петак, 30. новембар 2007.

REKLAMA PRE FILMA

Mrzim kada moram da izneverim obećanje ali prosto nemam vremena da sednem i napišem post kakav želim....zato molim za još malo strpljenja.

U 18h u Francuskom kulturnom centru možete videti uživo velikana stripa Enkija Bilala. Biće održana promocija poslednjeg dela "Jugoslovenske tetralogije", a nakon razgovora biće organizovano i potpisivanje albuma. Vidimo se tamo.

четвртак, 29. новембар 2007.

TEASER

Živ sam i zdrav...ali prosto se nije imalo vremena za blogovanje. A i sačekalo me dosta posla po povratku pa molim za još malo strpljenja, daću sve od sebe da do kraja dana ili sutra ujutru dobijete iscrpan izveštaj sa vrlo dinamičnog i sadržajnog puta.

Za sada samo teaser: večera u hrvatskoj konobi, Boban Marković u Močvari, ljubljanski sajam knjiga, rekordna vožnja od Emone do Singidunuma...i još mnogo drugih zanimljivosti :)

понедељак, 26. новембар 2007.

BRATSTVO I JEDINSTVO

Danas krećem na trodnevni put Bg-Zg-Lj, ako bude vremena i internet konekcije biće i utisaka. U međuvremenu čitajte novi Playboy u kome nema vašeg omiljenog blogera, ali ima intervjua sa Hanterom Tompsonom iz njihove prebogate arhive.
So long suckers!

недеља, 25. новембар 2007.

RADOVAN BACA DASKE

Sigurno znate one slučajeve kad pevač peva jedno, a vi razumete nešto drugo. Od već legendarnih primera poput:"Cigan ti tatko" (početak pesme Rain Terensa Trent Darbija), preko "Mesečina bato" (Sting), krika "ladim jaja" na kraju Smells Like Teen Spirit i primera iz naslova ... preko manje poznatih ali još smešnijih primera "IlijA nemir, IlijA strast..." (Džoni naravno peva Ili je nemir..) i meni najsmešnije priče o asu koji je deo pesme Fratelo grupe Aerodrom razumeo: "Piši mi brate, piši mi BRETELOM" pa sve do primera koji mi je Peca juče poslao, a ja nakon previjanja po podu od smeha odlučio da ga podelim sa vama. Upozorenje, sadržaj je toliko smešan da je to opasno po život: http://www.youtube.com/watch?v=ZA1NoOOoaNw

субота, 24. новембар 2007.

SUPERMARKET SOUNDTRACK

Znam da sam beskarakterna svinja koja i pored svih kritika na kraju pazari kod Miškovića...hebiga, Maxi u Višnjićevoj mi je usput, imaju dobar izbor voća, povrća i suhomesnatih proizvoda...u stvari samo to im je i ok ali ajde sad, nisam pazario bog zna šta, a i nije to tema. Tema je muzika. Naime, već drugi put u tom istom Maxiju sa razglasa biju Doorsi. Super, kažete. Pa jeste, ali sve vreme nisam mogao da se otmem utisku koliko to tamo zvuči apsurdno...Jim Morrison urla Wild Child, a nas nekoliko (bilo je prilično prazno za pola 6 petkom, valjda su svi u Shitiju) gura kolica i robotski ubacuje "artikle" (što me uvek podseti na Y(ugoslovenski)A(sortiman)S(port)S(kih)A(rtikala))) u kolica praćeni umornim i mutnim pogledima klonulih "radimza15hiljada6dananedeljnoijošmoramdaglumimsreću" prodavačica. Odmah zatim kralj guštera raspali po Jahačima oluje "like a dog without a bone..." a ja biram teleću krmenadlu. Dakle, umesto opuštene programirane trgovine uz koju najbolje idu laki pop hitovi (srećasrećaradost) ili neka klajdermanovština od koje privatno dobijem prolivue ali uz sintetiku supermaketa, tržnih centara i liftova ide savršeno, ovde neki subverzivni element daje sebi oduška i minira napore vrednih japija da nam uzmu i poslednji dinar puštajući sledbenika boga Dionisa, autodestruktivnog šamana revolucionarnih vremena. I to čak ne ni laganu "Touch me" uz koji bi pipači hleba konačno mogli da se opuste, već probrano buntovničke i filozofske pesme iz njegovog opusa. Na mene je delovalo, kad god bih posegao za nečim skupljim (ementaler, 200 grama 300 dinara, lindt čokolada 100 grama 200 dinara, Jacobs kafa...gle pa nema Jacobs kafe, samo glupi Nes) uhvatila bi me laka drhtavica, ruka bi mi klonula pored tela i ja bih nastavio ka kasi gde ću se suočiti sa očima kuvane kasirke. Ja razumem da je gospodin predsednik (kako MM voli da ga zovu) trenutno prezauzet sukobom sa Č.J. razumem i da se bori na mnogo frontova i da ima silne investicije nad kojima mora da bdi. Ali, ovakvi crvići na kraju progrizu svoj put, velike imperije su padale jer nisu na vreme prepoznavale početak svog kraja u naizgled nebitnim malim znacima. Posle će biti kasno, ostaće samo eho glasa Jima Morrisona koji nam poručuje: "This is the end, beautiful friend, this is the end, my only friend, the ned, of our elaborate plans, the end..."

p.s. prava iskušenja tek predstoje, zamislite kada se pojavi pravoslavna verzija ovog majstora: http://wwjbmovie.com/

петак, 23. новембар 2007.

OSTALI SMO BEZ SENFA NA KOTI 80

Moćni dinar izgleda ipak nije imun na svakovrsne skandale, nategnuti lastiš se istegao i sada se vraća u normalnih 80 dinara, a nadam se da će tu i ostati. Iskreno, iz pozicije nekoga čija je plata vezana za ojro nisam baš bio oduševljen padom vrednosti istog koji se nije manifestovao kroz pad cena pa sam odjednom bio siromašniji, ni kriv ni dužan. Sveopšta nervoza zbog bliskog 10. decembra (kada se neće desiti ništa) vidljiva je na sve strane, Rasim uspavljuje decu ometenu u razvoju, Jeremić se nervozno smeje i već se pita šta mu je sve ovo trebalo, a krenulo se i frontalno: all (featuring MM) against LDP i obrnuto. Ok, LDP je zato i ušao u skupštinu, ne da laprda i glumi poštenu alternativu koja boga moli da ne dođe na vlast (SRS), jedino je pitanje da li su se preračunali i krenuli u boj bez svijetlog oružja...ako su im dokazi falsifikat onda im budućnost nije svetla, a moraju da vode računa i o tome da će američki i evropski zvaničnici uvek pre držati stranu legalnoj vlasti nego maloj opozicionoj partiji...uostalom, pogledajte HRT na kome se vrti petominutni spot u kome Angela Merkel i razni evropski premijeri i predsednici (da, i naši prijatelji Grci) hvale HDZ i mudrog evropskog lidera Sanadera, a Hrvatsku nazivaju motorom jugoistočne Evrope (zar to nismo mi?). Meni je to sve izgledalo prilično neukusno, nisam siguran da su svi oni znali da će se ovo vrteti kao promo spot, tj. kao spot iza koga ide reklama za HDZ, no, neka se SDP i ostali pretendenti bave time. I još nešto, ne treba otvarati 100 frontova odjednom, napad Pere Lukovića na Gordana, Olju i Danicu i okretanje protiv sebe jedinog medija na kom su bili značajno zastupljeni im nije trebalo, jeste, slažem se da bi novinari mogli malo da batale uvek ista pitanja o drogama i mafiji, to sve zaista često deluje kao namerno skretanje teme sa aktuelnih problema, ali to se ne radi vređanjem, prosto je neukusno i kontraproduktivno. Hladna, racionalna analiza je uvek ubitačnija. Ali, Pera koga sam zaista obožavao već par godina tek povremeno bljesne, a uglavnom reciklira svoje dosetke iz 90tih uz sve veći procenat psovki, a sve manje inteligentnih opaski. Često je neprijatno slušati koliko odudara od ostalih, pristojnih i pametnih gostiju Peščanika gde u poslednje vreme izigrava liberalnog pajaca.

