Stiže me zamor...put do Zagreba i povratak su bili poprilično naporni, mrak, izmaglica i pljusak koji gotovo da nije prestajao. Na ovo dodajte žurbu da se stigne što pre, mnogo kamiona na hrvatskom delu autoputa i prosečnu brzinu od 140kmh koja zahteva maksimalnu koncentraciju pa ćete shvatiti zašto sam po povratku u Bg u petak uveče momentalno zaspao i ustao tek posle 14h sna....uz osećaj kao da sam bio bolestan.
Sam boravak u Zg je bio prijatan. Arcotel je sjajno mesto za odsesti, nov, utegnut, lepo opremljen hotel sa izuzetno ljubaznim osobljem. Čim smo stigli odmah smo morali da krenemo na party najtiražnijeg hrvatskog dnevnog lista, održan u Hypo centru (nešto poput našeg Expo XXI). Preovlađivala je mlada, uspešna i "nabrijana" ekipa...Sanader i Milanović su svratili na kratko, promicale su razne hrvatske zvezde i zvezdice koje bi ovdašnji ljubitelji sapunica i pop muzike verovatno prepoznali...no, sve u svemu vrlo pristojno izgledajući svet - naročito ženski deo.
Sve pohvale na račun organizatora jer iako je bilo prisutno 2000 ljudi, hrane i pića je sve vreme bilo u izobilju, nije se štedelo ni na čemu, a specijalni gosti zabave bili su Mousse T i njegov 19točlani bend. Ja sam mislio da će dotični gospodin biti u ulozi DJ-a, međutim, on je doveo fantastičan bend koji je prašio preko sat i po, od soul i fank standarda, preko tuđih (Crazy) hitova pa do svojih najvećih uspješnica "Sex Bomb" "Is it Cos Im Cool" i "So Horny", a kao pojačanje pojavio se i Andrew Roachford, sjajni britanski pevač i velika zvezda 90tih.
Buđenje u petak sa glavoboljom, lep hotelski doručak, kupovina štampe (nezaobilazni Plan B), sastanak, a potom i par slobodnih sati za šetnju po centru Zagreba. Kako je vreme bilo sipljivo kišno, polovinu tog vremena proveo sam u knjižari Profil u kojoj sam do sada ostavio pravo bogatstvo. Tamo se osećam kao da sam u nekoj alternativnoj stvarnosti, gomila knjiga koja kod nas nije prevedena ovde je na raspolaganju, a tu su i novi hrvatski pisci, veliki izbor stripova, stranih izdanja...uf....udar na budžet. Na kraju izlazim sa novom knjigom Frederika Begbedea "Upomoć, molim oprost!" svojevrsnog nastavka čuvene knjige 129,9 franaka (kod nas 399 dinara), najvećim lokalnim hitom 2007. romanom "Putovanje u srce hrvatskog sna" čuvenog tamošnjeg blogera Vlada Bulića i knjigom Chrisa Andersona (urednika Wireda) "Long tail".
Tradicija nalaže odlazak na odličnu kafu sa šlagom u cafe Bulldog da bi usledio dug mokri put do Beograda gde me sačekuju vesti o mogućem (ispostaviće se izvesnom) padu vlade...hm, dakle, uvek kada odem negde desi se nešto...
Danas sam nešto bolje, ali pomisao da je sutra opet radni dan uteruje jezu u kosti, a i deadlineovi raznih magazina se pomaljaju iza ćoška...naspavaću se kad umrem.
недеља, 9. март 2008.
четвртак, 6. март 2008.
PLAY CULTURES
Salon Muzeja savremene umetnosti, Pariska 14, Beograd, www.msub.org.yu
Petak, 7. mart, 19.00, Otvaranje izlozbe PLAY CULTURES / SVET DIGITALNIH IGARA
Kustos izlozbe: Kristian Lukic
Izlozba Play Cultures predstavlja savremenu umetnicku produkciju digitalnih igara i prikazuje moguci pogled na to kako se zanr digitalnih igara moze upotrebiti na kreativan i angazovan nacin. Izlozba se sastoji od samostalnih igara, modova, video radova, multiplejer igara i interaktivnih prica.
Izlozba sadrzi radove u rasponu od politicke propagande do hakerske tehnike, od visokog estetizma do socijalnih tema. Neki radovi kritikuju internu logiku algoritma, neki dekonstruisu postojece igre i ometaju sam koncept igrivosti.
