Svojevrsni autizam i zatvorenost prosečnog srpskog čitaoca ogleda se i u odsustvu informacija i potcenjivačkom stavu prema kulturnom životu i stvaralaštvu u susednim državama. Ako je i donekle razumljiva nezainteresovanost prema književnim scenama Rumunije i Bugarske onda “neobaveštenost” o situaciji u “bivšim republikama” pre liči na glumljenje ravnodušnosti i jalovo potenciranje superiornosti zasnovano isključivo na relativnim vrednostima kao što je “slavna prošlost” i broj žitelja. Vec ste ovde
imali prilike da čitate razgovore sa "prvacima" hrvatske književnosti, a sada ćemo malo videti šta rade naša južna braća Crnogorci. Sledi intervju sa mladim gnevnim piscem Andrejem Nikolaidisom, čovekom čiji romani Mimezis i Sin predstavljaju unikatne tvorevine, rekao bih na teritoriji cele bivše SFRJ.
1. U Srbiji je relativno nepoznat fenomen nove crnogorske književne scene, kako bi nam u nekoliko rečenica opisali tu pojavu?
Nova crnogorska književnost je termin kojim se, prevashodno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, označava generacija pisaca koja baš i nije tako nova. Ja recimo imam 33 godine i prije više od decenije sam objavio prvu knjigu. Balša Brković je to, mislim, učinio prije dvije decenije. Riječ je o piscima vrlo raznorodnih poetika. Kako bilo, termin je operativan, zapravo gotovo obavezan u književno-kritičkom govoru o toj grupi pisaca, i ne vrijedi se buniti protiv njega. Ono što je zajedničko toj grupi pisaca prije je političko, nego poetičko. Svi smo mi bili za nezavisnu Crnu Goru. Neki, poput Brkovića i mene, i vrlo aktivno angažovani u poslu pravljenja države. Takođe smo bili i vrlo aktivni u pravljenju neprijatelja u DPS-u, još od ranih devedesetih do danas. što je spasonosno za nas: spašava od opasnosti da se postane državni pisac. Ja recimo ne mogu postati ni državljanin, kamoli državni pisac – ne daju mi crnogorski pasoš, i to je tek jedan oblik odmazde koju ta lopovska, mediokritetska vladajuća klika vrši nada mnom.
2. Zasto je većina novih crnogorskih romana gotovo nedostupna u srpskim knjižarama? Da li je razlog političke prirode ili čista neprofesionalnost i neobaveštenost knjižara i izdavača?
Srbija je, osim što je prostor iz kojega je stigao tenk koji je uništio moj stan u Sarajevu, a za tenkom i bradati kreteni koji su mi pobili prijatelje i, sve u svemu, uništili život kakav sam imao do ’92, a zatim me njihove kolege nastavile zlostavljati u Crnoj Gori do danas - Srbija je osim toga još i tržište od, koliko – 10 miliona ljudi? Ali ću to ignorisati iz političkih razloga? Ja ne funkcionišem tako, to je odveć budalasto za moj ukus. Ono što imam da kažem o srpskoj politici protiv koje sam se, držim, borio strastveno - i rekao sam, prilično jasno.
Mojih, Spahićevih i Brkovićevih knjiga nema zato što naš izdavač, zagrebački Durieux, objavljuje knjige koje su za crnogorske i, koliko čujem, srpske prilike prilično skupe. “Mimesis” stoji 15, “Sin” 12 eura. Kod istog izdavača objavljuje i Jergović, njegove knjige u Srbiji štampa “Rende”. Ako ne griješim, “Durieux”-ovih knjiga nema u Srbiji? Sarajevski “Dani” su štampali “Mimesis” u 10 000 primjeraka, i prodavali ga po niskoj cijeni, ne znam zašto tog izdanja nije bilo u vašim knjižarama. Koliko znam, Rende je planirao štampati i Spahića, Brkovića i mene, ali ipak nije. Druge izdavače u Srbiji ti romani očito ne interesuju. Da li iz političkih razloga, to već ne znam.
