петак, 20. јул 2007.

BUKUREŠT

Da je vreme vegete i jeftinog donjeg veša davna prošlost i da je krajnje vreme za reviziju stavova koje imamo o Rumuniji postaje jasno već dolaskom na bukureštanski aerodrom koji je nešto veći (ovaj služi za međunarodne letove, imaju i jedan za lokalni avio saobraćaj) od našeg, a daleko sređeniji i moderniji.
Problem sa taksistima rešen je davanjem licence jednom prevozniku koji sada po normalnim tarifama (25 e) prevozi do prilicno udaljenog centra grada.

Put do centra ume da potraje i 45 minuta (zavisno od gužve, koje uvek ima) tako da posmatranje predgrađa ukazuje na ubrzani rast industrije i trgovine ove mnogoljudne zemlje (22 miliona stanovnika) u koju je prošle godine uloženo gotovo 10 milijardi evra, u čemu su prednjačili Francuzi i Nemci. Metro, Carefour, Ikea promiču pred našim očima, ali i mnoge druge poznate i nepoznate firme...zgrade su im veće od onih kod nas, a to je naročito očigledno kada se ukažu zgrade banaka (Raiffeisen, Societe Generale) koje su pravi džinovi...izgleda da je i to srazmerno veličini zemlje.

Sam grad Bukurešt izaziva podeljena osećanja, dvostruko veći od Beograda, izuzetno prostran i ispresecan širokim bulevarima gde kvalitet asfalta baš i nije na visini, prepun fascinantnih ali prilično oronulih monumentalnih zgrada i vila iz perioda pre drugog svetskog rata (Pariz istoka), neobičnih pravoslavnih crkava, nakaznih zgradurina iz vremena vladavina Čaušeskua i super modernih gigantskih hotela gotovo svih viđenijih svetskih lanaca. Procenjuje se da trenutno u prestonici živi i radi preko 400000 stranaca, dakle ovo je meka i centar operacija većine poznatih kompanija za Istočnu Evropu.

Grad je očito u velikom usponu, tranzicija i ulazak u EU polako donose benefite ali stiče se utisak još uvek prisutnog haosa iz koga tek treba izaći. Želja da se sve postigne odmah izgleda da dovodi do dezorganizacije, nasleđe komunističke diktature polako čili i nestaje no put je još uvek dug.

Bili smo smešteni u hotelu Capsa, najstarijem hotelu u gradu, staroj ali lepo održavanoj klasičnoj zgradi. Sobe su prostrane, visokih tavanica, ogromnih ogledala, stilski opremljene i predstavljaju prijatan kontrast većini standardnih hotelskih soba u kojima sam proveo dosta dana poslednjih par godina.

Bukurešt je i šoping meka, prodavnica poznatih svetskih brendova ima na svakom koraku, mnoge od njih viđao sam samo u velikim zapadnim gradovima, cene su standardne ali pošto su u toku bila sniženja koja su ovde, za razliku od beogradskih, prava, tj. cene su niže od 30 do 70%, a svih brojeva ima, uspeo sam čak da stignem da pazarim i par Energie farmerki za 85 evra (stara cena: 150) koje nikada nisu ni bile u prodaji u Beogradu.

Doduše, za dobar deo Bukureštana ta roba je još uvek nedostupna pa im je stil oblačenja zarobljen u 1988. godini, prosečna plata od 500 evra u Bukureštu (300 u ostatku zemlje) ipak nije dovoljna da bi se "terala moda".

Ljudi su prijatni i prijateljski nastrojeni, pored niza sastanaka koje smo imali nisam imao previše vremena za šetnju, tek da se još jednom (ovo mi je bila treća poseta) da mi u Bukureštu najviše nedostaje pešačka zona, neki korzo sa kafeima, restoranima i prodavnicama...ovaj grad je podređen automobilima (Dačija logan je 50% svih kola na ulicama), trotoari su uski, buka i gužva na sve strane. Ipak, par ulica od hotela smo otkrili tihu usku uličicu sa lepom baštom nekakvog belgijskog restorana u kome se pije odlična točena Stela Artoa i jede izvrsna supa od luka i kolači sa belgijskom čokoladom.