Umetnici:
AES + F (RU), Afkar Media (SY), Alon Tzarafi (IL), Fiambrera (ES), Gonzalo Frasca (UY), Jodi (BE, NL), Molleindustria (IT), Personal Cinema (GR), Persuasive Games (US), Robert Praxmarer (AT), Serious Games Interactive (DK), Tale of Tales (BE), Vladan Joler (RS), Vladimir Todorovic (RS, SG), Urtica (RS)
Izlozbu ce otvoriti: Zivko Grozdanic, direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Dejan Sretenovic, glavni kustos MSU
Petak, 7. mart, 19.00, Otvaranje izlozbe PLAY CULTURES / SVET DIGITALNIH IGARA
Kustos izlozbe: Kristian Lukic
Izlozba Play Cultures predstavlja savremenu umetnicku produkciju digitalnih igara i prikazuje moguci pogled na to kako se zanr digitalnih igara moze upotrebiti na kreativan i angazovan nacin. Izlozba se sastoji od samostalnih igara, modova, video radova, multiplejer igara i interaktivnih prica.
Izlozba sadrzi radove u rasponu od politicke propagande do hakerske tehnike, od visokog estetizma do socijalnih tema. Neki radovi kritikuju internu logiku algoritma, neki dekonstruisu postojece igre i ometaju sam koncept igrivosti.
Umetnici:
AES + F (RU), Afkar Media (SY), Alon Tzarafi (IL), Fiambrera (ES), Gonzalo Frasca (UY), Jodi (BE, NL), Molleindustria (IT), Personal Cinema (GR), Persuasive Games (US), Robert Praxmarer (AT), Serious Games Interactive (DK), Tale of Tales (BE), Vladan Joler (RS), Vladimir Todorovic (RS, SG), Urtica (RS)
Izlozbu ce otvoriti: Zivko Grozdanic, direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Dejan Sretenovic, glavni kustos MSU
DOBRODOŠLI U ČETVRTAK
Dan naizgled kao i svaki drugi. Ali prvi "svetao" dan u nedelji. Ponededeljak je ... hm, ponedeljak, prvi radni dan, nekako ga preživite jer se još niste ni snašli, a već je utorak, najgori od svih dana jer kraj radne nedelje izgleda svetlosnu godinu daleko, a prethodnog vikenda se više ni ne sećate. Onda dođe sreda, dan kada koleginica u 13h obznani da je upravo prošlo pola. Od tog momenta sve teče nizbrdo, kotrljate se nekako, smišljate šta ćete i kako ćete onog momenta kada zle korporacije prestanu da, makar na dva dana, upravljaju vašim životima.
I evo ga, četvrtak! Nekada su najbolji izlasci bili tog dana. Doduše, tada nismo radili pa je izlaženje sa Akademije u 4 ujutru nakon celonoćnog skakanja za jedinu posledicu imalo buđenje posle 2 (popodne). Ali i sada je je nekako lep. Zgodan je za umereni izlazak, kafu ili ručak posle posla sa nekim koga niste videli nedeljama. Savršen za razvijanje jučerašnje teme - pravljenje sjajnih planova za vikend, planova koji se možda i neće ostvariti ali to i nije bitno.
Ja Vam se neću obraćati do vikenda, odoh za Zagreb na rođendan jedne dnevne novine, događaj koji deluje da će biti ozbiljan "tulum". Izveštaj sledi.
p.s. da ne bude da ste dolazili za džabe šaljem vas na dva Teofilova sveža teksta, uživajte: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=595601
http://pescanik.net/index.php?&p=288&an=Teofil_Pan%C4%8Di%C4%81&ni=1481&nd=1
p.s. jučerašnji post je bio 250. po redu...ladno to nisam primetio...nema veze, slavićemo kada napišem 500.
I evo ga, četvrtak! Nekada su najbolji izlasci bili tog dana. Doduše, tada nismo radili pa je izlaženje sa Akademije u 4 ujutru nakon celonoćnog skakanja za jedinu posledicu imalo buđenje posle 2 (popodne). Ali i sada je je nekako lep. Zgodan je za umereni izlazak, kafu ili ručak posle posla sa nekim koga niste videli nedeljama. Savršen za razvijanje jučerašnje teme - pravljenje sjajnih planova za vikend, planova koji se možda i neće ostvariti ali to i nije bitno.
