среда, 31. октобар 2007.

DEMARŠ NA DRINU

Ako niste u toku (što ovde vodi ka blaženom neznanju) DSS ekipa je ostvarila još jednu diplomatsku pobedu. Naime, popili smo šamarčinu u vidu demarša (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=10&dd=31&nav_category=167&nav_id=270141) kakav se ne pamti u novijoj istoriji. Ali, dobro sad, mi smo navikli da nam se događa ono što drugi ne pamte (diktator koga narod bira, sankcije, bombe, hiperinflacija, pljačka svega i svačega...) da nas ni ovo neće potresti. A trebalo bi.

Ekipa na vlasti (a tu mislim na DSS jer oni de fakto vladaju ovom zemljom dok ponizni DS i G17 odrađuju poslove) nas stvarno gura u ludilo. Mislim, da li neko normalan može da shvati Aligrudića?

Ljudi, mi smo mali, jadni, bedni i siromašni. Dovoljno smo štete napravili i sebi i drugima. Treba da se manemo ćorava posla i kačenja sa svetom. Bosna nas je upamtila po bombardovanju Sarajeva i hiljadama mrtvih Srebreničana, na to moramo da pomislimo svaki put kad poželimo da "regujemo" na nešto što se tamo događa.

A Popović mi je nekada davno delovao kao ok čovek. Naivnost, naravno. Niko ko je u vrhu te stranke nije normalan, a ni dobronameran.

OPET O HRANI, ALI PROZAIČNIJE

Kišno jutro nije ništa novo ovih dana. Kao ni svakodnevna potraga za hranom po lokalnim zalogajnicama, pekarama, sendvičarama, kafeima i sličnim objektima masovne ishrane.

Radim u centru pa sam donekle povlašćen u odnosu na one periferno locirane koji osim masnog bureka i pogačica sa čvarcima kod lokalnog "komše" nemaju baš neki izbor. A opet je sve tako dosadno. Pekare su nam na nos izašle. Potom smo prešli na salate u Fantaziji (Gračanička), naizgled bogat izbor ali se i toga brzo zasitismo, a i nije jeftino, 140 dinara za malecku salatu koju čovek mojih gabarita smaže za 2 minuta. Pekara ključ je ponudila alternativu, zanimljive pite i projice, omlet u kifli, salate nešto veće ali i skuplje (160 - 190)...no, treba napraviti pauzu i ne dozvoliti da ti se smuči. Konfekcija kod Tome je dojadila svima, tu je Speak Easy koji svoj fensi izgled višestruko ugrađuje u cene, sendvič sa lososom je 220 dinara!!! Trk do Terazija, na početku Nušićeve je riblji fast food, sendvič sa oslićem je 120, ali je povelik, u povratku mogu samo da proklinjem surovo tržište na kome Delifrance nije opstao, njihovo fenomenalno pecivo mi više ne izgleda tako skupo. Tu je i Grand Cafe sa skupim, a jadnim salatama, vraćamo se do pekara...gledam prodavnice kuvane hrane ali musaka u 11h mi nikako ne bi legla, to je ipak za one koj ne kuvaju kući i koji na poslu ostaju do kasno.... i svaki dan iste dileme. Nisam od onih koji prave klopu kod kuće i nose na posao, mrzi me.
Gde se vi kolege rabotnici hranite? Ako ste blizu centra dajte neki tip, neki savet, ako se setim još nečeg zanimljivog podeliću sa vama. Zajedno smo jači!

уторак, 30. октобар 2007.

NJEGOVIH PRVIH 240 MILIONA

http://www.wired.com/techbiz/startups/news/2007/09/ff_facebook

Majstor je prodao 1,6% svog sajta Bilu Gejtsu za 240.000.000$

Idem u WC da se obesim. Ja stvarno jako malo znam za svoje godine.

FOOD, FOOD, GLORIOUS FOOD

Jedan sam od onih koji ne jedu da bi živeli već, između ostalog, žive da bi jeli. Još od kako sam počeo da živim sam (ima tome gotovo 15 godina) iz nužde, a potom iz zabave i zadovoljstva počeo sam da eksperimentišem u kuhinji otkrivši u tome divan način relaksacije. Zanat sam uvežbao, ponekad pređem granice umetnosti (retko) ali uvek uživam seckajući, dodajući začine, izmišljajući ili primenjujući trikove viđene od drugih. Gotovo uvek ispadne dobro, nikada isto, valjda hrana reaguje na inspiraciju, dobro raspoloženje i želju da se neko iznenadi i obraduje lepim obrokom.

Kolateralna šteta u vidu haosa u kuhinji i brda prljavih sudova uglavnom padne na teret bolje polovine...mislim, ne mogu ja sve.

Par puta sam čuo ljude da mrtvi ozbiljni i gotovo ponosno izjavljuju kako ne umeju ni jaje da ispeku i kako čekaju ženu ili roditelje da im nešto spreme ... ili jedu van kuće. Na stranu elementarna nesposobnost za život zbog koje bi trebalo da ih je sramota, ali oni ne shvataju kakvu zabavu propuštaju i koliko je dobar osećaj kada se jednom ili više osoba servira ukusno i zanimljivo jelo, a onda se sa njom/njim(a) u toj hrani uživa, komentariše i potom punog stomaka kontemplira.

Hrana je više od pukog goriva za život, ona može biti izvor velikih zadovoljstava, povod za druženje, ljubavna predigra...lepo je kada ste baš vi taj koji je "odgovoran" za sve to.

понедељак, 29. октобар 2007.

PROMENE

Opet ću vas razočarati, post nema veze sa politikom ;) Radi se o tome da nakon 10 sivih dana pažljiviji posmatrač opazi kako je strašno kada je nešto uvek isto, makar to bilo i vreme. Kolotečina spada među veće užase čovečanstva. Mada ima onih nametnutih za većinu smo sami krivi. Otaljavanje posla tek da se uradi bez želje da se donese išta novo, bez inicijative i inventivnosti, pretvara se u polagano 8časovno ubijanje i sebe i firme za koju radimo. Veze i brakovi su poseban slučaj, tek tu su ljudi skloni ulasku u rutinski jednolične varijante, valjda linijom manjeg otpora, znam mnoge lepe veze koje su propale ili već godinama propadaju zbog lenjosti i inercije jednog, a potom i oba (sa)učesnika.

Dakle, za većinu dosadnih, jednoličnih pojava u našim životima smo sami krivi. Sve može da bude drugačije sa samo malo više dobre volje i energije. Ova nedelja bi mogla biti vaša nedelja novih ideja, iznenadnih pažnji i neobičnih, inspirišućih momenata. Pozovite prijatelje na večeru, zbrišite za vikend negde van grada, kupite dragoj/dragom nešto lepo bez povoda, na poslu iznenadite sebe i druge dobrom idejom, pomozite kolegama, dajte inspirativan predlog.

Od ovog sivila spolja gore je sivilo iznutra.

недеља, 28. октобар 2007.

FOTO TAPET

Bar meni svet kroz prozor izgleda upravo tako. Kao da mi je neko zalepio veliki sivi foto tapet sa temom Kišna jesen preko stakla i jedino što se menja je osvetljenje.

Sinoć je bilo zabavno. Stvarno zabavno. Prva stanica beše restorančić Sasafras na ćošku Jevremove i Cara Uroša. Lokal živih boja, pomalo nespretnog ali simaptičnog osoblja. Čim smo seli (a bili smo prvi gosti) dvojac koji je sedeo pored vrata odnekud je izvadio gitare i dao se u svirku. Momci zaslužuju opis, mlađi i mršaviji je nalikovao mešavini Torstena Mura i Jurice Pađena (repertoarski bliži potonjem) dok je drugi bio apsolutna atrakcija, sredovečni gospodin sa dugim repovima i povelikim brčinama...kao da je neko spojio grčkog muzičara Yanija i Rona Džeremija.