Sinoćna proslava rođendana mog prastarog prijatelja Gorana Zmije Kovačevića u Gajbi zaršila je glavoboljom, Gorane, ona kajsija ti nije bila baš toliko dobra koliko si nas ložio...glava i stomak ne lažu. Umor i činjenica da treba ustati ujutru pobedili su ovog nekadašnjeg giganta noćnog života...eh, in the year of 35, 35....

Eh, da..predlog za večeras: http://www.popboks.com/vest.php?ID=6164

четвртак, 22. новембар 2007.

FUDBALSKI ARANĐELOVDAN

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=
11&dd=22&nav_category=11&nav_id=273259

...dakle, 1:0 za Čedu, dokaz je tu i baš me živo zanima šta će na ovo reći Miškovićevi drugari Koštunica i Tadić, vatreni branioci svete srpske zemlje na koje izgleda može da se utiče..verovatno karticom za popust u KFC-u, čujem da Tadić preferira hot chiken wings (može da pojede najveću kofu), a da je Voki lud za tamošnjim kukuruzom kakav raste još samo u Koštunićima.
E, da, jel zna neko zašto Ameri zezaju Miška? Mislim, možda je važno, možda je krao po tržnim centrima ili je finansirao Slobu...svašta tu može da bude.

Juče sam kao i svaki licemerni ateista neizmerno jeo i pio na slavi mog prijatelja Dejana, kad je slava bar nek je posna, pa se kao prejedem zdravije.

Bacali smo pogled i na tv ekran, agonija plavih u crvenim dresovima (jel agencija Plavi Plavi promenila ime?) išla je odlično uz riblju čorbu i pohovanog smuđa, nema šanse da se zagrcneš uz tu uspavanku. Kao ljuta travka na ljutu ranu vaskolikog srpskog fudbalskog bića došla je vest o pobedi Kroata na Vembliju. Kapirate razliku između njih i nas? Nama je pobeda trebala, njima nije. Mi smo igrali kod kuće sa drugim timom Poljske, oni u gostima sa prvim timom Engleske. Oni su pobedili, čisto da pokažu da su mnogo bolji od nadmenih Engleza (koje su već ponizili u Hrvatskoj) i da niko ne može da kaže da su prodali meč, a mi smo jedva iščupali bod. Sreća pa meča sa Boratom i ekipom neće biti jer bi to bio još jedan ponižavajući dan.

Nije tolika razlika u kvalitetu između njih i nas, ali je mentalitetska razlika ogromna, njihovo treće mesto 1998. nije bio slučajno, bilo je kruna jedne sjajne generacije koja, nemojmo se zavaravati, nikako ne bi postigla takav uspeh da je ostala cela Jugoslavija. Prosto i jednostavno, oni vole svoju zemlju i stalo im je da je ne obrukaju, a imaju i izvesno znanje i viziju. A mi razmišljamo da li da Klementeu damo još jednu šansu? Mlad je dečko, treba ga istrpeti...

среда, 21. новембар 2007.

OBIČNO VEČE

Oni osuđeni na TV hipnozu, dakle većinsko srpsko stanovništvo, stvarno proživljavaju teške dane...sinoć sam pokušao da pažljivo pregledam glavne kanale, one sa nacionalnom ili beogradskom frekvencijom i već nakon 15tak minuta surfovanja osetio sam kako mi mozak curi kroz uši u nameri da pobegne od terora. Prvi program opet nekog ženi za 48h, dajte ljudi da vidimo dal može čovek da se razvede za tako kratko vreme, kažu nesrećnici koji su prošli kroz to da je verovatno samo svedočenje o tome kako si bio/la silovan(a) mučnije. Na drugom nešto smisleno, nastavak serijala Zabranjeni bez zabrane, epizoda o Lazaru Stojanoviću i njegovom Plastičnom isusu...ne mogu da se otmem utisku da ovaj film osim subverzivne antikomunističke ideje i nekoliko duhovitih momenata po kvalitetu zbilja ne zaslužuje neki ozbiljan osvrt...žao mi je Laze jer je proživeo pravu golgotu, ali Isus realno nije ozbiljan film, za razliku, od recimo filma Mlad i zdrav kao ruža.
Na Avali sede neke žene i izigravaju Gorčina, Dragoljuba i Đorđa, na B92 Manda se valja u govnima imbecilnog kviza koji to nije jer ne traži znanje već samo sreću, dakle u pitanju je jednosatna igra na sreću....na Foxu apsolutni šampion večeri, američki kečeri, sećam se da sam prvi put ovo čudo prirode video pre 20tak godina kada mi je očuh gastarbajter doneo nekoliko VHS kaseta sa "borbama" tadašnjih šampiona (Macho man, Hulk Hogan, Andre the Giant...) i da sam bio fasciniran spektaklom koji su Ameri gledali i navijali iako je bilo jasno da je sve namešteno...istina, bilo je tu pojedinih borbi koje su bile tako režirane i odglumljene ... kao da su autori odrasli na antičkim tragedijama...ali, hej, to nije pravo... vidim da i današnji World Wrestling ima svoje favorite ali nešto mi to izgleda jadno...verovatno i zbog dvojice komentatora čiji komentari odaju duševno poremećene osobe odrasle u Mekdonaldsu...radije bih prao mrtvace nego to radio.
Studio B ima neke dosadne goste, bar nije u fotelju propali Vladeta Jerotić koji poslednje dane života troši da ubedi sebe i druge da će kada umre živeti večno.
Na Pinku Neda Ukraden imitira Tinu Tarner...nešto što se može gledati samo kroz prste šake kojom ste prekrili lice dok prizivate pošast biblijskih razmera koja bi pogodila studio...na Enteru neke vesti, deluje pristojno, tema su Čeda i Miško..naravno...pitam se koliko će smeti da čačkaju nakon što je Bujke onomad pocepao Milku koju prsti još bole koliko ih je kršila i lomila na radost kamermana.
Na Metropolisu neverovatni Kesić prikazuje spot koji je snimio za pesmu Tarzan boy grupe Baltimora...ovo je toliko užasno da je smešno, jel Kesić vlasnik Metropolisa? Ako nije onda ili zna neku mračnu vlasnikovu tajnu ili plaća da ima svoj prostor...suštinski ovo je totalni pank, Borat/Bruno bez para i smisla za humor, ali toliko odudara od svih koji se trude da budu ozbiljni da i nije tako loše.
Košava još jednom potvrđuje da samo u Srbiji TV stanica koja nikada nije valjala i koja ne može da sastavi svega pola programa, a to pokušava da učini narodnjacima i šouom neumrlog Borisa Bizetića, može da ima nacionalnu frekvenciju. Znači ovo je bolje od RTL-a? Možda kroz alkoholnu izmaglicu.

