Silom prilika, verovatno i zato što je izdavač mala i još uvek nepoznata kuća Heliks jedna od knjiga koje bi trebale da predstavljaju sajamski događaj još uvek prolazi relativno nezapaženo. U pitanju je Zabluda o Bogu čuvenog filozofa nauke Ričarda Dokinsa. Ipak, ne sumnjam da će se uskoro silna buka podići oko ovog dela pošto je sličnu sudbinu imalo gde god je objavljeno. U SAD je drmao listom bestselera mesecima, Dokins je imao čitav niz TV i novinskih duela sa predstavnicima crkvi, u svakom slučaju knjiga nikog ne ostavlja ravnodušnim. Nešto više imate na ovim sajtovima:
http://www.b92.net/kultura/knjige/
preporuka.php?nav_id=268879&fs=1
http://www.heliks.co.yu/
Čitajte pa da se nađemo ovde za mesec dana da raspravljamo.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
12 коментара:
Moj nedavno objavljeni prikaz pomenute knjige :)
Ричард Докинс-Заблуда о Богу
Градитељи кристалне палате
Захваљујући агилности издавачке куће Хеликс, српска читалачка публика коначно има прилику да се упозна са идејама и ставовима из светског бестселера Ричарда Докинса Заблуда о Богу. У овом по много чему контроверзном делу Докинс (1941), познати оксфордски биолог и аутор бројних дела из домена популарне науке као што су Себични ген и Ђавољи каплар, даје себи за задатак не само да оповргне постојање Бога, већ и да скрене пажњу на, како он сматра, штетност организоване религије као чисто социјалног феномена. Аутор испред себе поставља врло високе циљеве, чак у уводу изражава очекивање да ће, ако књига буде деловала како је намеравао, сваки верник који је прочита постати атеиста. Због таквих смелих изјава и прозелитских амбиција ова експлозивна књига одмах је по изласку прозвана «атеистичком Библијом», а сам Докинс је, заједно са истомишљеницима Семом Херисом (Писмо хришћанској нацији), Кристофером Хиченсом (Бог није сјајан-како религија све затрује) и Французом Мишелом Онфреом (Атеолошка расправа), промовисан у једног од предводника савременог атеистичког покрета на Западу.
Треба рећи да Докинсов атеизам има дубоке и чврсте корене. Као изданак енглеске либералне, прагматичне и скептичне интелектуалне школе којој су, између осталих, припадали научници из породице Хаксли и Бертранд Расел, Докинс је одрастао на традицији дарвинизма, рационализма и неопозитивизма. Његова научна каријера била је превасходно оријентисана ка потврђивању и разрађивању Дарвинове теорије еволуције, а као најзначајнији оригинални допринос сматра се популаризација еволутивног схватања које се заснива на генима и генетској селекцији, као и увођење термина мема (аналогно генима) којима се на дарвинистички начин објашњава ширење идеја и културних феномена. Због свог страственог, неуморног и често агресивног залагања у корист еволуције, добио je и надимак «Дарвинов ротвајлер», што га, барем по надимку, чини антиподом Папе Бенедикта XVI.
У складу с тим уверењима, Докинс највећи део свог излагања користи како би се обрачунао са креационистима, као и са оним малобројним научницима «издајницима» који су успели да помире науку и веру, Дарвина и Адама и Еву. Тај условно речено «научнички» део књиге је ипак најјачи јер је ту Докинс на свом терену док објашњава како се све мења и усавршава, чиме побија тезу интелигентног дизајна, то јест одговор савремене теологије на појаву Дарвина. Када прелази на терен социлогије и теологије, ту се ауторова мисао често губи у конфузним и противречним пасажима, а нарочито је упадљиво његово слабо познавање хришћанске, а нарочито православне теологије. По Докинсу све религије су организована и омасовљена сујеверја и расадници су незнања, предрасуда и угњетавања, док је сама идеја свемоћног, свевидећег и свезнајућег Бога вероватна колико и постојање «огромног невидљивог чудовишта од шпагета». Да нема религија, тврди Докинс, не би било бомбаша самоубица, верских ратова, расизма, хомофобије, мизиогиније и сличних пошасти, јер «религија наводи рационалне људе да чине ирационална дела». Након што је у првој половини књиге, у ничеовском стилу, убио Бога, Докинс се бави попуњавањем духовне, моралне и емоционалне празнине која се отвара нестанком религија. Наступајући са идеалистичких позиција секуларног хуманизма, аутор нам поручује да се не бринемо, да не морамо пасти у безнађе и нихилизам и да није преко ноћи «све постало дозвољено», јер је хришћански морал, заснован на Библији, одавно превазиђен, а да утеху и инспирацију можемо да пронађемо у науци, уметности и вери у човека. Ту као да Докинс заборавља да су слични експерименти «укидања религије» већ постојали (СССР, СФРЈ), али да тим друштвима и народима нису донели очекивани морални препород и хармонију, већ је напротив тоталитарна идеологија заменила религију доносећи са собом нове забране, прогоне и погроме, све у име тог новог, еманципованог човека. На том питању «шта после?» Докинс коначно пада на испиту уверљивости, а његово излагање поприма наиван, утопијски тон.