Nakon 2, 3, 4 piva (kako ko) svo četvoro (Nika, Dragana, Peca i ja)napustili smo ovu morsku atmosferu i zaputili smo se ka izvesnom "novom popularnom urbanom" mestu also known as Gajba. Gajba je podrumčina jedne stare kuće u ulici Kneginje Zorke (ex Ivan Milutinovich street) u koju se slilo nekoliko desetina mladića i devojaka pristojnog autfita. Opšta dušegupka, naravno. Wc stalno zauzet, u određenim hodnicima (celo mesto je u hodnicima) kisenika ima koliko i u vojničkoj spavaonici pred jutro, da neko baci suzavac bilo bi 20tak mrtvih u stampedu kroz uzak, nizak i, naravno, jedini ulaz/izlaz. Ko daje upotrebne dozvole za ovakva mesta? Mislim, bilo je ok ostati sat i po, više od toga mozak i telo ne mogu da podnesu, muzika više manje pristojna, izvesna DJ Bojana je još uvek nedovoljno vična prelazima imeđu pesama i blokova ali izbor i nije bio tako loš (Kim Wilde uvek prolazi).

Povratak kući i zaspivanja i buđenje u stilu Regana iz spota Land of Confusion. Foto tapet je na mestu, dakle, sve je u redu...Peca, Deki, Miško i Rosa me čekaju u 13h u Greenetu na redovnoj nedeljnoj kafi razgovora. Takvi rituali daju smisao ovakvim danima.
Kafa dana: dabl dač
Pesma dana: Der Komisar - Falco (malopre je pustili na VH1 Vintage)

субота, 27. октобар 2007.

SUBOTA ili DAN KOJI SAM MOGAO DA PRESPAVAM

Odvezao dragu do sajma i vratio se kući. Gužva i kolaps, dragi sugrađani čim padne kiša počnu da voze kao da im je šlog oduzeo jednu polovinu tela (onu bolju), avantura je trajala 90 minuta i pomogla mi je da shvatim svu dubinu greške ljudskog roda koji se opredelio da živi u paklu zvanom zagađeni velegradovi.

No, to me neće sprečiti da večeras obiđem nekoliko mesta na kojima se humanoidne individue okupljaju da bi slušale preglasnu muziku koju ne vole, piju preskupa nezdrava pića i komuniciraju sa osoboma koje ih uglavnom ne interesuju. Dobar provod je zagarantovan :)

Kad će više taj novembar pa da znamo zašto smo depresivni i zašto je sve oko nas toliko ružno?

петак, 26. октобар 2007.

FRIDAY, I'M SO TIRED

Nešto ne mogu da se setim nedelje tokom koje sam teže ustajao ujutru. Da li zbog kiše, iznenadnog zahlađenja, zamora od furioznog rada i virusa od prošle nedelje...ali svako jutro pretvaralo se u agoniju pritiskanja famoznog dugmeta snooze, batrganja pod teškim jorganom, glavinjanja do kupatila, brzog tuširanja što toplijom vodom...
Svaki dan stižem po neki minut kasnije na posao. Što je najgore, nisam jedini. Žena, prijatelji, kolege, drugari bloggeri..svi se žale na iste simptome.

A danas opet ko zna kad ću stići kući. Idem do sajma (poslednji put ove godine), treba pokupiti knjige, posetiti štand Rendea gde od 17 do 19h gostuje Miljenko Jergović. Sjajna prilika za upoznavanja najboljeg pisca na ex-Yu prostorima (moje mišljenje, ali dele ga i neki pametni ljudi), svratiće i Teofil, njegovu knjigu Famoznih 400 kilometara imate na štandu VBZ-a, Osobene znake na štandu Beopolisa, a upravo izlazi i još jedna za Čolovićevu ediciju XX vek. Ako ste propustili dve sjajne knjige na štandu naših drugara iz Okeana onda vam je ovo dobra šansa da ih sada pazarite po sjajnim cenama. Knjige su Zen i umetnost održavanja motocikala, autor je Robert Pirsig, a druge je Jadna stvorenja, autora Alasdira Greja.

Stigao mi je i novi Radiohead, treba preslušati i napisati nešto za sledeći Playboy...eh, da, novi je izašao i opet vam ga preporučujem, intervju sa Marlonom Brandom iz njihove arhive je fenomenalan....

Odoh da nešto radim ... i da probam da ne razmišljam o tome kako u stvari ni jednog momenta nisam verovao da ćemo stvarno da pobedimo Bajern, dovoljno sam mator i dovoljno sam utakmica odgledao da bih sebi mogao da dozvolim takvu naivnost, 1991. je izuzetak koji dokazuje pravilo...fudbal je igra u kojoj 22 igrača trče za loptom i na kraju pobede Nemci/izgube Srbi.

четвртак, 25. октобар 2007.

ZABLUDA O BOGU

Silom prilika, verovatno i zato što je izdavač mala i još uvek nepoznata kuća Heliks jedna od knjiga koje bi trebale da predstavljaju sajamski događaj još uvek prolazi relativno nezapaženo. U pitanju je Zabluda o Bogu čuvenog filozofa nauke Ričarda Dokinsa. Ipak, ne sumnjam da će se uskoro silna buka podići oko ovog dela pošto je sličnu sudbinu imalo gde god je objavljeno. U SAD je drmao listom bestselera mesecima, Dokins je imao čitav niz TV i novinskih duela sa predstavnicima crkvi, u svakom slučaju knjiga nikog ne ostavlja ravnodušnim. Nešto više imate na ovim sajtovima:
http://www.b92.net/kultura/knjige/
preporuka.php?nav_id=268879&fs=1
http://www.heliks.co.yu/

Čitajte pa da se nađemo ovde za mesec dana da raspravljamo.

среда, 24. октобар 2007.

SAJAMSKI UTISCI

Svrnuh juče na sajam, utisci podeljeni. Neverovatno je da Anđelko Trpković mrtav hladan pušta ljude da padaju u nesvest od vrućine. Čovek je pre dve godine obećao klimatizaciju i ništa...ne znam da li je čovek probao da prošeta onim prstenom na prvom spratu, ima minimum 35 stepeni i jeziv je nedostatak kiseonika.

U Hali 1 je primetno povlačenje starih socijalističkih izdavača u korist mladih privatnih izdavačkih kuća. Ima dosta novih izdanja, teško je steći pravu sliku na osnovu jedne kratke posete, ići ću još par puta da bih video makar veći deo ponude. I dalje mi nije jasan sistem po kom Plato ima onoliki štand u Hali 1. U toj hali bi trebalo da budu samo izdavači, a ne trgovci i distributeri. Plato jeste respektabilan izdavač ali prostorom u mnogome prevazilazi Alnarija, Lagunu, Deretu i slične kuće koje imaju mnogo veću produkciju, a ponuda Platoovih izdanja čini tek 10% ukupnog prostora njihovog štanda. Ostalo otpada na knjige drugih izdavača i na strane knjige. Po toj istoj osnovi je i IPS trebao da bude tu, naročito jer su konačno ozbiljno zagrizli u izdavaštvo, a kao jedno od prvih izdanjima najavljen je i kultni Flicker Teodora Rožaka, ovde preveden kao Treptaj. Pohvale za urednika Danka Ješića.
rugari iz Mono i Manjane imaju super enciklopedije, Okean je konačno objavio novog Gormengasta, Beli put ima veći štand pa se sada tek vidi šta su sve objavili za svega 2 godine postojanja. Rende, Samizdat, Lom, Fabrika knjiga, Beopolis...svi oni nude neke lepe nove knjige, često ne tako prisutne u najvećim knjižarama.
U Hali 14 ima dosta zanimljivih lokacija, osim pomenutog IPS-a (koji iz nekog razloga insistira da je sada Mamut) vredi videti štand VBZ-a (urednik naš drugar Vlada Arsenijević), štand Kletta, Školske knjige, English book-a, Hrvatskih izdavača, kao i raznih kulturnih institucija (Muzej grada sa super izdanjima o Beogradu).

