NEPOŠTOVANJE SEBE

Sramota me je da priznam ali čari pozorišta otkrio sam tek u poslednjih nekoliko godina. Kao "filmski čovek" tokom dugog perioda imao sam problem da se saživim sa nesavršenošću pozorišne iluzije, a verovatno i sa preovlađujućim klasičnim predstavama. Ja jednostavno još uvek ne mogu da izdržim da 2 sata slušam arhaični rimovani jezik velikana drame, neprimereno mi je vremenu, ali to je samo moje, svakako pogrešno i neuko mišljenje. No, kako mi je poslednjih godina krenulo iz dupeta u glavu, a ovdašnji teatri odlučili da isprate moderne svetske i domaće spisateljice i pisce počeo sam mnogo češće da odlazim u njih. Neke od predstava (Hadersfeld, Jastučko, Skakavci, Paviljoni, Shopping and Fucking, Velika bela zavera...) prijale su mi poput najboljih nezavisnih filmova, neke pak (Plava soba, Druga strana...) uverile su me da u svakom žitu ima kukolja i da nije sve što je "urbano", "moderno" i "hype" i dobro.

Ali ono što sam, osim aktuelne produkcije, imao priliku da ispratim je i "opuštanje" domaće publike. Kada to kažem ne mislim da sve neformalniju garderobu koju gledaoci navlače na sebe, preterano sređivanje bi upravo ukazivalo na težak oblik provincijalizma, već mislim na tragičan upliv nekulture i nepoštovanja drugih i sebe. Dugogodišnji posetioci pozorišta znaju da predstavu treba ispratiti sa dužnom pažnjom i respektom prema glumcima na sceni i prema ostalima u sali. Ovi koji sada dolaze ne poštuju nikoga, a pre svega ne poštuju sebe. Čim ovo pišem ovako zažareno pretpostavljate da imam povod, i to svež. U pravu ste. Sinoćna predstava "Amerika - drugi deo" po tekstu moje omiljene Biljane S. i u režiji ne toliko omiljenog, relativno prevaziđenog ali u ovoj predstavi sasvim solidnog Dejana M. predstavljala je najstrašniji nesklad između umetničkog nivoa na sceni i tužne slike i prilike publike koja je ispunila Atelje 212, gotovo do poslednjeg mesta. Biljana je, bar se meni tako čini, postala veća od pozorišta i to je dobro, njen glas se daleko čuje, njeni stavovi su hrabri, beskompromisni i po meni vrlo utemeljeni, ali to je nužno proizvelo i izvesnu estradizaciju njene slave što je sinoć bilo više nego očigledno jer je dobar deo publike pre ovoga "pozorište" upražnjavao samo preko Indeksovog radio pozorišta. Mobilni telefoni su zvonili i zvonili, može se dogoditi da neko zaboravi da ga isključi, ali kada se prvom među idiotima oglasio ostali koji pate od te vrste amnezije su mogli da se opsete i ugase ih. Ne, naprotiv, neki su čak (ne prigušujući zvonjavu) istrčavali iz sale da se jave. Čovek bi pomislio da te mirne nedeljne večeri neko umire ili negde gori...ali ipak ne, isti su se uredno vraćali i nastavljali da gledaju. Ekipica (dva bračna para) pored mene uredno je između sebe prilično glasno komentarisala predstavu, a "dama" na sedištu do mog je, onako, usput, poslala 10tak sms poruka. O preglasnom smejanju, bacakanju po stolici, udaranju šakom o kolena i, tako iritirajućem poluglasnom ponavljanju replika (navikli uz Paju i Jareta) da ne govorim.
Srećom, predstava je zaista dobra, a glumačka ekipa (Cvetković, Lečić, Anita Mančić, Aleksandra Janković...) nadahnuta i u punoj formi tako da je i ovakvo društvo i loša ventilacija u Ateljeu nisu uspeli da pokvare uživanje u gledanju.

Rekoh da je nepoštovanje sebe najstrašnije i pod tim sam mislio na fascinantu nemoć naših ljudi kada dođe do trenutka isljučivanja mobilnog telefona. Ta (inače vrlo korisna) spravica je izgleda dobar sluga, a loš gospodar pošto svoje robove pretvara u zavisna, zombirana bića primorana da uvek budu u punoj pripravnosti, odgovore na svaki poziv i na svaki sms...makar i onim idiotskim "ej, ne mogu da pričam u pozorištu/bioskopu/predavanju/na sahrani sam...". Nevericu izaziva takva opčinjenost i strah da se barem na 2 sata ostane izvan dometa.... a to dovodi i do predloga svim kulturnim institucijama: nabavite ljudi sprave za "ubijanje" dometa...nema mreže, nema ni razgovora, kuckanja poruka, a onda možda gledaoci počnu da zaista prate predstavu.

Ili ja ipak negde grešim? Pozorište je nekada bilo pučka zabava, možda ideja i jeste povratak tome, nakon perioda elitizma kada je teatar izjednačavan sa koncertima klasične muzike na Kolarcu (oh užasa!!) i bio rezervisan za "one uštogljene, kulturne!.

Ma nek komentarišu, nek se džilitaju od smeha, nek me lupaju po leđima nakon svake urnebesne replike...sve ću izdržati samo da više ne vidim hipnotički sjaj zloćudnih ekrančića u mraku sale i da ne čujem jednu od desetina strašnih melodija poziva i pištanje poruka.