Ja Vam se neću obraćati do vikenda, odoh za Zagreb na rođendan jedne dnevne novine, događaj koji deluje da će biti ozbiljan "tulum". Izveštaj sledi.
p.s. da ne bude da ste dolazili za džabe šaljem vas na dva Teofilova sveža teksta, uživajte: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=595601
http://pescanik.net/index.php?&p=288&an=Teofil_Pan%C4%8Di%C4%81&ni=1481&nd=1
p.s. jučerašnji post je bio 250. po redu...ladno to nisam primetio...nema veze, slavićemo kada napišem 500.
среда, 5. март 2008.
KULTURNI ŠOK
Pažnja, pažnja!!!
Širom sveta poznati bend Kultur Shock će po prvi put u karijeri nastupiti u Srbiji. Ovaj sastav će u okviru evropske turneje koja podrazumeva nastupe u Briselu, Amsterdamu, Berlinu, Istanbulu, Zagrebu i još nekim metropolama koncert održati u Zrenjaninu.
Organizatori ove svirke su zrenjaninski Kulturni centar i Banathardkor zadruga, a koncert će biti održan 11.marta 2008.u velikoj Sali Kulturnog centra.
Cena karte je 350 dinara, početak svirke je najavljen za 21h, a domaća podrška Kultur Shocku će biti bend Pičvajz iz Kule. Ulaznice će se za desetak dana naći u prodaji na blagajni Kulturnog centra Zrenjaninu (kod Grčića), možda i u Klupčetu, a zasigurno i u objektima Bilet servisa u Novom Sadu i Beogradu.
Kultur Shock su smešteni u Sjedinjenim američkim državama, u Sietlu, ali ovaj bend zapravo predstavlja multietničku atrakciju. Naime, pevač je Bosanac, Srđan Đevđelić aka. Gino Banana, violinista i bubnjar su Amerikanci Matty Noble i Chris Stromquist, basista je Masa Kobayashi iz Japana, jednu gitaru svira Val Kiossovski iz Bugarske, a za drugu gitaru i buzuki zadužen je Hrvat Mario Butković.
Kultur Shock sviraju mešavinu romske, japanske i tradicionalne balkanske muzike pomešane za pankom i metalom.
Do sada su objavili albume „Live In Amerika“ 1999. (Pacific Records)”, “FUCC The INS“ 2001. (Kool Arrow)”, “Kultura-Diktatura“ 2004. (Kool Arrow) i aktuelni “We Came to Take Your Jobs Away“ October 12, 2006 (Kool Arrow).
Više o bendu: http://www.myspace.com/kulturshock
p.s. ljudi su hteli da nastupe u Bg ali su im u SKC-u rekli da ovde niko nije čuo za njih.
Širom sveta poznati bend Kultur Shock će po prvi put u karijeri nastupiti u Srbiji. Ovaj sastav će u okviru evropske turneje koja podrazumeva nastupe u Briselu, Amsterdamu, Berlinu, Istanbulu, Zagrebu i još nekim metropolama koncert održati u Zrenjaninu.
Organizatori ove svirke su zrenjaninski Kulturni centar i Banathardkor zadruga, a koncert će biti održan 11.marta 2008.u velikoj Sali Kulturnog centra.
Cena karte je 350 dinara, početak svirke je najavljen za 21h, a domaća podrška Kultur Shocku će biti bend Pičvajz iz Kule. Ulaznice će se za desetak dana naći u prodaji na blagajni Kulturnog centra Zrenjaninu (kod Grčića), možda i u Klupčetu, a zasigurno i u objektima Bilet servisa u Novom Sadu i Beogradu.
Kultur Shock su smešteni u Sjedinjenim američkim državama, u Sietlu, ali ovaj bend zapravo predstavlja multietničku atrakciju. Naime, pevač je Bosanac, Srđan Đevđelić aka. Gino Banana, violinista i bubnjar su Amerikanci Matty Noble i Chris Stromquist, basista je Masa Kobayashi iz Japana, jednu gitaru svira Val Kiossovski iz Bugarske, a za drugu gitaru i buzuki zadužen je Hrvat Mario Butković.
Kultur Shock sviraju mešavinu romske, japanske i tradicionalne balkanske muzike pomešane za pankom i metalom.
