SECOND COMING

A od prvog jedino je teži drugi blog tekst. Šalim se, naravno, ipak je led probijen i sada ide lakše i opuštenije. A kad malo bolje razmislim imam o čemu da pišem, no u silnoj želji da ovo zaista bude "hronika" (ne samo beogradska, jer bih time skrnavio uspomenu na "the one and only" Baneta Vukašinovića, potrudiću se da izbegavam nalete inspiracije i strpljivo beležim aktuelnosti iz kojih se, kasnije, mogu razviti različite priče, dijagnoze i predviđanja.

Sinoćnja poseta B92 VIP rođendanskoj žurci radio stanice 92 (srećno punoletstvo!) može da posluži kao zabavan povod za razmišljanje na temu ko smo bili, gde smo sada, kuda idemo i šta ima za večeru. Elem, siguran sam da kao i o fudbalskoj reprezentaciji tako i o radiju B92 svako u ovoj zemlji ima svoje mišljenje. Takođe sam siguran da su ta mišljenja, ali i ponašanja koja ih prate vrlo različita. Mnogi ih ne vole iz političkih razloga, ako ste fan Fokusa ili Glasa crkve teško da možete biti svrstani u korpus devedestdvojkinih ljubitelja. Ali, i takvi ih povremeno slušaju, i uz izgovor tipa: prijatelja drži blizu, neprijatelja još bliže, oni povremeno odvoje uvo i poslušaju šta to izdajnici pričaju. Mnogi ih bezrezervno vole i podržavaju, to je najčešće ekipa koja pripada nekoj mojoj generaciji, dakle srpskoj generaciji X (rođeni između 1967 i 1977), onoj koja je razvaljena događajima sa početka 90tih u B92 pronašla svog saveznika i saborca protiv ludila u kome smo obitavali čitavu jednu deceniju. Oni su sada trideset (i nešto) godišnjaci, neki na pragu 40te, uglavnom porodični ljudi sa sitnom decom (još jedan rezultat krize je produžena mladost) i njima objektivno ne smeta to što je B92 (ovde pričam o radiju) "odrastao" i što više nije tako neobavezan, revolucionaran i subverzivan. A postoji i ona treća ekipa, nekadašnjih zagriženih slušalaca koji se zbog nove koncepcije osećaju izdanim, njima su Gorica i Dragan zabavni ali suviše strejt, razni talk shows su im bljak, Brakus im je dosadio...i svako malo lamentiraju nad zlatnim vremenom devedesetdvojke, vremenom "Makroa, dilera...", "Šišmiša", "Ritma srca" kada su Mjehur, Fleka i ostali vrši zvučni udar na bubne opne i mozgove slušalaca.
Ali, sada je broj slušalaca radija B92 preko pola miliona, a tada je bio jedva stotinak hiljada. U suštini, pravoverni su upravo oni koji ne propuštaju "Peščanik" jer on je najbliži onome što je nekada B92 bio. Oštar, bezobrazan, sa jasnim stavom i spreman da gurne prst u oko svakome.
Političkim žargonom rečeno onaj nekadašnji je LDP, a ovaj sadašnji DS. Hebiga, alternativa ima svoje prednosti ali i mnoge svoje mane. Tu dolazim i do poente ove priče, a ona glasi da je možda došlo vreme za neki drugi program radija B92. Umesto da nastave da u nepovrat odbacuju sve ono što ih je nekada činilo drugačijim i uzbudljivim i rizikuju da jedna pobeđena frakcija postane nova partija bolje bi bilo da neguju i te cvetove i da im daju jednu malu ali zasebnu baštu. Na tom drugom programu puštala bi se najalternativnija nova muzika, radio provokatori bi potresali slušateljsku populaciju i regrutovale bi se nove generacije budućih građanskih strejtaša koji bi vremenom prešli na slušanje prvog programa. Na kraju krajeva, za ime i džinglove ne moraju da brinu, negde valjda još uvek postoje oni B292 spotovi i poruke koje smo 1999. jurili po stanu i po gradu, očajnički tražeći novu frekvenciju.

O televiziji nekom drugom prilikom :-)