, to je nažalost svetski trend, i dobro bi im došla podrška "odozgo".
Ali ta ekipa ne misli mnogo o tome, nešto se uradi kada se skupljaju glasovi, a oni svoju decu ili nemaju ili su je jako dobro zbrinuli.

I nije ovaj post motivisan nikakvom idejom borbe protiv bele kuge niti ovim mislim da ikoga ubeđujem u bilo šta, samo mislim da su klinci nešto najbolje što bilo kome može da se dogodi, pod uslovom da je ok osoba, naravno, i da svi zajedno zaslužujemo da odluku da li ćemo ih imati i koliko ćemo ih imati ne donosimo pod pritiskom lošeg socijalnog programa koji nas čeka ako odluka bude pozitivna.

p.s neću kačiti nikakve ilustracije, pošaljite mi fotke svojih klinaca ili klinaca vaših rođaka i prijatelja pa ću njihovim slikama ilustrovati tekst :)

уторак, 17. јул 2007.

MR. CAB DRIVER

Nedavno uhvatih zanimljivu misao jednog putopisca na nekom od kablovskih kanala, čovek je rekao da po ponašanju ljudi na kontrolnim punktovima lako može da se vidi da li je u pitanju demokratska zemlja ili zemlja pod totalitarnom vlašću.
Ljudi u uniformama preuzimaju obrazac ponašanja onih "odozgo" i odnose se prema običnim građanima upravo onako kako im se čini da mogu ili moraju.
Ako primenim ovaj sistem ocenjivanja onda smo mi negde na pola puta ka normalnoj demokratskoj državi. Ponašanje "narodne vlasti", raznih milicionera, carinika, agenata i sl. se prilično popravilo, naročito u velikim gradovima, dok unutrašnjost još uvek trpi ispade bahatih službenika MUP-a.

Predlažem još jedan način merenja stanja u kome se zemlja nalazi. Vožnju taksijem.
Nepogrešivo sam mogao da ocenim stepen ekonomskog i kulturnog nivoa države već nakon par vožnji. U Rumuniji su presretači na aerodromu spremni da vam do centra grada traže i 70 evra, u centru grada saobraćaju uglavnom fini i pristojni vozači/automobili i tarifa je vrlo prihvatljiva (1km - 0,3e). U Bugarskoj je slično. U Španiji je sve vrlo fino i civilizovano ali me je madridski lokalac odrao uzevši mi 50 evra od aerodroma do centra. U povratku me je to koštalo 20 evra. U Hrvatskoj su pošteni, ali može im se kada im je kada svaki kilometar naplaćuju evro, a start više od 2 evra.
Najlepše sam se proveo u Nemačkoj, u Frankfurtu sam se 4 dana vozio od hotela do sajma i nazad. I uvek je račun bio gotovo isti, +/- 10 centi. Slično je bilo i u Francuskoj, Švajcarskoj i Sloveniji.

Povod za ovaj tekst je prilično neprijatan, rođaku moje devojke je pre par dana taksista udario nanevši joj povredu lica. Dični vozač Beotaksija je prvo vozio 15km na sat i razgovarao mobilnim telefonom, a kada mu je spomenuta gospođa rekla da bi bilo lepo da malo požuri on ju je isterao iz vozila, a onda izleteo za njom i (jer je "zalupila vratima") udario ženu (dvostruku lakšu od sebe) preko lica.
Ok, ludaka ima svuda, ovo može da se desi i drugde. Ali veći problem je što službe koje navodno služe za žalbe u stvari imaju za cilj da vas nateraju da odustanete od svoje borbe da se takvim idiotima oduzme dozvola za rad. Dežurni dispečeri vas zavlače, kažu da se javite u ponedeljak (ovo se dešava u subotu), da oni nisu nadležni, da šef nije tu, da ne mogu da kažu svoje ime...
Sirota žena je otišla i do urgentnog da joj snime povredu da bi imala dokaz, a borba se nastavlja ove nedelje. Tužno je što su joj i mnogi prijatelji savetovali da se "mane ćorava posla" jer su to sistemi napravljeni poput lavirinata u kojima je običan građanin nemoćan. I sam sam se pre 10tak godina sreo sa sličnim problemom, kada sam pokušao da se žalim na ogroman račun koji mi je naplaćen bio sam šetan tri dana od broja do broja i na kraju sam odustao.

Ako vidite Beotaxi Alfa romeo ne sedajte u njega, domaćin je nervozan i ima tešku ruku.

понедељак, 16. јул 2007.

TEHNIČKI PROBLEM

Biću kratak: ne kupujte, ni pod kakvim okolnostima, ni na kakvim sniženjima, ma koliko vas ubeđivali...nikada nemojte da kupite Fujitsu Siemens notebook.
Dva su mi crkla za dva meseca, džaba i garancije i servisi...čekaš po pet dana da ti ga zamene i onda opet sranje. Ne znam koji su bolji, možda Dell, možda HP, Toshiba...ali ovo je krš. A i baterija mu je očajna (1h). Nešto što košta 700 evra bi moralo da radi kako treba.

Pišem više od kuće, ako stignem, izvinjavam se ali viša sila...evo, koleginica me već mrko gleda što joj zauzimam kompjuter. Kapetan Bevc se odjavljuje.

недеља, 15. јул 2007.

ZADOVOLJŠTINA UŽIVO

Kad se hoće i kad se mora i u Srbiji sve može da bude skoro pa savršeno. Na tu temu smo sinoć razgovarali komentarišući kompletan utisak na nastupa Rolling Stonesa na Ušću. Da je organizator postavio još koju tablu sa putokazom (mnogi od nas su greškom krenuli ka P1 ulazu) i da je bilo bar duplo više šankova od skromnog broja koji nikako nije mogao da zadovolji 50 000 ljudi osećali bi smo se kao da nismo u Srbiji, ali to su ipak minorne stvari, a za glavnu su bili zaduženi sami Stonesi koji su demonstrirali šta zaista znači biti veliki bend. Nije to samo gigantska i super moderna bina sa najvećim ekranom ikada viđenim ovde (20x30m) na kome se sa kristalnom jasnoćom mogao videti ceo nastup; ni vrhunska tehnologija uz pomoć koje se deo te bine odvaja od glavne i kreće da klizi kroz publiku punih 60 metara prevozeći bend koji svira numeru Miss you; ni sjajno ozvučenje, ni vatromet na početku i na kraju. To su samo ukrasi čija svrha je da zaokruže osećaj da se prisustvuje veličanstvenom spektatklu. Stonesi su veliki bend jer se publika na svakom koncertu oseća povlašćeno pošto dobija čitavih 2 sata svirke, a bend sa njom komunicira sve vreme. Vođa parade je, naravno, Jagger koji se za nastupe u ovim krajevima pripremio spremivši dug repertoar rečenica koje je izgovorio na solidnom srpskom jeziku u koje su ušle i neke pošalice i duhoviti komentari, takođe, nestvarno deluje lakoća sa kojom on ne prestaje da đuska i zabavlja publiku čitavih 120 minuta. Richards je tu drugi deo jin/jang kombinacije, sve vreme sa dijaboličnim osmehom na licu, svojim sviranjem duboko u bluz korenima, odlično sarađujući sa Ronom Woodom i Watsom, ali i pratećim bendom koji čine sve sami vrsni majstori zanata.

Start mi Up je otvorio koncert u 21:30, Brown Sugar ga je zatvorio u 23:30, između smo čuli i You got me rockin, It’s only rock’n’roll, Satisfaction, Honky tonk woman, Sympathy for the devil, Paint it black, Jumping Jack Flash...večne teme i rifovi koje ovi 60godišnjaci izvode sa mnogo energije i posvećenosti. Mada je publika mogla da ih sluša bar još 2 sata i mada je svako od nas mogao da nabroji bar još 20 pesama koje bi voleo da čuje, nakon što su se poklonili Stonesi nisu dobili ni jedan jedini zvižduk već samo ovacije iz grla ozarenih posetilaca.