Bitna napomena: ovo je bila prva poseta Bukureštu a da nije padala kiša što je u mnogome popravilo moju percepciju ovog grada.
Sve u svemu, ovaj grad vredi obići, nažalost i za to nam trebaju vize (šestomesečna multi viza košta 75 evra!) jer šengen priznaju samo kao tranzitnu vizu, a ne postoji ni direktan let. Mi smo išli preko Minhena u odlasku i preko Frankfurta u povratku što u mnogome podiže cenu putovanja. Putevi do tamo su loši, a vozom se putuje preko 12 sati. Ko bi rekao da nam je tako nebitna saradnja sa ubedljivo najvećim susedom.
Btw, Srbi i Rumuni nikada u svojoj istoriji nisu ratovali međusobno i to oni sa velikim zadovoljstvom ističu kao ozbiljan presedan za Balkan. Srbi su ovde još uvek na ceni, ume to da prija, naročito posle dugotrajnog zagledanja pasoša i provera koje prolazim u nekim drugim zemljama.

7 коментара:

Magrit је рекао...

U Bukurestu sam bila u maju prosle godine - posto je to bilo u sklopu Drakula ture, zadrzali smo se nepun dan. Zanimljivo je cuti na sta taj grad lici poslije godinu dana. Meni je bilo recimo sokantno kada sam vidjela ogromne reklame razapete preko zgrada, a sada to moze da se vidi na pocetku KnezMihajlove. Palata i bulevar poprilicno su vjestacki, pa je bilo pravo uzivanje prosetati nekim drugim ulicama. U ogrnomnom trznom centru mogle su se naci najpoznatije marke, ali su WCi bili jako zaprljani. Grad jakih kontrasta. Rumunija je, kao zemlja, na mene ostavila jako pozitivan utisak. Tada smo za vizu platili oko 20eura, i putovali autobusom. U to vrijeme svuda su bile reklame za DepecheMode ..... Ako hoces, poslacu ti na mail link do moje reportaze na blogu o ovoj zemlji, pa da uporedimo utiske :)

Aleksandar Macasev је рекао...

Jedna moja prijateljica je isto skoro bila u Rumuniji. Donela iste lepe utiske.

Ja sam bio pre jedno tri godine jurcajuci za tragovima Vlada Cepesa. Vizu sam cekao satima sa kurvama i kamiondzijama (ne zalim se toliko na drustvo koliko na vreme). Sluzbenik na salteru ne govori ni engleski ni srpski. "Jebo te, stvarno smo dotakli dno, kada i za Rumuniju treba da trpim uvek isti maltretman".

Zemlja je inace jako lepa. Mislim konkretno na prirodu i countryside. Ljudi super prijatni. Hrana uglavnom bila grozna. Stepen raspada gradova (stambenih soc zona) je bio mnogo gori od onog u Srbiji. Stara jezgra gradova su sjajna i dosta dobro ocuvana. grofa Drakulu ne umeju da prodaju... to im je nacionalni heroj.

Toplo preporucujem Transilvaniju, ali u svom aranzmanu... ne one turisticke "Tragovima grofa Drakule" gluposti.

Znajuci da u Srbiji i dalje postoji onaj nipodastavajuci odnos prema doticnim komsijama, mogli bi bar da ga iskoriste i kazu "Eno i Rumuni su usli u EU, a mi? (smo sve blizi carstvu nebeskom, let me guess)" I recimo onda porade na tom ulasku.

Ivan Bevc је рекао...

Kontrasti jesu fenomalni, sjaj i beda jedno do drugog, video sam i neke toliko siromasne ljude da izgledaju kao da su izasli iz nekog italijanskog neorealistickog filma, a takodje i vrlo mocne primere bogatstva...

Neobicna zemlja, ima slicnosti ali su i u nekim stvarima dosta drugaciji od nas....tu mislim na nas zapadno smestene u odnosu na njih.

Magrit је рекао...

Kontrast je i u tome sto se svih 5 oblasti Rumunije razlikuju kao da su odvojene drzave :) Barem po arhitekturi.

I da, ogromno i predivno bogatstvo svuda u nepreglednim šumama, livadama, kravama, konjima......

Ivan Bevc је рекао...