Osim svega ovoga šetajući štandovima imate velike šanse da sretnete neke poznate i drage pisce, a to daje posebnu draž Sajmu čineći da bude nešto više od ogromne knjižare.

уторак, 23. октобар 2007.

alfa, beta, gama....DELTA!

Vrlo je zanimljivo sve ovo što se događa poslednjih par sedmica oko Delte. Odavno nismo imali priliku da čelnike ove kompanije viđamo na TV kanalima kako žustro brane svoje stavove. Čak su angažovali i nekakvu londonsku (?!) advokatsku kancelariju da ih brani od neosnovanih i svakih drugih napada. Mada, ruku na srce, ti napadi ne dolaze baš sa sto strana. Većina medija se ustručava da ih napadne (niko neće da im se dogodi ono što se dogodilo B92 kada su reklame za Deltine brendove povučene nakon Insajdera), osim LDP-a niko od političara ne progovara (Veljine licemerne izjave ne računam, čovek je ministar u Vladi i kuka na nešto), a čak se i Dragoljub Žarković propisno obrukao na Avali kada je pre neki dan brinuo Deltinu brigu, potvrđujući time da ima nečeg u glasinama o njegovim pregovorima sa Miškovićem.
Bilo je zabavno gledati gospođu Forcan kod Bujoševića, način na koji se branila od pitanja se uglavnom svodio na: "a ako ne ovo, a šta drugo" i "bolje išta nego ništa" i slično. Fakat je da je Delta u mnogome podigla kvalitet prodaje kod nas. I Maxi i Tempo u odnosu na sivo doba ovdašnjih samoposluga izgledaju mnogo bolje, takođe, preko njih smo došli do Zare, Mexxa, Nike-a, otvorili su Costa Coffee kafeterije...činjenica je da svojim objektima na bolje menjaju ovdašnji urbani trgovinski pejzaž.
Ali, fakat je i da to "uspevaju" u uslovima u kojima gotovo da nemaju ozbiljnu konkurenciju, naročito na polju maloprodaje životnih artikala. Sećamo se kako su ostrašćene kasirke C Marketa bučno protestovale protiv preuzimanja od strane Mercatora, pamtim legendarnu rečenicu: "ako imam malu platu bar da radim za našeg". I dalje imaju malu platu, i dalje rade za našeg, uspelo im je, nema šta.
Šta nam taj nedostatak konkurencije donosi? Pa, recimo, vrlo monopolski položaj na tržištu. Ok, možda brojke koje Delta prezentuje govore drugačije ali ja znam da tamo gde se ja krećem Delta teško da ima ozbiljnu alternativu. A to ih stavlja u situaciju da mogu sebe da dozvole marže koje su teško zamislive u normalnim zemljama. Ne računajući vrlo skupu Hrvatsku (u kojoj su plate ipak duplo više nego ovde) u većini zemalja u okruženju cene su niže, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Makedonija, Bosna...čak i u slovenačkim samouslugama cene se ne razlikuju od ovdašnjih.
Dakle, Delta ima tu veselu poziciju da može da se enormno bogati na naš račun i da raste geometrijskom progresijom. Reći da je to ostvarila samo svojim radom, a ne i uz veliku asistenciju države bilo bi licemerno, a to je ono u šta nas čelnici Delte ubeđuju. Nije Delta jedina, ali je najveća i zato se odijum javnosti usmerio na nju. Ja prvi ne mislim da ih treba uništiti, zatvoriti ili nešto treće, pa 20.000 ljudi radi tamo, zar ih treba ostaviti bez posla, a silni objekti onda da zarastu u korov? Samo ih treba oglobiti za svaki prekršaj i staviti pod kontrolu, omogućiti ulazak jakih konkurenata i obezbediti ozbiljnu tržišnu borbu koja će rezultirati boljom ponudom i povoljnijim cenama. Pa ako i tada budu ovako uspešni onda kapa dole.

понедељак, 22. октобар 2007.

NEDELJA KNJIGE

Danas se otvara Sajam knjiga. Kakav-takav naš je, bolji nemamo. Video sam nekoliko Sajmova u regionu i jedino je onaj u Bukureštu ostavio jak utisak na mene, deluje ozbiljno i organizovano, delimično jer je to poveliko tržište sa zavidnom književnom produkcijom. Dakle, jeste da je ovo više ogromna knjižara i mesto na koje đaci odlaze da ne budu u školi i da pokupe što više besplatnih brošura.. ali je i mesto na kome se može na jednom mestu videti celokupno ovdašnje izdavaštvo, ima i gostiju iz inostranstva, mogu se sresti neki fini pisci (u petak od 5 do 7 Jergović gostuje na štandu Rendea!), cene su povoljne pa se može kupiti i koja knjiga više nego inače... ne znam da li je Anđelko konačno sredio klimatizaciju (obećao još pre 2 godine)...bilo bi lepo ne prokuvati u onoj gužvi...al ajde sad...

Ko može nek ode u razgledanje sutra ili prekosutra, u četvrtak je "školski dan", a u petak, subotu i nedelju će biti strašna gužva.

Jedna zanimljiva vest jutros me je malo oraspoložila. U Poljskoj je partija Građanske platforme osvojila 44% glasova, a stranka dosadašnjeg premijera ultradesničarska Stranka zakona i pravde (Vučić bi tako voleo da se on ovoga setio) svega 31%. Pokazalo se, kao i obično da su velike patriote i nacionalisti u stvari jako skloni korupciji pa im je narod uskratio poverenje. Bravo za Poljake. Kod Slovenaca je situacija malo mutnija. Vodi desničar, a dvojica levičara se bore za drugi krug. Ako poraženi podrži jačeg imaće lepu šansu za pobedu u drugom krugu...videćemo koliko je Slovenija odmakla od Balkana.

недеља, 21. октобар 2007.

ŠTA SVE MOŽEŠ SUBOTOM U BEOGRADU, KADA SI, KAO, BOLJE....

Kao i svaki neodgovorni pojedinac (član neodgovorne bračne zajednice i stanovnik vrlo neodgovorne države) čim sam osetio da mi je malo bolje odlučio sam da izađem iz kuće. Subotnje prepodne posvetio sam novoj knjizi Filipa Davida "San o ljubavi i smrti", dvodelnoj tvorevini (Kratak roman o ljubavi i Kratak roman o umiranju). Nepunih 200 stranica koje se brzo i sa zadovoljstvom čitaju. Dobru recenziju ispisao je uvaženi kolega Vladimir Arsenić, na moju ćete morati da sačekate nešto više od mesec dana...tako je to kada pišete za mesečnik.

Poslepodne smo proveli van kuće, prvo u Domu sindikata gde smo morali da čekamo u redu za ulaznice (otkad to nisam doživeo), većina klinaca je čekala da kupi ulaznice za Stardust, mi za Neustrašivu. Iz nekog razloga (super)operater je film pustio koji minut ranije pa smo i mi i ostali koji su do 20h ulazili u salu smetali onima koji su već ušli, a i propustili smo uvodne scene...

Film solidan, lepo režiran (stari dobri Nil Džordan), uverljivo odglumljen (Džodi Foster, Terens Hauard) film koji ipak ne dobacuje dokle bi želeo, pada na sitnim detaljima i problematičnom kraju. Tema je nasilje, njegov uticaj na naše živote i način da se sa tim izađe na kraj. Glavna junakinja je odabrala osvetu, ono što je istina je da, ma koliko svi znali da ona nije u pravu i da to što radi nema opravdanje, ipak vrlo saosećamo sa njom i tiho i stidljivo uživamo kada rešeta nasilne idiote kojih je pun svaki veći (i manji) grad.