Заблуду о Богу свакако треба да прочитају и најтврдокорнији верници, не само као тест своје вере, већ и због стилске елеганције Докинсове прозе и неоспорно бритког ума. Који су крајњи домети Докинсове антирелигијске расправе? Без обзира на то што се Докинс номинално обраћа свим припадницима три велике монотеистичке религије, јасно је да је ипак у фокусу његовог деловања колебљива хришћанска средња класа која све више измиче из загрљаја савремене цркве. Због тога је и највећи део излагања посвећен критици Библије (нарочито Старог завета) и раскринкавању хришћанске доктрине, мада, руку на срце, Алах и исламски фундаменталисти такође добијају своју порцију Докинсовог гнева и презира. С друге стране, како је сасвим извесно да ниједан примерак Докинсове књиге неће наћи пут до Техерана или Ријада, онда се поље њеног утицаја може ограничити на секуларни Запад.
Иако је Докинс луцидан и духовит полемичар, тешко да ће ова књига преобратити и једног климавог агностика, а камоли загриженог и постојаног верника, а узроке за коначни неуспех његове прокламоване мисије треба потражити у погрешној полазној премиси. За огромну већину истински побожних људи Бог не станује у глави, већ искључиво у срцу и у души, он није научна хипотеза која се мора доказати нити математичка једначина са нарастајућим бројем непознатих. Вера није интелектуална гимнастика већ ствар осећаја, интуиције и надахнућа. Љубав исто тако, ни она се не може објаснити нити научно доказати, али сви знамо да њен недостатак оставља душу угаслу и хладну, неспособну да се уздигне и прими додир божанске светлости. Докинс, као искључиво човек науке, налик је градитељима кристалне палате о којој је Достојевски писао у Записима из подземља. У тој палати од стакла и гвожђа, која је за Достојевског симбол науке, рационалности и логике, све је било видљиво и јасно, у њој није било места за застареле идеје, тајне и сујеверја. Та палата требало је да послужи као нови дом за рационалног човека будућности. Ипак, ушавши у њу, човек је открио да у њој нема места за индивидуалност, слободу и љубав, јер се те ствари не могу објаснити простим сабирањем-«два плус два је четири». Он, пре или касније, одбацује такав бездушни живот и напушта провидну палату, баш као што Дивљак у Хакслијевом Врлом новом свету кроз самоубиство тражи спас од рационалног и складног утопијског друштва будућности у коме су све екстремне емоције искорењене, а наука заменила религију.
Чини се да је главни проблем код Докинса (и њему сличних атеиста) гордост и интелектуална ароганција која не дозвољава постојање било чега што се налази инад њега самог и његовог (пре)цењеног разума. «Какав је то Бог када га овако супериоран и раскошан ум као што је мој не може појмити?» готово да се може чути скривени ток Докинсових мисли док читате бескрајне тираде против религије и Бога. Чувени француски математичар и филозоф Паскал често се бавио сличним питањима наизглед противречног односа вере и разума, односно религије и науке. Уместо закључка, ево шта је тим поводом написао у својим незавршеним Мислима: »Крајњи успех раума је његово признање да постоји бесконачно много ствари које га превазилазе; он показује сву своју слабост ако не дође ни до тог сазнања. Па ако га природне ствари превазилазе, шта да се каже о натприродним?» и «Треба умети сумњати где је потребно, тврдити где је потребно, а покоравати се где је потребно. Ко тако не чини, не схвата моћ разума. Има их који се огрешују о ова три начела, или тврдећи све као доказиво, у недостатку појма о разликовању, или у сумњајући у све, у недостатку сазнања где се треба покорити; или покоравајући се у свему, у недостатку сазнања где треба тражити доказивање.»
