Sećate se priče o reklamama i o tome koliko iste mogu da nerviraju. Jedna me, ipak, ovih dana čini osobito srećnim, reklama za Mobilnu telefoniju Srbije sa Đanijem (?!) Ćurčićem. Mislim, srećan sam što nisam korisnik te mreže i nadam se da je zbog te reklame sramota sve (bar malo) misleće korisnike MTS-a. Korisnik sam Telenora, znam da je to sve isto sranje, ali valjda Norvežani koji se brinu o tome kakvu poruku ova mreža šalje neće pasti u iskušenje da "pariraju" konkurenciji time što će angažovati neku Zvezdu Granda (gde spomenuti junak reklame uredno učestvuje u žiriju) na poslovima promocije.
Ono na šta se ĐĆ stalno poziva je "veliko srce", ta toliko rabljena floskula koja najčešće služi da romantizuje akutni nedostatak organa za razmišljanje i osećaja za sramotu, a najvise su je poslednjih godina koristile raznorazne barabe, ubice, profiteri i besposličari.
Budimo realni, Đani je kreten, to je opšte poznato još od njegovih početaka u Partizanu, preko neverovatnog uspeha u Engleskoj - uspeha u bahatom rasipanju novca na neviđene budalaštine u čemu je bio toliko uspešan da je završio bez prebijene pare i na teretu roditeljima. I sada nam se takva osoba potura kao ideal, kao model za identifikaciju, brate nema veze, slobodno budi neodogovoran, drogiraj se, upropasti se do maksimuma, važno je da imaš veliko srce, da slušaš narodnjake, da si istetoviran po celom telu i da se pališ na dokazane drolje. Takav ćeš biti ideal prosečnom klincu koji će te pratiti kroz mesec dana agonije ispraznosti zvane VIP Veliki brat, a onda ćeš mu uvaliti mobilni po specijalnoj tarifi, valjda da baci kroz prozor još malo roditeljskih para koje nije skrckao šaljući silne SMS-ove glasajući za svoj idola.
Telekom Srbije je, da i na to podsetimo, još uvek državna firma, dakle Đani je plaćen od naših para...mojih konkretno ne pošto ta dična institucija još uvek nije uspela da dovede fiksnu telefoniju do Višnjičke banje (7km od Trga republike), valjda su prezauzeti razvlačenjem kablova po Republici Srpskoj, a nisam ni korisnik nijedne njihove usluge. Međutim milionima ljudi od čijeg novca ova Koštuničina privatna prćija živi i (često) služi za dnevnopolitičke ciljeve, Telekom preko Đanija šalje jasnu poruku, samo je srce važno, na mozak zaboravite. Ako budete imali sreće (to je ovde jedino bitno) imaćete uvek drugu, treću, četvrtu šansu u životu (al zamalo), a možda vremenom postanete i ministar za kapitalne investicije ili infrastrukturu, samo ako vam se tako bude sviđalo, za to mesto mozak dokazano nije neophodan.
недеља, 19. август 2007.
субота, 18. август 2007.
TO BEER OR...
Jučerašnji dan je, kako i dolikuje bio posvećen nepčanim i stomačnim senzacijama. Ručak u Bevandi (odličan restoran sa morskim specijalitetima), ali i potonji odlazak na Beer Fest ispunili su očekivanja. U Bevandi je za slobodu pala Kernja od 1,5kg, a na pivskom festivalu svega 4 piva...ostarilo se, šta li?
Beer fest je pojava koju pozdravljam mada nisam sklon masovkama te vrste. Iskoristili smo priliku da popijemo Grolsch (burence od 5 litara je dobar fazon kada vas ima dovoljno), neko, navodno nemačko pivo (izabrah crveno) i po jedan Bitburger. Nažalost, ponuda je uglavnom na nivou supermarketske. Nema više Paulanera, nema ni Staropramena, a zbog ta dva piva sam prethodnih godina bivao spreman da istrpim horde pivopija oko sebe. Tek poneki sumnjivi štand sa "bavarskim/češkim" pivima za koje niko nije čuo, nigde Erdingera, nigde Gambrinusa, od komšija beše tu Skopsko, ali ne i Ožujsko i Karlovačko...kada ogladnite čekaju vas drumski razbojnici koji ispod firme Arilje sprovode legalizovanu pljačku gladnog naroda. Pljeskavica 200, dimljena vešalica 400!!! Pa vi izvolite, sjajno je to što oni koji dobiju zakup mogu da formiraju cene kako im se ćefne, valjda je to tržišna ekonomija, nema konkurencije, znači udri!
Muzički program je jeziv, znate ono pravilo da kad god naletite na TV-u na neku epizodu glupe serije koju ne pratite uvek će to biti ista epizoda koju ćete gledati bezbroj puta. Tako se i meni čini da uvek kada dođem na Beer fest (a to je svake druge godine) baš to veče svira Gale (ex Kerber) koji polunezainteresovanu masu pokušava da zapali spletom "legendarnih" hitova " kao što su Mama, tata..., Čovek od meda, a verovatno i Ratne igre... majstor i dalje fura istu frizuru (hipertrofirani miks koker španijela i pudle), ali nisam uspeo da vidim da li gitarista još uvek ima gitaru u obliku helebarde.
Posle Galeta uvek ide Psihomodo pop, Frida, Ja volim samo sebe i ostale pesme koje su, za razliku od Kerberovih bar zvučale ok pre 20 godina, sada je to onako...sve nekako zvuči kao revija tribute bendova na koje retko ko obraća pažnju.
Ove godine je prostor proširen pa se do piva i može doći, ubačen je Becks stage sa DJ-evima, đuska se .... tja, mi smo zbrisali već oko 01h, bešike popuštaju, a wc-i su bili udaljeni gotovo koliko i automobil pa smo odabrali drugu opciju.