Gasim TV i uzimam knjigu Plišani soliter mlade spisateljice Ane Vučković... 2 sata kasnije shvatam da sam gladan i da sam pročitao skoro 100 strana u jednom dahu...knjiga nije savršena ali je divna, majstorski napisana, prepuna slatkih asocijacija na sitne detalja svačijeg odrastanja...povremeno mi se čini kao da poznajem autorku godinama i da je neka moja razmišljanja utkala u knjigu.
Prvo parče zagrejanog hleba mažem ajavarom, drugo džemom od drenjina...kada ste ga poslednji put jeli? Potpuno je fenomenalan....

уторак, 20. новембар 2007.

ŠTA JE NOVO NA GRAMOFONU HRONIKE?

BEIRUT – The Flying Club Cup
4AD
Koliko je muzika neiscrpna u svojim mogućnostima kombinovanja, ukrštanja i stvaranja novih, svežih i originalnih podpravaca svoju potvrdu ima u neobičnoj ali sve uspešnijoj karijeri mladog (21) Zaka Kondona i njegovog benda Beirut. Taman kada smo mislili da nakon Gogol Bordela i Kultur Shocka više nema prostora da se etno folk motivi uvedu u popularnu muziku na neki do sada neviđen način Kondon nas je demantovao. Prvo svojim albumom prvencem Gulag Orkestar iz prošle godine, a zatim i ovim, potonjim, koji zvuči zrelije, zaokruženije i kvalitetnije u odnosu na inače vrlo dobar prethodni album. Mešajući zvučne uticaje Balkana, Istočne Evrope i Bliskog Istoka i ciganske muzike sa francuskim šansonama (Žak Brel kao uzor) Beirut raskošnom paletom mešanih boja baca novu svetlost na savremenu scenu kreirajući retko i unikatno delo van svih aktuelnih tokova i trendova. Album kakav bi nekakav talentovani muzički putopisac sa početka dvadesetog veka možda mogao da ispeva uživo zagledan u motiv koji je kumovao nazivu albuma – Kondon je videvši staru fotografiju festivala balona koji se održavao u Parizu shvatio da nadrealizam te scene savršeno odgovara atmosferi njegovog albuma. Svaka od trinaest numera na albumu ima svoju setnu i melanholičnu priču, svoje ukuse i mirise. Apsolutno neodoljiva muzička avantura.
Ocena: 5

понедељак, 19. новембар 2007.

DO POSLEDNJEG DAHA

Zagušen toplotom radijatora (grejem se na struju, dakle debelo ću platiti taj "luksuz") sinoć sam poželeo malo svežeg vazduha te sam širom pootvarao prozore u kući. Nakon nekoliko minuta izgledao sam kao Al Jonson u filmu Džez pevač sa disajnim problemima...čađ se mogla prstom skidati sa stvari u stanu koliko je vazduh spolja bio zagađen. Vetar možda nije najomiljenija pojava kada temperatura padne na nulu ali sam ga prizivao jer je jedini način da se vazduh u Beogradu pročisti. Moja vazdušna banja a.k.a. Višnjička banja tokom većeg dela godine predstavlja čudesno ostrvo čistog vazduha, ali kada dođe zima i 90% mog komšilika založi vatricu počnemo da ličimo na Mančester tokom industrijske revolucije.

Daljinsko grejanje nije dobacilo do velikog broja domaćinstava u Beogradu, gas kao najčistiji oblik grejanja koji preovlađuje u svim zemljama u kojima neko misli praktično i ekološki kod nas još uvek predstavlja retku privilegiju pa nije ni čudo što svi koji mogu (jer je struja jako skupa) pribagavaju "starom dobrom" sistemu zagrevanja putem loženja. Problem je što to trenutno čini jedno 100.000 kuća u Beogradu, a kada na to dodate toplane i izduvne gasove iz naših, u proseku 14 godina starih automobila, rezultate nije teško videti ali i namirisati. Nadam se da neko razmišlja o ovome...da ne bi za koju godinu postali kao Peking, grad čiji građani nebo viđaju svega nekoliko puta godišnje.

p.s. nema vesti o svirepom snešku ubici, veći broj građana je prijavio da ga je video ali su ekipe brzim uviđajem dolazile do zaključka da je u pitanju masovna histerija zbog koje se našim sugrađanima od hrpe snega priviđa ubica koji verovatno u nekom budžaku broji svoje poslednje sate jer temperatura polako raste.

недеља, 18. новембар 2007.

SNEG 2 (ili napad homicidalnog sneška)

Sinoć smo avanture radi kroz mećavu otišli na žurku u Pariskoj ulici, povod - nečiji rođendan, prostor - iznajmljene prostorije SRS-a...ne znam za vas ali meni teško ide pivo kada me sa plakata posmatra dvojca T.N.&V.Š a na polici u ćošku stoje naslagane knjige haškog lakrdijaša.

Zbrisali smo posle 45 minuta, neki drugari su se toliko razveselili da su počeli da se prskaju pivom što je jedna od najgroznijih fora na svetu, jedva smo izbegli pivske rikošete, zgrabili jakne i pravac zavejani automobil. Muzika na žurci je bila neverovatno dosadna...mislim, sve je to dobra muzika ali sam je čuo u jedno hiljadu puta više situacija nego što bih želeo, a kada neko slavi 40ti rođendan uz Partibrejkerse, Disciplinu, Femse, Haustor i Godfatherse jasno vam je da je u pitanju čest sindrom zamrznutog (starog dobrog) vremena. Užasno mi je žao što, kad smo već potezali preko snega, nismo otišli na Goribor. Ako je neko bio molim za izveštaj.

Kada pada sneg dobro se spava, on nekako ubije svaki zvuk spolja. Maločas sam shvatio da je padao cele noći i da u mom dvorištu ima oko 40cm snega. I ne pokazuje nameru da stane....hmmm, samo da ne nestaje struje (i neta) i možda ponedeljak bude slobodan ;-) mada najavljuju da će u petak biti 11c...dakle sledi nam bljuzga neviđena, a Akiak čizama više nema u Borovu.