Do sada su objavili albume „Live In Amerika“ 1999. (Pacific Records)”, “FUCC The INS“ 2001. (Kool Arrow)”, “Kultura-Diktatura“ 2004. (Kool Arrow) i aktuelni “We Came to Take Your Jobs Away“ October 12, 2006 (Kool Arrow).
Više o bendu: http://www.myspace.com/kulturshock
p.s. ljudi su hteli da nastupe u Bg ali su im u SKC-u rekli da ovde niko nije čuo za njih.
уторак, 4. март 2008.
ANARCHIST SUPERSTAR
U magazinu Rolling Stone br. 1044 (na naslovnici je Johnny Depp) izašao je članak o životu i (nasilnoj) smrti poznatog anarhiste Brada Willa. Vrlo neobična i zastrašujuća priča o tome kako je ovaj borac protiv političke i ekonomske nepravde i novinarski gerilac skončao svoj život u 36toj godini života.
Priznajem da nikada nisam čuo za njega, sramotna istina o nepoznavanju moderne kontra kulture...što možda nije neobično s obzirom na konstantno „događanje istorije“ na ovim prostorima ali nije opravdanje. Naročito u današnje vreme kada su putem interneta informacije svake vrste postale dostupne i lako razmenjive.
Elem, evo članka: http://www.crimethinc.com/blog/2008/01/18/brad-will-in-rolling-stone/
Moderna tehnologija je kao stvorena za revoluciju, podaci stižu neverovatnom brzinom, teško je bilo šta sakriti. Jedino što većinu u stvari nije briga...
Brad Will ima mnogo sledbenika. Ovde kod nas teško da bi mogao da računa na razumevanje osim u onom delu koji se tiče borbe protiv bušizma i multinacionalki. Naša neobična, iskrivljena stvarnost za rezultat ima da ultradesnica veliča ultralevičare, da nacisti čitaju Noama Čomskog, a nacionalisti nose majice sa Cheom i slušaju Manu Chao. Kanda smo neke lekcije preskočili?
Odgledali Gone Baby Gone...i oduševili se. Konačno pravi film! Ben Affleck bi, što se mene tiče, mirne duše mogao da batali glumu zauvek i nastavi da se bavi režijom pošto očito ima opasan nerv za to.Predložak za film je roman briljantnog američkog pisca Dennisa Lehanea (Mystic River) o kome će se još čuti kada Scorcese naredne godine završi ekranizaciju njegovog romana Shutter Island - objavljenog i kod nas kao Zatvoreno ostrvo. Lehane ima samo 42 godine i već ga smatraju klasikom žanra.
Priznajem da nikada nisam čuo za njega, sramotna istina o nepoznavanju moderne kontra kulture...što možda nije neobično s obzirom na konstantno „događanje istorije“ na ovim prostorima ali nije opravdanje. Naročito u današnje vreme kada su putem interneta informacije svake vrste postale dostupne i lako razmenjive.
Elem, evo članka: http://www.crimethinc.com/blog/2008/01/18/brad-will-in-rolling-stone/
Moderna tehnologija je kao stvorena za revoluciju, podaci stižu neverovatnom brzinom, teško je bilo šta sakriti. Jedino što većinu u stvari nije briga...
Brad Will ima mnogo sledbenika. Ovde kod nas teško da bi mogao da računa na razumevanje osim u onom delu koji se tiče borbe protiv bušizma i multinacionalki. Naša neobična, iskrivljena stvarnost za rezultat ima da ultradesnica veliča ultralevičare, da nacisti čitaju Noama Čomskog, a nacionalisti nose majice sa Cheom i slušaju Manu Chao. Kanda smo neke lekcije preskočili?
Odgledali Gone Baby Gone...i oduševili se. Konačno pravi film! Ben Affleck bi, što se mene tiče, mirne duše mogao da batali glumu zauvek i nastavi da se bavi režijom pošto očito ima opasan nerv za to.Predložak za film je roman briljantnog američkog pisca Dennisa Lehanea (Mystic River) o kome će se još čuti kada Scorcese naredne godine završi ekranizaciju njegovog romana Shutter Island - objavljenog i kod nas kao Zatvoreno ostrvo. Lehane ima samo 42 godine i već ga smatraju klasikom žanra.
понедељак, 3. март 2008.