Noćas me je probudila kiša...čini mi se da padne svake godine tokom vikenda za vreme Beer festa.
Beer fest je pojava koju pozdravljam mada nisam sklon masovkama te vrste. Iskoristili smo priliku da popijemo Grolsch (burence od 5 litara je dobar fazon kada vas ima dovoljno), neko, navodno nemačko pivo (izabrah crveno) i po jedan Bitburger. Nažalost, ponuda je uglavnom na nivou supermarketske. Nema više Paulanera, nema ni Staropramena, a zbog ta dva piva sam prethodnih godina bivao spreman da istrpim horde pivopija oko sebe. Tek poneki sumnjivi štand sa "bavarskim/češkim" pivima za koje niko nije čuo, nigde Erdingera, nigde Gambrinusa, od komšija beše tu Skopsko, ali ne i Ožujsko i Karlovačko...kada ogladnite čekaju vas drumski razbojnici koji ispod firme Arilje sprovode legalizovanu pljačku gladnog naroda. Pljeskavica 200, dimljena vešalica 400!!! Pa vi izvolite, sjajno je to što oni koji dobiju zakup mogu da formiraju cene kako im se ćefne, valjda je to tržišna ekonomija, nema konkurencije, znači udri!
Muzički program je jeziv, znate ono pravilo da kad god naletite na TV-u na neku epizodu glupe serije koju ne pratite uvek će to biti ista epizoda koju ćete gledati bezbroj puta. Tako se i meni čini da uvek kada dođem na Beer fest (a to je svake druge godine) baš to veče svira Gale (ex Kerber) koji polunezainteresovanu masu pokušava da zapali spletom "legendarnih" hitova " kao što su Mama, tata..., Čovek od meda, a verovatno i Ratne igre... majstor i dalje fura istu frizuru (hipertrofirani miks koker španijela i pudle), ali nisam uspeo da vidim da li gitarista još uvek ima gitaru u obliku helebarde.
Posle Galeta uvek ide Psihomodo pop, Frida, Ja volim samo sebe i ostale pesme koje su, za razliku od Kerberovih bar zvučale ok pre 20 godina, sada je to onako...sve nekako zvuči kao revija tribute bendova na koje retko ko obraća pažnju.
Ove godine je prostor proširen pa se do piva i može doći, ubačen je Becks stage sa DJ-evima, đuska se .... tja, mi smo zbrisali već oko 01h, bešike popuštaju, a wc-i su bili udaljeni gotovo koliko i automobil pa smo odabrali drugu opciju.
Noćas me je probudila kiša...čini mi se da padne svake godine tokom vikenda za vreme Beer festa.
петак, 17. август 2007.
XXXV
Nekada su me samo okrugle brojke nervirale, bila je žešća frka napuniti 20, još žešća navršiti 30. Verovatno ću 40. rođendan "proslaviti" sakriven i šćućuren u nekom mračnom ćošku sve roneći suze što mi mladost tako brzo prođe... ipak nadam da neće biti tako i da ću imati šta da proslavljam (zdravlje, ženino, moje i klinaca, a valjda će ih biti do tada, i svih dragih ljudi, uspešnu karijeru, ispunjenost, sreću...) i da ću XL rođendan dočekati "u zdravlju i veselju" :)
Danas punim 35 (u 12:30, ako ste zaluđenici horoskopa samo napred) i ok sam (ako se izuzmu problemi sa leđima koje vučem od prošlog leta), prilično sam zadovoljan i ostvaren, imam planove (što je isto toliko bitno), nekim stvarima sam nezadovoljan (uvek onim što nisam uradio), a mnogim jesam. Čak sam uspeo da se priženim za mene najdivnijom osobom na svetu i da skupim malu alu odabranu ekipu prijatelja na koje mogu da se oslonim, ali i dosta širok krug ljudi sa kojima imam lep odnos uzajamnog uvažavanja i poštovanja.
Kažu da su rođendani i Nove godine pravo vreme za okretanje novog lista, pravljenje spiska želja i zadataka. Ne bih bio tako pretenciozan i pompezan, neka stvari nastave da se razvijaju u dobrom smeru i biću vrlo zadovoljan. Dok si mlađi sanjaš o nekim iznenadnim dobicima, neočekivanim radostima i sličnim bajkama za malu decu. Onda sazriš i shvatiš da sve dobro stiže kao rezultat dugog i napornog rada i da sve što si ikada kvalitetno uradio kad-tad donese plodove, često kada su ti najpotrebniji.
Vidite, nije tako strašno :) Ponosno istaknite svoje godine, bolje da vam govore kako dobro izgledate za svoje godine nego da krijući ih doživite sažaljive poglede.
I da, nikada se ne bih vratio unazad, ovo je, za sada, najbolje vreme mog života.
Danas punim 35 (u 12:30, ako ste zaluđenici horoskopa samo napred) i ok sam (ako se izuzmu problemi sa leđima koje vučem od prošlog leta), prilično sam zadovoljan i ostvaren, imam planove (što je isto toliko bitno), nekim stvarima sam nezadovoljan (uvek onim što nisam uradio), a mnogim jesam. Čak sam uspeo da se priženim za mene najdivnijom osobom na svetu i da skupim malu alu odabranu ekipu prijatelja na koje mogu da se oslonim, ali i dosta širok krug ljudi sa kojima imam lep odnos uzajamnog uvažavanja i poštovanja.
Kažu da su rođendani i Nove godine pravo vreme za okretanje novog lista, pravljenje spiska želja i zadataka. Ne bih bio tako pretenciozan i pompezan, neka stvari nastave da se razvijaju u dobrom smeru i biću vrlo zadovoljan. Dok si mlađi sanjaš o nekim iznenadnim dobicima, neočekivanim radostima i sličnim bajkama za malu decu. Onda sazriš i shvatiš da sve dobro stiže kao rezultat dugog i napornog rada i da sve što si ikada kvalitetno uradio kad-tad donese plodove, često kada su ti najpotrebniji.