Iako im mnogi prebacuju da su "ovde samo zbog para" Rolling Stones su zapravo bend koji danas ima jedan od najiskrenijih nastupa u kojima sami uživaju isto koliko i publika. Od kako su albumom Sticky Fingers zabetonirali svoj status jednog od najvećih bendova 20tog veka više nemaju nikome ništa da dokazuju. Samo da sviraju i svojom svirkom zadovoljavaju i sebe i milione fanova. To što uz put zarađuju stotine miliona dolara nikog normalnog ne treba da pogađa, oni svoj novac mnogo poštenije zarađuju od mnogih drugih "velikana" od kojih smo neke imali priliku i mi da vidimo.

субота, 14. јул 2007.

BACK TO REALITY

Stigao kasno sinoć, aerodrom Beograd dočekuje ljude relativno brzom pasoškom kontrolom, a potom nas podseća gde i kako živimo pošto imaju samo jedan kamiončić za prenos prtljaga od aviona do čuvene pokretne trake. To u praksi znači da ako (kao ja) nemate sreće nego upadnete u treću ili četvrtu turu svoj prtljag ćete čekati cca 20 minuta od momenta kada je traka startovana. Kratak sam sa vremenom pa će izveštaj sa zanimljivog putovanja uslediti tokom sledeće nedelje, a za sutra čvrsto obećavam izveštaj sa koncerta Rolling Stonesa.

Normalno, jutrošnji rutual čitanja kafe uz Danas mi je preseo zbog izvesne grupe idiota koja je napale učesnike povorke koja promoviše različitost i ravnopravnost. Valjda je to ovdašnjim klerofašistima koji umesto mozga gaje prasetinu, a umesto uz stihove Milana Mladenovića i Džima Morisona odrastaju uz pakleni miks Marine Tucaković i Vladike Nikolaja suviše "zaličilo" na neku pederastiju i jevrejsku zaveru te su brže bolje požurili da deluju preventivno. U Srbiji različitosti nema da ima, svi imamo biti isti, pravoslavni, probuđeni i uspavani uz kosovske mitove i, što je i najčešće, slabih higijenskih navika. Baš takvi, krezavi, agresivni i ošamućeni od loše domaće rakije savršeno odgovaramo našim gospodarima u mantijama i šaniranim odelima.

Sve ovo se desilo u Novom Sadu, gradu u kome je počinjao festival na kome zbog ogromnog broja gostiju iz inostranstva ima (valjda) biti mnogo sigurnije nego bilo koji grad u Srbiji danas.

A policija? Ona intenzivno traga za počinicima.
Seća li se neko slučaja novinara Dejana Anastasijevića?

среда, 11. јул 2007.

ORIGINAL FALSIFIKATA

Izbegavam da gledam ekonomsko propagandni/promidžbeni ili kakav god program, smatram ga užasom koji nam zagađuje mozgove ne samo jer pokušava da kod nas stvori potrebu za nečim što nam u 90% slučajeva ne treba već i zato što (uz retke izuzetke) zaista vređa inteligenciju iole kulturnijeg gledaoca. Dok je zapadni svet od kreiranja reklama stvorio gotovo umetničku kategoriju (što toj industriji ne oduzima na perfidnosti i lošoj nameri, ali se bar te tvorevine prva dva-tri puta daju odgledati sa guštom i uživanjem) mi, okasneli tranzicionari bivamo tretirani kao retardirana deca. Ne samo što zbog niske kupovne moći moramo da trpimo da nam film i seriju prekidaju reklame za jeftine proizvode za ličnu higijenu (valjda ne trošimo istih dovoljno) umesto da bar odmaramo oči na reklami za tehniku i automobile, već su i te reklame koncipirane tako da besomučnim ponavljanjem istog tupavog sadržaja isperu (!) mozgove kupaca. A posebno idu na nerve oni najbedniji pokušaji da se plagira bilo dizajn pakovanja koji bi trebao da podseća na proizvod iste vrste koji je superioran na tržištu, bilo sama reklamna poruka kroz krađu ideje ili "pozajmljivanje" iste iz neke druge, najčešće pop kulturne oblasti.

Verovatno ovog posta ne bi ni bilo da juče nisam video 4 vezane reklamne poruke koje su sve do jedne vrištale od pozajmica. Prvo je išla reklama za nekakvu mineralnu vodu čiji logo, boje i oblik flaše neverovatno podsećaju (blaga reč) na popularnu hrvatsku vodu Janu. Odmah potom pokušali su da me ubede da je neko sredstvo za pranje posuđa vrhunskog kvaliteta, verovatno zato što je dizajnom pljunuti Feri, zatim je neka fabrika sokova besramno maznula fazon sa hodanjem po vrelom pesku da bi se došlo do omiljenog napitka, a to je Pepsi uradio pre dosta godina, naravno sa daleko efektnijim rezultatom....i na kraju, moji omiljeni točioci benzina OMV mrtvi hladni odradili su (nekome verovatno simpatičnu) reklamu u kojoj nekakav japi drži hrpu tabli sa natpisima koje spušta jednu po jednu saopštavajući nam tako poruku...nekako sam više voleo onu koju mi je, na vrlo sličan način, saopštavao Bob Dilan u spotu za pesmu Subterranean Homesick Blues.

Sve me je to podsetilo na skandal koji je pre 10tak godina izbio oko izvesne čokolade koja je bila spakovana u ljubičasti omot sa kravicom koja bezbrižno pase na brdovitom pašnjaku, a preko većeg dela omota stajao je (vrlo poznatim fontom) ispisan natpis Milica. Neko je reagovao, pukla je bruka, čokolada je nestala sa rafova, a svi smo se smejali tome kao sjajnom primeru tipično srpskog bezobrazluka u pokušaju koji se rukovodi maksimom "da ja probam, pa ako prođe - prođe, ako ne, nikom ništa".
To "nikom ništa", tj. odsustvo ozbiljne kazne za pokušaj bezobrazluka koji nekome nanese i neku štetu je tema za mnogo ozbiljniju priču od ove i tiče se daleko bitnijih aspekata naših života.

Imaćete priliku da se malo odmorite od mene jer ću zbog službenog puta u Bukurešt verovatno biti sprečen da sutra i prekosutra objavim nove postove, ali, ako sve bude kako treba, čitaćete izveštaj sa tog puta već u subotu oko podneva.

уторак, 10. јул 2007.

INTERVJU: ANDREJ NIKOLAIDIS

Svojevrsni autizam i zatvorenost prosečnog srpskog čitaoca ogleda se i u odsustvu informacija i potcenjivačkom stavu prema kulturnom životu i stvaralaštvu u susednim državama. Ako je i donekle razumljiva nezainteresovanost prema književnim scenama Rumunije i Bugarske onda “neobaveštenost” o situaciji u “bivšim republikama” pre liči na glumljenje ravnodušnosti i jalovo potenciranje superiornosti zasnovano isključivo na relativnim vrednostima kao što je “slavna prošlost” i broj žitelja. Vec ste ovde
imali prilike da čitate razgovore sa "prvacima" hrvatske književnosti, a sada ćemo malo videti šta rade naša južna braća Crnogorci. Sledi intervju sa mladim gnevnim piscem Andrejem Nikolaidisom, čovekom čiji romani Mimezis i Sin predstavljaju unikatne tvorevine, rekao bih na teritoriji cele bivše SFRJ.

1. U Srbiji je relativno nepoznat fenomen nove crnogorske književne scene, kako bi nam u nekoliko rečenica opisali tu pojavu?

