Možda vreme nije stalo tog dana ali je svakako postalo sporije, zgusnutije, sa manje kiseonika, svetlosti i nade.
Pet godina nije mala cifra u životu jednog čoveka. Ako ima sreće imaće 15-16 takvih intervala u životu, nije nevažno ni kojih je to pet godina. Većina vas koji ovo čitate grickate svoje najbolje godine tokom ovih poslednjih pet.
Čudno je kako i na snimcima od pre 5, 6, 10 godina Zoran Đinđić izgleda modernije, savremenije od svih današnjih aktera političke scene. On je u koloru, sa protokom od 5mbs, oni crno beli ili sepijasti, još uvek na dial up-u.
A najjezivije je što izgleda življe od dobrog dela onih što su ga mrzeli, doprineli njegovom ubistvu i danas pokušavaju da pobegnu ispod njegove dugačke senke. On je mrtav, oni živi...ali na neki simboličan način on je u stvari živ, a oni mrtvi...oduvek.
Srbija je u stalnoj borbi između života i smrti. Ovi mrtvaci što pokušavaju da nas uhvate u svoj ledeni zagrljaj i povuku na dole su oduvek tu. Menjaju lica i imena ali se provlače kroz našu istoriju, ponekad pobede, ponekad izgube ali nikako da ih upokojimo zanavek. Život jeste samo jedan i ako im dozvolimo da nam ga uzmu izgubili smo sve. Znam da dobrom delu ovog naroda umiranje (uz neki mitski i nepravedan poraz, ako je moguće) deluje kao herojski čin ali to je ono što nam sledi svakako i to nema veze ni sa čim sem sa prirodom. Fatalizam i prepuštanje sudbini su samo drugi nazivi za lenjost i neodgovornost. Takve nas vole i takvima nas pokušavaju održati ovi sivi likovi.
Zar nije lepše biti živ, zdrav, u pokretu? Zar nije lepše komunicirati, radovati se, putovati, čitati, gledati i slušati? Voleti. Izbor je u stvari jako jednostavan, samo sebi treba na pravi način formulisati pitanje.
Tada sve magle bivaju raspršene, sva koprena spada sa očuji.
p.s. setio sam se Đinđićevog sastanka sa Bilom Gejtsom iz 2001. Pokušajte da zamislite ovog sadašnjeg premijera/arhimandrita kako stoji pored ovog mogula...meni ne uspeva, kad god pokušam to da vizuelizujem vidim samo nevešt dečiji kolaž.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
5 коментара:
Ja ne mogu da verujem da je proslo 5 godina. I gde smo dosli? Za 3 meseca cu se probuditi u tominoj i vojinoj Srbiji. Tuzno je sto grafit "prolece je a ja sam jos u Srbiji" nije izgubio na tezini.
Dobro mi je ovo poređenje sa dial-upom. Baš tako.
Zaista, za ovih pet unazadjujucih godina...koliko samo izgubljenih sansi, prilika, snova. Koliko samo izgubljenih, obesmisljenih zivota. I opet smo na istom, opet na pocetku, opet na nuli sa koje se kao zemlja ne micemo.
Kao u onoj pesmi od Bjesova "Mrtav covek hoda". "Svi smo mi vec mrtvi samo se redom sahranjujemo", kaze Ivo Andric.
Samo, u Srbiji, sve je naopacke, sve dodatno apsurdovano, pa bi tako grobari sa vlasti u sanduk da nas strpaju i pre Boga. Mrtvaci vode ovu zemlju, u mrtvake bi da nas pretvore.
Neka je vecna slava nezaboravnom Djikiju
@Vladimir nismo na nuli, mi smo u minusu, da smo na nuli, to bi bio neki početak, start.
"Dugotrajno robovanje i rdjava uprava mogu toliko zbuniti i unakazati shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otancaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav POREMECEN narod ne moze vise da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od ocigledne stete."
IVO ANDRIC
Постави коментар