Poslednja vest: u našem dvorištu pojavio se ubilački nastrojeni Sneško!!! Snimljen je nakon što je počinio gnusni zločin (a verovatno pre još jednog) i od tada mu se gubi trag u snegu. Mole se svi koji ga primete da obaveste policiju. Ne pokušavajte sami da se obračunate sa njim, izuzetno je opasan, fotografije koje ovde vidite pronađene su u okrvavljenom foto aparatu...fotograf se vodi kao nestao...bez mnogo nade da će biti pronađen živ. Sneško the Reaper, kako ga je već nazvala senzacionalistički nastrojena štampa, poslednji put je primećen u Višnjičkoj banji, ali kako je u pitanju ubica koji se kreće jako brzo (kliza se i kotrlja) i dok se kreće postaje sve veći, za očekivati je da će ubrzo napasti negde na Karaburmi. Snage reda pozivaju na prisebnost, ne otvarajte nepoznatima, ne nasedajte na simpatični izgled sneška koji se iznenada pojavio u vašem dvorištu ili ispred vaše zgrade, to je samo mamac. Lepo vreme koje metereolozi najavljuju za kraj nedelje verovatno će doći glave ovom surovom ubici.

субота, 17. новембар 2007.

SNEG

Provejavanje snega primetio sam sinoć kod prijatelja uzimajući pivo sa terase, nakon sjajne slavske sarme sneg je upotpunio zimski ugođaj. Super je onaj zvuk snega koji škripi pod cipelama, nešto manje super je vožnja beogradskim ulicama koje tada još nisu bile očišćene...oprez ljudi, držite rastojanje, ne zalećite se.

Jutrošnji pogled kroz prozor bio bi gotovo idiličan da ga ne kvari kontinuirani zvuk motorne testere (hrvatski: pile) kojom komšije seku drva za ogrev. Ok, kapiram ja da je struja skupa ali ne mora se to baš raditi subotom od pola 9 ujutru...nije valjda da nema ni cepanice u šteku!

Prvi sneg je, naravno, iznenadio putare i komunalne službe i obradovao najmlađe. Ovo drugo je uvek izvesno, a ovo prvo još uvek pravilo, jutros u lokalnoj bakalnici nema jedinog primerka Danasa (koji se naručuje zbog mene), kažu novine su stigle tek oko pola 10. Kupujem jednu drugu novinu i prijatno se iznenađujem: intervju sa Čedom, tekst o uzavreloj trci za američkog predsednika/cu, o Čavezovom sukobu sa španskom delegacijom, poveliki deo o sportu, prijatan prelom za čitanje...pa onda veliki kulturni dodatak koji donosi intervju sa Edrijenom Brodijem, prikaz knjige "Sneg" Orhana Pamuka, osvrt na festival Slobodna zona... da dragi moji, kupio sam Politiku i, ma koliko ne bio fan izvesnih pojava koje tuda defiluju mora se priznati da tu ima šta da se pročita. Od sada subotom kupujem dve novine.

U jednom tekstu čak citiraju i vašeg omiljenog bloggera što im služi na čast: http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=48002

Obratite pažnju i na metamorfozu Evrope, taj magazin koji je imao svoje svetle trenutke ipak je bilo teško čitati dok ga je uređivao Cvijanović. Sada, pod uređivačkom palicom Dušana Veličkovića to poprima izgled ozbiljnog nedeljnika kakav nam nedostaje jako dugo. Između ostalih u pravljenju učestvuju Čeda Antić, Dragana Boškovski, Branko Dimitrijević, Petar Jončić, Dimitrije Vojnov, Ivan Velisavljević, Vule Žurić...ima tu i dopisnika iz raznih tačaka, a od novog broja (Verica Barać je na naslovnici) ekipi su se pridružili i Miša Brkić, Vukša Veličković, Vid Jeraj i Pol Aron. Novi broj donosi i intervju sa liderom benda Goribor (večeras nastupaju u SKC-u), tekst o Gadafijevim kinematografskim ambcijama, Princu i njegovoj borbi protiv muzičke industrije....a od 6. decembra magazin dobija i novi izgled. 100 dinara dobro utrošenih. Uz Playboy, Yellow Cab i Prestup ovo postaje magazin koji ću čitati...konačno dobra nedeljna novina, kičma žurnalističke scene svakog društva.

петак, 16. новембар 2007.

ONI MEĐU NAMA

Postoje razne priče naših ljudi na privremenom radu u inostranstvu, ali jedno od najčešćih "zapažanja" je uvek na temu broja retardiranih ljudi koje tamo vide na ulicama. Bistri, kakvim ih samo srpski bog može načiniti, oni brže bolje izvode zaključak o tome kako je taj "zapad" bolestan, devijantan i DEBILAN. Za razliku od "nas" koji smo zdravi poput jabuke, neskloni bilo kakvim devijacijama (ili zločinima, pu pu...) sa najnižim stepenom poremećenih na vascelom svetu.

Još jedna u nizu zabluda koje tako brižljivo negujemo...to da se loše stvari dešavaju drugima je mehanizam odbrane kome je svaki čovek na svetu sklon, međutim organizovane države imaju nešto drugačije sisteme koji služe da se određeni problemi rešavaju.

Naravno da je % osoba sa specijalnim potrebama svuda više manje isti (izuzeci su kontaminirane oblasti) i da je "pojava" takvih osoba na ulici, na radnim mestima, u bioskopima...odraz svesti građana i rada države na socijalizaciji takvih osoba i njihovom uključivanju u društvo. Kada su takve osobe zaista nesposobne za bilo kakvo uključivanje onda bivaju hospitalizovane i živi u civilizovanim uslovima, u ustanovama u kojima ih njihovi roditelji ili rođaci mogu posećivati, provoditi izvesno vreme sa njima i doprineti da svoj, često kratak život, te nesrećne osobe provedu u miru u sigurnosti.

Kod nas je situacija nažalost drugačija. Skandal koji se ovih dana povlači po medijima je samo vrh ledenog brega i nešto za šta ne znaju samo oni koji ne žele da znaju jer, kao što rekoh, to se dešava nekom drugom i to se njih ne tiče (notornu budalaštinu koja glasi da su takvi muškarci i žene "obeleženi od boga" ne bih ni da komentarišem). U Srbiji su zbog očajnog stanja specijalnih ustanova roditelji dece sa specijalnim potrebama uglavnom robovi svog problema, ne želeći da im dete boravi u kazamatima, a nemajući dovoljno novca da ga smeste u pristojnu privatnu ustanovu, oni su osuđeni da ceo svoj život žrtvuju na to dete bez podrške države kojoj celog života plaćaju razne doprinose, poreze i takse. U primitivnijim sredinama su česti slučajevi sakrivanja ovakve dece zbog sramote, njihovo vezivanje i držanje po podrumima, tavanima uz redovno konsultovanje lokalnog popa koji će već naći objašnjenje zašto je domaćina snašla ovakva pošast i "šta je to bogu skrivio".

I na kraju kad naša sramota (ko zna koja po redu) ispliva kako se mi branimo? Prvo pošaljemo ministra za neprijatne situacije Rasima Lj. da smiri situaciju, a onda uzvratimo kontraudarom sa najvišeg mesta i sve okvalifikujemo kao "mračnu propagandu". Samouverenost kojom se sve to izjavljuje zrači neznanjem i uvređenošću. Ni ne sumnjam da će "telo" koje Vlada formira naići na bolje stanje u tim ustanovama. Kao što bi svako kada mu dolaze najavljeni gosti iste dočekao u čistom stanu i sa spremljenim posluženjem. Mislite da finansijska ili sanitarna inspekcija upadaju uz blagovremenu najavu?