Moram biti cjepidlaka - Dokins nije filozof niti su njegove rasprave filozofske ;)
Sumnjam da ce njegova knjiga napraviti neki bum kod na (sto mozda i nije tako lose, jer bum samo pravi sund literatura pisaca kao sto je Den Braun) prvenstveno zato sto su njegovi antireligijski argumenti cesto protiv teleoloskog dokaza o Bogu (tzv. inteligentni dizajn) a o tome se ne prica mnogo u nasem drustvu, a maltene nimalo ako ga poredimo sa SAD
http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=35144&y=2007&m=7&d=21
dylane, sada si me zainteresovao da procitam knjigu. :)
Dylane, hvala sto si nas pocasio ovim prikazom.
E, to je lepa vest. Konacno izasao prevod.
Da se samo na brzinu osvrnem na Dylanov prikaz:
- Nameru knjige da preobrati vernike u ateiste Dawkins vec u sledecoj recenici komentarise sa :"What presumptuous optimism!" Tako da to bas i nije primarna namera.
- "Devil's Chaplain" bi bio "Djavolji kapelan", a ne kaplar
- "Након што је у првој половини књиге, у ничеовском стилу, убио Бога, Докинс се бави попуњавањем духовне, моралне и емоционалне празнине која се отвара нестанком религија." Tesko da bi tu nastala praznina, a i "filling the gaps" je strategija koju najcesce koriste teisti.
- Insistiranje na ulozi racionalnog je meni nekako opravdano, posto religija uglavnom i puca samo na srce i dusu (umesto duse bih stvaio stomak). Te bi ovo bila kontrateža, koja se često koristi kao kontrateza.
- zadatak nije opovrgavanje boga, nego dokazivanje da postoji veoma mala verovatnoca da isti postoji (veoma vazna razlika)
Obecavam da necu post-ovati spoilere, ali evo nekoliko meni bitnih stavki iz knjige:
- ukazivanje na zid postovanja koji je religija izgradila oko sebe. Atesti cesto apriori imaju postovanje prema tudjoj veri, iako se to postovanje ne uzvraca.
- Osvecivanje fenomena indoktrinacije dece koja bas nemaju puno izbora dok su mala da biraju religiju. Kampanja protiv izraza tipa "muslimansko dete" ili "katolicko dete".
- ukazivanje na monopol religije nad moralom
- zapazena je njegova "The out campaign" gde se pomaze ljudima da se otrgnu od izbora koji nije bio njihov (u Americi je lakse reci da si gay, nego da si ateista).
...
Dylan je sasvim u pravu kada kaze da knjiga nece imati isti efekat kao na hriscanskom zapadu. Religija u Srbiji ima malo drugaciju formu i ulogu. Cvrsto je uvezana sa vladajucom nacionalistickom ideologijom i nudi "duhovnost i moral" do sada "neduhovnim i nemoralnim" Srbima. Crkva kao institucija nije imala dovoljno vremena da se infiltrira u svaku poru drustva, ali je na dobrom putu. Zanimljiv bi bio segment o "zidu" koji svestenicima u Srbiji pruza mutnjikavu legalisticku zastitu od nevaljalstina (treba li da navodim primere?).
[Bas sad pisem nesto o inteligentnom dizajnu i funkcionisanju aktuelnih debata na te teme. (Od ponedeljka na Am. Tidbits).]
OK, ovu knjigu mozemo ubaciti na jednu stranu klackalice ateizam/teizam, ali je veoma vazna. Ne znam da li je izasao prevod, ali toplo preporucujem "Religion Explained" Pascal Boyera. Sjajna atropoloska studija koja izlazi iz pomenute vec ofucane debate i uz nebrojene dokaze pokazuje zasto uopste imamo religiju.
Aleksandre, da li si citao Ateolosku raspravu? Pisac je Misel Onfre, a kod nas izdao Rad.
Doticnog gospodina od nedavno objavljuje i Politika.
E, ne znam koja je to knjiga. Citao sam samo njegov "Atheist Manifesto". Na to mislis?
"Atheist manifesto" mi je prvo malo suludo kao naziv (podrazumeva nekakvu dogmu), a i ton mu je prilicno militantan iako prica kroz filozofiju. Moram priznati da sam se malo umorio od "kontinentalne" filozofije, pa mi je anglo-pragmaticna varijanta pravo osvezenje. Na stranu licne preference knjiga je prilicno dobra i poente su sasvim na mestu. Ako pricamo o istoj?
Onfray-a objavljuje Politika? Gde? U novinama ili knjigama?