Za kraj dana skočili smo do SKC-a gde je u donjoj sali bio koncert dva nova benda, nastupili su Petrol i Repetitor. Još jedna potvrda da oni koji tvrde da je muzika nekada bila dobra, a da sada nema ničega što valja treba da malo izađu iz kuće, nabave snimke novih bendova i uvere se da je SCENA življa kao retko kad.
Petrol je nastupio prvi, trojka sastavljena od pevača koji je i gitarista, klavijaturistkinje i bubnjara je u prvom delu koncerta svirao nešto brže, njujorškom scenom inspirisane pesme (Sonic Youth kao glavna asocijacija) i to je bilo super. Nakon toga su malo skliznuli u psihodeliju koja je mene malo umorila, ali je kraj bio efektan, začinjen zvucima klavijatura koje kao da su sišle sa Joy Division albuma. Vrlo dobro i harizmatično. Website: http://www.myspace.com/petrolpetrol
Repetitor polako stvara ozbiljnu fan bazu, sinoć je u klubu nekih 200-300 gledalaca euforično reagovalo na svaku stvar, već se znaju tekstovi i sve polako podseća na početak jedne lepe velike rock priče. Oni to zaslužuju, bez sumnje, energija koja emituju sa scene, gruvanje i krici kroz koje poručuju u kakvom vremenu žive i koliko ih zabole za to ali i aura alter rock zvezda koja ih okružuje podsetili su me na osećanje koje sam imao kad god sam po prvi put čuo neki od svojih omiljenih bendova. Šteta što žive u Srbiji, potpisujem da bi se probili i na mnogo zahtevnijim tržištima....ali ko zna. Nek prvo osvoje Srbiju, a onda i bivšu Yu. Pobedom na festivalu u Puli dokazali su da su mladi bend bez premca na ovim prostorima.
Website: http://www.myspace.com/repetitor

субота, 20. октобар 2007.

MIDLSEKS

Kada knjigu od preko 600 strana pročitate za 4 dana, svaki put prekidajući čitanje jer padate u san, kada vas ta knjiga više puta nasmeje, nekoliko puta natera suze na oči, sve vreme drži prikovanog za radnju i svaki nekoliko stranica natera da pomislite kako čitate pravo remek delo, onda takvu knjigu morate da preporučite svima koje znate i ne znate. Ovaj biser moderne književnosti zove se Midlseks i napisao ga je Jeffrey Eugenides. Verovatno ste čuli za njegov roman The Virgin Suicides po kome je S. Copolla snimila film. Za Midlseks je dobio Pulicerovu nagradu, najviše književno priznanje koje Amerika dodeljuje.
Roman obrađuje neobičnu sudbinu grčke iseljeničke porodice od ranih 20tih godina kada emigriraju iz Smirne (Izmir) pa do današnjih dana. Narator je Kal/Kaliopi, unuk(a) tih iseljenika, a oko pola sam neodređen jer je Kal(iopi).... ma neću vam ništa više reći, knjiga je toliko fenomenalna da je šteta čak i bilo šta nagovestiti.
Knjigu su još pre par godina izdali Mono i Manjana i sramota je što sam ga tek sada otkrio, ali za remek dela nikad nije kasno. http://www.monoimanjana.co.yu/books/book.php?knjigaID=77

петак, 19. октобар 2007.

DID YOU KNOW 2.0

Dok mi mlatimo praznu slamu svet ide dalje.
Ovo je super:
http://www.youtube.com/watch?v=pMcfrLYDm2U

ON JE PRAVI HADŽIJA

Mislio sam da pod uticajem visoke temperature haluciniram kada sam na TV-u video Hadži Dragana Antića koji u društvu kubanskog ambasadora sa balkona skupštine posmatra raspravu o nekakvom ukidanju sankcija Kubi (čijih?).

Dakle, taj višestruko dokazani bandit, najbliži saradnik i kućni prijatelj bračnog para koji nam je uništio živote, sada ne samo da je slobodan (i bogat) čovek već može u društvu diplomata da se šetka po najvažnijoj državnoj instituciji. Ja ili vi da probamo da uđemo tamo ne bi nas pustili.

Kao višnja na šlagu došao je njegov razgovor sa novinarima čije pitanje vezano za Miru M. okarakterisao kao kretensko i "završio razgovor".

Ej, pa to je sjajno, takva vucibatina nam opet drži lekcije, smeje nam se u lice i još jednom nam pokazuje da je na vlasti ekipa koja je samo na rečima proevropska.
Ljudi, nama sa ovima ne gine ruski protektorat, ekonomski i politički, zajedno.

Nakon toga video sam obraćanje Stjepana Mesića hrvatskim građanima u kojem je pozvao sve da izađu na izbore. Lep, odmeren govor, obraćanje u kome je podsetio građane da je jedini pravi put za Hrvatsku put u evropske i evroatlantske integracije i pozvao na toleranciju i koegzistenciju.

Ne gajim iluzije da su Hrvati mnogo bolji od nas, ali su očito ostvarili nacionalni konsenzus oko koga se slažu obe najveće stranke, a to je da Evropa nema alternativu.

Srbi su uvek bili skloniji alternativi nego mainstreamu, probaće sve alternativne načine (lećenja, političkih opcija, razmišljanja, ophođenja...) i tek kada sve propadne teška srca će stati u začelje reda za normalne i opšteprihvaćene vrednosti.

четвртак, 18. октобар 2007.

38 sa 2

...toliko vreo sam jaaaa... parafraziranje hita neveste ratnog zločinca je u stvari krik iz postelje. Vučeš prehladu, kijavicu, kašalj, slinavljenje...sve se nadaš da će bolest proći....no, na kraju potpišeš kapitulaciju i ostaneš u krevecu sa termometrom u ustima, termoforom na glavi i velikom šoljom čaja koja se puši.

Čuvajte se.

среда, 17. октобар 2007.

ODINOV DAN

iliti sreda ... (sutra je Torov dan, niste to znali, nisam ni ja dok nisam pročitao u knjizi Američki bogovi pisca Nila Gejmena), moja koleginica Ivana ima običaj da sredom u 13h objavi kako je upravo prošla polovina radne nedelje :)

Elem, registrovao sam se na Facebook, kud svi Turci tu i mali Bekim...deluje kao simpatično mesto za nalaženje drugara i drugarica rasutih po vascelom svetu, više mi se sviđa od MySpacea na kome nikad nisam imao želju da se registrujem jer me je sekirao dok ga pregledavam, ubi me šarenilo. Odmah sam se registrovao kao član dve grupe, prva je fanovi Peščanika (dobro, dobro), a druga je ultimativno dobra, zove se "Društvo za ukidanje Kurira".

Svratite da se i tamo malo družimo.

Ako niste znali počelo je i prvenstvo u hokeju na ledu. Drugar Peca izveštava da je sinoć u Pioniru Partizan pobedio Zvezdu 4:3 u, za naše pojmove, spektakularnom meču.
Nažalost, iz samo organizatorima znanih razloga, mečevi počinju u 17h pa ni ja, ni mnogi drugi zainteresovani ne mogu da stignu na njih. Apeluj(e)mo na pametnjakoviće da pomognu sebi i umesto 300 imaju po 700 gledalaca prostom promenom termina sa 17h na 18h. Hokej je jedan od onih sportova koji stvarno mnogo bolje izgledaju uživo nego na TV-u. A ima i neočekivano jaku bazu fanova, proverite na www.hokej.co.yu.

Jel čitao neko ovo čudo jezivog naziva (Alo!) što se pojavilo na kioscima i hvali se veličinom i cenom od 9 dinara? Hoće li se pojaviti nešto što će se (moći) pohvaliti kvalitetom?

уторак, 16. октобар 2007.

THE WORLD IS EVERYTHING

Prelepo veče sinoć u Domu sindikata. David Sylvian otvorio nam je vrata jednog drugog sveta u kom su glupost i banalnost skrajnuti, u kom pop muzika može biti čarobna, inteligentna, harmonična...u kom svaka pesma može biti mala zaokružena priča što oslobođena okova trominutnog singl diktata ume da traje i tri puta duže, a da niko u sali ne trepne tokom izvođenja.

