IMA LI PILOTA U AVIONU?

Narode, jedan savet: nikada ne prihvatajte rezervacije za presedanje sa leta na let između kojih nije bar jedan sat. O boravku u Barseloni nemam bog zna šta da napišem, bilo je kao što smo i očekivali, sastanci, prezentacije, ručkovi, sastanci, prezentacije, večere...tek par prilika za sat vremena šetnje bez cilja, tek onako da se oseti grad. Ali je zato povratak bio spektakularan. U želji da se izbegne povratak u ponoć preko Frankfurta išlo se na opciju Barselona-Minhen-Beograd. Ali, ne lezi vraže, samaljot je kasnio u polasku iz Barselone dobrih 15 minuta. Onda sletanje, pa nikad sporiji izlazak putnika iz aviona...ne razumem ljude koji u avion unose 100kg tereta i onda zaguše nas "laku konjicu" koji bi da izađemo što pre. Zatim je usledila vožnja autobusom do zgrade i to je trajalo još dobrih 5 minuta. Konačno dotrčavam do pasoške kontrole (jerbo sledećim letom izlazim iz EU) na kojoj policeman ugodno ćaska sa čovek ispred mene i tih par minuta izgledaju kao večnost. Tik, tak, tik, tak, još minut do polaska mog aviona, razmišljam i o sopstvenom prtljagu koji možda neće stići na avion...konačno dobijam pečat u pasoš, dotrčavam do terminala i ... tamo nema nikoga. Avion je odleteo...tačno na vreme, naravno.

Na šalteru za nas jadnike koji su izgubili let ljubazni Nemac mi pravi novi raspored...nije baš neki izbor, Beograd nije London, iz Minhena se leti tek sutra...i zamislite, dobijam opciju Minhen-Frankfurt-Beograd...sa sletanjem u ponoć!

Tri sata u Mihnenu na aerodromu (da je bar šest pa da odem do grada u blic vizitu) osećao sam se kao Tom Henks u filmu Terminal. Kreten iz istočne zemlje u raspadu zarobljen na aerodromu. Dobio sam čak i vaučer u vrednosti 10 evra da nešto pojedem. Biram najbolji restoran na aerodromu i jedem isključivo nemačke specijalitete (kobasice, kupus, krompir zalivene mutnim pivom). Let do Frankfurta traje 45 minuta (u najvećem avionu kojim sam se ikada vozio, ima skoro 300 mesta), a zatim još 2,5 sati čekanja. Ne moram ni da spominjem da sa silne pare potrošio tokom čekanja, silne prodavnice, kafei, restorani i free shopovi su tamo baš zbog toga. Vreme sam prekraćivao čitajući Wired, Mojo (specijalno izdanje povodom 30 godina novog talasa, obavezno nabavite) i Sorokinov roman "Trideseta Marinina ljubav", a u trenucima očaja sam ležao na stolicama i zurio u giant screen na kome non-stop ide CNN.

U kuću sam ušao u 00:45, tačno 14,5 sati pošto sam izašao iz hotela...inače vrlo slatkog iz Eurostars lanca...eto...whole day adventure.

U subotu smo kupili kola, Ford focus sedan iz 2004, metalik srebrni...valjda će nas služiti kao što nas je služila Nissan Micra ove 3,5 godine...ako je neko zainteresovan da kupi ovog pouzdanog mališu iz 1999. neka se javi.

Uveče bili u Grand Kazinu (ex hotel Yugoslavia) ali ne da bi se kockali već da bi jeli u sjajnom restoranu Ginger. Azijska kuhinja u najboljem izdanju, par desetina jela, all you can eat sistem, po osobi cena 1000 dinara!!! Piće nije uključeno ali su i tu cene korektne. A i vredi videti stotine ludaka koji ostavljaju novac na aparatima i na stolovima. Pripremite se za 10tominutnu proceduru dobijanja kartice (obavezno ponesite ličnu kartu) ali to je samo prvi put. I rade već od podneva, dakle, može se otići i na ručak.

Veče završili u Šipražju, Zoza puštao svoj eklektični play list, bilo simpa ali jezivo zagušljivo i mislim da ću to mesto od sada preskakati bar dok ne ulože neki dinar u ventilaciju. Ipak je ufur 150 dinara i za te pare očekujem da dišem makar jednim plućnim krilom i da ne smrdim na pušionicu kada izađem.

Nedelja je bila super. Šetali pored MSU-a, ležali na travi i gledali u plavo nebo.