Dragi prijatelji i neprijatelji, redovni i povremeni posetioci, istomišljenici i neistomišljenici, saborci i protivnici, zainteresovani i indiferentni, ovaj blog će biti neaktivan sledećih 15 dana. Odlazim na, nadam se, zasluženi odmor i tokom naredne dve sedmice gluvariću cresko-lošinjskim otočjem. Nakon 74 teksta za dva meseca koje je pročitalo preko 5500 posetilaca vreme je za odmor, i moj od vas i vaš od mene.
Ako sve bude po planu naredni post će se pojaviti u nedelju 12. avgusta. Do tada veliki pozdrav svima.
Ivan
p.s. blog je od sada zaključan za komentare, s obzirom da ga neću pregledavati ne bih da se zapate neki prostaci i siledžije. Kuću valja zaključati kad niste u njoj, takva su vremena.
петак, 27. јул 2007.
четвртак, 26. јул 2007.
INTERVJU: BALŠA BRKOVIĆ
Evo i poslednjeg u seriji intervjua sa poznatim piscima mlađe generacije iz našeg okruženja.
1. U Srbiji je relativno nepoznat fenomen nove crnogorske književne scene, kako bi nam u nekoliko rečenica opisali tu pojavu?
- Moram priznati da to nije baš jednostavno pojasniti u nekoliko rečenica... Ali, ono najvažnije je promjena književne paradigme. Nova književnost je prilično raznorodan skup pisaca različitih interesovanja i poetika, ali ono što je zajedničko je – radikalan diskontinuitet u odnosu na crnogorsku književnu i svaku drugu tradiciju.
2. Zašto je većina novih crnogorskih romana gotovo nedostupna u srpskim knjižarama? Da li je razlog političke prirode ili čista neprofesionalnost i neobaveštenost knjižara i izdavača?
- Ja vam nisam prava adresa za odgovor na ovo pitanje. Znam da i u Srbiji postoji čitalačko interesovanje za knjige pisaca o kojima govorite - nedavno sam dobio jedno vrlo lijepo pismo od čitateljke iz Niša koja mi, između ostaloga kaže da je na jedvite jade došla do moje knjige... Što je razlog da mediji i izdavači u Srbiji uglavnom ignorišu (sa izuzetkom Teofila Pančića, naravno) novu crnogorsku književnu scenu? Moguće da zvanična Srbija kada komunicira sa Crnom Gorom i dalje želi da to bude ona epska, smiješna, sasvim stereotipna Crna Gora... Ovi pisci se u takvu sliku jednostavno ne uklapaju, kvare je, čine da vi, naprosto, morate promijeniti doživljaj jedne sredine. A, ljudi, uglavnom tp ne vole. Na žalost, u zagrljaju stereotipa svima je ugodnije, svi se ljepše osjećaju...
3. Da li su Brković, Nikolaidis, Spahić, Bečanović... reakcija na pojavu Dežulovica, Baretića, Perišića, Jergovića, Hemona u zapadnim susednim drzavama?
- Konstituisanje crnogorske scene, još tamo, sredinom devedesetih kada je započeo taj proces bilo je prilično incidentno, i istovremeno sa sličnim novim scenama u okruženju. Prirodno, kasnije se samo uvećavala komunikacija sa okruženjem, ali u inicijalnom impulsu bio je to sasvim osoben proces, budući da su i stvarnost devedesetih, ali i naslijeđene okolnosti bile unekoliko drugačije. Kada je regionalna komunikacija, tamo krajem devedesetih i na početku nulte decenija postala intenzivnija, mi smo se savršeno jednostavno “prepoznali” sa sličnim pismima u Hrvatskoj i Bosni...
4. Šta znači bestseler u crnogorskim okvirima? Ima li života od pisanja ili je novinarstvo neophodan dodatak?