Vidite, nije tako strašno :) Ponosno istaknite svoje godine, bolje da vam govore kako dobro izgledate za svoje godine nego da krijući ih doživite sažaljive poglede.
I da, nikada se ne bih vratio unazad, ovo je, za sada, najbolje vreme mog života.
четвртак, 16. август 2007.
KO TO TAMO PEVA?
Juče je potvrđena vest da britanski bend Muse nastupa u Areni u oktobru. To samo po sebi zvuči kao dobra vest međutim plašim se da će rezultat biti još jedan finansijski debakl Arene u nizu (Basta Rajms, Kajzeri) i da će se ponovo pojaviti glasovi kako, eto, ljudi kukaju za koncertima, a onda su ovi poluprazni i sl.
Organizacija koncerata je posao kao i svaki drugi. Kod nas je tokom poslednjih 5 godina gostovalo više relevantnih izvođača nego tokom 15 godina pre toga ali sve vreme je to rađeno prilično stihijski. Retko smo imali priliku da po 6 meseci unapred (kako to funkcioniše u svetu) znamo tačan raspored i ko gde i kada svira. Bilo je vrlo uspešnih ali i neuspešnih događaja, ali i to je normalno. Ono što nije normalno je da ljudi kojima bi dovođenje velikih i malih zvezda trebalo da bude posao nemaju osećaj i ne poseduju informacije o tome šta se ovde sluša i čemu je publika naklonjena. Iskreno se nadam da će nastup benda Tool u Pioniru biti uspešan, jedan od najznačajnijih bendova u poslednjih 10 godina to zaslužuje.
Jelen Pivo festival deluje kao da ima neku ideju, spajanje nosilaca Manchester zvuka sa kraja 80tih deluje promišljeno. Moram da spomenem i VIP mobilnu mrežu koja nije našla za shodno da promo festival koji organizuje na Jarunu kraj Zagreba krajem avgusta (Sonic Youth, New York Dolls, The Stooges, Asian Dub Fondation, !!!) održi i na svojoj novoj teritoriji i tako nam uskratila šansu da na kraju avgusta uživamo u dobrom rok zvuku.
Za razliku od razvijenog dela planete kod nas podaci dobijeni prodajom nosača zvuka ne znače ništa, tj. u situaciji kada najtiražniji strani izvođači mogu da prodaju hiljadu ili dve diskova ta iformacija prestaje da bude relevantna. Dakle, treba se malo više potruditi, biti u toku, poznavati popularnu kulturu...
Pre godinu i po dana Depeche Mode su harali našim komšilukom, svirali su i u Zagrebu (gde sam ih i gledao), Budimpešti (dva puta!), a stigli su i do koncertno prilično zaostale Sofije (svirali na stadionu!). Naši so called promoteri nisu smatrali da bi to bio dobar posao, po nekim procenama oko 4000 ljudi je iz Srbije poteglo na neki od okolnih koncerata, DM su već više od 20 godina mega popularan bend kod nas i mislim da ne poznajem nekog ko ih u najmanju ruku ne poštuje, ako već nije veliki fan. U prevodu na brojke: nema sumnje da bi Arena bila prepuna i da bi organizator nakon tog koncerta tompuse pripaljivao novčanicama od hiljadu dinara...ali džabe!
Prošlog leta u Zagrebu su briljirali Pixies, bend "od davnina" popularan u Bg u kom su i svirali pre skoro 20 godina. Naravno, Šalata (njihov lepši, manji i daleko uređeniji Tašmajdan) je bila puna, koncert je (ako je verovati prijateljima koji su bili) bio savršen...
Ili, pre par godina su The Cure, bend uz koji su desetine hiljada srpskih klinaca formirali svoje alternativne svetonazore, svirali na nakakvom omladinskom festivalu u Segedinu. Otišli smo, bili počašćeni briljantnim nastupom od 2h i 45m i još danima se pitali kako je moguće da niko odavde ne pošalje autobus po Smitha i ekipu koji bi bez problema prodali 6-7 hiljada karata u Bg.
ipak, najskoriji promašaj mi je najčudniji, George Michael je u okviru svoje turneje nastupio u Budimpešti i Sofiji, a niko odavde se nije setio da ga bukira za Arenu koju bi rasprodao za nekoliko dana. Čovek je, ma šta ja mislio o njegovim pesmama (ima nekoliko pristojnih) veliki pevač i velika zvezda, za razliku od većine Mađara i Bugara mi ga nismo otkrili nakon pada berlinskog zida, dakle čoveka poznaju generacije i generacije i fancy, urbana i gay ekipa bi pohrlila da ga gleda i sluša...
Postali smo ozbiljni koncertna destinacija, nedostaju nam još ozbiljni promoteri. Reklo bi se da svoj posao najbolje obavljaju oni nezainteresovani za "velika imena", dakle Ambrozić i ekipa čijim delovanjem su ljubitelji takvog zvuka nebrojeno puta bili počašćeni gostovanjima bitnih muzičara. Exit ekipa je do ove godine i slučaja Peppersi bila ime od ugleda, a dinosaurusi su izgleda umorni, Raka Marić je, kako sam tvrdi (a nije nemoguće) izgubio novac na Stonesima što mu dođe kao neka nebeska pravda nakon velike prevare poznatije pod nazivom povratak Bijelog Dugmeta, a Maxa Ćatović i Komuna su neaktivni već mesecima.
