SMRT MALIH IZDAVAČA

Sasvim slučajno sretnem juče momka koji se bavi izdavaštvom, poznajemo se par godina, pratim njegov rad i borbu da svoju malu izdavačku kuću održi i unapredi, izdao je nekoliko izvanrednih knjiga, vodi računa o prevodu, lekturi, dizajnu, angažuje dobre prevodioce, plaća skromno ali na vreme, sam jurca od štamparije do knjižara, pregovara sa agentima oko prava, na Sajmu je uz pomoć par prijatelja prodavao knjige na svom malom štandu. Jednom rečju ona vrsta vrednih i predanih ljudi kakvih nema previše u Srbiji, a naročito se retko angažuju u kulturi. Bez gorčine ali sa izvesnom dozom rezignacije ispričao mi je da je u ogromnim problemima. Naime, bezobrazluk domaćih „velikih“ knjižara prešao je sve granice. Naš najveći lanac u čijem sastavu je i megastor u centru Beograda duguje mu preko 10 hiljada evra, onaj drugi, starogrčkog prizvuka duguje nešto manje ali takođe plaća vrlo retko, ostali mali knjižari grcaju i muče se jer ih spomenuti guše svojim širenjem koje očito finansiraju od novca koji duguju malim izdavačima. Od početka godine ovaj moj drugar je objavio svega par knjiga, kaže ima nekoliko knjiga za koje je odavno platio prava, za neke ima i prevod gotov ali nema novaca da ih objavi jer ne želi da duguje štampariji pa sve stoji. Ovogodišnji plan od 15-20 knjiga morao je da redukuje na 6-7 i tako će mu još jedna godina propasti, godina u kojoj je planirao da napravi proboj, da evenutalno zaposli par ljudi, da konačno bar malo kapitalizuje prethodne tri godine krvavog rada. Nije teško zamisliti koliko njemu znači tih 15tak hiljada evra duga i šta bi sve mogao da uradi da ih ima. Za one koji ne znaju kako ovdašnji sistem prodaje funkcioniše malo objašnjenje: knjige se i dalje prodaju komisiono, što znači da ovde pričamo o knjigama koje su knjižari već prodali, uzeli svoju masnu maržu (50-60%), a i dalje odbijaju da isplate dobavljača, tj. od 500 dinara koliko knjiga košta u prodavnici oni obrću ne samo „svojih“ 200 već i izdavačevih 300 dinara. Valjda vam je sada jasniji vrtoglavi uspon spomenutih lanaca, svaka nova prodavnica koju otvore finansirana jer od beskmatnog kredita koji im (bez da su išta pitani) daju izdavači i dobavljači. Nije mnogo drugačije ni na tržištu muzičkih diskova i filmova kao i ostalih artikala, a slična priča je i u lancima supermarketa i hipermarketa gde takođe vlada monopolizam i sistem odloženog plaćanja od 180 dana. A šta ovaj moj prijatelj može da uradi? Praktično ništa, ako ga nema u knjižarama ove dve kompanije praktično ga nema u 70% prodaje u Srbiji. Jedina nada mu je da će neka od knjiga koje izda postati veliki hit koji će ga staviti u situaciju u kakvoj su Laguna, Solaris ili Geopoetika koji zahvaljujući Trejsi Ševalije, Denu Braunu i Orhanu Pamuku mogu da pariraju beskrupuloznim trgovcima kojima su ti autori neophodni pa moraju da im plate na vreme, a vremenom su zahvaljući takvom tretmanu uspeli da postanu dovoljno veliki i bitni knjižarama tako da mogu da računaju na, koliko-toliko redovnu isplatu. Velikoj većini ostalih „malih“ izdavača preostaje da trpe, da se bore i da se nadaju da će na naše tržište ući neki veliki svetski lanac knjižara i megastorova kod koga će redovno plaćanje biti najnormalnija stvar, a finansiranje novih objekata neće biti na račun neplaćenih dugova već iz realnih izvora ili kredita. Država, naravno, ne čini ništa da pomogne izdavačima, porez na knjigu je u Hrvatskoj ukinut, u Srbiji je još uvek 8%. Država Hrvatska (na primer) ima obavezan otkup svih suvislih izdanja što ovde i dalje predstavlja mit, otkupljuju se knjige propalih državnih izdavača i onih koji imaju veze u ministarstvima. Kada bi svaki naš izdavač vredne literature mogao da u startu računa na 200-300 otkupljenih primeraka lakše bi se disalo i ulagalo u nove projekte. A ako ovaj moj prijatelj na kraju propadne, a pored njega i mnoge druge nezavisne i kreativne izdavačke kuće zvale se one Magnet, Dejadora, Odisej, Okean, Lom, Rende, Fabrika knjiga ili ko zna kako ja ću svakako bojkotovati sve objekte ova dva „velikana“ domaćeg knjižarstva. Uvek će biti malih i dragih mesta za kupovinu knjiga, Beopolis je dobar primer (preseljen u ulaz u Dom Omladine u Makedonskoj, pored B92 shopa), jer ne želim da svojim novcem podržim dalje širenje takvih pojava koje poput malignih ćelija šireći se ubijaju zdravo tkivo srpskog izdavaštva. Lepo je imati uređene i upicanjene knjižare koje liče na one u inostranstvu, ali, zapitajte se šta ćete u njima moći da kupite.