- Moj roman je u tri izdanja na našem jeziku štampan u dvadesetak hiljada primjeraka. Crna Gora je mala, i o knjigama svi vole da pričaju, i koji su ih pročitrali i, još više, oni koji nisu. Novinarstvo ne doživljavam kao neki dodatak, ja pravljenje novina volim, to je uzbudljiv posao, ima neki starinski šarm.
5. Koliko Vam je pomoglo, a koliko odmoglo prezime?
- Nikada nisam razmišljao o tome. To je moje prezime, nisam ga birao, ali pripalo je baš meni. Ne vjerujem da neki značajan sadržaj stanuje u našim prezimenima. Ime je mnogo personalniji dio građanske nominacije, i važno je ono što činomo. Naravno, poznato mi je da je dio ovdašnjeg pučanstva opterećen prezimenima, ali, ako bih pristao na to, bio bih im sličan. A to ne želim.
6. Surovo razračunavanje sa sadašnjicom, svakidašnjicom i konzervativnim okruženjem karakteriše Vaše pisanje. Kako izgleda izaži među ljude u jednu, ipak jako malo sredinu, koja se lako prepoznaje u Vašem delu?
- Volim da izlazim među ljude. Ne mislite valjda da bi zbog građanskog funkcionisanja čovjek trebalo da falsifikuje svoje stavove ili da se samocenzuriše? Opet, ja sam južnjak i strastveni opservator...
7. Hoćemo li Vas videti u Beogradu, ovde ste studirali, pretpostavljam da imate dosta prijatelja.
- Da, naravno... U Beogradu sam živio od kraja 1984. do kraja 1991. To su bile ključne godine – gledao sam kako se urušava onaj sjajni Beograd iz sredine osamdesetih i ustupa mjesto svemu onome što je došlo i što je stotine hiljada mladih ljudi otjeralo iz ovoga grada. Moja prva knjiga objavljena je 1985. u Beogradu (Književna omladina Srbije, biblioteka Pegaz), tamo sam diplomirao na Filološkom fakultetu, na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti, družio se sa sjajnim ljudima... Prva čestitka nakon sticanja nezavisnosti Crne Gore stigla mi je iz Beograda, od mog mlađeg kolege i dragog prijatelja Marka Vidojkovića.
8. Pratite li ovdašnju književnu scenu, imate li favorita?
- Marko Vidojković je odličan pisac. Volim njegov roman “Kandže”, odlični pisci su i Vlada Arsenijević, Biljana Srbljanović...
9. Šta čitate ovih dana ?
- Ovih dana se selim. Kutije pune knjiga već danima prenosim iz jednog u drugi stan. Ipak, i pored takvog vanrednog stanja, dvije knjige su mi često u rukama. Gerenova studija “Anarhizam” i jedno interesantno italijansko izdanje – Enciklopedija viskija. To je prekrasna knjiga, još ako je prelistavate uz kap dobrog Glenfidicha, ugođaj je potpun.
10. Koliko se i sta čita u Crnoj Gori ? U kakvom je stanju knjižarska mreza, ima li izdavača ili se lokalni čitaoci snalaze nabavljajuži knjige iz Srbije, Hrvatske, Bosne?
- Posljednjih godina se čita više nego ranije. Doprinose takvom stanju i domaći pisci, njihove nove i provokativne knjige, ali i jedan širi povratak lektiri. To je sve započelo akcijom “Vijesti” koje su kroz svojih sedam-osam edicija do sada u crnogorske domove “uselili” preko tri miliona knjiga. Nadam se da nakon toga, nakon toliko knjiga, ništa više ne može biti isto.
11. Šta je sledeće za Balšu Brkovića? Hoce li “Galerija” dobiti svoj nastavak ili cemo ćitati nesto potpuno drugačije?
- Ovih dana sam zapravo završio prvu verziju jedne opširnije studije o anarhizmu. Radim na novom romanu, pripremio sam i jednu zbirku priča... Važno je da čovjek uživa u tim stvarima, onda sve ispadne kako treba...