David je vlasnik jednog od onih unikatnih glasova (Cave, Bowie...znate već) koji hipnotiše i umiruje slušaoce. Savršena harmonija koju su on i njegov briljantni bend emitovali sa bine preplavila je dupke punu salu DS, a dirljive su bile emocije kojima je dočekan, gromki aplauzi između pesama, stojeće ovacije na kraju koje su ga dva puta vraćale na binu. Čini mi se da je i on bio iskreno dirnut, rukovao se sa fanovima iz prvog reda, uzvraćao aplauze publici, nije skrivao osmeh dobar deo koncerta.

100 lekovitih minuta, vredelo je čekati.

понедељак, 15. октобар 2007.

BELGRADE, HERE I'M

Nažalost nisam bio u mogućnosti da redovno ažuriram blog jer wireless net nije dobacivao do moje hotelske sobe, a na sajmu su internet kafei uvek bili puni, a vremena za čekanje na red nisam imao.

Duga 4 dana možda najbolje mogu da se sabiju u niz epizoda koje će, nadam se, delovati kao zabavan trejler:

- JAT-ovo avionsko osoblje je fantastično, dvojica fiftysomething "momaka" sa brkovima pokušavaju da prodaju "free shop" proizvode. Jedan čovek se zeznuo i kupio neku rakiju, a onda je čekao da brke nekako rasitne 100 evra u avionu. Šetali su kroz avion pola sata sa novčanicom... Jedna žena traži pivo, ono košta 2 evra, žena nema evre, pita jel može da plati dinarima...može...200 dinara!
- Taksi kojim idem do hotela je stari dobri Mercedes, koža i mahagonij, vozi ga simpatični Indus. Start je 2 evra, kilometar 1,5. U hotelu smo za 15tak minuta.
- Zbog problema kojima sam bio izložen prilikom rezervacije (nešto oko kartice) dobijam apartman umesto sobe, ništa spektakularno ali prostrano.
- S Bahn vozom stižem do centra za 20 minuta, nemoguće je izgubiti se, svuda putokazi, mape, glas sa razglasa koji najavljuje sledeću stanicu i linije na koje možete preći odatle. Jedna ljubazna gospođa mi ipak prilazi videvši da delujem pomalo nesigurno i objašnjava mi ceo sistem. Sada znam red vožnje za celu godinu.
- Sajam me uvek fascinira svojom veličinom. Ogromne hale, šatl busići koji saobraćaju non stop i prevoze multinacionalni buljuk posetilaca. Čujem da je tu negde i Umberto Eko..nisam ima priliku da ga vidim...prošle godine sam se očešao u prolazu o Gintera Grasa.
- Hale 3 i 8 su najfensije. Tu su najveće izdavačke face iz Nemačke i celog sveta, Bertelsmann, Taschen, DK, Random House... U petici su balkanci, Hrvati sa ogromnim štandom i promocijama svojih pisaca (Igor Štiks, Tena Štivčić...), Slovenci imaju simpa štanda, Česi i Poljaci, kako i dolikuje vrlo ozbiljno predstavljeni...nas nema.
- Sprat iznad su Španci, Italijani....Mondadori, DeAgostini, Planeta...ima zabavnih stvari...prelazim u Halu 6 na Francuze, Galimar, Larus, Glena...
- Neša i Miško iz Mono i Manjane me sačekuju sa pivom ugrabljenim na nekoj australijskoj promociji...prelazimo na meksičko koje dele na štandu pored, prvi dan završavam sa laganom maglom u glavi.
- Petak, počinje pravo ludilo od sastanaka sa partnerima...usput kupim brdo kataloga koji uskoro postaju preteški. U momentima predaha izbor hrane i pića je neverovatan...od bavarskih kobasica do sušija...kraj dana dočekujem iscrpljen, večera u malom restoranu blizu Sajma a onda na vozić i u mrtvi san.
- Subota je repriza petka, samo drugi saradnici, ponovo jurnjava, hiljade knjiga, hiljade impresija. Danas je Sajam otvoren za sve posetioce, desetine hiljada ljudi šeta, zabavlja se, mnogi klinci obučeni kao za maškare...ovo praznik za sve. Knjige se ne mogu kupiti, samo se dele katalozi ali to nikome ne smeta, oni knjige kupuju u knjižarama tokom cele godine, ovde su da vide šta ima novo. Maše mi Papić (Laguna), mimoilazimo se na eskalatorima.
Izlazak sa Sajam oko 6, večera i pravac hotel. U vozu kontrola karata, moja ulaznica za Sajam važi, kondukter mi se smeška i zahvaljuje na Hrvatskom jeziku.
Pakujem se za povratak kući.
- Nedelja, očekujem da će, kao i prošle godine prodavnice u centru biti otvorene zbog Sajma pa uzimam taksi i odlazim tamo. Bacio sam 30 evra, sve je zatvoreno. Jedva pronalazim pekaricu u kojoj kupujem divno pecivo za doručak. Starbucks, naravno, radi. Uzimam moku (živeli coffee dream i grinet) i šetam pustim centrom. Frankfurt nije lep grad ali fascinira moćnim poslovnim višespratnicama, ovde je centar evropskog biznisa. Sedam u baštu kafea ispred zgrade opere i pijem čaj, sunčano je, prolaze Japanci sa foto aparatima....lepo je ne raditi ništa par sati.
- Vraćam se u hotel po stvari, na aerodromu sam već u 13h...gledam ogromne rasporede letova, nalazim Beograd...aha, čekiranje je na šalteru 701. Okrećem se i vidim da stojim kod broja 150. Vučem 40 kila nekoliko stotina metara, kao u košnici je, svakog minita poleću i sleću avioni, kakvo ludilo od aerodroma.
- Odolevam Hagen dasovoj poslastičarnici i idem pravo na skeniranje...svaka torba u zasebnu korpu, skini jaknu, sat, kaiš (spadoše pantale!)...potom u red za non Eu zemlje...ispred mene Muslimanka sa 4 kese i torbe trpi tiho maltretiranje službenika koji joj na svako njeno pitanje odgovara tako što stavi prst preko svojih usana, dakle praveći internacionalni znak za Pssst! tj. tišina potencijalna teroristkinjo!!!
Posle nje ja prolazim kao gospodin....eto, ko kaže da smo najozloglašeniji?
- U avionu ponovo zabava, u redu desno od mene sedi momak koji se očito plaši letenja. Počinje da se moli, a pošto je islamske veroispovesti to izaziva konsternaciju stjuardese koja iz nekog razloga traži da mu vidi sat (valjda da li otkucava). Sve je ok, polećemo. Stižu sendviči u kiflama za koje sam mislio da se više ne proizvode (model Centroprom 1985.) čiji ukus (puter, sir, pileća prsa, kiseli krastavci) priziva uspomene na sendvičiće sa prvih žurki u 7. osnovne.
- Ispred aerodroma nema nijednog taksija...među divljacima nalazim jednog spremnog da vozi na taksimetar...konačno, oko 17:40 stižem kući. Palim TV, kreću vesti, gasim TV.

четвртак, 11. октобар 2007.

FRANKFURT, HERE I COME!

Za 2 sata i 40 minuta poleće avion za Frankfurt, na jednom od sedišta biće i vaš omiljeni bloger. Vraćam se u nedelju popodne ali daću sve od sebe da u toku narednih par dana pošaljem nekoliko izveštaja iz carstva knjiga.

So long, suckers! :-)

среда, 10. октобар 2007.