3. Da li su Brković, Nikolaidis, Spahić, Bečanović...reakcija na pojavu Dežulovica, Baretića, Perišica, Jergovića, Hemona u zapadnim susednim drzavama?
Nipošto. Ja ne vidim sličnosti. čak ni između Jergovića i Hemona, oni se naslanjaju na dvije posve različite književne tradicije –sličnosti među njima nestaju kada dođemo do pisma, a to je jedino što je bitno. Ili ovako: ako će nas Jergović potsjetiti na Andrića, Spahićeva “Hansenova djeca” će nas asocirati na Sebalda. Moj “Mimesis” je reakcija na tužnu činjenicu da živim u Crnoj Gori, zemlji u kojoj je sve što postoji skoncentrisano na to da zatre svaki trag duha. “Sin” je, dočim, reakcija na tužnu činjenicu da uopšte živim.
4. Šta znači bestseler u crnogorskim okvirima? Ima li života od pisanja ili je novinarstvo neophodan dodatak?
Nema bestselera u zemlji u kojoj nema ni deset pristojnih knjižara. čak ni ovako, kada se moje knjige u, recimo, pristojnim tiražima prodaju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i, od skora, u Sloveniji, nije moguće živjeti od književnosti. A novinarstvom bih se, mislim, bavio i da ne živim od njega. Pišući za “Monitor” i “Slobodnu Bosnu”, godišnje ispišem oko 800 000 slova kolumnističkih tekstova. To je dobra vježba.
5. Izabrali ste život u malom mestu, pobegli čak i od Podgorice, da li je to iznuđeno rešenje u potrazi za mirom?
U Ulcinj sam dospio bježeći od rata. Moja porodica imala je tu malu kuću. Prve dvije godine proveo sam, uglavnom, skrivajući se u toj kući, jer su Crnogorci svoje čojstvo i junaštvo demonstrirali tako što su hapsili izbjeglice i vraćali ih u Bosnu. Uzgred, nešto mi govori da je sličnih stvari bilo i u Srbiji? Kasnije ću shvatiti da je, ako već živite u Crnoj Gori, najbolje živjeti na primorju. U Podgorici jeste sve, ali to sve, zapravo, podrazumijeva malo toga. Stoga je, držim, bolje šetati pored mora nego učestvovati u socijalnim zbivanjima sa nepostojećom intelektualnom elitom. Ulcinj guši, ali guši i Podgorica. Ulcinj je provincija, ali to svi u Ulcinju znaju i tako se i ponašaju. Kao što je i Podgorica provincija, ali njeni stanovnici to ne znaju, što život sa njima čini napornim, jer živjeti u Podgorici znači živjeti u gradu koji se sastoji od nekih zgrada posađenih na livade, bez gradskog jezgra i, što je najvažnije, bez gradske priče, živjeti okružen ljudima koji misle da žive u gradu koji se “dinamično razvija na svom putu da postane moderna evropska prijestonica”.
6. Surovo razračunavanje sa sadašnjicom, svakidašnjicom i konzervativnim okruženjem karakteriše Vaše pisanje. Kako izgleda izaći među ljude u jednu, ipak jako malo sredinu, koja se lako prepoznaje u Vašem delu?
Čovjek na sve navikne. Mislim da spisak reakcija idiota na moje pisanje uključuje sve osim pucanja u mene. Dakle: zbog pisanja su me tužili, i pojedinci i čitavi gradovi; opštinski parlament Herceg Novog je povodom mog pisanja izdao nekakvu rezoluciju, a gradonačelnik mi, još godinama prije toga, zabranio dolazak u taj grad; Skupština Crne Gore je raspravljala o mom tekstu; privodili su me u policiju po naredbi pomoćnika vrhovnog Državnog tužioca, prijetili su telefonom, lično, preko poznanika; novine su štampale poziv na odstrel, sa mojom slikom na kojoj, moram reći, izgledam šarmantno; uništavali su mi automobil, upadali u dvorište kuće, pokušavali da me pretuku, što je malo teže jer imam 110 kila i godinama sam dizao tegove... Problem sa malim sredinama nije u tome što su male, nego u tome što su, po pravilu, maloumne. Ako živite u takvoj, najgore što vam se može desiti jeste da počnete da razmišljate kao ta sredina. A ako tako ne razmišljate, sigurno ćete postati meta te sredine. Ali vi to znate. Za sve ove godine, sve rastući i šireći se, i Beograd je uspio da postane vrlo mala sredina.