1. U Srbiji je relativno nepoznat fenomen nove crnogorske književne scene, kako bi nam u nekoliko rečenica opisali tu pojavu?
- Moram priznati da to nije baš jednostavno pojasniti u nekoliko rečenica... Ali, ono najvažnije je promjena književne paradigme. Nova književnost je prilično raznorodan skup pisaca različitih interesovanja i poetika, ali ono što je zajedničko je – radikalan diskontinuitet u odnosu na crnogorsku književnu i svaku drugu tradiciju.
2. Zašto je većina novih crnogorskih romana gotovo nedostupna u srpskim knjižarama? Da li je razlog političke prirode ili čista neprofesionalnost i neobaveštenost knjižara i izdavača?
- Ja vam nisam prava adresa za odgovor na ovo pitanje. Znam da i u Srbiji postoji čitalačko interesovanje za knjige pisaca o kojima govorite - nedavno sam dobio jedno vrlo lijepo pismo od čitateljke iz Niša koja mi, između ostaloga kaže da je na jedvite jade došla do moje knjige... Što je razlog da mediji i izdavači u Srbiji uglavnom ignorišu (sa izuzetkom Teofila Pančića, naravno) novu crnogorsku književnu scenu? Moguće da zvanična Srbija kada komunicira sa Crnom Gorom i dalje želi da to bude ona epska, smiješna, sasvim stereotipna Crna Gora... Ovi pisci se u takvu sliku jednostavno ne uklapaju, kvare je, čine da vi, naprosto, morate promijeniti doživljaj jedne sredine. A, ljudi, uglavnom tp ne vole. Na žalost, u zagrljaju stereotipa svima je ugodnije, svi se ljepše osjećaju...
3. Da li su Brković, Nikolaidis, Spahić, Bečanović... reakcija na pojavu Dežulovica, Baretića, Perišića, Jergovića, Hemona u zapadnim susednim drzavama?
- Konstituisanje crnogorske scene, još tamo, sredinom devedesetih kada je započeo taj proces bilo je prilično incidentno, i istovremeno sa sličnim novim scenama u okruženju. Prirodno, kasnije se samo uvećavala komunikacija sa okruženjem, ali u inicijalnom impulsu bio je to sasvim osoben proces, budući da su i stvarnost devedesetih, ali i naslijeđene okolnosti bile unekoliko drugačije. Kada je regionalna komunikacija, tamo krajem devedesetih i na početku nulte decenija postala intenzivnija, mi smo se savršeno jednostavno “prepoznali” sa sličnim pismima u Hrvatskoj i Bosni...
4. Šta znači bestseler u crnogorskim okvirima? Ima li života od pisanja ili je novinarstvo neophodan dodatak?
- Moj roman je u tri izdanja na našem jeziku štampan u dvadesetak hiljada primjeraka. Crna Gora je mala, i o knjigama svi vole da pričaju, i koji su ih pročitrali i, još više, oni koji nisu. Novinarstvo ne doživljavam kao neki dodatak, ja pravljenje novina volim, to je uzbudljiv posao, ima neki starinski šarm.
5. Koliko Vam je pomoglo, a koliko odmoglo prezime?
- Nikada nisam razmišljao o tome. To je moje prezime, nisam ga birao, ali pripalo je baš meni. Ne vjerujem da neki značajan sadržaj stanuje u našim prezimenima. Ime je mnogo personalniji dio građanske nominacije, i važno je ono što činomo. Naravno, poznato mi je da je dio ovdašnjeg pučanstva opterećen prezimenima, ali, ako bih pristao na to, bio bih im sličan. A to ne želim.
6. Surovo razračunavanje sa sadašnjicom, svakidašnjicom i konzervativnim okruženjem karakteriše Vaše pisanje. Kako izgleda izaži među ljude u jednu, ipak jako malo sredinu, koja se lako prepoznaje u Vašem delu?
