EAST IS EAST

"A be batko, vozio si 50km preko dozvolene, 100 leva ili kjiška"
"Auuu, pa mnogo je 100 leva, nisam video znak, mračan vam je put.. kakva knjiška?"
"Vozačka knjiška, a be, mnogu si ga zabrzao...."
"Pa znam, al žurim da stignem u Beograd do ponoći, nemojte 100 leva, jel može nešto manje"
"Ne znam, kolku?" (lagano uzima zapisnik da ga popuni).
"Evo, imam 25 evra, to je 50 leva, a ne morate ništa da pišete, meni to ne treba"

Nekoliko sekundi tišine. Potom brzim pokretom evri nestaju u policajčevom džepu, a zapisnik završava u fijoci.

"Ajde begaj"

Ulazim u kola, uključujem radio, kreće džingl "Radio Vitoša, muzika koj te kara da se dvižuvaš". Nastavljam kroz Bugarsku noć ka 20tak kilometara udaljenoj srpskoj granici.

Ova epizoda koja se mogla desiti u bilo kojoj zemlji istočno od Slovenije (imam korupciono iskustvo ove vrste iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Srbije, a sada i iz Bugarske, a nešto mi govori da ni ostatak balkanskog društva nije imun), to što su neki od njih na ovaj ili onaj način 1. januara uspeli da se probude u EU očito nije ništa promenilo u starim navikama. Zastava sa zvezdicama ne pomaže mnogo, rigorozna kontrola i dobre plate državnih službenika su mnogo bolji način.

Do Sofije se stiže za oko 5 sati vožnje, granica je, od uvođenja viza, gotovo pusta, put od granice do Sofije nešto bolji nego ranije, većina rupa je zakrpljena i sada je gotovo na nivou onog koji je sa naše strane poslednjih 100tinak km, nakon što auto put dođe do svog preranog kraja. U odnosu na Beograd glavni grad Bugarske izgleda relativno provincijalno, kada Bulevarom Slivnica stignete do skretanja za najuži centar grada još uvek ćete imati priliku da vidite čitav niz straćara i ruiniranih kuća, nešto kao onaj grozni deo između Slavije i JDP-a ali mnogo gore i masovnije.

Osim nešto lepih zgrada u centru (uglavnom univerzitetske i religiozne namene) i zbilja raskošnih hotela iz najvećih svetskih lanaca (Radisson, Hilton...) koji nikako da stignu kod nas, Sofija ne ostavlja bog zna kakav utisak i da se obići za par dana. Doduše, nije loša za šoping jer tamošnji trgovci, za razliku od naših, imaju svest od niskom standardu stanovništva (prosečna plata 250 evra) pa su se prilagodili.
Možete jesti jako lepo za relativno malo para, mi smo obilan ručak u prilično fancy piceriji (garlic bread, 2 pizze, supa, 2 Coca Cole, 1 mineralna, 1 cheese cake i 1 kafa) platili oko 1300 dinara, nezamislivo nisko za slične lokale u Beogradu.

Ono što je mnogo drugačije nego u Srbiji je to što tamo može da se napravi dobar posao. Ljudi su voljni da investiraju u projekte, da ih odrade kako treba i da plate kako je dogovoreno. Zato su naši partneri i vrlo uspešni, za razliku od njima sličnih srpskih kolega. Bugari ubrzano uče od stranaca, preuzimaju znanje i stiču iskustvo, baš kao i Rumuni i po tome se razlikuju od nas koji često mislimo da "znamo bolje"...daleko od toga da su zapadnjaci išta pametniji, ali imaju sistem i znanja koja treba preuzeti ukoliko su kompatibilna, a najčešće jesu. Socijalizam na istočnoevropski način je ostavio duboke tragove ali ih Bugari polako brišu, mada će im trebati još mnogo godina. Mi smo svoju bolju startnu poziciju sa početka 90tih upropastili tokom te decenije, a sporošću i življenjem u "dobrim starim vremenima" (koja baš i nisu bila tako dobra, gde ste kupovali farmerke? u Trstu? zamislite da nekome iz Italije kažete da mora da putuje do Beograda da kupi pantalone..) i dalje zaostajemo.

Eh, da, i priroda nam je mnogo lepša, nakon zelenog brdovitog krajolika na kome odmarate oči u Srbiji u Bugarskoj vas sačekuje wasteland sve do Sofije.

epilog: kada sam ušao u Srbiju i krenuo kroz mrak uživao sam u fenomenalnom radio programu lokalnih radio stanica (šššššš...kazanova to tebi treba..šššš...samo na korak je dno...šššššš....dak ti si mrak...šššššš....pođi putem kojim idu kukavice...šššš...premijer Srbije uputio je telegram partiji Jedinstvena Rusija...ššš...rodiću ti sina, kralja kokaina...šššš....da vam se ispuni svaka želja brine butik Ljilja i Velja...šššš...glas za Mejdene...) Jedina stanica koja se bez problema čula od granice do Beograda bio je Radio Index. Ko nije dobar za sebe nije ni za druge, jel' tako Cekiću?