SANJAO SAM NOĆAS DA TE LEMAM
Ne mogu se pohvaliti da sam imao previše sreće kada sam birao šta ćemo gledati na ovogodišnjem Festu. U petak smo imali polovičan uspeh, prvo je dokumentarni film "Hevi metal selo" izmamio dosta osmeha u prepunom DKC-u. Lep primer miroljubive trodnevne koegzistencije meštana jednog nemačkog seoceta i hordi naizgled surovih metalaca tokom održavanja hevi metal festivala.
Drugi film tog dana "Ti što živiš" je bio daleko manje prijemčiv. Sastavljen iz niza relativno nepovezanih scena, ponekad apsurdno duhovit, ponekad zamoran, nije baš predstavljao pravi izbor za predponoćnu projekciju....
Subota veče je donela još nebuloznije delo "Pomozi mi erose", autora koji je izgleda previše gledao filmove Vong Kar Vaja...ali nije najbolje savladao lekciju pa bi ovaj film bio ok da je trajao 30tak minuta. Ako ste fetišista zgodnih Kineskinja pogledajte ga...svi ostali - preskočite.
I na kraju "Svini Tod" u nedelju popodne...hm, Tim Barton bi mogao da napravi i malo drugačiji film...a ne samo da se kreće unutar svog (vrlo uskog) zabrana. Režija je odlična, scenografija savršena, baš kao i gluma svih aktera ali nešto tu jako zamara i nakon sat vremena hvatao sam sebe kako gubim fokus na film i počinjem da razmišljam o sutrašnjim obavezama. Edvard Makazoruki je trebao da uđe u sobu za montažu i skrati film za pola sata.
A onda veče iz američkih filmova - otišli smo na kuglanje u Koloseum u Zemunu. E to je stvarno bilo zabavno. Naročito jer pojma nemamo, ali ima prostora za napredovanje.
Noćas sam sanjao Velju Ilića. Verovatno pod utiskom emisije na nekoj ruralnoj televiziji koju sam juče video, a u kojoj je isti orgijao. U 10tak minuta koliko smo izdržali on je najavio da će "ugaziti" Dinkića, rekao da neće da se bavi "narkomančićem" Čedom (a onda sledećih 7 minuta vređao istog i njegove glasače), hvalio Obraz, Dveri i slične fašističke organizacije, pravoslavlje mu je svetinja odvajkada, izjavio kako bi "samo da mu neko kaže" (ko?) otišao i poginuo za Kosovo koje ne bi menjao nizašta. Sve ovo ispričano je klasičnim "narodskim" stilom (na koji debela izblajhana voditeljka doživljava serijske orgazme). V.I. uvek izgleda i zvuči kao da ima nekoliko promila alkohola u krvi, a pošto ga valjda nikad nisam duže slušao sada sam shvatio jezivu činjenicu da je ovaj kabadahija u suštini polupismen i priglup. Koštunica u svom ludilu i Toma u svom zlu imaju određeni sistem, deluju kao ozbiljniji igrači i nikako nisu glupi. Dimenzije Veljine gluposti, primitivizma i prostakluka su epske. A to nas opet vraća našoj bedi. Ovakvim likovima mesto je na poziciji kafanskog siledžije, a ne u vrhu vlasti. Ali to nije njegova zasluga/krivica već svih Tadića, Đelića, Dinkića, Đilasa i svih ostalih, navodno "finih i kulturnih" koji se, kao, gnušaju Velje, a sede sa njim i istoj vlasti. Velja sve ovo priča i u njihovo ime.
Da li treba da naglašavam da sam se probudio sa glavoboljom kao nakon teškog pijanstva? Velja je štetan čak i u snovima.
Drugi film tog dana "Ti što živiš" je bio daleko manje prijemčiv. Sastavljen iz niza relativno nepovezanih scena, ponekad apsurdno duhovit, ponekad zamoran, nije baš predstavljao pravi izbor za predponoćnu projekciju....
Subota veče je donela još nebuloznije delo "Pomozi mi erose", autora koji je izgleda previše gledao filmove Vong Kar Vaja...ali nije najbolje savladao lekciju pa bi ovaj film bio ok da je trajao 30tak minuta. Ako ste fetišista zgodnih Kineskinja pogledajte ga...svi ostali - preskočite.