Bruka je pukla, ružne stvari su isplivale i ne treba uzvraćati besno i povređeno jer takav nastup samo potvrđuje da je veliki deo onoga što je objavljeno istinito, a najviše koliko smo nesposobni da prihvatimo da nam se u lice kaže ružna istina o nama. Nismo baš tolio siromašni koliko se pravimo, ima se novca za Univerzijadu, Evroviziju, za Guču i Hilandar, za crkve na svakih 500 metara...naći će se valjda i za ove sirote ljude čija najveća mana je to što nisu zanimljivi kao glasači na izborima...inače bi ih se kao Roma setili bar u ovo predizborno vreme.

четвртак, 15. новембар 2007.

STOP HAŠKOJ TIRANIJI! (Vojislava Šešelja, naravno)

Naslov će valjda privući bar mali deo ogromnog broja zaludnika (700.000) koji su potpisali peticiju da RTS prenosi suđenju legendarnom crvenom vojvodi pa ću moći da se pohvalim odličnim prometom na blogu.

Termin suđenja mi baš ne odgovara pa na vestima odgledam hajlajts, V.Š. i dalje priča isto ono što je pričao i pre 15 il 10 godina (doslednost u gluposti je u Srbiji jedna od većih vrlina), poneka "ideja" je u međuvremenu metastazirala, ali suštinski to je ista priča, jedino što smo se u proteklih 7 godina donekle upristojili pa ga sada veći procenat pripadnika nebeskog naroda vidi onakvog kakav zaista jeste, kao bahatog lucidnog ludaka kome je mesto negde gde će do milje volje propagirati svoje ideje...recimo u nekom parku dok stoji na šamlici....ali pošto ovde čudne i opasne zamisli hitro stiču "kritičnu masu" pristalica onda bi ga možda trebalo smestiti negde gde bi svojim "istomišljenicima" mogao bezbedno da drži banku, naravno, obučen u odgovarajuću odeždu koja se zakopčava na leđima.

A šta ćemo sa onih 700.000 koji su ovo tražili pa mi sada ispaštamo? Neko je duhovito primetio da je ovo u stvari bila ideja Tome Nikolića, pravi čovek spisak besposličara koje će kad dođe na vlast uposliti na javnim radovima. I da li ovo znači da će inicijative za celodnevno prikazivanje Looney Tunes crtanih filmova, filmova Rona Džeremija ili takmičenja u Karlingu takođe proći ako ih podrži 700.000 nekakvih potpisnika? Nisam baš siguran. Ovo mi više liči na jako zlonamernu odluku koja se samo skriva iza demokratije. RTS2 je često bilo jedino mesto na kome se moglo videti nešto pristojno ali od kako su prenosi sednica sramotne Skupštine i suđenja ćosavom četniku uzurpirali taj prostor izgubili smo i poslednje opravdanje zašto plaćamo pretplatu. Osim onih 700.000 hard core fanova, ali oni ne plaćaju ni struju, nemaju ljudi para, treba ih razumeti. A jedini melem na tranzicionu ranu su im tople besede haškog sužnja.

среда, 14. новембар 2007.

ŠITI SITI BENG BENG

Jeste, bili smo očajni, žena ne može da nađe pristojne čizme u gradu, bilo je hladno, znatiželja je greh (kako nas lepo uče religije)...a i kad prođete Brankov most stvarno se brzo stiže...

Iiiiiii...tja, ništa specijalno. Ali zaista, bez uključivanja "antidelta radara" bio sam pomalo razočaran. Mada je za lokalne pojmove ovaj tržni centar apsolutno neprevaziđena shopping meka teško da bi izdržao poređenje sa bilo kojim ozbiljnijim centrom u Evropi...Amerika je posebna kategorija.

Preovlađuje opšti utisak nedovršenosti, prazni ćoškovi, goli hodnici, nedovoljna označenost čim izađete iz blještavog dela... nismo ulazili u Super Maxi, nadam se da je ponuda u njemu iznad standardne Maxijeve koja je skandalozno uniformna i dosadna.
Reklo bi se da se baš žurilo da se otvori što pre pa se i ošljarilo. Obratite pažnju i na lošu ventilaciju u pojedinim prodavnicama. Van njih je ok.

Food deo je takođe pomalo razočarao, osim Ikkija nema ništa drugo orijentalno, bar jedan kineski restorančić je mogao da nađe svoje mesto. KFC je obilan i pikantan, za 1000 dinara možete nahraniti porodicu...ali ne činite to prečesto.

Bioskopi takođe nisu završeni i još uvek ne rade, ali zato radi igraonica u kojoj posebno mesto zauzima legendarna "kruška" na kojoj su lokalni majmuni odmeravali snagu udarca praćeni zadivljenim pogledima grupe momaka dalekoistočnog izgleda. Uopšte, vrlo je zanimljiv detalj to što po centru možete videti mnogo Japanaca, Kineza i ostalih kosookih sugrađana i to je ok...nismo videli nijednog crnca, čudno.

Prodavnice su iste kao i one u Knezu/Mercatoru, onih nekoliko novih bolje da se nisu ni otvorili, neki su tragično dosadni i namenjeni neinventivnim 50godišnjacima (Marks and Spencer), neki su klasičan zapadnjački bofl koji se ovde prodaje kao neka marka (Newyorker), svega par prodavničica u kojima se može ponešto i naći...ako bacite pogled na kartončić sa internacionalnim cenama steći ćete utisak da je kurs evra 1:100, 4,95 evra recimo vredi 495 dinara i sl.

Na kraju smo kupili par stvari i to u prodavnicama koje postoje na još 10 lokacija u gradu ali smo bar bili, videli i izgubili svega dva sata.

Meni lično je ova poseta potvrdila koliko ja zapravo sa godinama postajem sve nervozniji i nezadovoljniji kada krenem u šoping. Nervira me gužva, artificijelnost, loš vazduh, zacakljenost očiju kupaca koji kupuju stvari koje im ne trebaju i sede satima, kuckaju poruke ne konstatujući one sa kojima sede i piju lošu kafu za 200 dinara (a nisu knjigu kupili niti otišli u pozorište ili bioskop 3 godine). Ako ovako nastavim za par godina mi ne gine članstvo u Porodici bistrih potoka.

A za kraj jedna preporuka - restoran Little Bay u Dositejevoj (preko puta Kluba književnika) do 10. decembra ima akciju sniženja cena za 50%. U pitanju je restoran iz prestižnog lanca koji poslujw i u U.K. hrana koju služe u jedinstvenom pozorišnom ambijentu je stvarno izuzetna. Dakle, možete pojesti vrlo maštovito predjelo za 100 do 200 dinara, piletinu za 250, a biftek za 400, a sve to majstorski pripremljeno, servirano i bogato originalnim prilozima. Za kraj možete naručiti cheese cake za 80 dinara!!! Obavezno overite dok traje promocija.

уторак, 13. новембар 2007.

GOGOL BORDELLO

Evo jednog benda koji će vam ulepšati jutro, dan, sedmicu, mesec i godinu. Sumanuti kabare gypsy pank koji sviraju najluđi likovi skupljeni sa koca i konopca. Primetio sam ih pre nešto više od godinu dana kada sam čuo njihovu muziku u vrlo dobrom filmu Everything is Illuminated u kome lider benda Eugene Hutz glumi jednu od glavnih uloga. Potom sam nabavio nekoliko njihovih albuma i shvatio zašto postaju mega popularni i zašto ih obeležavaju kao Pogues sreću Clash u Istočnoj Evropi.

