Najteži je prvi tekst, kažu s pravom oni koji su blogovanjem počeli da se bave pre mene. Praznina koju treba ispuniti čini da sve ono što želiš da kažeš odjednom netragom nestane pa ostaneš blokiran, zakočen i nemušt...a onda prsti kreću da dobuju po tastaturi i ovo prvo blogovanje lagano dobija kakav takav oblik dok trema izazvana ambicioznom idejom kako će ovo pročitati nepojmljivo veliki broj čitalaca ustupa mesto realnosti koja sarkastično spušta nesuđenu blogersku zvezdu na zemlju. Čini se da je mnogo svrsishodnije ovo pisanije doživljavati kao nekakav egzibicionistički dnevnik (mada isti nikada vodio nisam) tobože nehajno ostavljen na stolu i još strujanjem promaje sasvim slučajno otvoren na poslednjoj ispunjenoj stranici.
Suđeni i nesuđeni čitaoci, vežite se, Hronika urbanog pokušaja kreće sa svoje prve stanice u neizvesnom pravcu. Nadam se da će putovanje biti dugo, zabavno i, ma koliko to dosadno zvučalo, poučno, tj. da će ova tačka na beskrajnom blogerskom nebu jednom zasijati kao zvezda....sele moja.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар