Nažalost nisam bio u mogućnosti da redovno ažuriram blog jer wireless net nije dobacivao do moje hotelske sobe, a na sajmu su internet kafei uvek bili puni, a vremena za čekanje na red nisam imao.
Duga 4 dana možda najbolje mogu da se sabiju u niz epizoda koje će, nadam se, delovati kao zabavan trejler:
- JAT-ovo avionsko osoblje je fantastično, dvojica fiftysomething "momaka" sa brkovima pokušavaju da prodaju "free shop" proizvode. Jedan čovek se zeznuo i kupio neku rakiju, a onda je čekao da brke nekako rasitne 100 evra u avionu. Šetali su kroz avion pola sata sa novčanicom... Jedna žena traži pivo, ono košta 2 evra, žena nema evre, pita jel može da plati dinarima...može...200 dinara!
- Taksi kojim idem do hotela je stari dobri Mercedes, koža i mahagonij, vozi ga simpatični Indus. Start je 2 evra, kilometar 1,5. U hotelu smo za 15tak minuta.
- Zbog problema kojima sam bio izložen prilikom rezervacije (nešto oko kartice) dobijam apartman umesto sobe, ništa spektakularno ali prostrano.
- S Bahn vozom stižem do centra za 20 minuta, nemoguće je izgubiti se, svuda putokazi, mape, glas sa razglasa koji najavljuje sledeću stanicu i linije na koje možete preći odatle. Jedna ljubazna gospođa mi ipak prilazi videvši da delujem pomalo nesigurno i objašnjava mi ceo sistem. Sada znam red vožnje za celu godinu.
- Sajam me uvek fascinira svojom veličinom. Ogromne hale, šatl busići koji saobraćaju non stop i prevoze multinacionalni buljuk posetilaca. Čujem da je tu negde i Umberto Eko..nisam ima priliku da ga vidim...prošle godine sam se očešao u prolazu o Gintera Grasa.
- Hale 3 i 8 su najfensije. Tu su najveće izdavačke face iz Nemačke i celog sveta, Bertelsmann, Taschen, DK, Random House... U petici su balkanci, Hrvati sa ogromnim štandom i promocijama svojih pisaca (Igor Štiks, Tena Štivčić...), Slovenci imaju simpa štanda, Česi i Poljaci, kako i dolikuje vrlo ozbiljno predstavljeni...nas nema.
- Sprat iznad su Španci, Italijani....Mondadori, DeAgostini, Planeta...ima zabavnih stvari...prelazim u Halu 6 na Francuze, Galimar, Larus, Glena...
- Neša i Miško iz Mono i Manjane me sačekuju sa pivom ugrabljenim na nekoj australijskoj promociji...prelazimo na meksičko koje dele na štandu pored, prvi dan završavam sa laganom maglom u glavi.
- Petak, počinje pravo ludilo od sastanaka sa partnerima...usput kupim brdo kataloga koji uskoro postaju preteški. U momentima predaha izbor hrane i pića je neverovatan...od bavarskih kobasica do sušija...kraj dana dočekujem iscrpljen, večera u malom restoranu blizu Sajma a onda na vozić i u mrtvi san.
- Subota je repriza petka, samo drugi saradnici, ponovo jurnjava, hiljade knjiga, hiljade impresija. Danas je Sajam otvoren za sve posetioce, desetine hiljada ljudi šeta, zabavlja se, mnogi klinci obučeni kao za maškare...ovo praznik za sve. Knjige se ne mogu kupiti, samo se dele katalozi ali to nikome ne smeta, oni knjige kupuju u knjižarama tokom cele godine, ovde su da vide šta ima novo. Maše mi Papić (Laguna), mimoilazimo se na eskalatorima.
Izlazak sa Sajam oko 6, večera i pravac hotel. U vozu kontrola karata, moja ulaznica za Sajam važi, kondukter mi se smeška i zahvaljuje na Hrvatskom jeziku.
Pakujem se za povratak kući.
- Nedelja, očekujem da će, kao i prošle godine prodavnice u centru biti otvorene zbog Sajma pa uzimam taksi i odlazim tamo. Bacio sam 30 evra, sve je zatvoreno. Jedva pronalazim pekaricu u kojoj kupujem divno pecivo za doručak. Starbucks, naravno, radi. Uzimam moku (živeli coffee dream i grinet) i šetam pustim centrom. Frankfurt nije lep grad ali fascinira moćnim poslovnim višespratnicama, ovde je centar evropskog biznisa. Sedam u baštu kafea ispred zgrade opere i pijem čaj, sunčano je, prolaze Japanci sa foto aparatima....lepo je ne raditi ništa par sati.