Kad smo kod pragmaticne filozofije omiljeni lik mi je Colin Mcginn, britanski raselovski filozof. "The Making of a Philosopher" i "The Power of Movies". (Kao zakleti ateista se pojavljuje i u Millerovom dokumentarcu "A Brief History of Disbelief", BBC).
Mislim da je to to, samo je prevod drugaciji. Nisam citao, ali probacu da nabavim. Uh al je tesko ispratiti sve sto postoji... kad ne bih morao da radim mozda bih uspeo da procitam 10% zanimljivih knjiga.
http://www.politika.co.yu/
detaljno.php?nid=45063
Nego jel' ima neke ateisticke inicijative u Srbiji? Znam za onaj casopis "Bezboznik" sto izdaju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ili tako nesto. Bila i neka incijativa Veronavika, ako se ne varam.
Niko nista ne pise na tu temu.
Dobrovoljci?
Bilo bi zanimljivo cuti/procitati nesto iz specificnog lokalnog miljea. Sva ova objavljena literatura se uglavnom bavi problemima sa kojima se jos nismo bas toliko sreli (Dawkins, Hitchens, Harris).
Dragi Ivane,
Fenomenalno je sto neko primecuje prevod knjige R.Dawkinsa. mislim da je srpskoj pseduintelektualnoj atmosferi ovo potrebno-pogotovo tzv.intelktualcima koji predaju biologiju i sociologiju na nasem univerzitetu-a koji su,neznam kako,stekli zvanje PhD-a(doctor of philosophy).Dawkins je inace cuveni evolucioni biolog,a ne filozof nauke-iako se naravno njegov rad dodire sa ovom disciplinom.Drzi katedru na Oxfordu.
Ono sto mi para oci je nevest prevod-God Delusion je prevedeno kao Zabluda o Bogu sto bitno menja smisao Dawkinsove misli.Dawkins zapravo siri sledeci meme- ''When one person suffers from a delusion it is called insanity. When many people suffer from a delusion it is called religion."
Deluzija je medicinski termin koji se upotrebljava i u engleskom i u srpskomi mislim da bi rec deluzija mnogo vise odgovarala Dawkins-ovom ''point of view''jer on zapravo pokusava pokazati da je religija mentalna bolest koja se siri poput softverskog virusa.
Procitao sam dosta toga od Dawkinsa-ono sto je bitno za razumevanje istog je njegova ekspanzija teorije evolucije na socioloske fenomene-knjiga ''Expanded Phenotype'' i ''Selfish gene'' u kojoj uvodi pojam ''Meme'' kao bio-softversku ekvivalenciju genu(bioloskom hardveru).
Tu je zapravo njegov najveci znacaj-u uvidu da biloski sistemi imaju dva kanala prenosa informacije i dve evolucione procedure koje medjusobno interreaguju-Gen(DNA) i Mem(bio-softver odgovoran za evoluciju)
Naravno da na neupucenu masu najatraktivnije,najsokantnije i najkomercijalnije deluje njegov ostri ateizam-ali sva ta prica o religiji je samo posledica njegove genijalne ekspanzije Darvinove teorije na neuro-kognitivnu nauku i fenomen kulture-tu je njegova prava naucna velicina.
Ostri napadi na religiju su vise deo advertisment-a za siru nemislecu publiku koju moras zestoku da opeces ne bi li bila primorana da korist mozak.
Uzivacu u diskusiji o knjizi!
Vlada
Reč "deluzija" u srpskom i u engleskom jeziku nemaju isti spektar značenja niti su jednako upotrebljive. U srpskom je "deluzija" isključivo stručni, medicinski termin - niko ne kaže u svakodnevnom govoru "baš sam bio u deluziji". Naprotiv, u engleskom jeziku reč "delusion" je deo standardnog izražavanja.
Zbog toga je prevod "Zabluda o Bogu" za engleski naslov "The God Delusion" jedini mogući književni prevod, ukoliko prevodilac profesionalno obavlja svoj posao. Prevodi poput "Deluzija o Bogu", "Božja deluzija", "Božja obmana" itd. površni su i pogrešni.
Tačno je, vlada jan, da u toj rečenici koju ste pomenuli treba malo veštine i umešnosti da bi se ispravno prevela, jer u njoj Dawkins koristi "delusion" upravo kao opis psihopatološkog stanja, ali je to zapravo jedino problematično mesto u knjizi u pogledu veze sa naslovom.
Постави коментар