Pre 13 godina umro je Milan Mladenović, veliki umetnik, možda i najunikatnija i najdostojanstvenija figura beogradske rock scene. Kada sam imao 17-18 godina nisam voleo EKV, poštovao sam ih kao bitnu pojavu ali ih nisam razumeo. Zvuk benda mi je bio suviše retro, tekstovi suviše pretenciozni. Bio sam glup.
Poslušajte "Samo par godina za nas" ili "Idemo". Naježićete se od proročkih stihova. Proroci, naravno, ne postoje. Postoje samo ljudi koji su dovoljno pametni pa vide bolje i dalje od drugih. Milan je video šta se događa i šta nam se sprema, pokušao je tome da se suprotstavi donkihotovoskim Rimtutituki projektom ali se od sveopšte zaglušujuće nacionalističke propagande taj glas razuma nije čuo.
Još jedan prilog tezi da najbolji ovde odlaze prvi. Ostajemo samo mi osrednji da nas vode najgori.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
4 коментара:
Malopre sam obrisao jedan primitivan, pljuvački post koji je sadržao uvredu na račun Milana Mladenovića. Autor je anoniman, zar ste sumnjali? Ne brišem postove sa kojima se ne slažem, to ste do sada naučili, ali brišem one koji sadrže vređanje, a najbedniji i najniži vid vređanje je ono koje se odnosi na osobe koje više od toga ne mogu da se odbrane.
Molim za malo pristojnosti. Ako imate nešto protiv Milana otvorite svoj blog pa pljujte do mile volje, na mom nećete.
Zao mi sto je Milan umro tako mlad,bio je interesantan lik...Ali iskreno,nikada nisam voleo njegovu grupu,a ni sada mi tu nista nije jasno...Uvek mi je Disciplina kicme bila bolja, sta da radim, to je moj ukus...Bez obzira, bio je potreban takav lik Beogradu.
Nije drug anoniman jedini koji ga vređa... Nebrojeno puta sam čuo negativne komentare na njihov račun...na žalost.
Njihove pesme godinama su deo odrastanja i sazrevanja, iako tek kada odrastemo shvatamo suštinu.
Mislim da je potrebna velika doza nostalgije za Beogradom tog doba, 80-ih, i za nekim načinom života koji nikad više neće biti kao tada, neće biti naš...kako bi se shvatila njihova muzika i Milanovo pesništvo, najinteligentnije kada je reč o roku na ex Yu prostorima.
Opet, to vreme je sačuvano u pesmama EKV-a, pa samo slušanje stvara osećaj nostalgije za nečim nepoznatim i istovremeno uzvišenim.
Koncert u SKC-u na godišnjicu Milanove smrti postao je tradicija, a barem jednom godišnje održi se neko drugo dešavanje u znak sećanja na tu sjajnu generaciju. Milana, Ivana, Pečara i Magi zadesila je tužna sudbina, mada ima istine i da je njihova (pre)rana smrt uticala da udju u legendu. Kako god, oni su jedan od simbola Beograda i verujem da nikada neće biti zaboravljeni, a legenda će postajati sve veća s godinama. U ostalom - najbolji primer je pažnja koji je izazvao Firčijev projekat Revisited...a čuo sam da su u Zagrebu možda i popularniji nego ovde!
EKV-najbolji rok bend svih vremena sa ovih prostora.Kada je Milan umro ja sam bio srednjoskolac i tad ih jos nisam slusao. Otkrio sam ih tek kasnije, vremenom, onako kako se vec otkrivaju dobre stvari na koje komercijala ne utice, a koje bas vreme cini neprolaznima. Ne bih, kao Ivan Bevc, na Mladenovica gledao samo kao na proroka onog mraka koji ce nas strefiti devedesetih. On i to svakako da je bio. Ali njegova poetika mnogo je dublja, misaonija i univerzalnija. On se izdvaja iznad bilo kakvih lokalnih segmenata, pruzajuci nam univerzalnu poruku o usamljenosti coveka kao pojedinca i njegovoj stalnoj potrazi za nedohvatljivom srecom. Milan mladenovic je filozof a ne prorok. Da je pevao na engleskom, sigurno da bi ga danas slavio i citav svet, da bi se za njega culo kao sto smo recimo culi za Faith No More, ili neku slicnu nekomercialnu grupu, koja se do srca publike probila zahvaljujuci cistom umetnickom kvalitetu.
Постави коментар