7. Pratite li ovdašnju književnu scenu, imate li favorita?
Od živih srpskih pisaca, najdraži mi je Basara. Strašan tip. Od živih i mrtvih, Pekić. Koji je, uprkos svemu, potcijenjen pisac.
8. Šta čitate ovih dana ?
Čitam Katehizam Katoličke Crkve, Trakla i Sebaldov “Austerlitz”.
9. Koliko se i sta cita u Crnoj Gori ? U kakvom je stanju knjižarska mreža, ima li izdavaca ili se lokalni citaoci snalaze nabavljajuci knjige iz Srbije, Hrvatske, Bosne?
Kao što rekoh: u Podgorici postoje 3 knjižare, u Kotoru jedna, u Baru jedna i po, ima neka valjda i u Budvi. O nesretnom sjeveru Crne Gore da ne pričam. Dakle ne postoji. Ne postoje ni jaki izdavači. Budući da je tržište malo, knjigu bi morala finansirati država. Koja je prošle godine za cjelokupno izdavaštvo keširala cijelih 60 000 eura. Istovremeno je za samo jedno pozorište usula više od milion. Zamislite stanje svijesti ljudi koji donose te odluke.
10. Prija li Vam poređenje sa Tomasom Bernhardom?
Bernharda stavljam ispred svih pisaca, ali sebe, eto – ne. Budući da sam (vjerujem) još uvijek normalan, zazirem od tog laskavog poređenje koje gotovo da je postalo standard otkako ga je Robert Perišić lansirao pišući u “Globusu” o “Mimesisu”.
Naravno, kada čitate moje knjige, jasno uočavate da sam čitao Bernharda; više, da volim Bernharda. Tu su posvete, reference... i još važnije, svjetonazor i ekonomija rečenice, sve te sinkope i fuge.
11. Roman Sin je dobio jako dobre kritike i pozdravljen je kao korak dalje u odnosu na hvaljeni Mimezis. Da li je moguce otici jos dalje, a ne zapasti u hermetiku duboke mizantropije ili Andrej Nikolaidis planira nesto potpuno drugacije?
Tu ste debelo u pravu, jasno uočavam taj problem. Srećom, postoji rješenje koje se zove Drugo a Isto. U ovom stepenu mog duhovnog razvoja (tako tome tepam), fasciniraju me dodirne tačke mizantropije i hrišćanstva. To je široko i plodno tlo koje sam tek po rubovima zaorao u “Sinu”. Jer, ne nalazite li nešto mizantropsko u vjeri Svetog Augustina da je čovjek loš i zao, i da ga ništa osim Božije volje ne može spasiti od sopstvenog zla, da u čovjeku nema potencijala da sam zasluži Raj? Konačno, u trenutku Apokalipse, ko će se najiskrenije radovati: samo pravi hrišćani i pravi mizantropi. Dakako, svako iz svojih razloga.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
18 коментара:
Nezainteresovanost je prvenstveno rezultat potpunog zasicenja politicki angazovanim temama, autorima, pogledima, osvrtima, itd.
Kada se jave autori cija je poetika oslobodjena politicke angazovanosti, moci ce se pricati o knjizevnoj sceni. Ovako, ovo je kao NOB. Naravno da niko ne cita te smaracine.
Velika greska u koracima, prvo Nikolaidisa jos kako citaju, mnogo vise nego neke nabedjene ovdasnje pisce. Drugo, njegovi romani sustinski nisu politicki vec progovaraju o naravima, karakteru i devijacijama modernog crnogorskog drustva i korenima zala koja vladaju. Covek je politicko bice, narocito covek iz ovih krajeva tokom poslednjih par decenija.