ZABRANJENI BEZ ZABRANE

Ko sinoć nije gledao RTS2 mnogo je propustio. Prvo je prikazan sjajni dokumentarni film tandema Nikodijević-Tucaković "Zabranjeni bez zabrane" o cenzuri koja je krajem 60tih i početkom 70tih gotovo uništila najtalentovanije jugoslovenske autore tzv. "crnog talasa". U filmu se pojavljuju Lazar Stojanović, Dušan Makavejev, Želimir Žilnik i mnogi drugi akteri tog vremena. Gotovo nestvarno iz današnjeg ugla izgleda umetnički nivo naše tadašnje kinematografije, sedma umetnost nam je bila u rangu novog francuskog i američkog filma, a onda je brutalno sasečena i isplivale su sluge režima koje su snimale herojske partizanske spektakle i beninge komedije. Na svu sreću nije bilo sve izgubljeno pa je domaći film dao još mnogo velikih ostvarenja do početka 90tih. Danas kada kao uživamo slobodu nema gotovo nikakve šanse da se pojavi nešto ovakvo, od državne gora je cenzura kapitala, a kada se to iskombinuje sa lokalnom burazersko-kumovskom logikom onda dobijete srpsku kinematografiju gde jedan festival košta više od 3 filma zajedno, a ta tri filma ne vrede ni koliko jedan prosečan od pre 20 godina.

Posle ovog dokumentarca prikazan je prvo bunkerisani, a onda zaslugom Danka Ješića pronađeni i osveženi film Jovana Jovanovića "Mlad i zdrav kao ruža". Film koji i dan danas deluje nestvarno...snimljen još 1971. dakle u isto vreme kada i Paklena pomorandža, anticipirao je Skorsezevog Taksistu i Stonove Rođene ubice, raspad svih društvenih i moralnih vrednosti, udario šamar sistemu koji se prikazuje kao bezgrešan, a iza kulisa gaji prve generacije kriminalaca koji rade za državu...a počastio nas i fenomenalnom ulogom Dragana Nikolića, sjajnom epizodom Ace Gavrića i golotinjom nekolicine finih devojaka, među kojima nas je najviše obradovala pojave legendarne Marije Bakse.

Šteta što na RTS-u ne rade ljudi sa više mozga, oni koji ne bi ovakav film prekinuli 2 minuta pre kraja zbog idiotskih reklama za proizvode koji nikome u stvari ne trebaju (jer da je drugačije ne bi im trebala ovolika reklama). Ugledajte se na HRT magarci, tamo se filmovi ne prekidaju ni zbog vesti ni zbog reklama!!! Poštujte integritet umetničkog dela i nas koji vam protiv svoje volje plaćamo pretplatu svakog meseca. Za isti novac može da se dobije HBO na kome nema reklama.

уторак, 09. октобар 2007.

KREATIVCI

Nakon sramote oko neplaćenog duga frankfurtskom sajmu knjiga poput melema je došla sledeća vest: http://www.b92.net/kultura/knjige/vesti.php?nav_id=266520

Izdavačka kuća Kreativni centar već godinama predstavlja svetlu tačku našeg izdavaštva. Rešeni da istraju u originalnom i, za ovdašnje rigidne pojmove mnogo drugačijem izdavaštvu, pre svega za decu i omladinu, formirali su tim sjajnih autora i proizveli mnoge fenomenalne knjige, baš onakve kakve su nam nedostajale, lepe, maštovite i pametne. Kvalitet je ubrzo prepoznati i van granica Srbije pa su do sada njihove knjige prevedene i objavljene u 15 svetskih zemalja. Sjajan uspeh koji, naravno, naše vlasti (bilo koje u poslednjih 15tak godina) uglavnom ostavlja ravnodušnima. Srbija bi morala da neguje i pomaže ovakve vredne ljude koji nas predstavljaju na najlepši mogući način.

Svratio sam na njihov mali ali sladak štand na sajmu knjiga u Bolonji, ispričao se sa njima, čuo sve ono što sam i pretpostavljao: da i posle skoro 2 decenije postojanja egzistencija firme zavisi od jedne dobre ili loše godine, da na novac od knjižara čekaju mesecima, da bi obavezan otkup knjiga od strane države bio spasonosna mera, ali i da uživaju u tome što rade, da ih ljubav i entuzijazam ne napuštaju i da nemaju nameru da odustanu. Sa zadovoljstvom ću svratiti na njihov štand u Frankfurtu da malo "pravim gužvu" i pozdravim ih od srca.

понедељак, 08. октобар 2007.

N.S.

Bravo za Novosađane, za onih nekoliko hiljada hrabrih ljudi koji su imali dovoljno svesti da se okupe i veliku nesreću da dobiju kamenice u glavu od onih za koje je od strane policije rečeno da neće smeti da se okupljaju. Toliko "nisu smeli" da su stajali u dvorištu doma vojske (!?) i da su i pored prisustva policije izbombardovali učesnike antifašističkog skupa. Šta da je neko poginuo? Zadobio tešku povredu, ostao bez oka? Organizacije koje su od te iste policije pre dve godine označene kao profašističke ipak su se neometano okupili i napali krijući se iza imena naše zemlje koja je silno od takvih stradala pre 60 godina. Takvima bi trebalo sudski zabraniti da ime Srbije uzimaju u usta. I gde je bila vajna radikalska disidentkinja, gradonačelnica Novog Sada da prošeta sa antifašistima? Gde su bili predstavnici DSS i DS, jel ih stid antifašizma?

Ali, nemojmo zaboraviti još nešto, među policajcima ima mnogo onih koji su nas tukli do 2000te, mi smo tada dobijali batine i hapšeni samo što smo se okupljali.
Njima je ovo što Davidovićeva bagra radi zabavno i intimno se pale na to.
Slika desno (hvala mtsmondo.com) svedoči o tome.
Sram te bilo Jočiću!
Ministre pravde, na tebe je red.

недеља, 07. октобар 2007.

ANOTHER SUNDAY

Ok, treba osmisliti nedelju koja ne obećava bog zna kako lepo vreme, čak priziva onu žutu kabanicu i Akiak čizme koje smo nosili pre 25 godina.

Naš recept za danas je: kafa u Grinetu sa prijateljima koje zbog posla i obaveza ne stižemo da vidimo nedeljama. Potom odlazak na ručak sa dedom koji je od nedavno udovac i prilično usamljen, dakle em mu pravimo društvo, em ne mora da smišlja šta će da kuva za jednu osobu tog dana. Posle toga gledanje prva dva Bornova identiteta na videu da bi se spremili za gledanje trećeg u bioskopu. Nije loše za kišni dan...jedino..možda...uf, Feri je u SC, Muse su u Areni...ipak odlučimo da ne budemo toliki penzioneri (da li si veći penzioner ako ne odeš ni na šta ili ako odeš na Ferija?) već ipak odemo na našto...mada Silvijan je već za 8 dana i za to već imamo karte...

Juče hteli da gledamo film Bobi u Akademiji 28. Stigli u 5 do 7, videli da je film u pola 8, seli da popijemo piće, potom u 7 i 25 saznali da te večeri nema projekcije jer su nekakvi Jogi letači (u stvari neki hindu bradonja sa blaženim izrazom lica) zakupili plavu salu da bi održali predavanje... naravoučenija (ima ih 2):
1. Uvek pitajte ima li predstave, čak i kada to piše
2. U Srbiji svaki indijski mudrac može da skupi više posetilaca nego većina filmova (a nije da su jogini nešto mnogo popularni)

Od sutra kreću pripreme za frankfurtski sajam, bićete redovno izveštavani.

субота, 06. октобар 2007.