Nova crnogorska književnost je termin kojim se, prevashodno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, označava generacija pisaca koja baš i nije tako nova. Ja recimo imam 33 godine i prije više od decenije sam objavio prvu knjigu. Balša Brković je to, mislim, učinio prije dvije decenije. Riječ je o piscima vrlo raznorodnih poetika. Kako bilo, termin je operativan, zapravo gotovo obavezan u književno-kritičkom govoru o toj grupi pisaca, i ne vrijedi se buniti protiv njega. Ono što je zajedničko toj grupi pisaca prije je političko, nego poetičko. Svi smo mi bili za nezavisnu Crnu Goru. Neki, poput Brkovića i mene, i vrlo aktivno angažovani u poslu pravljenja države. Takođe smo bili i vrlo aktivni u pravljenju neprijatelja u DPS-u, još od ranih devedesetih do danas. što je spasonosno za nas: spašava od opasnosti da se postane državni pisac. Ja recimo ne mogu postati ni državljanin, kamoli državni pisac – ne daju mi crnogorski pasoš, i to je tek jedan oblik odmazde koju ta lopovska, mediokritetska vladajuća klika vrši nada mnom.


2. Zasto je većina novih crnogorskih romana gotovo nedostupna u srpskim knjižarama? Da li je razlog političke prirode ili čista neprofesionalnost i neobaveštenost knjižara i izdavača?

Srbija je, osim što je prostor iz kojega je stigao tenk koji je uništio moj stan u Sarajevu, a za tenkom i bradati kreteni koji su mi pobili prijatelje i, sve u svemu, uništili život kakav sam imao do ’92, a zatim me njihove kolege nastavile zlostavljati u Crnoj Gori do danas - Srbija je osim toga još i tržište od, koliko – 10 miliona ljudi? Ali ću to ignorisati iz političkih razloga? Ja ne funkcionišem tako, to je odveć budalasto za moj ukus. Ono što imam da kažem o srpskoj politici protiv koje sam se, držim, borio strastveno - i rekao sam, prilično jasno.
Mojih, Spahićevih i Brkovićevih knjiga nema zato što naš izdavač, zagrebački Durieux, objavljuje knjige koje su za crnogorske i, koliko čujem, srpske prilike prilično skupe. “Mimesis” stoji 15, “Sin” 12 eura. Kod istog izdavača objavljuje i Jergović, njegove knjige u Srbiji štampa “Rende”. Ako ne griješim, “Durieux”-ovih knjiga nema u Srbiji? Sarajevski “Dani” su štampali “Mimesis” u 10 000 primjeraka, i prodavali ga po niskoj cijeni, ne znam zašto tog izdanja nije bilo u vašim knjižarama. Koliko znam, Rende je planirao štampati i Spahića, Brkovića i mene, ali ipak nije. Druge izdavače u Srbiji ti romani očito ne interesuju. Da li iz političkih razloga, to već ne znam.

3. Da li su Brković, Nikolaidis, Spahić, Bečanović...reakcija na pojavu Dežulovica, Baretića, Perišica, Jergovića, Hemona u zapadnim susednim drzavama?

Nipošto. Ja ne vidim sličnosti. čak ni između Jergovića i Hemona, oni se naslanjaju na dvije posve različite književne tradicije –sličnosti među njima nestaju kada dođemo do pisma, a to je jedino što je bitno. Ili ovako: ako će nas Jergović potsjetiti na Andrića, Spahićeva “Hansenova djeca” će nas asocirati na Sebalda. Moj “Mimesis” je reakcija na tužnu činjenicu da živim u Crnoj Gori, zemlji u kojoj je sve što postoji skoncentrisano na to da zatre svaki trag duha. “Sin” je, dočim, reakcija na tužnu činjenicu da uopšte živim.

4. Šta znači bestseler u crnogorskim okvirima? Ima li života od pisanja ili je novinarstvo neophodan dodatak?

Nema bestselera u zemlji u kojoj nema ni deset pristojnih knjižara. čak ni ovako, kada se moje knjige u, recimo, pristojnim tiražima prodaju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i, od skora, u Sloveniji, nije moguće živjeti od književnosti. A novinarstvom bih se, mislim, bavio i da ne živim od njega. Pišući za “Monitor” i “Slobodnu Bosnu”, godišnje ispišem oko 800 000 slova kolumnističkih tekstova. To je dobra vježba.

5. Izabrali ste život u malom mestu, pobegli čak i od Podgorice, da li je to iznuđeno rešenje u potrazi za mirom?

U Ulcinj sam dospio bježeći od rata. Moja porodica imala je tu malu kuću. Prve dvije godine proveo sam, uglavnom, skrivajući se u toj kući, jer su Crnogorci svoje čojstvo i junaštvo demonstrirali tako što su hapsili izbjeglice i vraćali ih u Bosnu. Uzgred, nešto mi govori da je sličnih stvari bilo i u Srbiji? Kasnije ću shvatiti da je, ako već živite u Crnoj Gori, najbolje živjeti na primorju. U Podgorici jeste sve, ali to sve, zapravo, podrazumijeva malo toga. Stoga je, držim, bolje šetati pored mora nego učestvovati u socijalnim zbivanjima sa nepostojećom intelektualnom elitom. Ulcinj guši, ali guši i Podgorica. Ulcinj je provincija, ali to svi u Ulcinju znaju i tako se i ponašaju. Kao što je i Podgorica provincija, ali njeni stanovnici to ne znaju, što život sa njima čini napornim, jer živjeti u Podgorici znači živjeti u gradu koji se sastoji od nekih zgrada posađenih na livade, bez gradskog jezgra i, što je najvažnije, bez gradske priče, živjeti okružen ljudima koji misle da žive u gradu koji se “dinamično razvija na svom putu da postane moderna evropska prijestonica”.

6. Surovo razračunavanje sa sadašnjicom, svakidašnjicom i konzervativnim okruženjem karakteriše Vaše pisanje. Kako izgleda izaći među ljude u jednu, ipak jako malo sredinu, koja se lako prepoznaje u Vašem delu?

Čovjek na sve navikne. Mislim da spisak reakcija idiota na moje pisanje uključuje sve osim pucanja u mene. Dakle: zbog pisanja su me tužili, i pojedinci i čitavi gradovi; opštinski parlament Herceg Novog je povodom mog pisanja izdao nekakvu rezoluciju, a gradonačelnik mi, još godinama prije toga, zabranio dolazak u taj grad; Skupština Crne Gore je raspravljala o mom tekstu; privodili su me u policiju po naredbi pomoćnika vrhovnog Državnog tužioca, prijetili su telefonom, lično, preko poznanika; novine su štampale poziv na odstrel, sa mojom slikom na kojoj, moram reći, izgledam šarmantno; uništavali su mi automobil, upadali u dvorište kuće, pokušavali da me pretuku, što je malo teže jer imam 110 kila i godinama sam dizao tegove... Problem sa malim sredinama nije u tome što su male, nego u tome što su, po pravilu, maloumne. Ako živite u takvoj, najgore što vam se može desiti jeste da počnete da razmišljate kao ta sredina. A ako tako ne razmišljate, sigurno ćete postati meta te sredine. Ali vi to znate. Za sve ove godine, sve rastući i šireći se, i Beograd je uspio da postane vrlo mala sredina.

7. Pratite li ovdašnju književnu scenu, imate li favorita?

Od živih srpskih pisaca, najdraži mi je Basara. Strašan tip. Od živih i mrtvih, Pekić. Koji je, uprkos svemu, potcijenjen pisac.

8. Šta čitate ovih dana ?

Čitam Katehizam Katoličke Crkve, Trakla i Sebaldov “Austerlitz”.

9. Koliko se i sta cita u Crnoj Gori ? U kakvom je stanju knjižarska mreža, ima li izdavaca ili se lokalni citaoci snalaze nabavljajuci knjige iz Srbije, Hrvatske, Bosne?

Kao što rekoh: u Podgorici postoje 3 knjižare, u Kotoru jedna, u Baru jedna i po, ima neka valjda i u Budvi. O nesretnom sjeveru Crne Gore da ne pričam. Dakle ne postoji. Ne postoje ni jaki izdavači. Budući da je tržište malo, knjigu bi morala finansirati država. Koja je prošle godine za cjelokupno izdavaštvo keširala cijelih 60 000 eura. Istovremeno je za samo jedno pozorište usula više od milion. Zamislite stanje svijesti ljudi koji donose te odluke.

