...kako se i u Beogradu vreme može provesti veselo i zabavno, samo ako imate gde i sa kim. Petak je počeo veselo jer su mi Španci dali multi vizu na godinu dana...gde ćeš bolji početak vikenda? Veče koristim da Inicijativi mladih za ljudska prava čestitam rođendan na žuru u Kandaharu. Zabavnih par sati posmatranja ljudi koje lično ne poznajem (jedini poznat lik Goran Miletić je kao i obično bio sjajan sagovornik, a njegov odličan tekst overite na: http://blog.b92.net/text/1342/Licemerje%20u%20Srbalja/), sarađujemo na magazinu REZ (pozdrav Tanji Matić) uz free drinks...fin neki svet, lepo je otići među ljude u odnosu na koje deluješ kao politički nekorektni Balkanac, jeste, sve su to strani plaćenici (NGO, LDP, razne udruge i pokreti...), devojke su obučene neobično ali intelektualno, momci uglavnom nose košuljice i džemperiće, priča se o svemu i svačemu, bilo je kružoka koji su mi delovali zanimljivo ali naporna radna nedelja ima svoj danak u izvesnoj inertnosti...nove ljude danas upoznajemo samo online, uživo smo izgubili touch.
Potom furiozno do Hale Pionir po drugove hokejaške fanove koji mi prepričavaju razgovor sa kanadskim hokejašima na privremenom radu u Srbiji (i to postoji!) i pravac Šipražje na indie-go veče. Dobar je to prostor, lepo sređen, za promenu alternativna muzika se ne sluša u memljivom prostoru. Omladina se dobro zabavlja, srećno primećujem da nisam najstariji mada ima dosta onih koji su otprilike duplo mlađi...eh, da, da razjasnimo deo naslova u zagradi. Jedan od simpatičnih ljudi koji organizuju indie go večeri je Mališa, dečko čija frizura nas već godinama asocira na haircut aktuelnog (čini se večitog) ministra policije. Zato nam je interni naziv za te večeri "Kod Jočića". Ovim putem poručujemo Joči...err...Mališi da je ovo samo šala bez ikakvih zlih primisli.
Don't drink and drive...zaustavljaju me organi reda na 200 metara od kuće...ipak samo 0,34% alcohola u krvi. Serem vam se na aparaturu..i razmišljam da li menjaju onaj pisak u koji se duva...žutica hara.
Subota donosi sitne radosti, slow morning, čitanje Danasa (sve tanji i tanji), uzdržavam se od interneta, čitam GQ (jubilarni broj povodom 50 godišnjice) i razmišljam kako u poplavi glupih magazina ovaj još uvek liči na nešto i kako bi lepo bilo imati neko balkansko izdanje. Čitam i Q, i njima je rođendan (21!) i luksuzno su upakovani, a tema je 21 bend/muzičar koji su promenili rok muziku. Preneću vam to u nekom od narednih postova. Mrak se navlači strašnom brzinom, jurimo na večeru, a onda i na Akademiju na koncert dark wave sastava Diary of Dreams. Ne slušam ali se solidarišem sa ženom...na kraju i nije tako loše. Rupa je definitivno groblje koncerata, verovatno najgori prostor u gradu ali valjda je organizatorima najjeftiniji pa sve ostalo mora da se istrpi. Mnogo jači utisak od svirke su posetioci. Gotik i srodne ekipe su dale sve od sebe da to veče zaličimo na berlinsku underground scenu. Pirsinzi, koža, plastika, tetovaže, šminka, sumanute frizure, pojave kao iz snuff filmova (jedan baja je ladno šetao sa kožnom SM maskom na glavi...remember Pulp Fiction?)...odjednom sam ja bio momak u košuljici i džemperiću!
Već je nedelja, ovaj put tradicional selimo u Costa Coffee na Bulevaru...malo me nervira sistem samoposluživanja, takođe mislim da su cene previsoke u tom (i svakom drugom) slučaju...no prepun lokal me demantuje. Teme filmske, muzičke i naravno političke... malo preglasno pljuckamo po zloj imperiji u čijem prostoru sedimo pa primećujem zbunjene poglede nekih posetilaca...autocenzura je sledeći korak koji nam sledi, mi smo društvo tome jako sklono. Slušam priče drugara i zaključujem da u Srbiji trenutno postoje dva modela rada. Prvi je radiš kao magarac bez radnog vremena, bez privatnog života i pod stalnim si stresom ali na kraju meseca dobiješ hiljadu i više evra. I isto to samo za 200 evra. Oni prvi (paradoksalno) ranije pucaju što potvrđuje teoriju da što su ugnjeteniji i obespravljeniji ljudi su spremniji da to trpe. Novac daje slobodu da se pobuniš...ako nisi suviše zavisan od njega.
Ponovo je veče, flekice sa kiselim kupusom još jednom pobeđuju zimu i depresivno sivilo, neka jela su stvarno neprocenjiva...volim jednostavne, a dobre stvari.
Potom saznajem da je umro Norman Mejler. Za svoje 84 godine uradio je toliko toga da verovatno nema ni za čim da žali. A to je pravi način da se ode. Slava mu.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
6 коментара:
Kad sam bila ovde ovog leta, odem ja u Costa Coffee, znala sam da che dochi za BGD, ajde da probam na izvoru. Lepo me posluzi devojka, kafa, mafin i josh i naplati sve sama. Posle u Beogradu, ishla sam vishe puta, dosta mi je blizu, a tamo sistem je sledechi, jednom zaposlenom naruchujesh kolach/sendvich ako to jedesh, onda drugom naruchujesh kafu (koji to prenosi trechem koji kafu pravi), a cetvrti te pita da ponovish sve sto si naruchio da bi otkucao rachun. Ja im kazem "momci ovaj sistem vam nishta ne valja, tri puta ponavljam ono sto hochu". Oni me ignorishu naravno.
Pre nekog vremena odem ja ovde u Londonu do Caffee Nero (potpuno isto ko Costa), kad oni upraznjavaju beogradski sistem, bili su mi simpatichni, zvuchali su ko Poljaci. Ponavljala sam sta sam naruchila (samo) dva puta.
pazi, tvoje vece u petak je izgledalo IDENTICNO kao moje - samo sto sam ja verovatno sve to radila sa zakasnjenjem...malisa RULEZ:)
hahhaahahahaha...znaci omasili smo se ...hebiga...ali siguran sam da ti nemas 3 drugara hokey fanova!
nemam! :))izgleda da se jesmo omasili, posto si ocigledno propustio moju zajednicku tacku blamiranja, tj. pevanja across the universe sa malisom i ljubom iz neznog dalibora...kad to pevamo u siprazju, onda se zna koliko je sati:))
Pozdrav od drugara hokej fanova!
Drugovi hokejasi zdravo!
Постави коментар