A da su trenutno vrela roba potvrdio je i nastup sa Madonnom na Live Earthu: http://www.youtube.com/watch?v=dZOnw2EXAaQ

Aktuelan intervju sa Hutzom je nedavno objavio i zagrebački Jutarnji list (http://www.jutarnji.hr/kultura_i_zivot/glazba/clanak/art-2007,11,8,,97163.jl) pa se nadamo da će GB uskoro posetiti ove krajeve...siguran sam da bi neki grupni koncert njih, Kultur Shocka, Fanfara i Bobana Markovića napunio Arenu i da bi to bio muzički događaj godine. Ko ne razume Gogol Bordello ne razume Srbiju.

понедељак, 12. новембар 2007.

GRADIĆ RODIĆ

Krenula je dugonajavljivana serija Vratiće se rode. Ja sam nagazio par scena i bilo je jako glupo pa nisam gledao dalje....domaće serije su jezive i nisu ništa bolje od Velikog brata ili Zvezdi Granda, no pošto nisam odgledao pilot epizodu (ima li pilota?) nisam kompetentan da dalje pljujem te vas upućujem na urnebesnu i poučnu recenziju malog Tvrdiše, junaka bloga Doba nevinosti. Serija kakvu smo zaslužili? Jašta! www.dobanevinosti.blogspot.com/

VIKEND ZA PRIMER (ili sve sam pare spisko kod Jočića u disko)

...kako se i u Beogradu vreme može provesti veselo i zabavno, samo ako imate gde i sa kim. Petak je počeo veselo jer su mi Španci dali multi vizu na godinu dana...gde ćeš bolji početak vikenda? Veče koristim da Inicijativi mladih za ljudska prava čestitam rođendan na žuru u Kandaharu. Zabavnih par sati posmatranja ljudi koje lično ne poznajem (jedini poznat lik Goran Miletić je kao i obično bio sjajan sagovornik, a njegov odličan tekst overite na: http://blog.b92.net/text/1342/Licemerje%20u%20Srbalja/), sarađujemo na magazinu REZ (pozdrav Tanji Matić) uz free drinks...fin neki svet, lepo je otići među ljude u odnosu na koje deluješ kao politički nekorektni Balkanac, jeste, sve su to strani plaćenici (NGO, LDP, razne udruge i pokreti...), devojke su obučene neobično ali intelektualno, momci uglavnom nose košuljice i džemperiće, priča se o svemu i svačemu, bilo je kružoka koji su mi delovali zanimljivo ali naporna radna nedelja ima svoj danak u izvesnoj inertnosti...nove ljude danas upoznajemo samo online, uživo smo izgubili touch.
Potom furiozno do Hale Pionir po drugove hokejaške fanove koji mi prepričavaju razgovor sa kanadskim hokejašima na privremenom radu u Srbiji (i to postoji!) i pravac Šipražje na indie-go veče. Dobar je to prostor, lepo sređen, za promenu alternativna muzika se ne sluša u memljivom prostoru. Omladina se dobro zabavlja, srećno primećujem da nisam najstariji mada ima dosta onih koji su otprilike duplo mlađi...eh, da, da razjasnimo deo naslova u zagradi. Jedan od simpatičnih ljudi koji organizuju indie go večeri je Mališa, dečko čija frizura nas već godinama asocira na haircut aktuelnog (čini se večitog) ministra policije. Zato nam je interni naziv za te večeri "Kod Jočića". Ovim putem poručujemo Joči...err...Mališi da je ovo samo šala bez ikakvih zlih primisli.

Don't drink and drive...zaustavljaju me organi reda na 200 metara od kuće...ipak samo 0,34% alcohola u krvi. Serem vam se na aparaturu..i razmišljam da li menjaju onaj pisak u koji se duva...žutica hara.

Subota donosi sitne radosti, slow morning, čitanje Danasa (sve tanji i tanji), uzdržavam se od interneta, čitam GQ (jubilarni broj povodom 50 godišnjice) i razmišljam kako u poplavi glupih magazina ovaj još uvek liči na nešto i kako bi lepo bilo imati neko balkansko izdanje. Čitam i Q, i njima je rođendan (21!) i luksuzno su upakovani, a tema je 21 bend/muzičar koji su promenili rok muziku. Preneću vam to u nekom od narednih postova. Mrak se navlači strašnom brzinom, jurimo na večeru, a onda i na Akademiju na koncert dark wave sastava Diary of Dreams. Ne slušam ali se solidarišem sa ženom...na kraju i nije tako loše. Rupa je definitivno groblje koncerata, verovatno najgori prostor u gradu ali valjda je organizatorima najjeftiniji pa sve ostalo mora da se istrpi. Mnogo jači utisak od svirke su posetioci. Gotik i srodne ekipe su dale sve od sebe da to veče zaličimo na berlinsku underground scenu. Pirsinzi, koža, plastika, tetovaže, šminka, sumanute frizure, pojave kao iz snuff filmova (jedan baja je ladno šetao sa kožnom SM maskom na glavi...remember Pulp Fiction?)...odjednom sam ja bio momak u košuljici i džemperiću!

Već je nedelja, ovaj put tradicional selimo u Costa Coffee na Bulevaru...malo me nervira sistem samoposluživanja, takođe mislim da su cene previsoke u tom (i svakom drugom) slučaju...no prepun lokal me demantuje. Teme filmske, muzičke i naravno političke... malo preglasno pljuckamo po zloj imperiji u čijem prostoru sedimo pa primećujem zbunjene poglede nekih posetilaca...autocenzura je sledeći korak koji nam sledi, mi smo društvo tome jako sklono. Slušam priče drugara i zaključujem da u Srbiji trenutno postoje dva modela rada. Prvi je radiš kao magarac bez radnog vremena, bez privatnog života i pod stalnim si stresom ali na kraju meseca dobiješ hiljadu i više evra. I isto to samo za 200 evra. Oni prvi (paradoksalno) ranije pucaju što potvrđuje teoriju da što su ugnjeteniji i obespravljeniji ljudi su spremniji da to trpe. Novac daje slobodu da se pobuniš...ako nisi suviše zavisan od njega.

Ponovo je veče, flekice sa kiselim kupusom još jednom pobeđuju zimu i depresivno sivilo, neka jela su stvarno neprocenjiva...volim jednostavne, a dobre stvari.

Potom saznajem da je umro Norman Mejler. Za svoje 84 godine uradio je toliko toga da verovatno nema ni za čim da žali. A to je pravi način da se ode. Slava mu.

петак, 09. новембар 2007.

SVETI PETAK

Dan kome se najviše radujete osvanuo je sunčan. Nemojte da vas to zavara, već popodne nam sledi "osveženje" u vidu kiše i zahlađenja. Ugrabite priliku ako se ukaže i zbrišite sa posla dok je još sunčano, makar na 15 minuta. Prošetajte, sedite na klupu, zidić...žmirkajte jer je šteta da se niski, kosi zraci sunca propuste kroz filter neće vam ništa faliti. I obratite pažnju na senke, potpuno su lude ovih dana, dugačke su i nekako neobično postavljene. Ili ja to tripujem?