Vidi se da kritikujes nesto sto nisi citao/la, zar zaista nemas pametnija posla od prostog kontriranja svemu sto napisem? Zar te moji lik i delo toliko inspirisu? Gde su koreni tih frustracija? I posecujes li i druge blogove gde takodje dokazuješ autorima da su bezvredni kreteni ili je samo moj na tapetu?
Ne kritikujem nista. Govorim o razlozima nezainteresovanosti, sto je jedno od postavljenih pitanja. Procitavsi ovaj intervju, moja nezainteresovanost za ovog autora je apsolutna. I to je to.
Ok, ali uzmi u obzir da je Nikolaidis bio i jos uvek je zrtva raznih pritisaka i progona zbog toga sto je (pod svojim imenom) hrabro kritikovao negativne pojave u CG.
Njegovi romani su mracni i surovi ali daleko su od politikanstva pa predlazem da jednom ipak pokusas da ih procitas, mozda promenis misljenje.
E, pa ovako. Kao prvo, nisam čitao ni jedan njegov roman tako da tu ništa ne mogu komentarisati. Mogu samo oprezno procijeniti da ako ga objavljuje Durieux to nešto znači. To nije izdavač koji bi nekoga objavljivao iz entuzijazma ili izdavačkog avanturizma.
E, sad, ono što često čitam su njegove kolumne u Slobodnoj Bosni, pa se osjećam pozvanim da o tome nešto i kažem. Uz puno razumjevanje njegove lične i porodične ratne golgote to što piše suviše je - jednostrano. Ne smeta meni, kao Srbinu, toliko što napada Srbe, što su mu Srbi za sve krivi (za mnogo šta i jesmo krivi), smeta mi gotovo romantična idealizacija Bošnjaka, koji su baš uvijek i za sve nedužni, koji su usamljeni pravednici i jedine žrtve ovih ratova. Ukratko, njegove kolumne su uzdizanje ličnog iskustva na nivo opšteg principa i to mi se ne sviđa. Svako ko piše za novine trebao bi biti oprezniji.
Posebna priča bilo bi njegovo (novinsko) praćenje crnogorskog referenduma i nezavisnosti. Zanimljivo je da je neko ko se predstavlja kao kosmopolita širokih shvatanja mjesecima nastupao sa pozicija savremenog crnogorskog nacionalizma. Ali opet, nije da on Crnu Goru toliko voli, on se više pronalazi u onoj za Balkan tipičnoj negativnoj identifikaciji - Crnogorac sam jer to znači da nisam Srbin. Naravno, nepunih godinu dana poslije pijane noći proslave državne samostalnosti, uslijedilo je otrežnjenje, pa mu sad ni crnogorska samostalnost mnogo ne znači. Ne može se jedan nacionalizam kritikovati a drugi podražavati. Čak i kad su im različite manifestacije ili rezultati, radi se istom principu.
Iskreno intervju sa ovim gospodinom mi se uopšte ne dopada, tačnije njegovi odgovori. Nisam čitao njegove knjige pa ne mogu da komentarišem, ali ogorčenost izbija iz svake rečenice intervjua i epitete olako prosipa pravdajući ih surovim i teškim životnim putem. Moguće je da je vrhunski stvaralac i umetnik(što ne verujem da ću proveriti - odjednom osećam malecnu odbojnost), ali deluje kao osoba koja je zajebana samo zato što živi. To je onaj primer da li je čaša polupuna ili poluprazna, mnogi su doživeli stradanje po golgotama SFRJ, ali su se negde skrasili i s mirom nastavili da žive. Ovaj gospodin deluje kao da začikava gde god stigne i koga god stigne. Pošto ga nisam čitao, ne znam zašto ga ne vole, ali slobodan duh se ne izražava pljuvanjem po svemu što misliš da je sranje ne vodeći računa o nečijim povređenim emocijama. Ovo je tip sa kojim ne bih popio više od jednog pića u životu.