I na kraju "Svini Tod" u nedelju popodne...hm, Tim Barton bi mogao da napravi i malo drugačiji film...a ne samo da se kreće unutar svog (vrlo uskog) zabrana. Režija je odlična, scenografija savršena, baš kao i gluma svih aktera ali nešto tu jako zamara i nakon sat vremena hvatao sam sebe kako gubim fokus na film i počinjem da razmišljam o sutrašnjim obavezama. Edvard Makazoruki je trebao da uđe u sobu za montažu i skrati film za pola sata.
A onda veče iz američkih filmova - otišli smo na kuglanje u Koloseum u Zemunu. E to je stvarno bilo zabavno. Naročito jer pojma nemamo, ali ima prostora za napredovanje.
Noćas sam sanjao Velju Ilića. Verovatno pod utiskom emisije na nekoj ruralnoj televiziji koju sam juče video, a u kojoj je isti orgijao. U 10tak minuta koliko smo izdržali on je najavio da će "ugaziti" Dinkića, rekao da neće da se bavi "narkomančićem" Čedom (a onda sledećih 7 minuta vređao istog i njegove glasače), hvalio Obraz, Dveri i slične fašističke organizacije, pravoslavlje mu je svetinja odvajkada, izjavio kako bi "samo da mu neko kaže" (ko?) otišao i poginuo za Kosovo koje ne bi menjao nizašta. Sve ovo ispričano je klasičnim "narodskim" stilom (na koji debela izblajhana voditeljka doživljava serijske orgazme). V.I. uvek izgleda i zvuči kao da ima nekoliko promila alkohola u krvi, a pošto ga valjda nikad nisam duže slušao sada sam shvatio jezivu činjenicu da je ovaj kabadahija u suštini polupismen i priglup. Koštunica u svom ludilu i Toma u svom zlu imaju određeni sistem, deluju kao ozbiljniji igrači i nikako nisu glupi. Dimenzije Veljine gluposti, primitivizma i prostakluka su epske. A to nas opet vraća našoj bedi. Ovakvim likovima mesto je na poziciji kafanskog siledžije, a ne u vrhu vlasti. Ali to nije njegova zasluga/krivica već svih Tadića, Đelića, Dinkića, Đilasa i svih ostalih, navodno "finih i kulturnih" koji se, kao, gnušaju Velje, a sede sa njim i istoj vlasti. Velja sve ovo priča i u njihovo ime.
Da li treba da naglašavam da sam se probudio sa glavoboljom kao nakon teškog pijanstva? Velja je štetan čak i u snovima.
недеља, 2. март 2008.
BARSELONA
Veliki benefit posla kojim se bavim su česta putovanja. Ok, nije to uvek tako lako, ima tu dosta maltretmana, vožnje do Sofije/Zagreba i nazad u jednom danu, dešavalo se da vežem nekoliko putovanja pa da nisam siguran u kom sam se gradu probudio...ali sve su to realno nebitne zamerke u poređenju sa divnom šansom da "vidim sveta".
Ovo je bio moj drugi boravak u Barseloni...gradu koji očarava, ali bez preterivanja. I prvi put i sada bio sam fasciniran izgledom grada, atmosferom, estetikom života, svakovrsnom ponudom...
Prvo vam u oči upadne prelepa arhitektura. Stari centar grada je poslovično lep, uske uličice, mali trgovi, kafei i restorani...ali i noviji delovi su divni. Zgrade stare svega par godina savršeno su uklopljene u ambijent, svaka predstavlja arhitektonsko remek delo. Staro i novo se domišljato prožimaju, bulevari su široki ali sa dosta prostora za pešaka, puno zelenila, klupa za odmor...grad je čist, a saobraćaj relativno dobro organizovan.
Barselona nije prevelika, negde je veličine Beograda ali je neuporediva ne samo sa njim već i sa bilo kojim gradom na svetu. Zaista izgleda kao dobro mesto za život. Kažu da se ovde dosta radi, rezultati su vidljivi i Katalonija je prilično bogata oblast. U odnosu na Madrid ovde se ipak manje izlazi i živi na ulici, Madrid je vibrantniji, življi ali i znatno veći (skoro 5 miliona ljudi). Barselona je sva u umetnosti, modernoj arhitekturi neobičnih oblika. Gaudi je ikona ali se nije ostalo na njemu već se ide dalje.