Zadubljeni u kompjutere, ekrane, štampane reči i slike, zatvoreni u kancelarije, radne prostore, kuće i stanove, propuštamo promene u prirodi, prošli vikend drvo u mom dvorištu je izgledalo nestvarno lepo, lišće još nije bilo opalo, izgledalo je kao velika crvena kruna. Sinoć sam utrčavajući u kuću opazio da je drvo skroz golo i da pored stabla stoji brdo lišća. Jesen prelazi u zimu, a mi imamo "pametnija posla".

Evo nečeg zabavnog za čitanje i razmišljanje dok bude padala kiša. Naš omiljeni online magazin Avclub je napravio listu najboljih knjiga koje prosto vape da budu ekranizovane. Ima tu nama znanih i neznanih knjiga, obratite pažnju na The Road Cormaca McCarthyja jer ćete za mesec dana imati priliku da je čitate na srpskom. Imate li vi neke literarne favorite koje bi voleli da vidite ekranizovane?

http://www.avclub.com/content/feature/if_you_film_it_133_21_good

четвртак, 08. новембар 2007.

NESTAJU GRANICE

http://www.blic.co.yu/svet.php?id=18933

Lepa vest, šteta što smo, kao i obično, izvan dobrog društva. 2014. ako je verovati Đeliću nije daleko.

ARHIPELAG

Vredni Gojko Božović je osnovao svoju izdavačku kuću Arhipelag i predstavio se na Sajmu knjiga nizom interesantnih izdanja. Ima tu savremene beletristike, političke teorije, ekonomije, filozofije.

Program je podeljen u nekoliko edicija, Zlatno runo, Element, Kapital, Suma.. i jasno su tematski profilisane.

Od knjiga na koje sam u prvom krugu uspeo da obratim pažnju izdvajam zbirku kratkih priča "U što se zaljubljujemo" Romana Simića (prozna knjiga godine u Hrvatskoj), "Duh teorizma" Žana Bodrijara i "Rečnik straha" Ljubomira Erića.

Imam izvesne zamerke na dizajn knjiga (i web site-a) koji bi mogao i morao biti bolji, moderniji i manje sličan dizajnu izdanja Stubova kulture.

Na web site-u možete pročitati i odeljak koji se zove Arhipelag magazin, a u istom kvalitetne tekstove samog Božovića, Davida Grosmana, Vide Ognjenović i intervju sa Duškom Kovačevićem.

Ako prežive ovaj ambiciozni start i izbore se sa ovdašnjim "retailerima" Arhipelažani će u budućnosti biti izdavačka snaga kakva je nedostajala. Publike ima, još samo da se uhvati za novčanik.

www.arhipelag.co.yu

среда, 07. новембар 2007.

KASNO MARKO...

Par vesti zaslužile su kraći osvrt. Prvo, Srbija konačno parafira Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. U to ime dobićemo 1 milijardu evra od mrske EU.

To je lepa vest ali zbilja nije razlog da se naši vlastodršci time hvale s obzirom da smo među poslednjim zemljama u Evropi koje taj ugovor potpisuju, čak su i Montenegrini bili brži iako postoje svega godinu dana. To bi bilo kao da tražite priznanje što ste se uopšte pojavili na poslu...u podne.

Druga vest je da je naša pregovaračka strana predložila model Hongkonga kao rešenje za Kosovo. Ideja je, bar se meni tako čini, jako dobra. Jedini problem je što smo, plašim se, okasnili jedno godinu dana. Setite se plana lorda Karingtona, pa Vens Ovenovog pa pregovora u Rambujeu. Svim tim planovima je bilo zajedničko to da nam je nuđeno nešto što smo glatko odbijali da bi kasnije dobili mnogo manje od toga i posle kukali kako bi bilo bolje da smo to prihvatili. Kada pregovarate o bilo čemu ne možete očekivati da bude ispunjeno 100% vaših zahteva. Osim vaših interesa (a to je uvek klizava teritorija) morate da imate u vidu i sa kim pregovarate, ko je sa druge strane stola (ili treća strana koja treba da preseče) i kakve su posledice tvrdoglavog insistiranja na principima. Takođe, treba učiti iz vrlo bliske istorije.

Odugovlačeći i dajući predloge za koje je svako ko čita dnevne novine znao da ne mogu biti prihvaćeni dali smo dovoljno vremena kosovskim Albancima da odrade lobiranje i navuku potreban broj zemalja čije će ih priznanje dovesti na svetske mape i među članice UN. Valjda smo verovali da će Rusi da odrade naš posao...što nikada u istoriji nisu uradili (setite se Sanstefanskog sporazuma kojim je ruskim insistiranjem stvorena Velika Bugarska pa smo jedva dobili Berlinski kongres i to uz Bizmarkovu pomoć, ako se ne varam). Honkonški model je dobar jer bi svi dobili nešto, a niko sve....a Evropa i svet bi imali već gotov model koji ih ne bi mnogo koštao.

No, kao što rekoh, kasno mitski turski vazal na Kosmet stiže, ono je uz našu legendarnu politiku inaćenja i odugovlačenja (od izbora do izbora) nepovratno izgubljeno. Nadam se da grešim. Ne zbog toga što patim za tim delom teritorije već zbog neminovnog jačanja "patriotskih" snaga poput SRS-a, stranke koja je uvek bivala najjača kada je Srbiji bivalo najteže. Proverite kvadraturu stanova Tome Nikolića i Aleksandra Vučića i videćete kako se patriote bore za svaki pedalj i kvadrat svete srpske zemlje.

уторак, 06. новембар 2007.

ŠEN-GEN

Za dva sata sledi mi još jedna doza svođenja moje malenkosti na pravu meru. Predajem papire za dobijanje (nadam se) godišnje multi šengen vize. Sakupio sam sve papire (do rezervacije grobnog mesta), namestio svoj najsimpatičniji osmeh, počešljao se i namirisao.... valjda će španska braća umeti da cene moj trud i činjenicu da radim za partnersku firmu. A i znaju oni kako to izgleda kada gajiš separatističke guje u njedrima. Ako ni zbog čeg drugog, onda treba da budu fini zbog Klementea. Ko bi ga još udomio i tako dobro platio osim nas?

Viš mi lak!

понедељак, 05. новембар 2007.

SLOBODNA ZONA

Ovogodišnji program (nikad jači) sa detaljnim informacijama o filmovima i autorima imate ovde: http://www.freezonebelgrade.org/cms/item/festival/sr/2007/Program.html

MILAN

Pre 13 godina umro je Milan Mladenović, veliki umetnik, možda i najunikatnija i najdostojanstvenija figura beogradske rock scene. Kada sam imao 17-18 godina nisam voleo EKV, poštovao sam ih kao bitnu pojavu ali ih nisam razumeo. Zvuk benda mi je bio suviše retro, tekstovi suviše pretenciozni. Bio sam glup.