STALJIN KAO NEPRESUŠNA INSPIRACIJA

Igrom slučaja u poslednjih mesec dana pročitao sam dva romana u kojima je lik Josifa Visarionoviča Staljina epizodan ali ključan. Prvi je zabavan i napet triler Roberta Herisa "Arhangelsk", književna konfekcija ali vrhunska, dakle, ako je nekome do kvalitetnog "odmora mozga" preporučujem mu ovaj roman u kome je u centru pažnje legendarna izgubljena Staljinova beležnica za kojom tragaju istoričari, ruske tajne službe i čelnici partija koje smišljeno evociraju uspomenu na "velikog vođu" koji je, btw. najveći masovni ubica u istoriji čovečanstva, odgovoran za smrt najmanje 30 miliona sovjetskih građana svih nacionalnosti.
http://www.laguna.co.yu/index.php?m=naslov&id=599

Drugi je delo Vasilija Aksjonova, modernog ruskog klasika, Moskva, kva-kva, fenomenalna knjiga o ranim 50ti u Moskvi, o crvenoj buržoaziji sastavljenoj od vrhunskih umetnika, naučnika, stručnjaka svih vrsta, koja u siromašnom i napaćenom SSSR živi paralelnim životom u luksuznim stanovima, sa poslugom i mogućnošću da dođe do svega onoga što je ostatku naroda nedostupno. Briljantna knjiga u kojoj se osim Staljina, Berije, Hrušćova pojavljuju i J.B. Tito i njegovi najbliži saradnici, ekipa koje se Staljin paranoično plašio kao najveće pretnje po njegovu vlast. Obavezno štivo! Lepo je videti kroz ovu ali i knjige Viktora Peljevina i Borisa Akunjina da moderna ruska književnost vraća prestiž koji je nekada imala.
http://www.geopoetika.com/book.php?id=571

петак, 05. октобар 2007.

OKTOBARSKE REVOLUCIJE JEDU SVOJU DECU

Ako niste primetili danas je 5. oktobar. To što vas svrbi u malom mozgu nije rođendan bliskog prijatelja ili rođaka koji ste zaboravili već vam podsvest šalje signal da je današnji datum bitan, tj. bio vam je bitan do pre nekoliko godina.

Romantična ideja o oktobarskom prevratu nakon koga ćemo se ekspresno uključiti u evropske tokove, a svi naši problemi nestati, vrlo brzo se raspršila kao mehur od sapunice. Smešno mi je, sa ove distance, kako smo svi bili strašno kritični prema Đinđićevoj vladi, nakon decenije u kojoj su nam Milošević, Šešelj i njihovi banditi pili krv odjednom smo postali osvešćeni kritičari svakog detalja. Naravno, nije to tako loše, svaka vlast treba da bude pod stalnom prismotrom javnosti, ali više miriše na iznenadnu hrabrost onoga ko je dugo živeo u strahu pa sad, oslobođen tog straha, hoće da se najebe majke onome ko ga tretira kao čoveka.

Otkud sad ova letargija? Otkud spremnost da se zarad dela teritorije žrtvuje cela jedna zemlja i ceo jedan narod? Otud što smo narod koji je vekovima konstantno uspavljivan, omamljivan i korumpiran, prvo od strane stranih zavojevača, potom od domaćih diktatora, zatim od strane jedne partije koja nas je navikla da živimo relativno udobno bez rada na konto kredita uzetih od klasnog neprijatelja.
A onda nam je Milošević dao da otkupimo stanove za 1 marku (to nikome nije bilo sumnjivo) u isto vreme nas opljačkavši za mnogo više...
I onda se dogodio 5. oktobar.

Par godina nas je Đinđić osvešćivao, terao da radimo, govorio kakvi smo i da treba da se menjamo, ličnim primerom radeći po 15 sati dnevno vukao sve oko sebe u želji da nas opameti. I to nam se nije dopalo, više nam je odgovarao letargični i beskrvni metiljavac koji nam podilazi velikim nacionalnim rečima. Sada nam on kroji živote i svi počinjemo da ličimo na njega. Ako ne na njega onda na njegovog omiljenog ministra seljačinu. To su dva lica sadašnje Srbije, jedan mlohav, šatro fin, a u suštini potuljeni fašista i drugi bučan, glasan i ponosan na sopstvenu prostotu. U oba slučaja krađa ide u paketu, samo što prva vrsta i dalje prodaje muda za bubrege glumeći nevinost, poštenje i sklonost carstvu nebeskom, a druga kabadahijski šamara sve koji se usude da ga priupitaju šta on to u stvari radi.

Kažu da 8. sednica još nije završena, možda i jeste tako, ali šteta što 6. oktobar nikada zaista nije svanuo, najviše zaslugom onih koji su 5. došli na vlast. Da su zaista želeli mogli su tada, a potom i za vreme Sablje da očiste Srbiju od SPS i SRS gamadi jednostavnom zabranom bavljenja politikom svih onih koji su bili u vlasti od 1990. do 2000. Ali nisu. Ili su bili glupi ili im je odgovaralo da imaju strašilo kojim će da prete narodu ili međunarodnoj zajednici.

Sedam godina brzo prođe, zar ne? Ozbiljna cifra u svačijem životu, ali smešna na istorijskoj ravni...što nema mnogo veze sa nama kojima decenija po decenija života odlazi u vetar.

четвртак, 04. октобар 2007.

SRBIJA DO FRANKFURTA

U stvari do predgrađa istog u kome svakog vikenda za našu dičnu dijasporu nastupaju folk zvezde i zvezdice. U samom Frankfurtu ove godine nećemo biti, bar ne od 10. do 14. oktobra na sajmu knjiga koji je najveća i najvažnija manifestacija te vrste u svetu.
Evo i cele vesti: http://www.b92.net/kultura/knjige/
vesti.php?yyyy=2007&mm=10&dd=03&nav_id=266144

Da nije tužno bilo bi smešno...ili obrnuto, više nisam siguran. Ne znam samo zašto sam ubeđen da će krivci biti kažnjeni više nego simbolično (ako uopšte budu kažnjeni), a trebali bi da odgovaraju zbog rušenja ugleda države, a ne samo zbog proneverenog novca.

Drugi deo vesti je takođe indikativan, naravno da se prošlogodišnji organizatori nisu prijavili jer su znali da od posla nema ništa, a zašto se niko drugi odlučio na taj korak znači ili da su upućeni imali informacije šta se sprema ili da su bili sigurni da pored Udruženja nemaju šanse...naravno da je u ozbiljnim zemljama ovo pitanje od velike važnosti i od strateškog značaja...zamislite da su organizatori zaboravili da organizuju BITEF...pa čak i siroti FEST..s obzirom da je aktuelni ministar glumac verovatno bi frka bila daleko veća.

No, sa druge strane, kakav nam je štand prošle godine bio možda je i bolje što nas nema... prošao sam pored istog nekoliko puta, osim velikih fotografija aktuelnih srpskih pisaca (od kojih su neki svetski poznati) ni po čemu drugom niste mogli da zaključite da se tu predstavlja nečija nacionalna književnost i kultura. Na štandu nije bilo žive duše, ne mislim na posetioce, već na staff, na bilo koga ko bi nekom zainteresovanom dao neki promo materijal, porazgovarao sa njim, uputio ga u književnost konačno samostalne Srbije... treba li da kažem da je Hrvatski štand (na kome su bili i mnogi njihovi izdavači) prosto kipeo od života, desetina gostiju, raznih promocija, hostesa, posluženja....a tek izdavači raznih azijskih i afričkih zemalja...pa to je bila ozbiljan bitka za promovisanje sopstvene kulture.
Našem izdavaštvu obraz spašava jedino Kreativni centar sa svojim malim ali slatkim i maštovitim štandom koji uvek privlači pažnju posetilaca.

Slično iskustvo vučem i sa MIDEM-a, sajma muzike u Kanu, naših nigde, svih drugih u lepim i originalnim izdanjima.

Prosto je neverovatno da jedna zemlja koja, navodno, želi svetske integracije i želi da bude percipirana u najboljem svetlu može sebi da dozvoljava ovakve gafove...diplomatija nije samo beskrajni put Jeremića, Tadića i Koštunice po svetskim parlamentima i nisu samo teniseri oni koji će nam odraditi sav PR.
Dobar deo sveta kulturu i umetnost ipak pretpostavlja sportu i politici, bili bi lepo da probamo i njima da se predstavimo i približimo.

среда, 03. октобар 2007.