Ok, ovo su vec stavovi i misljenja koja razumem, ne znaci da se sa vama slazem ali imate svoje argumente i to postujem.
Meni se cini da on nikada nije nastupao sa pozicija crnogorskog nacionalizma, ne moras biti nacionalista da bi bio za razdvajanje od Srbije, samo pragmatik. A DPS ekipu je pljuvao i pre 10 godina i danas i tu je vrlo dosledan.
Glasanje za crnogorsku samostalnost jeste bio izraz pragmatičnosti, vjerovatno bih i sam tako postupio da sam građanin Crne Gore. Ali, pijana noć proslave ishoda referenduma, o kojoj je Nikolaidis sam pisao za neke sarajevske novine, sa sobom u glavnoj ulozi, ne govore o zadovoljstvu zbog pragmatične odluke, već o ostvarenju sna, želje za odvajanjem, samostalnošću - što je definitivno izraz nacionalizma, prvenstveno onakvog kakvog sam ga već opisao, da se ne ponavljam. Osim toga, svi njegovi tekstovi kojima se zalaže za crnogorski jezik, crkvu doprinose mojoj tvrdnji. Da me se krivo ne shvati, ne mislim ja da bi se on trebao zalagati za SPC u CG i srpski jezik, kao oni nikšićki profesori, i oni su nacionalisti, samo smatram da bi neko ko nije nacionalista imao malo uzdržaniji odnos prema svemu tome, ili ironičniji, jer južnoslovenska prepucavanja oko jezika, istorije i crkava i ne zaslužuju ništa osim podsmjeha. On je, jednostavno, nacionalno angažovani intelektualac, i to i sam kaže u tom razgovoru, kaže da je bio aktivno uključen u stvaranje države. Da na kraju malo progovorim anarhističkim dijelom svoje glave: ko državu gradi, to mu se prije ili kasnije obije o glavu.
Svako zasluži ono što dobije, a ovaj pisac je osuđen na zaborav. Osim ako ne promeni delatnost. Možda bi bio dobar automehaničar, ima taj pronicljivi pogled.
Quentine, lepo je videti te pod punim imenom. Odmah zvucis razloznije i ubedljivije :)
Ne sporim da ih je sve verovatno ponela euforija u noci nezavisnosti, mada nisam suguran da Andrej spada u one koji su mislili da ce svi njihovi problemi nestati nezavisnocu. Pre mi lici na one koji su bili za nezavisnost da bi sopstvene vladaoce isterali na cistinu...nema vise vadjenja na Srbiju, za sve su sada sami i zasluzni i krivi.
S obzirom da sam iz Crne Gore i imao sam uvida u radove svih pisaca koji se pominju u ovom intervjuu mogu samo reci da jedini koji nesto vrijedi medju njima je Balsa Brkovic, ostali su nazalost odavno izgubili kompas te Nikolaidisa najbolje oslikava naslov te njegove knjige - Mimesis
On je samo jedno oponasanje (mimesis) velicine, i to vrlo slabo oponasanje.
Sto se politickog angazmana tice, nemam vise sta dodati jer su prethodni komentari sve fino rekli
Uskoro sledi intervju sa Balsom tako da ces verovatno vise uzivati.
A sto bi ista vise uzivao? Rekao je da Balsa "nesto vrijedi". Zasto bi iko citao, kamoli uzivao, u intervjuu nekog pisca koji ipak "nesto vredi". Ljudi pravilno ne zele da gube vreme citajuci ili proucavajuci radove pisaca samo zato sto su sa prostora nekadasnje zajednicke drzave. Ima toliko zanimljivih i dobrih pisaca i dela u svetskoj knjizevnosti, da pisanija nadriumetnika iz bivsih republika tu ne mogu da budu konkurencija. I to nije nikakav autizam, nacionalizam, fasizam ili bilo kakav moderni -izam koji "osvesteni i posveceni" vole da koriste, vec naprosto zdrav razum. Nema vise nacionalnih kljuceva, obaveznih bratsko-jedinstvenih misljenja, vec samo free market. I kvalitet. I zato ti pisci nemaju niti ce ikada imati publiku. Jerbo su bezvredni politicki muljatori kojima je sudjen zaborav i nista drugo.