- Volim da izlazim među ljude. Ne mislite valjda da bi zbog građanskog funkcionisanja čovjek trebalo da falsifikuje svoje stavove ili da se samocenzuriše? Opet, ja sam južnjak i strastveni opservator...
7. Hoćemo li Vas videti u Beogradu, ovde ste studirali, pretpostavljam da imate dosta prijatelja.
- Da, naravno... U Beogradu sam živio od kraja 1984. do kraja 1991. To su bile ključne godine – gledao sam kako se urušava onaj sjajni Beograd iz sredine osamdesetih i ustupa mjesto svemu onome što je došlo i što je stotine hiljada mladih ljudi otjeralo iz ovoga grada. Moja prva knjiga objavljena je 1985. u Beogradu (Književna omladina Srbije, biblioteka Pegaz), tamo sam diplomirao na Filološkom fakultetu, na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti, družio se sa sjajnim ljudima... Prva čestitka nakon sticanja nezavisnosti Crne Gore stigla mi je iz Beograda, od mog mlađeg kolege i dragog prijatelja Marka Vidojkovića.
8. Pratite li ovdašnju književnu scenu, imate li favorita?
- Marko Vidojković je odličan pisac. Volim njegov roman “Kandže”, odlični pisci su i Vlada Arsenijević, Biljana Srbljanović...
9. Šta čitate ovih dana ?
- Ovih dana se selim. Kutije pune knjiga već danima prenosim iz jednog u drugi stan. Ipak, i pored takvog vanrednog stanja, dvije knjige su mi često u rukama. Gerenova studija “Anarhizam” i jedno interesantno italijansko izdanje – Enciklopedija viskija. To je prekrasna knjiga, još ako je prelistavate uz kap dobrog Glenfidicha, ugođaj je potpun.
10. Koliko se i sta čita u Crnoj Gori ? U kakvom je stanju knjižarska mreza, ima li izdavača ili se lokalni čitaoci snalaze nabavljajuži knjige iz Srbije, Hrvatske, Bosne?
- Posljednjih godina se čita više nego ranije. Doprinose takvom stanju i domaći pisci, njihove nove i provokativne knjige, ali i jedan širi povratak lektiri. To je sve započelo akcijom “Vijesti” koje su kroz svojih sedam-osam edicija do sada u crnogorske domove “uselili” preko tri miliona knjiga. Nadam se da nakon toga, nakon toliko knjiga, ništa više ne može biti isto.
11. Šta je sledeće za Balšu Brkovića? Hoce li “Galerija” dobiti svoj nastavak ili cemo ćitati nesto potpuno drugačije?
- Ovih dana sam zapravo završio prvu verziju jedne opširnije studije o anarhizmu. Radim na novom romanu, pripremio sam i jednu zbirku priča... Važno je da čovjek uživa u tim stvarima, onda sve ispadne kako treba...
среда, 25. јул 2007.
KRATEŽ
Nisam stigao da odmah nakon što sam video snimak na HRT-u prokomentarišem nastup ustaške gothic rock zvezde Thompsona na Maksimiru. Ali, računam da nikada nije kasno pa čisto da spomenem par impresija. Prvo, sada sam po prvi put čuo njegove pesme, znao sam ga po "čuvenju", te hrvatski Baja mali knindža, te neviđeni džiber...u Vremenu sam svojvremeno pročitao tekst jedne pesme (Zbog Anice i bokala vina zapaliću Krajinu do Knina, zapaliću dva-tri srpska štaba, da ja nisam dolazio džaba) i slatko se nasmejao količini gluposti koju ta "pesma" emituje. Valjda mi je tako bilo lakše nego da razmišljam o tome koliko je strašno kada takva naci ojkanja postanu mainstream.