10. Prija li Vam poređenje sa Tomasom Bernhardom?

Bernharda stavljam ispred svih pisaca, ali sebe, eto – ne. Budući da sam (vjerujem) još uvijek normalan, zazirem od tog laskavog poređenje koje gotovo da je postalo standard otkako ga je Robert Perišić lansirao pišući u “Globusu” o “Mimesisu”.
Naravno, kada čitate moje knjige, jasno uočavate da sam čitao Bernharda; više, da volim Bernharda. Tu su posvete, reference... i još važnije, svjetonazor i ekonomija rečenice, sve te sinkope i fuge.

11. Roman Sin je dobio jako dobre kritike i pozdravljen je kao korak dalje u odnosu na hvaljeni Mimezis. Da li je moguce otici jos dalje, a ne zapasti u hermetiku duboke mizantropije ili Andrej Nikolaidis planira nesto potpuno drugacije?

Tu ste debelo u pravu, jasno uočavam taj problem. Srećom, postoji rješenje koje se zove Drugo a Isto. U ovom stepenu mog duhovnog razvoja (tako tome tepam), fasciniraju me dodirne tačke mizantropije i hrišćanstva. To je široko i plodno tlo koje sam tek po rubovima zaorao u “Sinu”. Jer, ne nalazite li nešto mizantropsko u vjeri Svetog Augustina da je čovjek loš i zao, i da ga ništa osim Božije volje ne može spasiti od sopstvenog zla, da u čovjeku nema potencijala da sam zasluži Raj? Konačno, u trenutku Apokalipse, ko će se najiskrenije radovati: samo pravi hrišćani i pravi mizantropi. Dakako, svako iz svojih razloga.

понедељак, 09. јул 2007.

FESTIVALA VIŠE NEGO FILMOVA

Intervju sa Goranom Paskaljevićem objavljen u jučerašnjem Blicu (http://www.blic.co.yu/kultura.php?id=7803) otvorio je zanimljivu temu. U dotičnom razgovoru Paskaljević se osvrnuo na budžet prvog Filmskog Festivala Srbije upravo završenog u Novom Sadu. Naime, na organizaciju spomenutog festivala utrošeno je 1.300.000 evra što kod Paskaljevića, ali i svakog vičnog matematici i upoznatog sa konstantnim manjkom novca za kulturu stvara sumnju da tu nisu baš čista posla i da je novac trošen nenamenski.

Daleko od toga da sam neki veliki fan Paskaljevića, po meni njegova karijera bi imala mnogo više smisla da je završena Varljivim letom 68. ili bar Vremenom čuda, poslednjih nekoliko ostvarenja, ma koliko festivala posetili i koje sve specijalne nagrade osvajali, i dalje su nekomunikativna, često i začudno nekompetentna dela, a u poslednjem je čak pokušao da se obračuna sa jednim ovdašnjim poznatim filmskim kritičarem na najprizemniji način što svedoči o gubitku osećaja za realnost i svrhu sopstvenog rada koji, izgleda, uvek ima ko da finansira.
No, on sve to radi od nečijih tuđih para, a ovde su u pitanju pare svih nas pa bi bilo lepo da na kraju vidimo i neki završni račun koji bi opravdao ovoliku investiciju.
Paskaljević se kratko osvrnuo i na lik i delo Dragana Bjelogrlića koji je bio jedan od glavnih ljudi ovog festivala. Bjelogrilića "biju" razni glasovi, no, da li zbog nedostatka pravih dokaza ili zbog straha od konsekvenci, tek niko se nije odvažio da "dublje zađe u materiju" i objasni zašto je to tako. Ja želim da verujem da prisustvo jednog Dragana Jeličića garantuje ozbiljnost i profesionalan odnos. Za Bjelogrlića ne znam, ali Exit ekipi ne bi bio prvi put da koristeći priču o nacionalnom kulturnom interesu u isto vreme dve majke sisa (državu i komercijalne sponzore). Odluka o tome da festival otvori Bata Živojinović je takođe izazvala buru negodovanja, jeste u pitanju velikan našeg filma, ali i čovek koji je svojim političkim angažmanom znatno doprineo bedi i haosu u našoj kulturi i društvu uopšte. Rekao bih da bi jedna Mira Banjac bila daleko bolji izbor, i kao dama i kao neko ko se iz Novog Sada vinuo u vrh našeg glumišta.

U svakom slučaju, dobili smo novi festival i bilo bi šteta da nakon ovakvog medijskog hajpa budemo svedoci njegovog zarastanja u korov. Da bi festival zaista zaživeo, naročito sa slabašnom kinematografijom kakva je naša, treba vremena, već se i Gorčin Stojanović osvrnuo na prazne sale tokom projekcija koje se plaćaju. Revije stranih filmova poput Festa i Cinemanije su u daleko boljem položaju, ovde treba animirati publiku da počne da se vraća već godinama katastrofalnoj domaćoj kinematografiji. Paradoksalno je, ipak, očekivati sada neku renesansu srpske sedme umetnosti, novca za film nije bilo ni pre festivala, a sada ga ima još milion i nešto evrića manje pa se postavlja pitanje hoćemo li uskoro imati više festivala nego filmova?

Ja, nekako mislim da bi festival lako mogao koštati i 300.000 evra kada bi bilo manje alavih da na njemu dobro zarade i da bi se od "ostatka" mogla snimiti dva srednjebudžetna filma mladih autora koji već dugo pokušavaju da do istih dođu.
O jednom od tih filmova ali i o insiderskom utisku sa, reklo bi se ocajno organizovanog festivala čitajte na www.dobanevinosti.blogspot.com


O nagrađenim filmovima čitajte na: http://www.b92.net/kultura/film/vesti.php?yyyy=2007&mm=07&nav_id=254420

недеља, 08. јул 2007.

UMRI MUŠKI NA MOJ ZNAK

Neobično filmsko iskustvo je gledanje 4. dela serijala o Džonu Meklejnu. Pedesetak ljudi u velikoj sali Doma sindikata, prazan grad pri ulasku i izlasku iz bioskopa, a sam film... Hm, ima tu svega i svačega, odluka da se radi četvorka ima svoje utemeljenje u konstantnoj potrebi za "sigurnim" hitom, a ova franšiza je do sada postizala samo uspehe. Treba biti iskren pa reći da su samo prva dva dela "pravi" Die Hard flckovi, u prvom je Mektirnan stvorio ultimativni klaustrofobični triler iskoristivši Regan-bušovsku paranoju od ekonomskog vladaoca 80tih Japana i Evrope čije jedinstvo se pomalja na horizontu. U dvojci Reni Harlin demonstrira visok stepen majstorstva dajući filmu više na prostoru i praveći ultimativnu akciju...ono što je Aliens za Alien to je drugi bio za prvi deo. U trećem, problematičnom, sada već poraženi Kameronov takmac Mektirnan pokušao je da odigra na popularnost dvojca iz Petparačkih priča (Vilis-Semjuel Džekson) ispoštovao je ideju o obaveznom jakom negativcu (Ajrons) i mada je povremeno ponižavao svog glavnoj junaka ipak je uhvatio duh 90tih i ostao u okvirima zadate teme gde se glavni junak bori sa serijom prepreka.