Mozda bi mogao da Roaru ostavis da proceni da li ce uzivati.
Delimicno se slazem sa tobom, nacionalni kljuc kao razlog za citanje jeste nesto sto ne podrzavam, svet je sada mnogo dostupniji i kao merilo uvek treba uzeti kvalitet. Medjutim, postoji nesto sto se zove bliskost kultura i nasledja sto pisce iz bivse SFRJ negde cini zanimljivijim od "zapadnih" pisaca. Dobar roman hrvatskog ili crnogorskog autora negde ce ovdasnjem citaocu biti blizi jer progovara o slicnim problemima i bliskim mu toponimima.
Izbor sta ce citati, gledati, slusati je svacije individualno pravo i to se ne dovodi u pitanje.
Mene licno nervira i preterano potenciranje suseda (najvece hrvatsko pop govno ce ovde biti hit), ali i (o cemu sam ovde pisao) precutkivanja onoga sto je kod suseda dobro uz obavezni potcenjivacki ton. Ne znam samo zasto se ovoliko zestis kada jednostavno ne moras da citas lokalce vec imas svu slobodu da citas ono sto ti je interesantno.
Haha svidja mi se ovo ubacivanje u padez: Roaru :D
Ja mogu reci da zaista uzivam u clancima Balse Brkovica i da su mu knjige interesantne. Kad sam rekao "nesto vrijedi" nisam mislio da je prosjecan vec jedini vrijedan od te klape. Nazalost, ustvari na srecu postoji toliko toga sto treba citati da pretpostavljam da cu podrobnije proucavati djela Balse Brkovica kada zadjem u neko poznije doba, taman kada vrijeme pokaze koliko je sve to zaista vrijedjelo
nisam citao nikolaidisa, ali je u clancima pomalo (nacionalno) opterecen za moj ukus (uprkos "blizem" politickom opredjeljenju). no iz ovog intervjua vidim da pljuje na sve i svasta, sto je opet bolje nego pljuvati samo na jednu stvari ili jednu drzavu. dao bih mu sansu, u svakom slucaju. sto se balse tice, mnogo mi vise leze njegove subotnje kolumne u "vijestima" nego knjige - valjda se u dnevno-politickim komentarima malo vise pazi :)
nisam citao nikolaidisa, ali je u clancima pomalo (nacionalno) opterecen za moj ukus (uprkos "blizem" politickom opredjeljenju). no iz ovog intervjua vidim da pljuje na sve i svasta, sto je opet bolje nego pljuvati samo na jednu stvari ili jednu drzavu. dao bih mu sansu, u svakom slucaju. sto se balse tice, mnogo mi vise leze njegove subotnje kolumne u "vijestima" nego knjige - valjda se u dnevno-politickim komentarima malo vise pazi :)
Posmatrati Nikolaidisa kroz jedan njegov tekst ili isječak iz knjige je glupo. Tog čovjeka treba analizirati malo dublje, od početka njegove književničke karijere do danas, gdje on nikada nije odustao od normalnih principa. Uvijek se zalagao za normalno društvo, normalne principe, kulturu, književnost i sve ostale pojave koje su na Balkanu strane. Cijela njegova karijera je impresivna, samo se nadam da neće manje pisati otkako je postao službenik Vlade Crne Gore, tačnije Ministarstva kulture, gdje mu je odavno bilo mjesto.
Na Facebooku katkad postavim neki njegov tekst, mada je teško sve upratiti. Takođe, volio bih s vama podijeliti odlomak iz njegove nove knjige "Dolazak", a to ću postirati u narednom komentaru.
Link za grupu ljubitelja njegovog lika i djela je http://www.facebook.com/group.php?gid=123833435719 .
Čovjek je definitivno patriota svih ovih kvazidržava nastalih raspadom Jugoslavije, a ako to neko ne shvata, to je druga priča.
Постави коментар