Drugo, nisam imao predstavu koliko je to zapravo loše. Muzička matrica negde na pola puta između lošeg hard rocka 80tih i poznog Bijelog Dugmeta. Mračnjačka ikonografija, malo teorije krvi i tla, malo slavne viteške hrvatske prošlosti (?!), malo slavljenja sopstvene superiornosti u odnosu na (sve?) druge, pokoja nacionalno ljubavna...u odnosu na ovo opusi Kerbera i Galije (izvinite Nišlije) zvuče kao esencija progresivnog rocka.
Ali ono što mene lično najviše pogađa je to što u sred Zagreba, grada koji lično vrlo simpatišem, više od 40 000 ljudi peva sa ovim gastarbajterskim diletantom. Nije samo u pitanju loš muzički ukus, ovde je muzike najmanje, već u toj poruci koja veliča "mladu, a drevnu Kroaciju" i ostalima poručuje da paze šta rade ili...
Pokušavao je "objektivni" HRT da režijom prikrije neprijatne simbole ali potkrala se pokoja greška te je ovaj domoljubni trijumf nekako ispao bljutav i neprijatan.
Užasno mi je bilo žao što nisam za vreme snimka imao pored sebe nekog normalnog Hrvata da mu dupe pomerim od zajebancije. Često me je sramota što sam iz Srbije, te večeri mi je bilo super. Imamo mi svoje sramote (posrnuli Bora Čorba, guslarski epovi o Raši i Ratku) ali uz našu najveću sramotu Cecu đuskaju isti oni Hrvati koji đuskaju uz Thompsona što pokazuje da "ima neka tajna veza" i da se primitivci svih zemalja u stvari odlično razumeju, u pauzama dok ne haraju po kućama dojučerašnjih komšija i prijatelja.
Iako su svoju (etnički gotovo čistu) Hrvatsku državu dobili pre 12 godina naši zapadni susedi i dalje pate od istih boljki kao i mi. Umiveniji, bolje dizajnirani i bliži miteleuropi ali i dalje skloni besmislu mržnje i nekritičkom obožavanju svoje nacije (filosofija palanke i ovde radi). A šta bolje prikriva sve tranzicione probleme, prezaduženost i sporost u evropskim integracijama nego malo nacionalističkog pira i busanja u grudi hrvatske/srpske/crnogorske/albanske...
Drugo, nisam imao predstavu koliko je to zapravo loše. Muzička matrica negde na pola puta između lošeg hard rocka 80tih i poznog Bijelog Dugmeta. Mračnjačka ikonografija, malo teorije krvi i tla, malo slavne viteške hrvatske prošlosti (?!), malo slavljenja sopstvene superiornosti u odnosu na (sve?) druge, pokoja nacionalno ljubavna...u odnosu na ovo opusi Kerbera i Galije (izvinite Nišlije) zvuče kao esencija progresivnog rocka.
Ali ono što mene lično najviše pogađa je to što u sred Zagreba, grada koji lično vrlo simpatišem, više od 40 000 ljudi peva sa ovim gastarbajterskim diletantom. Nije samo u pitanju loš muzički ukus, ovde je muzike najmanje, već u toj poruci koja veliča "mladu, a drevnu Kroaciju" i ostalima poručuje da paze šta rade ili...
Pokušavao je "objektivni" HRT da režijom prikrije neprijatne simbole ali potkrala se pokoja greška te je ovaj domoljubni trijumf nekako ispao bljutav i neprijatan.
Užasno mi je bilo žao što nisam za vreme snimka imao pored sebe nekog normalnog Hrvata da mu dupe pomerim od zajebancije. Često me je sramota što sam iz Srbije, te večeri mi je bilo super. Imamo mi svoje sramote (posrnuli Bora Čorba, guslarski epovi o Raši i Ratku) ali uz našu najveću sramotu Cecu đuskaju isti oni Hrvati koji đuskaju uz Thompsona što pokazuje da "ima neka tajna veza" i da se primitivci svih zemalja u stvari odlično razumeju, u pauzama dok ne haraju po kućama dojučerašnjih komšija i prijatelja.