Svi Rumuni su me uveravali da je Bukurest u stvari ruzan u odnosu na ostatak zemlje koju komunizam nije toliko naruzio. Sibiu je, na primer, kazu, predivan, ovogodisnja evropska prestonica kulture. Takodje i Kluz, Konstanca... prirodni resursi su im fantasticni. Gledao sam neki promo spot za Rumuniju na ino kanalima...zaslepljujuce lepo...kad pomislim na onaj nas CNN spot muka me uhvati.

N A је рекао...

Rumunija je zemlja koja ce u rekordnom roku stici slabije zemlje clanice EU samo iz jednog razloga a to je sto su ljudi naviknuti tesko da rade za male pare. Akumulacija kapitala i strana ulaganja su strasna, tako da se suficit ulaze u infrastrukturu i obrazovanje kadrova. Vec sad mnoge najjace svetske kompanije imaju za svoj istocni centar Bukurest, obucavaju lokalne kadrove, investiraju sto kazes Ivane pogledaj velicinu poslovnih zgrada u odnosu na nase. Nekoliko meseci sam ziveo u Rumuniji, pa je moja ocena tada(2004 godine) bila da se Rumunija iz gradova siri u koncentricnim krugovima ka selu. Selo je i dan danas razoreno Causeskovim godinama, ali mali gradici su se sjajno ocuvali. Odatle krece i inteligencija, rudna i naftan bogatstva(Constanca) su znatna, turizam ce sa godinama nauciti da eksploatisu pravilno, a ima ih 23 miliona i nemaju belu kugu. 2004 je njihova prosecna plata bila 120 evra, a nasa 250 evra, a evo Ivan nam je dao nove podatke. To je slika koliko brzo rumuni napreduju. Pristalica sam teorije da je pored geografske najvaznija i demografska ekspanzija, zbog koje mi grcamo ceo 20 vek jer nas i na pocetku i kraju istog veka ima isto,do 10 miliona sa dijasporom. Kad pocnemo da razmisljamo o buducnosti nase zemlje i tako i planiramo - stici cemo mozda rumune (kako to smesno zvuci). Pricali su mi koliko su njima znacili Lepa Brena i cigarete VEK, pricali su mi o dvosatnom tv programu, ujutru politicki obrazovne emisije za decu i uvece Causesku family tv. Od tih pomalo neverovatnih prica dodjosmo do surove realnosti - od njive do trpeze dugacak je put. Zakljucak: posle tih nekoliko meseci koje sam proveo tamo rumune strasno cenim i mislim da su sposobni za mnogo vise od onog sto su sada - bivsa komunisticka zemlja u tranziciji.

mmike је рекао...

Rumuniju sam posetio ove godine krajem jula. Putovao sam na neki elektronski festival u Transilvaniji, i usput posetio Temišvar i Sibiu.

Sibiu nije ružan grad, ali teško da je lepši i sređeniji od recimo Herceg Novog na koji me je najviše podsetio. Verovatno je za njihove pojmove Las Vegas, ali budimo realni - čak je i Vrnjačka Banja trideset puta lepše i sređenije mesto. Prestonica kulture je postao pre svega zbog mnogobrojnih, maltene svakodnevnih, muzičkih dešavanja, samo što mene ne zanima ni domaća ni belosvetska estrada.
U gradu je bilo i prilično mnogo turista, ali za mene lično i nije bilo neke zabave van festivala na koji sam išao.
Mreža puteva im je izuzetno loše zamišljena, od Temišvara do Sibiua ne postoji put sa više od jedne trake a asfalt je u KATASTROFALNOM stanju. Koliko sam video po auto kartama, auto put sa tri trake postoji samo od Bukurešta do Konstance, a to je jedva nešto duže od 200 kilometara. Prilično jadno za toliko veliku zemlju, i izuzetno naporno ako treba sportskim autom da se probijate kroz gomilu teretnih kamiona.
Avion je sasvim sigurno mnogo bolje rešenje.

O prirodi na Karpatima stvarno ne treba trošiti reči, već otići u uživati. Nije ni čudo što su se neka plemena Slovena u davna vremena pred najezdama osvajača sklanjalu upravo na Karpate.