- Vraćam se u hotel po stvari, na aerodromu sam već u 13h...gledam ogromne rasporede letova, nalazim Beograd...aha, čekiranje je na šalteru 701. Okrećem se i vidim da stojim kod broja 150. Vučem 40 kila nekoliko stotina metara, kao u košnici je, svakog minita poleću i sleću avioni, kakvo ludilo od aerodroma.
- Odolevam Hagen dasovoj poslastičarnici i idem pravo na skeniranje...svaka torba u zasebnu korpu, skini jaknu, sat, kaiš (spadoše pantale!)...potom u red za non Eu zemlje...ispred mene Muslimanka sa 4 kese i torbe trpi tiho maltretiranje službenika koji joj na svako njeno pitanje odgovara tako što stavi prst preko svojih usana, dakle praveći internacionalni znak za Pssst! tj. tišina potencijalna teroristkinjo!!!
Posle nje ja prolazim kao gospodin....eto, ko kaže da smo najozloglašeniji?
- U avionu ponovo zabava, u redu desno od mene sedi momak koji se očito plaši letenja. Počinje da se moli, a pošto je islamske veroispovesti to izaziva konsternaciju stjuardese koja iz nekog razloga traži da mu vidi sat (valjda da li otkucava). Sve je ok, polećemo. Stižu sendviči u kiflama za koje sam mislio da se više ne proizvode (model Centroprom 1985.) čiji ukus (puter, sir, pileća prsa, kiseli krastavci) priziva uspomene na sendvičiće sa prvih žurki u 7. osnovne.
- Ispred aerodroma nema nijednog taksija...među divljacima nalazim jednog spremnog da vozi na taksimetar...konačno, oko 17:40 stižem kući. Palim TV, kreću vesti, gasim TV.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
10 коментара:
dobrodosao nazad. uzivala citajuci post. nikad nisam bila u frankfurtu, volela bih, ali najvise u vreme sajma.
ja samo mogu reci jedno "eh..."
u ovom postu o sajmu knjiga nema niceg specificnog po cemu bi se razlikovao od npr. sajma poljoprivredne mehanizacije, turizma ili podnih obloga
A gde su Turci iz Frankfurta? Mada kapiram ode chovek u inostranstvo neche da jede chevape/kebabe. Moja prijateljica koja je bila kaze da posle 6 popodne, kad japiji iz Deutche Banke odu kuci u predgradja pomislio bi da nisi u Nemackoj.
Starbuck coffe sucks, tj. ja ne pijem te frapuchino, caramel moka produkte, to mi je preslatko. Kapuchino ima previshe mleka. Ali koncept mi je ok. Lagala bi kad bi rekla da ne konzumiram.
Praktichno pitanje, za mene od velike vaznosti, kako si uspeo da unesesh 40 kilograma u avion? Jel kod JATA sve moze? Meni je WizzAir naplatio 6 funti po kilogramu letos.
Hvala svima na boljevasnašlici...elem, ima i Turaka i naših (svih boja i dezena), puno Azijata, crnaca...ma opšte šarenilo, vrlo simpatično.
Kako sam uneo? Lepo, maksimum je 25kg - za ono što predaješ na čekingu, za ostalo praktično niko ne pita, samo da nije previše kabasto...dakle da može da se spakuje u kasetu iznad glave ili ispod sedišta. Tako sam ja na ruke uneo skoro 15 kg kataloga i knjiga uz notebook.
Hahahha, nasmejala se vrlo na: "Palim TV, kreću vesti, gasim TV."
Valjda je to ta dramaturska figura, sasvim dovoljna da znas da si prijehao u Srbijicu.
Hvala ti. Izgleda da je JAT poslednja oaza slobode u vazdushnom saobrachaju. Posto u Britaniji itekako gledaju sta unosish u avion, mozesh samo 1 torbu i to ne kabastu, pa ja vech smishljam kako da prenesem 10 kila knjiga.
Pozdrav iz Montenegra. Na ovom blogu sam slucajno. Trazio sam intervjuu sa Balsom Brkovicem i stigao ovdje. Koliko god da je kod vas lose, kod nas je gore. A dio odgovornosti za to snosi ovaj netalentovani pisac cije me ime dovelo ovdje...
Zanimljiv blog. Sa dosta postova se slazem, ali ima i onih koji su prilicno daleko od mog poimanja stvarnosti. U svakom slucaju, nastavicu da dolazim.
Zdravo đetiću, dobro doša!
Cekaj, pa tim sam se ja Mercedesom vozila od hotela u Rimu do aerodroma !! .... Salu na stranu, odlican tekst. Prenešena atmosfera, hvala. Mora da je lijepo mirisalo, na knjige :) Odlicna poslednja recenica. Meni ista kutija stoji ugasena evo vec 10ak dana.
Постави коментар