Iako su svoju (etnički gotovo čistu) Hrvatsku državu dobili pre 12 godina naši zapadni susedi i dalje pate od istih boljki kao i mi. Umiveniji, bolje dizajnirani i bliži miteleuropi ali i dalje skloni besmislu mržnje i nekritičkom obožavanju svoje nacije (filosofija palanke i ovde radi). A šta bolje prikriva sve tranzicione probleme, prezaduženost i sporost u evropskim integracijama nego malo nacionalističkog pira i busanja u grudi hrvatske/srpske/crnogorske/albanske...
уторак, 24. јул 2007.
VRUĆ VETAR
Nije tema čuvena serija sa Šurdom već neviđeni osećaj kada se izađe na usijanu gradsku ulicu po kojoj na preko 40c duva nekakav vreli vetar, totalno je nadrealno, slično je verovatno u pustinji ali je barem vazduh suvlji...čini mi se da ako ovako nastavi imamo dobre šanse za Falling Down sindrom, tj. da će neko poput Majkl Daglasa u tom filmu besan izaći iz svojih kola i onda....
Košarkaški klinci su prvaci sveta, klinke druge na svetu...nedavno su i oni nešto stariji postali prvaci Evrope. Od 18 do 22 godine smo ubedljivo najbolji na svetu u basketu ali se plašim da od toga nećemo imati mnogo seniorske vajde. Nakon osvajanja titule Vlade Divac je rekao da ne moramo da brinemo za budućnost naše košarke. To je teška fraza i ne priliči takvom asu, možda bi bilo bolje da je obratio pažnju na reči Mute Nikolića da ih niko nije obišao na pripremama, da Kapičića nije zanimalo šta se tu dešava...valjda računa da je postavivši svog ortaka Moku za selektora uradio dovoljno. Nije mu palo na pamet da Muti ili Vladi Vukoičiću ponudi selektorsko mesto uz plan i program kojim bi od ovih mladića napravili nešto slično onome što smo imali od 1995. do 2002. Ekipa iz "Pevca" sada vedri i oblači našom uništenom košarkom...nisam siguran da je to dobro, još jedan eksperiment može nas eliminisati sa Olimpijade, a bilo bi užasno da mladići ne odu u Peking gde bi, siguran sam, bili među 4 najbolja na svetu. Sledeća prilika je 2012, a tada će ovi klinci već igrati u NBA i sve su šanse da će ih nebriga saveza ubediti da im nije u interesu da rizikuju svoje skupe ugovore zarad dresa zemlje koja o njima nikada nije brinula. Ovi uspesi su samo plod velikog talenta i ogromnog rada nekoliko klubova i stručnjaka, ostalima kao da vruć vetar duva svakog dana.
Moka je loš trener, a dobar motivator. Možda na "o-ruk" i napravimo nešto, mada pored Španaca, Grka, Nemaca, Rusa, Litvanaca i Rusa nisam baš siguran da ćemo se dobro provesti. Toni Parker, Dirk Novicki i Po Gasol igraju za svoje reprezentacije, to se nikada ne postavlja kao pitanje. Naše "zvezdice" imaju važnija posla, ali, ma koliko ih lično osuđivao zbog toga, pokušavam da budem svestan uloge druge strane koja osim patriotizma ne nudi baš ništa. Kult zemlje i reprezentacije se gradi još kada počinješ karijeru, kakvu poruku su glavni ljudi saveza poslali ovim 19togodišnjim majstorima i njihovom treneru?
p.s. da ostane zapisano: u 15:00 zvanično je 43c u Bg (Weather2Umbrella), sat na Trgu pokazuje 46c. A vetar duva, duva, duva...