Iako smo mislili da je novi nastavak dobra šansa za rehabilitaciju posrnulog Harlina producenti nisu delili naše mišljenje te su uzde poverili Lenu Vajsmanu, "autoru" notornog serijala Underworld, suštinski ispodprosečnom režiseru izniklom na nesigurnoj tradiciji gledanja filmova stvorenih posle 1980te. Vajsman svestan sopstvene nekompetencije ovde poseže za dobrim trikom te svojom režijom podražava Tonija Skota što na kraju i ne ispada tako loše, čak i loša kopija Skota bolja je od "originalnog" Vajsmana. Naš heroj je ovde vrlo umoran, ciničan i razočaran. Od porodice vidimo samo njegovu ćerku, a suštinski glavni posao obavlja klinac haker koji je u digitalnom svetu mnogo značajniji igrač od analognog Meklejna koji mu tokom celog filma služi više kao šofer i telohranitelj. Mada pokušavaju da održe sirovi duh tvrdog buddy filma iz 80ih autori povremeno plaćaju danak želji da budu i moderni i aktuelni (sajber akrobate), dok scenario vrvi od smešnih propusta (kolaps na ulicama je prisutan samo dok je tako neophodno za radnju, čim našim junacima zatreba čista ulica dobiće je, mesto skrivanja negativaca je neotkriveno jer su agenti glupi...), loša gluma nekoliko aktera, a još koja duhovita dosetka više ne bi škodila. Sa druge strane treba istaći nadahnutog Vilisa kome ova uloga leži isto kao i ona iz Slučajnih partnera, efektnu samoparodičnu epizodu Kevina Smita, kao i to da film suštinski nema dosadne delove. Više pravih ograničenja i problema kao i jači negativac (Timoti Olifant podseća na aktuelne Bond bezlične villane) uz manje želje da se publika zabavi po svaku cenu zabavi moćnim specijalnim efektima za rezultat bi imali ostvarenje koje bi više prijalo pravovernim Meklejnovcima ali, na kraju, kako smo se nadali dobro smo se udali.

Ocena: 3+

субота, 07. јул 2007.

CRNO BELI SVET

Toplo subotnje prepodne, malo mi nedostaje koncentracije zbog nedovoljno sna...probaću da nabacam nekoliko utisaka koji mi se vrzmaju po glavi od jutros...

1. U vikend izdanju lista Danas poznati fenomenolog pop kulture Zoran Panović piše o magazinu Think Tank. Dotični novinar već godinama obrađuje zanimljive teme iz oblasti popularne kulture i politike sebi svojstvenim stilom. Početak teksta malo podseća na ono što sam o ovom magazinu napisao na blogu pre neki dan...nije prvi put, svojevremeno sam mogao da se zakunem da je Panović u "svoj" tekst o Dosijeu X "utkao" nekoliko pasusa iz mog teksta na istu temu objavljenog u poslednjem broju XZ-a 1999. godine...ali možda smo Z.P. i ja u stvari duhovna braća te nam se javljaju slične ideje :)
Tekst o TT: http://www.danas.co.yu/20070707/knjiga1.html#0

2. Ko zna koja ekološka katastrofa, ovaj put ova koja je zadesila reku Timok još jednom nas je podsetila kakvi smo zapravo. Briga o sopstvenoj zemlji se pokazuje kroz očuvanje njenih pravih vrednosti, a priroda je uz decu možda nešto najlepše što ova nesrećna i siromašna zemlja ima. Kukamo nad 15% teritorije dok u isto vreme jasno pokazujemo da ni sa ovih 85% ne znamo šta bi...iza nas će našoj deci ostati đubre kao pokazatelj ko smo bili i šta smo stvorili.

3. Akcija davanja krvi koju B92 sprovodi obezbedila je dovoljno krvi za bolesnike kojima je ona neophodna. Lepa akcija kojoj naši lekari pokazuju da nisu dorasli jer još uvek diskriminišu homoseksualce koji žele da daju krv. Iako je svetska zdravstvena organizacija još pre nekoliko godina odbacila ideju o rizičnim grupama i usvojila da postoji samo rizično ponašanje ovde još uvek vlada razmišljanje od pre 20 godina iako su homoseksualci u toku poslednje decenije postali manje rizični zbog ogromnog straha koji je među njima zavladao. Ultrapromiskuitetni heteroseksualci mogu da daju krv bez problema, homoseksualci u dugim vezama ne...kakva budalaština.

4. Magazin Beton koji izlazi kao podlistak Danasa može se čitati na adresi www.elektrobeton.net. Saša Ilić, Miloš Živanović, Tomislav Marković i Saša Ćirić prave zbilja hrabar list koji polemiše, izaziva i pokušava da prodrma ovdašnju zaparloženu književno filozofsku scenu. Naizgled male akcije poput ove njihove kada se "umreže" imaju moć da postanu pokret koji menja stvarnost. Neće Srbiju promeniti 150 000 hiljada ljudi na Cecinom koncertu, to je beslovesna masa, ali nekoliko hiljada mislećih ljudi spremnih da budu različiti i progresivni ima stvarnu moć. Proverite

петак, 06. јул 2007.

SMRT MALIH IZDAVAČA

Sasvim slučajno sretnem juče momka koji se bavi izdavaštvom, poznajemo se par godina, pratim njegov rad i borbu da svoju malu izdavačku kuću održi i unapredi, izdao je nekoliko izvanrednih knjiga, vodi računa o prevodu, lekturi, dizajnu, angažuje dobre prevodioce, plaća skromno ali na vreme, sam jurca od štamparije do knjižara, pregovara sa agentima oko prava, na Sajmu je uz pomoć par prijatelja prodavao knjige na svom malom štandu. Jednom rečju ona vrsta vrednih i predanih ljudi kakvih nema previše u Srbiji, a naročito se retko angažuju u kulturi. Bez gorčine ali sa izvesnom dozom rezignacije ispričao mi je da je u ogromnim problemima. Naime, bezobrazluk domaćih „velikih“ knjižara prešao je sve granice. Naš najveći lanac u čijem sastavu je i megastor u centru Beograda duguje mu preko 10 hiljada evra, onaj drugi, starogrčkog prizvuka duguje nešto manje ali takođe plaća vrlo retko, ostali mali knjižari grcaju i muče se jer ih spomenuti guše svojim širenjem koje očito finansiraju od novca koji duguju malim izdavačima. Od početka godine ovaj moj drugar je objavio svega par knjiga, kaže ima nekoliko knjiga za koje je odavno platio prava, za neke ima i prevod gotov ali nema novaca da ih objavi jer ne želi da duguje štampariji pa sve stoji. Ovogodišnji plan od 15-20 knjiga morao je da redukuje na 6-7 i tako će mu još jedna godina propasti, godina u kojoj je planirao da napravi proboj, da evenutalno zaposli par ljudi, da konačno bar malo kapitalizuje prethodne tri godine krvavog rada. Nije teško zamisliti koliko njemu znači tih 15tak hiljada evra duga i šta bi sve mogao da uradi da ih ima. Za one koji ne znaju kako ovdašnji sistem prodaje funkcioniše malo objašnjenje: knjige se i dalje prodaju komisiono, što znači da ovde pričamo o knjigama koje su knjižari već prodali, uzeli svoju masnu maržu (50-60%), a i dalje odbijaju da isplate dobavljača, tj. od 500 dinara koliko knjiga košta u prodavnici oni obrću ne samo „svojih“ 200 već i izdavačevih 300 dinara. Valjda vam je sada jasniji vrtoglavi uspon spomenutih lanaca, svaka nova prodavnica koju otvore finansirana jer od beskmatnog kredita koji im (bez da su išta pitani) daju izdavači i dobavljači. Nije mnogo drugačije ni na tržištu muzičkih diskova i filmova kao i ostalih artikala, a slična priča je i u lancima supermarketa i hipermarketa gde takođe vlada monopolizam i sistem odloženog plaćanja od 180 dana. A šta ovaj moj prijatelj može da uradi? Praktično ništa, ako ga nema u knjižarama ove dve kompanije praktično ga nema u 70% prodaje u Srbiji. Jedina nada mu je da će neka od knjiga koje izda postati veliki hit koji će ga staviti u situaciju u kakvoj su Laguna, Solaris ili Geopoetika koji zahvaljujući Trejsi Ševalije, Denu Braunu i Orhanu Pamuku mogu da pariraju beskrupuloznim trgovcima kojima su ti autori neophodni pa moraju da im plate na vreme, a vremenom su zahvaljući takvom tretmanu uspeli da postanu dovoljno veliki i bitni knjižarama tako da mogu da računaju na, koliko-toliko redovnu isplatu. Velikoj većini ostalih „malih“ izdavača preostaje da trpe, da se bore i da se nadaju da će na naše tržište ući neki veliki svetski lanac knjižara i megastorova kod koga će redovno plaćanje biti najnormalnija stvar, a finansiranje novih objekata neće biti na račun neplaćenih dugova već iz realnih izvora ili kredita. Država, naravno, ne čini ništa da pomogne izdavačima, porez na knjigu je u Hrvatskoj ukinut, u Srbiji je još uvek 8%. Država Hrvatska (na primer) ima obavezan otkup svih suvislih izdanja što ovde i dalje predstavlja mit, otkupljuju se knjige propalih državnih izdavača i onih koji imaju veze u ministarstvima. Kada bi svaki naš izdavač vredne literature mogao da u startu računa na 200-300 otkupljenih primeraka lakše bi se disalo i ulagalo u nove projekte. A ako ovaj moj prijatelj na kraju propadne, a pored njega i mnoge druge nezavisne i kreativne izdavačke kuće zvale se one Magnet, Dejadora, Odisej, Okean, Lom, Rende, Fabrika knjiga ili ko zna kako ja ću svakako bojkotovati sve objekte ova dva „velikana“ domaćeg knjižarstva. Uvek će biti malih i dragih mesta za kupovinu knjiga, Beopolis je dobar primer (preseljen u ulaz u Dom Omladine u Makedonskoj, pored B92 shopa), jer ne želim da svojim novcem podržim dalje širenje takvih pojava koje poput malignih ćelija šireći se ubijaju zdravo tkivo srpskog izdavaštva. Lepo je imati uređene i upicanjene knjižare koje liče na one u inostranstvu, ali, zapitajte se šta ćete u njima moći da kupite.