EAST IS EAST

"A be batko, vozio si 50km preko dozvolene, 100 leva ili kjiška"
"Auuu, pa mnogo je 100 leva, nisam video znak, mračan vam je put.. kakva knjiška?"
"Vozačka knjiška, a be, mnogu si ga zabrzao...."
"Pa znam, al žurim da stignem u Beograd do ponoći, nemojte 100 leva, jel može nešto manje"
"Ne znam, kolku?" (lagano uzima zapisnik da ga popuni).
"Evo, imam 25 evra, to je 50 leva, a ne morate ništa da pišete, meni to ne treba"

Nekoliko sekundi tišine. Potom brzim pokretom evri nestaju u policajčevom džepu, a zapisnik završava u fijoci.

"Ajde begaj"

Ulazim u kola, uključujem radio, kreće džingl "Radio Vitoša, muzika koj te kara da se dvižuvaš". Nastavljam kroz Bugarsku noć ka 20tak kilometara udaljenoj srpskoj granici.

Ova epizoda koja se mogla desiti u bilo kojoj zemlji istočno od Slovenije (imam korupciono iskustvo ove vrste iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Srbije, a sada i iz Bugarske, a nešto mi govori da ni ostatak balkanskog društva nije imun), to što su neki od njih na ovaj ili onaj način 1. januara uspeli da se probude u EU očito nije ništa promenilo u starim navikama. Zastava sa zvezdicama ne pomaže mnogo, rigorozna kontrola i dobre plate državnih službenika su mnogo bolji način.

Do Sofije se stiže za oko 5 sati vožnje, granica je, od uvođenja viza, gotovo pusta, put od granice do Sofije nešto bolji nego ranije, većina rupa je zakrpljena i sada je gotovo na nivou onog koji je sa naše strane poslednjih 100tinak km, nakon što auto put dođe do svog preranog kraja. U odnosu na Beograd glavni grad Bugarske izgleda relativno provincijalno, kada Bulevarom Slivnica stignete do skretanja za najuži centar grada još uvek ćete imati priliku da vidite čitav niz straćara i ruiniranih kuća, nešto kao onaj grozni deo između Slavije i JDP-a ali mnogo gore i masovnije.

Osim nešto lepih zgrada u centru (uglavnom univerzitetske i religiozne namene) i zbilja raskošnih hotela iz najvećih svetskih lanaca (Radisson, Hilton...) koji nikako da stignu kod nas, Sofija ne ostavlja bog zna kakav utisak i da se obići za par dana. Doduše, nije loša za šoping jer tamošnji trgovci, za razliku od naših, imaju svest od niskom standardu stanovništva (prosečna plata 250 evra) pa su se prilagodili.
Možete jesti jako lepo za relativno malo para, mi smo obilan ručak u prilično fancy piceriji (garlic bread, 2 pizze, supa, 2 Coca Cole, 1 mineralna, 1 cheese cake i 1 kafa) platili oko 1300 dinara, nezamislivo nisko za slične lokale u Beogradu.

Ono što je mnogo drugačije nego u Srbiji je to što tamo može da se napravi dobar posao. Ljudi su voljni da investiraju u projekte, da ih odrade kako treba i da plate kako je dogovoreno. Zato su naši partneri i vrlo uspešni, za razliku od njima sličnih srpskih kolega. Bugari ubrzano uče od stranaca, preuzimaju znanje i stiču iskustvo, baš kao i Rumuni i po tome se razlikuju od nas koji često mislimo da "znamo bolje"...daleko od toga da su zapadnjaci išta pametniji, ali imaju sistem i znanja koja treba preuzeti ukoliko su kompatibilna, a najčešće jesu. Socijalizam na istočnoevropski način je ostavio duboke tragove ali ih Bugari polako brišu, mada će im trebati još mnogo godina. Mi smo svoju bolju startnu poziciju sa početka 90tih upropastili tokom te decenije, a sporošću i življenjem u "dobrim starim vremenima" (koja baš i nisu bila tako dobra, gde ste kupovali farmerke? u Trstu? zamislite da nekome iz Italije kažete da mora da putuje do Beograda da kupi pantalone..) i dalje zaostajemo.

Eh, da, i priroda nam je mnogo lepša, nakon zelenog brdovitog krajolika na kome odmarate oči u Srbiji u Bugarskoj vas sačekuje wasteland sve do Sofije.

epilog: kada sam ušao u Srbiju i krenuo kroz mrak uživao sam u fenomenalnom radio programu lokalnih radio stanica (šššššš...kazanova to tebi treba..šššš...samo na korak je dno...šššššš....dak ti si mrak...šššššš....pođi putem kojim idu kukavice...šššš...premijer Srbije uputio je telegram partiji Jedinstvena Rusija...ššš...rodiću ti sina, kralja kokaina...šššš....da vam se ispuni svaka želja brine butik Ljilja i Velja...šššš...glas za Mejdene...) Jedina stanica koja se bez problema čula od granice do Beograda bio je Radio Index. Ko nije dobar za sebe nije ni za druge, jel' tako Cekiću?

понедељак, 01. октобар 2007.

NEW YC!

Umalo da zaboravim, izašao je oktobarski Yellow Cab! Obratite pažnju na najavu Sajma knjiga, Cinemanije ali i tekst o tome kako će Beograd (možda) izgledati 2021. Ne, nije u pitanju apokaliptična Mad Max vizija kojom dominiraju članovi SRS-a u koži i lancima i Marko Jakšić koji istrebljuje poslednje Rome, već mnogo svetlija slika.

I naravno, tu su i recenzije vašeg omiljenog kritičara.

U NOVOM SADU...HEJ...

Lep subotnji dan smo odlučili da provedemo malčice drugačije pa smo skoknuli do Novog Sada, čisto da promenimo okruženje, Beograd ume da postane zamoran, naročito kada radiš u centru pa su ti glavne ulice dosadna svakodnevica.

Doduše, ideja o tome da ćemo "skoknuti" je donekle pokvarena prilično suženim stazama "autoputa", nešto se kao silno radi, tj. većim delom je samo polovina puta raspoloživa, ali na onoj drugoj nema nikoga i nečega...valjda ljudi ne rade subotom, šta li..

A onda ulazak u NS, prilično depresivno jer su "prigradske" ulice (pod navodnicima da ne bi pomislili da je to neka teška periferija, ne, to je svega par kilometara od centra) u očajnom stanju, izbegavamo rupe i džombe, zaobilazimo neku raskopanu ulicu (na kojoj opet nema nikoga ko bi nešto radio), polagano prolazimo centru u kome je takva gužva da bi i beogradski špic bio posramljen. Primećujemo da je dosta zgrada polu završeno ili u lošem stanju, da su autobusi Volvo stari najmanje 20 godina, da Novi Sad kada nismo zaslepljeni letom, Exitom i rekama stranaca u stvari izgleda prilično depresivno, loše, zapušteno i provincijalno.

Obilizak grada smo zbog dosta izgubljenog vremena (2h puta) sveli na centar, šetnju Zmaj Jovinom i Dunavskom, predah u Dunavskom parku koji je zbilja sladak, malo šopinga (zašto u BG-u nema Esprit radnja već samo glupi EDC?) i ručak u slatkoj pivnici Gusan (pasaž iz Zmaj Jovine) gde konobari padaju s nogu da bi uslužili brojne goste koji udaraju po pivu i pilećim krilcima. Obrok završavamo odičnim knedlama sa šljivama, kako i dolikuje. Povratak po mraku ide mnogo brže jer se gužva smanjila, ali je i napornije jer stubići na autoputu uglavnom nemaju svetalca na vrhu (ili ista ne rade) pa je koncentracija neophodna ne bi li se stiglo kući u jednom komadu, ovaj put za manje od sat i po.

Beograd muči svoje muke, prenaseljen je, težak za održavanje, mada prilično profitabilan, u odnosu na stanje od pre 6-7 godina izgleda neuporedivo bolje (setite se gradskog prevoza, džombi na ulicama, socrealističkog izgleda dobrog dela centra..), a Novi Sad mi, konstatujem to sa prilično nelagode, izgleda gore nego pre 4-5 godina kada sam ga relativno redovno posećivao. Ovaj grad zaslužuje bolje, a Srbija zaslužuje lepši Novi Sad.