Da se vratimo na početak teksta, Muse jesu popularni u dobrom delu sveta, ali ne i u Srbiji. Na stranu moje mišljenje da je u pitanju još jedan velika rock and roll prevara (bedni komercijalni imitatori Radioheada), i činjenica da ljudi uživo razbijaju, to nije bend koji ovde može da proda više od 5 hiljada ulaznica. Dakle, imamo još jednu lošu procenu, bend koji bi rasprodao Halu Sportova gura se u 3 puta veći prostor i rezultat nije teško predvideti.
Za kraj mala digresija, danas je tačno 30 godina od smrti Kralja Rock and Rolla Elvisa Presleya. Počastite sebe nekim spletom hitova sa naglaskom na pozniju fazu kada se više nije folirao, debeo, znojav i iskren do krajnjih granica, sa glasom koji ga nikada nije izdao. Suspicious Minds, najbolja pesma koju je snimio neka bude himna ovog 16. avgusta. Hail to the King!
Organizacija koncerata je posao kao i svaki drugi. Kod nas je tokom poslednjih 5 godina gostovalo više relevantnih izvođača nego tokom 15 godina pre toga ali sve vreme je to rađeno prilično stihijski. Retko smo imali priliku da po 6 meseci unapred (kako to funkcioniše u svetu) znamo tačan raspored i ko gde i kada svira. Bilo je vrlo uspešnih ali i neuspešnih događaja, ali i to je normalno. Ono što nije normalno je da ljudi kojima bi dovođenje velikih i malih zvezda trebalo da bude posao nemaju osećaj i ne poseduju informacije o tome šta se ovde sluša i čemu je publika naklonjena. Iskreno se nadam da će nastup benda Tool u Pioniru biti uspešan, jedan od najznačajnijih bendova u poslednjih 10 godina to zaslužuje.
Jelen Pivo festival deluje kao da ima neku ideju, spajanje nosilaca Manchester zvuka sa kraja 80tih deluje promišljeno. Moram da spomenem i VIP mobilnu mrežu koja nije našla za shodno da promo festival koji organizuje na Jarunu kraj Zagreba krajem avgusta (Sonic Youth, New York Dolls, The Stooges, Asian Dub Fondation, !!!) održi i na svojoj novoj teritoriji i tako nam uskratila šansu da na kraju avgusta uživamo u dobrom rok zvuku.
Za razliku od razvijenog dela planete kod nas podaci dobijeni prodajom nosača zvuka ne znače ništa, tj. u situaciji kada najtiražniji strani izvođači mogu da prodaju hiljadu ili dve diskova ta iformacija prestaje da bude relevantna. Dakle, treba se malo više potruditi, biti u toku, poznavati popularnu kulturu...
Pre godinu i po dana Depeche Mode su harali našim komšilukom, svirali su i u Zagrebu (gde sam ih i gledao), Budimpešti (dva puta!), a stigli su i do koncertno prilično zaostale Sofije (svirali na stadionu!). Naši so called promoteri nisu smatrali da bi to bio dobar posao, po nekim procenama oko 4000 ljudi je iz Srbije poteglo na neki od okolnih koncerata, DM su već više od 20 godina mega popularan bend kod nas i mislim da ne poznajem nekog ko ih u najmanju ruku ne poštuje, ako već nije veliki fan. U prevodu na brojke: nema sumnje da bi Arena bila prepuna i da bi organizator nakon tog koncerta tompuse pripaljivao novčanicama od hiljadu dinara...ali džabe!
Prošlog leta u Zagrebu su briljirali Pixies, bend "od davnina" popularan u Bg u kom su i svirali pre skoro 20 godina. Naravno, Šalata (njihov lepši, manji i daleko uređeniji Tašmajdan) je bila puna, koncert je (ako je verovati prijateljima koji su bili) bio savršen...
Ili, pre par godina su The Cure, bend uz koji su desetine hiljada srpskih klinaca formirali svoje alternativne svetonazore, svirali na nakakvom omladinskom festivalu u Segedinu. Otišli smo, bili počašćeni briljantnim nastupom od 2h i 45m i još danima se pitali kako je moguće da niko odavde ne pošalje autobus po Smitha i ekipu koji bi bez problema prodali 6-7 hiljada karata u Bg.
ipak, najskoriji promašaj mi je najčudniji, George Michael je u okviru svoje turneje nastupio u Budimpešti i Sofiji, a niko odavde se nije setio da ga bukira za Arenu koju bi rasprodao za nekoliko dana. Čovek je, ma šta ja mislio o njegovim pesmama (ima nekoliko pristojnih) veliki pevač i velika zvezda, za razliku od većine Mađara i Bugara mi ga nismo otkrili nakon pada berlinskog zida, dakle čoveka poznaju generacije i generacije i fancy, urbana i gay ekipa bi pohrlila da ga gleda i sluša...
Postali smo ozbiljni koncertna destinacija, nedostaju nam još ozbiljni promoteri. Reklo bi se da svoj posao najbolje obavljaju oni nezainteresovani za "velika imena", dakle Ambrozić i ekipa čijim delovanjem su ljubitelji takvog zvuka nebrojeno puta bili počašćeni gostovanjima bitnih muzičara. Exit ekipa je do ove godine i slučaja Peppersi bila ime od ugleda, a dinosaurusi su izgleda umorni, Raka Marić je, kako sam tvrdi (a nije nemoguće) izgubio novac na Stonesima što mu dođe kao neka nebeska pravda nakon velike prevare poznatije pod nazivom povratak Bijelog Dugmeta, a Maxa Ćatović i Komuna su neaktivni već mesecima.
Da se vratimo na početak teksta, Muse jesu popularni u dobrom delu sveta, ali ne i u Srbiji. Na stranu moje mišljenje da je u pitanju još jedan velika rock and roll prevara (bedni komercijalni imitatori Radioheada), i činjenica da ljudi uživo razbijaju, to nije bend koji ovde može da proda više od 5 hiljada ulaznica. Dakle, imamo još jednu lošu procenu, bend koji bi rasprodao Halu Sportova gura se u 3 puta veći prostor i rezultat nije teško predvideti.