четвртак, 05. јул 2007.

EDITORS

Verovatno je još rano za izjavu tipa "dobili smo album godine" ali ako neko nadmaši album benda EDITORS An End Has A Start onda će ovo biti jedna lepa muzička godina. Evo kratkog prikaza:

To što su se na sceni pojavili pre koju godinu unelo je pometnju među kritičare željne što obilnijeg “novog muzičkog talasa” pa su ih automatski priključili kolegama iz bendova kao što su Kaiser Chiefs, Franz Ferdinand, Maximo Park i Block Party ne shvatajući da ovde imaju posla sa nečim dosta drugačijim.
Onoliko koliko su Joy Division bili posebni I drugačiji u svoje vreme, toliko Editorsi odskaču (ili stoje po strani, zavisi od ugla posmatranja) u odnosu na pomenutu scenu. Ne sporeći da im je pokojni Jan Kertis uzor oni svoj izraz samo naizgled oslanjaju na svoje mračne uzore. Pažljiviji slušaoci će otkriti tragove slušanja Echo and the Bunnymen, Husker Du, Thindersticks, Nicka Cavea I Therapy?, ali kroz svaku pesmu koju na ovom albumu svojim moćnim baritonom peva Tom Smit opstaje jedinstveni muzički izraz ovog, trenutno možda najuzbudljivijeg benda na Ostrvu. Iako album čini samo 10 numera niko se neće osećati prevarenim jer u 45 minuta momci iz Birmingema isporučuju toliko da jedino što nam preostaje jeste da album odslušamo ponovo i ponovo, onako kako se velike ploče slušaju, a taj običaj smo u ova mp3 vremena gotovo zaboravili.
The Weight of the World je elegija dostojna najmračnijih anđela pop kulture, a uz The Racing Rats ćete otkriti da je moguće đuskati i plakati.
Apsolutno remek delo po kome će se verovatno pamtiti 2007. godina.

среда, 04. јул 2007.

INTERVJU: RENATO BARETIĆ

Kome je (još uvek) do čitanja Bevca, ovih dana na kioscima ima novi Yellow Cab i novi Playboy, a za sve one koji su propustili ovaj intervju sa hrvatskim bestseler piscem Renatom Baretićem čiji roman Osmi povjerenik je 2004. osvojio hrvatsko tržište osvojivši sve viđenije nagrade (Nazor, Kovačić, Đalski, Šenoa) pre nekoliko meseci objavljen u Bookmarkeru evo prilike da ga pročitaju u integralnoj verziji.

1. Otkud da se jedan Zagrepčanin preseli u Split? Obično migracije idu u suprotnom smeru, iz manjih ka većim mestima.
- Za mene je to bio sasvim logičan zaključak, izveden iz privatnih i poslovnih premisa. Radio sam u to doba za "Slobodnu Dalmaciju", "Nedjeljnu Dalmaciju" i "Feral Tribune", prvi mi je brak pukao, a ubrzo sam se i zaljubio u jednu Splićanku. Nije li onda logično preseliti u Split? U tom odlasku nije bilo nikakve rezignacije niti bijesa, dapače, čisto veselje.
Inače, s ovim se pitanjem zadnjih godina susrećem u svakom intervjuu, i već mi je pomalo dojadilo objašnjavati ljudima kako nikome ne bi bilo nimalo čudno da sam iz Zagreba otišao u, ne znam, Rijeku, Kutinu ili Vinkovce. Čudan je svima samo Split, a jedini razlog za to (jedini kojeg sam ja uspio dokučiti) jest tupavo rivalstvo u podjednako slabašnom nogometu, to tragikomično suparništvo između Dinama i Hajduka... Vama u Srbiji je lakše, vama su svi najjači klubovi u istom gradu.

2. Feral tribune u kome ste pisali do 1998. "izrodio je" nekoliko vodećih hrvatskih pisaca, osim Vas tu su i Dežulovic i Ivančić. Da li je Feral stvarao pisce ili su pisci stvarali Feral?
- To je kao ono pitanje o kokoški i jajetu... Vi ste spomenuli samo Borisa i Viktora, ali tu je cijeli niz pisaca-novinara, koji su pisali za Feral i paralelno, ili naknadno, objavljivali vrlo zapažene knjige. Da imamo vremeplov, mislim da bismo vrlo lako našli jedan kratki period, ne duži od par mjeseci, možda čak i samo tjedana, kad su u isto vrijeme za Feral, osim gorespomenutih, pisali i Ante Tomić, Ivica Ivanišević, Miljenko Jergović, Ćićo Senjanović, Robert Perišić, Zlatko Gall, plus Pera Luković kojeg ovim putem puno pozdravljam, kao i sve vas u studiju i režiji... A nakon raspada te ekipe, knjige su krenuli pisati i Predrag Lucić i Ivica Đikić, tek potom i Viktor Ivančić... Sve u svemu, vjerojatno bismo svi mi pisali te svoje knjige i da nismo radili u Feralu, ali bile bi sigurno nešto drugačije. Također, i Feral bi u svojem presudnom "partizanskom" razdoblju bio ponešto drugačiji da mi nismo pisali u njemu.

3. Književnu karijeru počeli ste kao pesnik, a nastavili mega uspešnim romanom Osmi povjerenik. Je li to znak da je poezija nesto sto se prevaziđe u nekim godinama?
- Nipošto, pa prva knjiga nakon "Osmog povjerenika" bila mi je opet zbirka poezije, "Kome ćemo slati razglednice". Osim toga, zadao sam sebi jedan doživotno nedovršiv zadatak: pisanje zbirke "Soneti dragima", u kojoj će po jedan elizabetinski sonet dobiti svi meni dragi ljudi, poznati i nepoznati, od Federica Fellinija do Arsena Dedića, od moje žene i djece do Ivana Slamniga. Ne mogu je dovršiti dok živim, jer sigurno će se naći netko kome će biti krivo što i njega nisam uvrstio. Kroz taj projekt, ali i mimo njega, poezija će do kraja ostati moja prva i najtrajnija literarna ljubav.