Košarkaški klinci su prvaci sveta, klinke druge na svetu...nedavno su i oni nešto stariji postali prvaci Evrope. Od 18 do 22 godine smo ubedljivo najbolji na svetu u basketu ali se plašim da od toga nećemo imati mnogo seniorske vajde. Nakon osvajanja titule Vlade Divac je rekao da ne moramo da brinemo za budućnost naše košarke. To je teška fraza i ne priliči takvom asu, možda bi bilo bolje da je obratio pažnju na reči Mute Nikolića da ih niko nije obišao na pripremama, da Kapičića nije zanimalo šta se tu dešava...valjda računa da je postavivši svog ortaka Moku za selektora uradio dovoljno. Nije mu palo na pamet da Muti ili Vladi Vukoičiću ponudi selektorsko mesto uz plan i program kojim bi od ovih mladića napravili nešto slično onome što smo imali od 1995. do 2002. Ekipa iz "Pevca" sada vedri i oblači našom uništenom košarkom...nisam siguran da je to dobro, još jedan eksperiment može nas eliminisati sa Olimpijade, a bilo bi užasno da mladići ne odu u Peking gde bi, siguran sam, bili među 4 najbolja na svetu. Sledeća prilika je 2012, a tada će ovi klinci već igrati u NBA i sve su šanse da će ih nebriga saveza ubediti da im nije u interesu da rizikuju svoje skupe ugovore zarad dresa zemlje koja o njima nikada nije brinula. Ovi uspesi su samo plod velikog talenta i ogromnog rada nekoliko klubova i stručnjaka, ostalima kao da vruć vetar duva svakog dana.
Moka je loš trener, a dobar motivator. Možda na "o-ruk" i napravimo nešto, mada pored Španaca, Grka, Nemaca, Rusa, Litvanaca i Rusa nisam baš siguran da ćemo se dobro provesti. Toni Parker, Dirk Novicki i Po Gasol igraju za svoje reprezentacije, to se nikada ne postavlja kao pitanje. Naše "zvezdice" imaju važnija posla, ali, ma koliko ih lično osuđivao zbog toga, pokušavam da budem svestan uloge druge strane koja osim patriotizma ne nudi baš ništa. Kult zemlje i reprezentacije se gradi još kada počinješ karijeru, kakvu poruku su glavni ljudi saveza poslali ovim 19togodišnjim majstorima i njihovom treneru?
p.s. da ostane zapisano: u 15:00 zvanično je 43c u Bg (Weather2Umbrella), sat na Trgu pokazuje 46c. A vetar duva, duva, duva...
понедељак, 23. јул 2007.
IT'S THE FIRST DAY OF THE REST OF YOUR LIFE
Zvanični podaci kažu da je na dan našeg venčanja bilo 40,7 stupnjeva celzija. Definitivno dan za pamćenje.
Nadam se da su se svi prisutni u Lava baru lepo proveli, želeli smo da našim prijateljima priuštimo lepo veče u sjajnom ambijentu i uz sjajan bend (The Bestbeat) i nadam se da smo u tome uspeli.
Obećavam da će od sutra ovaj blog biti "staro dobro" mesto, dozvoljavam sebi samo još ovoliko izliva romantike.
Sa strane se nalazi par fotki koje će Vam, nadam se, preneti atmosferu od sinoć.
Nadam se da su se svi prisutni u Lava baru lepo proveli, želeli smo da našim prijateljima priuštimo lepo veče u sjajnom ambijentu i uz sjajan bend (The Bestbeat) i nadam se da smo u tome uspeli.
Obećavam da će od sutra ovaj blog biti "staro dobro" mesto, dozvoljavam sebi samo još ovoliko izliva romantike.
Sa strane se nalazi par fotki koje će Vam, nadam se, preneti atmosferu od sinoć.
недеља, 22. јул 2007.
WEDDING DAY
Danas se Nika i ja venčavamo. Verovatno nismo mogli da odaberemo topliji dan.
Sutra ćete videti neke lepe fotke i kratak izveštaj sa ovog "svečanog događaja" :)
Sutra ćete videti neke lepe fotke i kratak izveštaj sa ovog "svečanog događaja" :)
субота, 21. јул 2007.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