Za kraj mala digresija, danas je tačno 30 godina od smrti Kralja Rock and Rolla Elvisa Presleya. Počastite sebe nekim spletom hitova sa naglaskom na pozniju fazu kada se više nije folirao, debeo, znojav i iskren do krajnjih granica, sa glasom koji ga nikada nije izdao. Suspicious Minds, najbolja pesma koju je snimio neka bude himna ovog 16. avgusta. Hail to the King!
среда, 15. август 2007.
GRAD?
Neobično je što nakon povratka u Beograd bilo iz većeg bilo iz znatno manjeg i svakovrsnom ponudom siromašnijeg grada uvek imam istu impresiju: Beograd je suštinski prerastao sebe površinom, brojem stanovnika i automobila...ali i đubreta. Nije se ravnomerno razvijao i sada je nalik na nekakvog mutanta male glave, osrednjeg trupa i dugačkih i natečenih ruku i nogu.
Pošto mi je kancelarija u centru centra sve što mi treba mogu da završim vrlo brzo. Međutim da li ću to i uspeti nije izvesno zbog jednoobraznosti i skučenosti onoga što nazivamo centrom. Umesto da poput drugih velikih gradova imamo "downtown" ozbiljnije površine razuđen na brojne kvartove koji svaki za sebe žive neki osmišljen i interesantan život mi smo svedeni na Knez Mihailovu i okolne ulice. Ponešto se može još naći na potezu do Vukovog spomenika i Slavije i to je otprilike sve. Skoro nikakvog urbanog, kulturnog, potrošačkog, umetničkog i bilo kakvog drugog sem nastanjujućeg života nema van te teritorije. Premalo gradsko jezgro (valjda smo prekratko bili pod Austrougarima, a predugo pod pustim Turcima) već dobrano osakaćeno "modernim" zdanjima, nedostatak ozbiljnog urbanističkog plana, jeziva neiskorišćenost delova grada koji izlaze na reke (mnoge svetske metropole plaču za ovakvom pozicijom) i mnoge druge mane čine Beograd mnogo neinteresantnijim od nekih manjih gradova.
Brojem bioskopa i pozorišta možemo samo da se postidimo, o muzejima i galerijama da ne pričamo...i ovo malo centra okupiraće kafići i razne Zare ... što nije sporno, toga ima svuda, ali kada bi umesto jedne imali tri Knez Mihailove, jednu na Vračaru i jednu negde na novom Novom Beogradu, kada bi ljudi sa Zvezdare, Karaburme, Voždovca, Rakovice mogli da pogledaju dobar film u lokalnom multipleksu, dobru predstavu u nekom malom teatru u blizini, a potom da prošetaju uređenim šetalištem gde mogu da popiju dobru kafu i šopinguju nešto...kada bi ljudi koji žive u sadašnjem centru imali razloga da potegnu negde, a da to eventualno nije Zemun čija gradska infrastruktura ozbiljno podleže radikalnom viđenju stvarnosti, bilo bi zanimljivije živetu u ovom gradu. Decentralizacija grada je nešto što bi takođe trebalo da dođe na red, Beograd je po kulturnom prometu verovatno pola Srbije, jadno je ako je sve to u stvari nagurano u par hektara gradskog centra.
Pošto mi je kancelarija u centru centra sve što mi treba mogu da završim vrlo brzo. Međutim da li ću to i uspeti nije izvesno zbog jednoobraznosti i skučenosti onoga što nazivamo centrom. Umesto da poput drugih velikih gradova imamo "downtown" ozbiljnije površine razuđen na brojne kvartove koji svaki za sebe žive neki osmišljen i interesantan život mi smo svedeni na Knez Mihailovu i okolne ulice. Ponešto se može još naći na potezu do Vukovog spomenika i Slavije i to je otprilike sve. Skoro nikakvog urbanog, kulturnog, potrošačkog, umetničkog i bilo kakvog drugog sem nastanjujućeg života nema van te teritorije. Premalo gradsko jezgro (valjda smo prekratko bili pod Austrougarima, a predugo pod pustim Turcima) već dobrano osakaćeno "modernim" zdanjima, nedostatak ozbiljnog urbanističkog plana, jeziva neiskorišćenost delova grada koji izlaze na reke (mnoge svetske metropole plaču za ovakvom pozicijom) i mnoge druge mane čine Beograd mnogo neinteresantnijim od nekih manjih gradova.
Brojem bioskopa i pozorišta možemo samo da se postidimo, o muzejima i galerijama da ne pričamo...i ovo malo centra okupiraće kafići i razne Zare ... što nije sporno, toga ima svuda, ali kada bi umesto jedne imali tri Knez Mihailove, jednu na Vračaru i jednu negde na novom Novom Beogradu, kada bi ljudi sa Zvezdare, Karaburme, Voždovca, Rakovice mogli da pogledaju dobar film u lokalnom multipleksu, dobru predstavu u nekom malom teatru u blizini, a potom da prošetaju uređenim šetalištem gde mogu da popiju dobru kafu i šopinguju nešto...kada bi ljudi koji žive u sadašnjem centru imali razloga da potegnu negde, a da to eventualno nije Zemun čija gradska infrastruktura ozbiljno podleže radikalnom viđenju stvarnosti, bilo bi zanimljivije živetu u ovom gradu. Decentralizacija grada je nešto što bi takođe trebalo da dođe na red, Beograd je po kulturnom prometu verovatno pola Srbije, jadno je ako je sve to u stvari nagurano u par hektara gradskog centra.
уторак, 14. август 2007.
EAT, DRINK, MAN, WOMAN...
Ne brinite, ne nameravam da "sa istorijske distance" napravim osvrt na poznati film Anga Lija već da se, dok su mi uspomene još friške, osvrnem i na kulinarsku ponudu sa kojom smo se susreli tokom boravka na Lošinju.