4. Dela Tomića, Ivančića, Dežulovica stidljivo se pojavljuju na srpskom trzistu i počinju privlačiti sve veću pažnju. Ima li šanse da i Vas čitamo u izdanju nekog srpskog izdavača?
- Postoji interes nekih izdavača, kontaktirali smo na njihovu inicijativu, ali ništa još nije konkretizirano. Teofil Pančić još je prije nekoliko godina, pišući u "Vremenu" kritiku "Osmog povjerenika", detektirao nevjerojatan apsurd: nakon svega što su Srbi i Hrvati proživjeli jedni s drugima u zadnjih dvadesetak godina, odnosi se normaliziraju i počinje se trgovati koječime, samo ne knjigama. Prodajemo jedni drugima slatkiše, ukiseljeno povrće, teške droge, lažne dokumente, razmjenjujemo čak i vojne stručnjake, ali knjige ne, to je valjda preopasno i preotrovno... Osobno ne vidim nijedan razlog zbog kojeg bi se neki srpski izdavač trebao upuštati u trošak s otkupom autorskih prava, tiskanjem i distribucijom mojih knjiga, kad je daleko jeftinije da neki distributer, knjižar, jednostavno otkupi petsto-šesto primjeraka od mojeg hrvatskog izdavača, uveze ih u Srbiju i rasporedi po većim knjižarama. Ali to se nikome ne isplati, jer na knjige se plaća tolika carina i ne znam koja još davanja, da je poslovno pametnije objaviti srpsko izdanje! Isto vrijedi, naravno i u obrnutom smjeru, a i u Bosni. U kultnom sarajevskom Buybooku od pet mojih knjiga naći ćete jedino onu prvu, i to samo zato što vlasnici knjižare imaju prisan odnos s izdavačem te knjige, Bibliotekom Feral Tribune.
Da skratim - veselilo bi me da se realiziraju pregovori s nekim od srpskih nakladnika i da kod vas iziđe barem "Osmi povjerenik". A još bih sretniji bio, bez imalo ironije, kad bi izišao na ćirilici.

5. Kakva je trenutno situacija u hrvatskom izdavaštvu? Čitaju li Hrvati ili su im knjige, kao što često čujemo, preskupe?
- Ako je suditi prema broju izdavačkih kuća ili broju naslova što se po pristupačnoj cijeni prodaju uz novine na trafikama, Hrvati čitaju poprilično. Isto bi se moglo zaključiti i kad čovjek prosurfa po internetskim forumima, chatovima i blogovima. A opet, kad pogledate ljestvice najprodavanijih knjiga - rijetko ćete na njima naći više od jednog domaćeg naslova, premda Hrvati pišu kao nikad ranije. Tu i tamo osvane Jergović, tu i tamo ja ili Ante Tomić, i to je manje-više sve. Čini mi se da je sazrilo vrijeme za nekakav nastavak FAK-a drugim sredstvima, jer dobri hrvatski pisci i dalje pišu dobro.

6. Može li se živeti od pisanja u Hrvatskoj? Vi spadate u uspešne pisce, a znamo da radite i za TV, novine...
- Ja živim isključivo od svojeg pisanja već skoro četvrt stoljeća i, kad god me traže da definiram svoje zanimanje ja kažem - pisac. Jer to u isto vrijeme znači i novinar i pjesnik i prozaik i sastavljač pitanja za kvizove i marketinški copywriter. Svim se tim poslovima bavim, redovito ili povremeno, već godinama i znam da samo s jednim od njih ne bih mogao preživjeti, premda moji zahtjevi i prohtjevi nisu nimalo megalomanski. Za ilustraciju: godine 2004. "Osmi povjerenik" dobio je pet nacionalnih nagrada i prodao se u šest tisuća primjeraka, a honorari za sve to skupa tek su malo premašili moju godišnju novinarsku plaću u "Slobodnoj Dalmaciji". Napominjem da je ta plaća, za hrvatske uvjete, onako, osrednja. Živim u stanu koji sam sa ženom kupio na 15-godišnji kredit (još deset pa gotovo!) i vozim auto koji moram otplaćivati još tri i pol godine.

7. Kakav prijem je imao Vaš, za sada poslednji roman „Pričaj mi o njoj“? Trpite li poredjenja sa „Povjerenikom“?
- Prijem je mnogo bolji nego što sam očekivao. U hrvatskom književnom životu stalno usitno vrije neka zla krv, i bio sam siguran da sam se s uspjehom "Osmog povjerenika", sa svim tim nagradama i 11 tisuća prodanih primjeraka, svima živima popeo na neku stvar, i da jedva čekaju kako i gdje da me nagaze. Imao sam tada tri mogućnosti: ne napisati više nikad ništa prozno, napisati "Devetog povjerenika", ili napisati nešto potpuno, u svemu, drugačije od te knjige koja me, slutim, doživotno obilježila i opteretila. Odlučio sam se za tu treću varijantu: kritika nije krila da je iznenađena, a objavljena je i nekolicina bezrezervno afirmativnih recenzija. Među onima koji su je nagazili nitko nije napisao da je posrijedi slab roman, dapače, a prigovori im se uglavnom svode samo na to da ima "previše dijaloga". S time mogu nastaviti i živjeti i pisati.
Inače, dokaz da tih dijaloga možda ipak nema baš tako jako previše vidio sam neki dan u popisu dvanaest finalista za godišnju književnu nagradu "Jutarnjeg lista". Žiri te nagrade ima sedam članova s raznih strana, troje od njih na raznim su stranama objavili nepovoljne kritike romana "Pričaj mi o njoj", a taj naslov se ipak našao među tih dvanaest najboljih domaćih proznih knjiga prošle godine. Pametnome dosta, a i meni.

8. Jeste li informisani o "novoj srpskoj književnoj sceni"? Imate li nekog favorita sa ovih prostora?
Ne, nažalost. Rekao sam vam, a i sami znate, kako ide s knjigama između naše dvije države. Kiseli krastavci, keksi, ukrajinske sirotice i kokain, to može preko granice bez problema, ali knjige... S druge strane, književnost nije područje kojim se bavim u svom novinarskom poslu, tako da ne pratim posebno pažljivo niti hrvatsku produkciju, a kamoli neku inozemnu. Mogu vam samo obećati da ću krajem ovog mjeseca u Leipzigu, na sajmu knjiga, kamo idem kao pisac (dakle i kao književnik i kao novinar) sigurno navratiti do srbijanskog štanda i zadržati se u kraćem srdačnom razgovoru, nakon kojeg ću zacijelo biti informiraniji.

уторак, 03. јул 2007.

CA. BLUES JE UTIHNUO

Pre par dana u svom kalifornijskom domu preminuo je Milan Oklopdžić alias Mika Oklop (1948.). Kao da me je neko tom vešću zaustavio u koraku, podigao sa zemlje i vratio me 17 godina unazad, u vreme kada sam, više ni sam ne znam kako, došao do primerka te knjige. Proleće 1990. godine, život teško da je mogao biti lepši iz ugla mladića koji se spremao da postane punoletan u zemlji koja je tada delovala kao sasvim fino mesto za život. Duga kosa, izbledele farmerke i starke, lenonke i torba sa vojnog otpada, a u slušalicama glomaznog SANYO vokmena red Beatlesa i Doorsa, red Violent Femmesa i The Cure, red mladih brit atrakcija Stone Rosesa, Inspiral Carpetsa, Happy Mondaysa, u torbi najmanje knjiga za III godinu srednje ekonomske škole, više je tu bilo obavezne lektire odrastanja i sazrevanja, malo Hesea, malo Ničea, Oscar Wilde, Philip K. Dick, i obavezni bitnici, Ginzberg, Kerouac...i jedan jedini domaći roman..ne nije to bila Knjiga o Milutinu, a ni Kad su cvetale tikve, te lektire na drugi način zabludele mlađarije ruralne i suburbane provenijencije. U torbi se ljuljuškao iskrzani primerak knjige Mikine knjige "CA. Blues" (kalifornijski bluz), dela jedinstvenog na ovim prostorima, objavljenog 1982. godine kada je i postao bestseler sa preko 100,000 prodatih primeraka, a u finalu izbora za (gotovo uvek promašenu) NIN-ovu nagradu gubitnika od Pavaa Pavličića, poznatog hrvatskog romanopisca.