Poslušajte "Samo par godina za nas" ili "Idemo". Naježićete se od proročkih stihova. Proroci, naravno, ne postoje. Postoje samo ljudi koji su dovoljno pametni pa vide bolje i dalje od drugih. Milan je video šta se događa i šta nam se sprema, pokušao je tome da se suprotstavi donkihotovoskim Rimtutituki projektom ali se od sveopšte zaglušujuće nacionalističke propagande taj glas razuma nije čuo.

Još jedan prilog tezi da najbolji ovde odlaze prvi. Ostajemo samo mi osrednji da nas vode najgori.

недеља, 04. новембар 2007.

KRUG

Hm, ovo više nije zezanje, već je nedelja, koliko za nekoliko sati biće nedelje veče, dokazano najdepresivniji momenat u životu. Možda bi opcija promene kalendara u smislu dodavanja još nekoliko dana (donedelja, dvonedelja, tronedelja..) koji bi takođe bili neradni, a išli bi pre utorka, srede i cetvrtka pomogla rasterećivanju duše napaćenog radnog čoveka.

Kad ne bih radio bilo bi mi dosadno...često to čujem od prijatelja, čak i onih za koje pouzdano znam da ne vole svoj posao...ehm..sve zavisi, kad ne bih radio, a imao bih puno para siguran sam da bih se snašao...opcija nerada i životarenja mi je strana, užasno je glupo život spiskati na izbegavanje svega što on može doneti.

Popodnevna projekcija filma Across the Universe u SC privukla je ne preterano impozantan broj posetilaca, cenim da ih nije bilo ni hiljadu. Šteta, film neće igrati i ovo malo domaćih bioskopa, a cenim da bi uz pristojnu kampanju mogao da ima svoju publiku...idealan je za kasne večernje projekcije u bioskopima sa dobrim ozvučenjem. BTW, u SC-u je zvuk sada stvarno ok. O filmu uglavnom mogu da kažem dobre stvari. Vizuelno je raskošan, pesme Beatlesa u novim aranžmanima i izvođenjima zvuče sveže i, naravno, vanvremenski (nabavite soundtrack obavezno), obrađuje se jedan lep, verovatno poslednji romantično revolucionarni period u istoriji koji je davao nadu da možemo da živimo u lepšem i pravednijem svetu (kraj 60tih) koji je iza sebe ostavio dobru muziku, filmove, smešnu modu i...tja, setu zbog propuštenih prilika koje u stvari nismo ni imali. Likovi su jako zanimljivi, glavni glumac jako liči na Pola Mekartnija, njegov drugar povremeno jezivo liči na Kurta Kobejna, ima tu i lažnih Hendriksa, Dženis...čitav niz asocijacija na stihove Beatlesa...ma pravo opuštanje i uživanje od filma...da je samo 15 minuta kraći bio bi skroz super.

Danas treba da gledamo Četvrtog čoveka. Uf, malo me je strah, al mora se...

субота, 03. новембар 2007.

MESEC FILMA

Juče nisam bio sa vama zbog puta u Suboticu. Dakle, stvarno je frustrirajuće to što put od Subotice do Batajnice traje 1:45h, a put od Batanice do centra grada još toliko. Često previđam koliko sam srećan što živim u delu grada od koga se do centra stiže za 15 do 20 minuta. Svako prebacivanje koje uključuje mostove ili deo kod Sajma, a bogami i Autokomandu polako postaje pakao. U određenim momentima juče sam imao nagon da ugasim kola, izađem iz njih i jednostavno peške odem kući.

Ajmo o lepim stvarima. Novembar je mesec filma, definitivno. Krenula je Cinemanija, ne preterano atraktivna ove godine ali ipak nekoliko filmova zavređuje pažnju. Danas ću gledati Across the Universe, mjuzikl koji neće igrati u bioskopima, a cenim da na velikom platnu vredi dvostruko više nego na videu. Probaću da odgledam i Gone Baby Gone, režiserski debi Bena Afleka, manje zbog njega, više zbog toga što je predložak delo Denisa Lihejna, odličnog pisca tvrdih trilera, a gledao bih i Lions for Lambs, Majkla Klejtona i Superbad.
Odmah nakon Cinemanije u DKC-u startuje festival Slobodna zona, a krajem novembra i Novi festival autorskog filma. S obzirom na izbor filmova koji donosi Slobodna zona može se prigovoriti bespotrebno gomilanje programa u jednom mesecu dok tokom ostalih nezavisni film možemo da vidimo jedino na divixu. Na SZ obavezno pogledajte: Persepolis (adaptaciju grafičke novele Marijane Satrap izdate i kod nas), Sicko (novi film Majkla Mura koji se bavi zdravstvenim sistemu u USA - ovo je komotno moglo i na Cinemaniju, DKC će mu biti tesan), Isusove vojnici (dokumentarac o kampovima u kojima se šestogodišnjaci religiozno obučavaju kako da vrate Ameriku Hristu) i Smrt predsednika (lažni dokumentarac o ubistvu Džordža Buša).

Ovog meseca očekuju nas i neki lepi koncerti (Goribor, Autopark, Strašni haremski čuvari) ali više o tome neki drugi put.

BTW, ovo je prvi blog koji ispisujem na novom računaru, notebooku Toshiba A210-11C, ako je nešto veseliji nego obično to je zbog toga.

Carpe Diem

четвртак, 01. новембар 2007.

FAME

Prekjuče bejah prisutan na promociji novog magazina FAME u kafeu hotela Moskva. Klasična promocija, ispričaš se sa nekim poznanicima i dragim ljudima, popiješ par pića i smoriš se nakon sat vremena. S obzirom da je jedan od urednika moj drug Rosa navijam da cela stvar uspe. Videćete magazin na kioscima ovih dana, naslovnica je malo previše u Vanity Fair fazonu, a glodur je Duška Jovanić kojoj želim da ovim listom prevaziđe svoj kreativni vrhunac iz 90tih (M Magazin). Meni je veče bilo ulepšano pojavom Biljane Ristić koja zahvaljujući čudima moderne medicine izgleda kao kada je pre 30 i kusur godina izabrana za miss. Da je bila manja gužva zamolio bih je da za moju dušu malo imitira Miljana Miljanića.

Elem, recimo da je novi magazin negde u klasi Prestupa i Statusa, bliži ovom provom i po temama i po solidnom kvalitetu. Ima propusta koji su normalni za prvi broj, novine se cene po broju 2. Dizajn je radio Slavimir (ovo će Aleksandru biti zanimljivo).
Ali i dalje nemamo dobar magazin za muškarce. GQ, Details, Esquire...anyone?

Dan kasnije (juče) svečano je otvoren i Delta city. Kako vidim Mišković je živ i zdrav, srpska politička vrhuška je bila tu (Đelić), a u najavi su još mnogi slični šoping centri. Danas je besplatna hrana u KFC-u, u zemlji u kojoj je 20% ljudi gladno to mi ne zvuči kao dobra ideja. Nadam se da su stakla izdržljiva.

Delta svaki dan otvori nešto novo. Uskoro će efekat eventualnog ukidanja Delte biti isti kao efekat brisanjea Tesle iz istorije: u ovoj zemlji bi skoro sve stalo.

p.s. http://www.politika.co.yu/ - možda bih trebao da tražim nadoknadu za korišćenje naslova jučerašnjeg bloga ;)