Pošto sam poznat kao gurman par ekselans (vidljivo golim okom), a imam i poprilično gastronomsko iskustvo sticano mukotrpnim obilascima Bg restorana kako iz sopstvenog zadovoljstva tako i tokom rada na Yellow Cab vodiču kroz restorane, ali i nakon mnogobrojnih restorana koje sam imao čast posetiti diljem Evrope, radovao sam se susretu sa (pri)morskim đakonijama. Lepo iskustvo iz Istre me je dodatno palilo..no, Istra nije pravilo već izuzetak (vidi post na tu temu od pre izvesnog vremena) tako da smo ovde imali priliku da se suočimo sa svim boljkama letovališta koje još nije prošlo tranziciju. Elem, kada pomislite na more naravno da pomislite i na ribu, plodove mora i sl. Očekivani gigantski izbor kvalitetne morske ribe ovde nismo našli. Klasična ponuda koja gotovo uvek uključuje Oradu, Brancina, Škarpinu, a kad imate sreću Grdobinu i San Pjera (Kovača) nešto je što nećete omašiti ni u boljim ovdašnjim restoracijama. Zubaca nismo videli, a ni priželjkivanu Kernju...jednom rečju standardni repertorar koji još uključuje Dagnje, Škampe, poneki rižoto i špagete sa plodovima mora i, kada su posebno inspirisani karpačo od sveže ribe.
Ni način pripreme nije ništa posebno..."hoćete li na roštilju sa malo blitve i krumpira?" glasilo je najčešće pitanje koje nije nudilo alternativu..nismo bili sigurni šta bi se desilo da smo rekli ne. Konobari pristojni ali ne preterano stručni...vino kuće je "neka malvazija", riba koju smo želeli iz hladnjaka nije im baš bila poznata pa su tek nakon dužeg većanja utvrdili da je u pitanju Kantar, roštilj na kome peku ribu je često "osveštan" nekom mesinom kontinentalnog podrijetla te je Kantar malo vukao na vešalicu...srećom sve te ribe su božanski ukusne tako da ih je stvarno teško pokvariti.
Najveće uživanje je ipak bilo konzumiranje brda škampa u restoranu Barakuda u Malom Lošinju gde vam vežu portiklu jer znaju kako buzara ume da prska i sjajni brodet u restoranu u Velom Lošinju nakon koga smo ostali bez daha.
Vina kuće umeju biti i dobra i loša, preporučujem pogled na vinsku kartu jer je čest slučaj, naročito ako su restorani pomalo socrealističkog enterijera, da boca dobre krčke Žlahtine, pitkog i senzualnog belog vina, košta malo više od stonog vina na meru.
Ali nisu samo morski specijaliteti opcija, kada ste u raspoloženju za nešto konkretno potražite neki restoran sa dobrom janjetinom (bez g), obavezno mora biti sa otoka Cresa, a na istom smo je i jeli, u restoranu na vrhu neobičnog mestašceta pod imenom Lubenice (naglasak na trećem samoglasniku). Mi bi rekli ispod sača, oni to zovu ispod peka, lepi komadi, uglavnom nemasni i nešto tamniji od ovdašnjih, garnirani krompirom. Nemojte omašiti ni znamenitu pršutu i paški sir koji je po celom hrvatskom primorju pravi hit...u pitanju je izvanredan, mada cenovno precenjen ovčiji sir koji ipak nije (ako je po ceni suditi) tri puta bolji od pirotskog.
A koliko sva ova zadovoljstva koštaju...hm, ne malo, evo nekoliko cena (preračunatih u dinare):
1kg ribe prve kategorije i škampa: 3300 - 4000
porcija ribe sa prilogom: 700 - 1200
dagnje na buzaru: 500 - 700
rižoto: 600 - 700
porcija paškog sira: 500 - 600
porcija janjetine pod pekom: 1300
mešano meso na žaru: 600 - 700
pizza: 500-600
vino kuće (1l): 700
kvalitetno vino (malvazija, žlahtina) 0,75: 1100 - 1500
ožujsko pivo: 150
kolači: 150
kafa: 80
Ono što je prilično neobično je da su cene sveže ribe na lokalnoj pijaci uglavnom vrlo visoke, koštaju gotovo kao spremljene u restoranu, Ipak, imali smo sreće te smo kupili fin primerak Pica (bela riba) od blizu 800 grama, zaledili ga i doneli u Bg gde smo uz istog (iz rerne) i bocu žlahtine kupljene u Konzumu (500 din) produžili uživanje za još jedan dan.
Pošto sam poznat kao gurman par ekselans (vidljivo golim okom), a imam i poprilično gastronomsko iskustvo sticano mukotrpnim obilascima Bg restorana kako iz sopstvenog zadovoljstva tako i tokom rada na Yellow Cab vodiču kroz restorane, ali i nakon mnogobrojnih restorana koje sam imao čast posetiti diljem Evrope, radovao sam se susretu sa (pri)morskim đakonijama. Lepo iskustvo iz Istre me je dodatno palilo..no, Istra nije pravilo već izuzetak (vidi post na tu temu od pre izvesnog vremena) tako da smo ovde imali priliku da se suočimo sa svim boljkama letovališta koje još nije prošlo tranziciju. Elem, kada pomislite na more naravno da pomislite i na ribu, plodove mora i sl. Očekivani gigantski izbor kvalitetne morske ribe ovde nismo našli. Klasična ponuda koja gotovo uvek uključuje Oradu, Brancina, Škarpinu, a kad imate sreću Grdobinu i San Pjera (Kovača) nešto je što nećete omašiti ni u boljim ovdašnjim restoracijama. Zubaca nismo videli, a ni priželjkivanu Kernju...jednom rečju standardni repertorar koji još uključuje Dagnje, Škampe, poneki rižoto i špagete sa plodovima mora i, kada su posebno inspirisani karpačo od sveže ribe.
