RAIN DOGS

Kako se zaista osećate kada se probudite ispod toplog pokrivača, u prohladnoj sobi, dok napolju kiša monotono pada i pada i pada, a dnevna svetlost ne odaje da je 08:00 već bi se pre reklo da je u stvari pola 6 i da imate još vremena za spavanje? Kiša je super kada možeš da je prespavaš, grozna kada moraš napolje, a najstrašnija kada je kulisa za odlazak na posao.

Saobraćaj je usporen, pešaci su istraumirani zbog vozača koji ne kapiraju da poprskati nekog vodom iz bare ne da nije smešno već tom nesrećniku može da upropasti već načeti dan. Šta ako ide na važan ispit? Ili na razgovor za novi posao? Ili se samo probudio sa osećajem beznađa jer mu je i u kući i na poslu toliko loše da mu je jedini period kakvog-takvog spokoja upravo put do posla i sa njega.

Kada je mokro i hladno životi skitnica, prosjaka i pasa lutalica gube svoj romantični oreol i postaju baš onakvi kakvi zapravo jesu: tegobni, očajni i u stalnoj borbi za opstankom. Žoze Murinjo je pre izvesnog vremena na pitanje novinara da li je pod pritiskom zbog velikih očekivanja odgovorio (parafraziram): "ja nisam pod pritiskom, pod pritiskom je majka koja živi u Africi i svakog dana na težak način mora da obezbedi hranu za svoje dete".

Ružan dan kao što je ovaj nekada zaista treba prespavati, mada nije loše ni izaći na ulicu i videti jedan neobičan svet: džogera koji u šortsu, majici i tankoj jaknici trči svoju turu, ljude koji proklinju pokvarene kišobrane kupljene kod Kineza za smešan novac, vodu koja nepogrešivo prokazuje svako ošljarenje u pravljenju puteva, mostova, trotoara i čišćenju kanalizacije...

Bar nema vetra...