Velika prednost Barse je i to što izlazi na more. Dugačka peščana plaža je leti verovatno krcata ljudima, ali to nije jedino što su od mora iskoristili. Luka je jedno od najživljih mesta u gradu, premošćena mostićima, načičkana lokalima, bioskopima i tržnim centrima uvek je prepuna ljudi i tu vlada sjajna atmosfera.
Stići do Barselone i uopšte Španije je relativno komplikovano...naime, ne postoje direktne avio linije pa se mora presedati što znatno podiže cenu putovanja. Uz standardne vizne probleme to je bitan razlog da se srpski jezik retko čuje tamo.
Mada sam imao jako malo slobodnog vremena ipak sam stigao da "ukradem" nekoliko sati za slobodnu šetnju i tako su nastale sličice koje vidite. Vreme mi nije bilo baš naklonjeno, kiša je pala nakon mesec dana ali je bilo toplo (+14, u odnosu na tadašnjih -8 u Beogradu) pa je šetnja bila uspešna. Znam da ako želim da upoznam grad moram da imam mnogo više slobodnog vremena ali i ovaj komadić te lepe stvarnosti mnogo znači. Naročito kad dodam da sam tamo stigao 17. februara uveče i što sam već 18tog prvo sa tamošnjim kolegama pričao na političke teme. Onaj grozan pritisak u želucu i nervoza su me pratili tih par dana u možda najlepšem gradu na svetu. Čudo je kako na samo par sati leta odavde sve izgleda mnogo drugačije.
Ovo je bio moj drugi boravak u Barseloni...gradu koji očarava, ali bez preterivanja. I prvi put i sada bio sam fasciniran izgledom grada, atmosferom, estetikom života, svakovrsnom ponudom...
Prvo vam u oči upadne prelepa arhitektura. Stari centar grada je poslovično lep, uske uličice, mali trgovi, kafei i restorani...ali i noviji delovi su divni. Zgrade stare svega par godina savršeno su uklopljene u ambijent, svaka predstavlja arhitektonsko remek delo. Staro i novo se domišljato prožimaju, bulevari su široki ali sa dosta prostora za pešaka, puno zelenila, klupa za odmor...grad je čist, a saobraćaj relativno dobro organizovan.
Barselona nije prevelika, negde je veličine Beograda ali je neuporediva ne samo sa njim već i sa bilo kojim gradom na svetu. Zaista izgleda kao dobro mesto za život. Kažu da se ovde dosta radi, rezultati su vidljivi i Katalonija je prilično bogata oblast. U odnosu na Madrid ovde se ipak manje izlazi i živi na ulici, Madrid je vibrantniji, življi ali i znatno veći (skoro 5 miliona ljudi). Barselona je sva u umetnosti, modernoj arhitekturi neobičnih oblika. Gaudi je ikona ali se nije ostalo na njemu već se ide dalje.
Velika prednost Barse je i to što izlazi na more. Dugačka peščana plaža je leti verovatno krcata ljudima, ali to nije jedino što su od mora iskoristili. Luka je jedno od najživljih mesta u gradu, premošćena mostićima, načičkana lokalima, bioskopima i tržnim centrima uvek je prepuna ljudi i tu vlada sjajna atmosfera.
Stići do Barselone i uopšte Španije je relativno komplikovano...naime, ne postoje direktne avio linije pa se mora presedati što znatno podiže cenu putovanja. Uz standardne vizne probleme to je bitan razlog da se srpski jezik retko čuje tamo.
Mada sam imao jako malo slobodnog vremena ipak sam stigao da "ukradem" nekoliko sati za slobodnu šetnju i tako su nastale sličice koje vidite. Vreme mi nije bilo baš naklonjeno, kiša je pala nakon mesec dana ali je bilo toplo (+14, u odnosu na tadašnjih -8 u Beogradu) pa je šetnja bila uspešna. Znam da ako želim da upoznam grad moram da imam mnogo više slobodnog vremena ali i ovaj komadić te lepe stvarnosti mnogo znači. Naročito kad dodam da sam tamo stigao 17. februara uveče i što sam već 18tog prvo sa tamošnjim kolegama pričao na političke teme. Onaj grozan pritisak u želucu i nervoza su me pratili tih par dana u možda najlepšem gradu na svetu. Čudo je kako na samo par sati leta odavde sve izgleda mnogo drugačije.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