Ni način pripreme nije ništa posebno..."hoćete li na roštilju sa malo blitve i krumpira?" glasilo je najčešće pitanje koje nije nudilo alternativu..nismo bili sigurni šta bi se desilo da smo rekli ne. Konobari pristojni ali ne preterano stručni...vino kuće je "neka malvazija", riba koju smo želeli iz hladnjaka nije im baš bila poznata pa su tek nakon dužeg većanja utvrdili da je u pitanju Kantar, roštilj na kome peku ribu je često "osveštan" nekom mesinom kontinentalnog podrijetla te je Kantar malo vukao na vešalicu...srećom sve te ribe su božanski ukusne tako da ih je stvarno teško pokvariti.
Najveće uživanje je ipak bilo konzumiranje brda škampa u restoranu Barakuda u Malom Lošinju gde vam vežu portiklu jer znaju kako buzara ume da prska i sjajni brodet u restoranu u Velom Lošinju nakon koga smo ostali bez daha.
Vina kuće umeju biti i dobra i loša, preporučujem pogled na vinsku kartu jer je čest slučaj, naročito ako su restorani pomalo socrealističkog enterijera, da boca dobre krčke Žlahtine, pitkog i senzualnog belog vina, košta malo više od stonog vina na meru.
Ali nisu samo morski specijaliteti opcija, kada ste u raspoloženju za nešto konkretno potražite neki restoran sa dobrom janjetinom (bez g), obavezno mora biti sa otoka Cresa, a na istom smo je i jeli, u restoranu na vrhu neobičnog mestašceta pod imenom Lubenice (naglasak na trećem samoglasniku). Mi bi rekli ispod sača, oni to zovu ispod peka, lepi komadi, uglavnom nemasni i nešto tamniji od ovdašnjih, garnirani krompirom. Nemojte omašiti ni znamenitu pršutu i paški sir koji je po celom hrvatskom primorju pravi hit...u pitanju je izvanredan, mada cenovno precenjen ovčiji sir koji ipak nije (ako je po ceni suditi) tri puta bolji od pirotskog.
A koliko sva ova zadovoljstva koštaju...hm, ne malo, evo nekoliko cena (preračunatih u dinare):
1kg ribe prve kategorije i škampa: 3300 - 4000
porcija ribe sa prilogom: 700 - 1200
dagnje na buzaru: 500 - 700
rižoto: 600 - 700
porcija paškog sira: 500 - 600
porcija janjetine pod pekom: 1300
mešano meso na žaru: 600 - 700
pizza: 500-600
vino kuće (1l): 700
kvalitetno vino (malvazija, žlahtina) 0,75: 1100 - 1500
ožujsko pivo: 150
kolači: 150
kafa: 80
Ono što je prilično neobično je da su cene sveže ribe na lokalnoj pijaci uglavnom vrlo visoke, koštaju gotovo kao spremljene u restoranu, Ipak, imali smo sreće te smo kupili fin primerak Pica (bela riba) od blizu 800 grama, zaledili ga i doneli u Bg gde smo uz istog (iz rerne) i bocu žlahtine kupljene u Konzumu (500 din) produžili uživanje za još jedan dan.
понедељак, 13. август 2007.
BACK IN BUSINESS
I to je bilo to. Odmor je prohujao, projurio, proleteo kao da ga nikad nije ni bilo. Dobro sad, da ne preterujem, 14 dana na moru i nije tako malo, naročito u savremenim balkansko kapitalističkim relacijama koje su iznedrile i famozni aranžman poznatiji kao "deset dana - devet noći" ali uvek ostaje onaj prokleti osećaj da vam nedostaje još 3 dana na moru, a onda još 4 u Beogradu, "da se priviknete".
To bi u praksi značilo 3 vezane sedmice odmora, standard u Zapadnoj Evropi, ali kako smo mi svirali dok su mravi radili sada imamo malo pričekati na priključenije tom delu njihovog standarda.
Kako je bilo? Lepo, hvala na pitanju. U odlasku smo slušali hrvatski radio i sve čekali da naiđemo na te jezive gužve ali smo ih srećom promašili i za opuštenih 10 sati stigli do Malog Lošinja. Ova računica uključuje i 45 minuta čekanja i pola sata vožnje trajekta. Mali Lošinj je simpatičan ali ništa više od toga, gradić bez neke istorije (nekada je Veli Lošinj bio glavni na otoku), malo dvodimenzionalan, bez onih malih primorskih uličica za lutanje i istraživanje. Za tako nešto idite severno do grada Cresa, to je gradić više po našoj meri.
Mada smo imali automobil čini se da bi bolje prošli da smo imali brodić. Naime, obala je pretežno krševita i kamenita, dušu dalo da isečete stopala i izudarate kolena. Do lepih uvala vode loši putevi pa morate da pešačite pola sata do sat, a ako je put dobar meštani su pokazali tradicionalnu ostrvsku domišljatost postavljajući rampe sa natpisima "samo za meštane". Brodić je sjajna stvar kako za istraživanje Cresa i Lošinja tako i za skočiti do obližnjih ostrva.
Mi ta obližnja nismo obišli jer je dana namenjenog za tu aktivnost pala kiša (četvrtak), a pala je i u petak tako da smo poslednja dva dana više šetali i gledali u more nego plivali u njemu.