Seks, droga, poznati i nepoznati, jedinstveno Mikino iskustvo iz jedne Amerike koja već tada, kada je roman izašao nije postojala, dokrajčila ju je Reganova administracija, jedne zemlje koja je izgubivši nevinost Kenedijevom smrću sledećih 15tak godina bila najuzbudljivije mesto na planeti, meka umetnosti i provokacije, osvajač slobode i ogromna država sa popriličnom dozom anarhije. Kraj 70tih i početak 80tih doneli su Zvezdane ratove (filmske i vojne), naftnu i krizu sa taocima, talasanja u naizgled monolitnim komunističkim zemljama (Poljska, Kosovo, Titova smrt) i sve je krajem te i početkom sledeće decenije otišlo bestraga. Mi koji smo tada čitali Mikin odgovor Keroucovom "Na putu" sanjarili smo u stvari o jednom mestu i vremenu koji više nisu postojali, a Mikino učešće u svemu tome činilo nas je ponosnim i pokazivalo nam da smo deo jednog velikog i šarenog sveta koji samo čeka na nas. Već sledeće godine shvatili smo da je Blues tužna muzika kada su vojne trube zasvirale uvod u nešto što je na kraju ispalo posmrtni marš.

Miko, slava ti.

понедељак, 02. јул 2007.

SVI NAJGORE LETE JATOM

Slučaj našeg državnog avioprevoznika sve više liči na slučaj naše cele domovine. Raspad sistema bez ikoga da preuzme odgovornost. Ljudi koji su igrom lošeg slučaja (rođenjem) prinuđeni da koriste usluge navedene kompanije strahuju da će u najboljem slučaju provesti na nekom aerodromu desetak sati, a već ko zna koji skandal za redom u jako kratkom vremenskom periodu upozorava na to da je vrag odneo šalu i da će uskoro na kartama verovatno stajati "vozite se na sopstvenu odgovornost".

Ok, ali ovo je sve moglo i da se očekuje, odlaganje nužne privatizacije, neulaganje u flotu koje se sada meri decenijama, "domaćinsko" naručivanje aviona od strane Miloševićevih ljudi, silni dugovi koji su nasleđeni...a još kada tome dodamo da su se oko Aerodroma i JAT-a u poslednjih nekoliko godina muvali uglavnom ljudi iz SPO i NS korpusa slika postaje zaokružena.

Svi mi koji smo imali tu sreću da dosta letimo poslednjih godina bivali smo u najmanju ruku stigmatizovani kao razmaženi i defetistički nastrojeni kada bi zakukavali na loše stanje higijene, tehnike i ljudstva. Imajući priliku da letim i nekim drugim prevoznicima (Lufthansa, Montenegro, Tarom, Austrian) shvatao sam da je razlika u klasi (ali ne i u ceni, naprotiv) ogromna i pitao sam se zašto moramo toliko da plaćamo nešto samo zato što je "naše"? Niti kupujemo televizore domaće proizvodnje, niti vozimo domaća kola (kad ne moramo) niti oblačimo farmerke i patike domaćih brendova...jednostavno ne valjaju, demode su, prevaziđeni su... Low Cost kompanije su posebna priča, jeste činjenica da zbog viznih problema (koje, da podsetimo imamo samo mi i još nekoliko jadnih naroda ovog kontinenta) mi nismo toliko atraktivni konzumenti njihovih usluga ali su ipak i Ryan Air, Easy Jet pokušavali da uđu pa su odbijeni...da bi se valjda sačuvala ova lepota od Jata. Jedini koji su uspeli da se provuku su Nemci (German Wings) preko kojih se može znatno jeftinije leteti ali ne toliko povoljno kao iz Hrvatske gde ih konkurencija tera da budu još povoljniji...

Poslednji nemili događaji bacaju novo svetlo na insistiranje Velje Ilića i direktora JAT-a Starčevića da nema drugog partnera do Aeroflota. Da li je ovo serijsko maltretiranje putnika u stvari dogovoreni način da se oteraju svi ostali zainteresovani koji bi se možda drznuli da daju bolju ponudu od Rusa, a usput i da propuste da spuste koverte u džepove nadležnih? Kako izgleda kada Sovjeti u nešto ulažu možete da vidite na primeru Lukoil pumpi koje u većem delu izgledaju isto ili još gore od nekadašnjeg Beopetrola, a svetlosnim godinama su udaljene od OMV i MOL pumpi. Ali Starčević je (gle čuda!) nekada bio direktor Centrotekstila u Moskvi, Velja je stari rusofil (model: Raspućin), a nije li i "naš voljeni premijer" nedavno Putinu mrtav hladan obećao prednost kod kupovine velikih sistema? Ne znam samo na osnovu čega, kojih ingerencija nad državnom imovinom? Tretiranje nečeg što je naše kao sopstvene dedovine još uvek ne pušta naše političare, naviklo se još pod Slobom i gde sad da se prekine ta divna tradicija. Čim umesto Boeing i DC aviona dobijemo Tupoljev samaljote sve će biti u redu.

A živo me zanima kako se osećaju naši vrli celebrities koji nas svakog dana sa TV ekrana ubeđuju da sve najbolje leti Jatom? Da li ih je sramota kada slušaju vesti i da li im se uz kičmu penje jeza dok razmišljaju šta će biti ako dođe do neke tragedije?
Da je novac koji je dat njima i autorima spota upotrebljen za neki rezervni deo možda bi bilo bolje.
Reklama treba onima koji se bore u tržišnoj utakmici, kad se monopolisti reklamiraju znajte da je u toku neka velika mućka i pranje novca.

недеља, 01. јул 2007.

THINK TANK

Ako mene pitate pojam decentralizacije najbolje sprovode upravo angažovani pojedinci iz tzv. "malih sredina" svojim delanjem kojim vrlo često umeju da posrame prestoničke kulturne pregaoce toliko obuzete samim sobom i zagušeni najčešće bezvrednim sadržajima zbog kojih se sve teže odlučuju na konstruktivan i fokusiran rad. Da je sever budan saznajemo svako malo, ali i na jugu ima kulturnog života, jošte kako, a kao primer ovog puta navodim odličan leskovački magazin pod imenom Think Tank koji je nedavno doživeo i svoj 14-15. broj. Glavni urednik Saša Stojanović i njegovi saradnici iz svih krajeva sadašnje i bivše države profilisali su se kroz prethodne brojeve svakim sledećim postajući sve bolji obradivši mnoge kulturne fenomene kroz centralne teme. U ovom broju teme su Novi američki roman, te odavanje počasti nedavno preminulim velikanima kulture i kontrakulture Kurtu Vonegatu i Robertu Entoniju Vilsonu kroz tekstove i intervjue (Milan M. Ćirković, Mark Deri, DArio Grgić...). Ima ovde zbilja svakovrsnih zanimljivosti, tekst Džona Apdajka o romanu Kosmopolis Dona De Lila, priča o Polu Osteru iz pera Ivane Đurić-Paunović, Marko Stojanović nam pripoveda o Alanu Muru, Damjan Kočić o Manari. Glodur se oglašava intrigantnim prilogom o ovde malo poznatom slovenačkom stripu 4000, a kao promišljeno izabran intervju apostrofiram onaj sa Aleksandrom Hemonom, čovekom koji gradi ozbiljnu internacionalnu karijeru pišući na jeziku koji je nedavno naučio - engleskom.
Stojanović i ekipa zaslužuju sve pohvale za ono što više-manje redovno isporučuju iz "srpskog Mančestera" potvrđujući da je provincija mentalna, a ne fizička kategorija. Think Tank možete naći u boljim beogradskim knjižarama, ja sam ovaj primerak nabavio u Zepterovoj knjižari u Knez Mihailovoj, mada bih se zakleo da ga prodaje i kolporter u Kolarčevoj, kod bivđeg Jugoexporta. 250 dinara za 86 strana izvrsnog štiva (gotovo bez reklama) zbilja nije previše. Pa to su tek dve loše kafe u nekom lokalnom kafeu.