Cijene? Prava sitnica....al zamalo. Stekli smo utisak da Hrvati što ih bolje znamo više izgledaju kao Srbi sa morem. Ono što nude su čisto more, divna priroda, mletačka i austrougarska zaostavština u kombinaciji sa socijalističkom izgradnjom ... i navikama. Osim puteva nije tu baš preterano ulagano, većina lokala izgleda kao da je izašla iz nekog domaćeg filma iz 80tih (Nije lako s muškarcima), usluga je nonšalantna do nezainteresovana (čast izuzecima), a čudi i nedostatak želje i umeća da se turistima na elegantniji način uzme novac. Valjda im je i ovo dovoljno jer turista imaju preko svake mere. Preko milion u svakom trenutku, očekuju oko 7 milijardi evra prihoda... Zasluženo ili ne, tek stotine hiljada stranaca Hrvatsku doživljavaju kao lepo i egzotično mesto i imidž im je ipak daleko bolji nego naš.
Zabavna dimenzija letovanja u Kroaciji je i mogućnost gledanja TV-a i čitanja štampe kao i kupovanje knjiga, kišne dane ulepšale su mi knjige Miljenka Jergovića (Historijska čitanka 1) i Anta Tomića (Građanin pokorni) koje je VBZ izdao u kombo paketu, dve knjige za 49 kuna (540 dinara).
Povratak je bio nešto komplikovaniji, preko Krka se išlo (kada se nije stajalo) brzinom 20km/h, ušli smo tek u treći trajekt, a pred naplatnom rampom kod Zagreba se milelo gotovo 2 sata iako je radilo svih 11 naplatnih prolaza. No, kada smo prošli taj deo ubrzo smo ostali sami na putu, svi oko nas su se odvojili prema Budimpešti, Ljubljani i ostalim okolnim prestonicama....bili smo jedini automobil sa srpskim tablama u ogromnoj koloni. Usledila je brza vožnja odličnim autoputem do Srbije i znatno lošijim u Srbiji (ne treba vam granica da znate da ste stigli) te nakon 12,5 sati ulazak u kuću.
Ovo je tek prvi utisak i izveštaj, ima tu mnogo toga za priču, nešto ću ubaciti u naredne postove, a vi me pitajte sve što vas zanima, ako budem umeo odgovoriću vam.
To bi u praksi značilo 3 vezane sedmice odmora, standard u Zapadnoj Evropi, ali kako smo mi svirali dok su mravi radili sada imamo malo pričekati na priključenije tom delu njihovog standarda.
Kako je bilo? Lepo, hvala na pitanju. U odlasku smo slušali hrvatski radio i sve čekali da naiđemo na te jezive gužve ali smo ih srećom promašili i za opuštenih 10 sati stigli do Malog Lošinja. Ova računica uključuje i 45 minuta čekanja i pola sata vožnje trajekta. Mali Lošinj je simpatičan ali ništa više od toga, gradić bez neke istorije (nekada je Veli Lošinj bio glavni na otoku), malo dvodimenzionalan, bez onih malih primorskih uličica za lutanje i istraživanje. Za tako nešto idite severno do grada Cresa, to je gradić više po našoj meri.
Mada smo imali automobil čini se da bi bolje prošli da smo imali brodić. Naime, obala je pretežno krševita i kamenita, dušu dalo da isečete stopala i izudarate kolena. Do lepih uvala vode loši putevi pa morate da pešačite pola sata do sat, a ako je put dobar meštani su pokazali tradicionalnu ostrvsku domišljatost postavljajući rampe sa natpisima "samo za meštane". Brodić je sjajna stvar kako za istraživanje Cresa i Lošinja tako i za skočiti do obližnjih ostrva.
Mi ta obližnja nismo obišli jer je dana namenjenog za tu aktivnost pala kiša (četvrtak), a pala je i u petak tako da smo poslednja dva dana više šetali i gledali u more nego plivali u njemu.
Cijene? Prava sitnica....al zamalo. Stekli smo utisak da Hrvati što ih bolje znamo više izgledaju kao Srbi sa morem. Ono što nude su čisto more, divna priroda, mletačka i austrougarska zaostavština u kombinaciji sa socijalističkom izgradnjom ... i navikama. Osim puteva nije tu baš preterano ulagano, većina lokala izgleda kao da je izašla iz nekog domaćeg filma iz 80tih (Nije lako s muškarcima), usluga je nonšalantna do nezainteresovana (čast izuzecima), a čudi i nedostatak želje i umeća da se turistima na elegantniji način uzme novac. Valjda im je i ovo dovoljno jer turista imaju preko svake mere. Preko milion u svakom trenutku, očekuju oko 7 milijardi evra prihoda... Zasluženo ili ne, tek stotine hiljada stranaca Hrvatsku doživljavaju kao lepo i egzotično mesto i imidž im je ipak daleko bolji nego naš.
Zabavna dimenzija letovanja u Kroaciji je i mogućnost gledanja TV-a i čitanja štampe kao i kupovanje knjiga, kišne dane ulepšale su mi knjige Miljenka Jergovića (Historijska čitanka 1) i Anta Tomića (Građanin pokorni) koje je VBZ izdao u kombo paketu, dve knjige za 49 kuna (540 dinara).
Povratak je bio nešto komplikovaniji, preko Krka se išlo (kada se nije stajalo) brzinom 20km/h, ušli smo tek u treći trajekt, a pred naplatnom rampom kod Zagreba se milelo gotovo 2 sata iako je radilo svih 11 naplatnih prolaza. No, kada smo prošli taj deo ubrzo smo ostali sami na putu, svi oko nas su se odvojili prema Budimpešti, Ljubljani i ostalim okolnim prestonicama....bili smo jedini automobil sa srpskim tablama u ogromnoj koloni. Usledila je brza vožnja odličnim autoputem do Srbije i znatno lošijim u Srbiji (ne treba vam granica da znate da ste stigli) te nakon 12,5 sati ulazak u kuću.
Ovo je tek prvi utisak i izveštaj, ima tu mnogo toga za priču, nešto ću ubaciti u naredne postove, a vi me pitajte sve što vas zanima, ako budem umeo odgovoriću vam.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
