Preživeh dan. Ne pitajte kako, stvarno je bio jedan od onih kada još samo čekaš da ti nebo padne na glavu. Dovukao sam se kući negde oko pola 7, pojeo nešto (živele prodavnice gotove hrane) i nekako se smirio. Neprijatna tenzija koja se nožem mogla seći zbog koje sam imao laki srčani tremor celog dana garniran onim čuvenim grčem nalik na vezani čvor u želucu ostala je na poslu. Nadam se da je neću sutra zateći tamo gde sam je ostavio ali nisam siguran u to. Mislim da je danas kliknulo ono nešto što vam saopšti da je vreme za promenu. Kada se više ne osećate prijatno negde gde treba da provedete trećinu svog života i kada vam ujutru buđenje predstavlja sve teži zadatak jer bi radije ostali sakriveni ispod jorgana to je pouzdan signal. Zasićenje? Verovatno... ali i loša energija koja udara u talasima. A u takvom okruženju i ja primećujem da pružam sve manje, miljama daleko od onoga što mogu...što opet mora da proizvede negativnu reakciju i eto nas u negativnoj interakciji.
Nema novca koji može da plati nošenje spomenutog grča u želucu. A ni vreme koje izgubiš sedeći negde za bezveze, gde tebe u suštini nema. Ako sam onaj tamo pravi ja onda nisam za bog zna šta. Ali nisam...nakon kratke pauze bacio sam se na sređivanje tekstova za sledeći Yellow Cab i živnuo sam, odmah je tu puno energije, reči naviru, ideje se komešaju, sve se nekako slaže... Znači taj ja sam u stvari onaj pravi ja...onaj koji piše, uređuje, osmišljava...i ima slobodu da uradi stvari na svoj način.
Kada se kockice slože dalje je sve nekako lakše. Idu praznici, 10 dana van officea očistiće mi krvotok, taman da se čiste glave uspravim i osvrnem oko sebe.
Na horizontu se uvek nešto pomalja, samo treba izabrati pravi put.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
10 коментара:
Uvek horizonta.
I snage za pedalanje.
Baš sada. Lično. Kako drugačije... Zvao, baš danas, da podelim poslednje stranice The Box-a, knjige koja je vratila osmehe. U znak zahvalnosti za sjajan istraživački duh prema kome moj dug za uzvraćanjem sve veći biva. I posle redovnog iščitavanja, pre nego što pogasim sve, iznova se pitam kako neko samo ne otvori prostor pred tobom, takvim, već čini upravo suprotno. Zapravo, više ni malo ne verujem u tu "širinu duha" kojom se ponosimo/razmećemo na(d) ovim prostorima koji zapravo (o)dišu skučenošću i ograničenjima svake vrste. Bez obzira, YOU move things, zar ne? Čekam(o) na nova otkrića... Sve ove ostalo je sve ostalo.
Bila u tom filmu totalne nezainteresovanosti. I pobegla glavom bez obzira...
Dosla kuci, zatekla tvoj blog i ..kao da sam ga ja nocas napisala. Cudno je kako smo u stanju da dugo odrzavamo nesto samo zato sto se plasimo da cemo ga izgubiti, a ionako ga necemo. Duboko verujem da se stvari uvek nekako dobro odmotaju kad dolaze sasvim iznutra, vazno je ne bojati se da to sto imamo sad necemo imati ponovo ako pozelimo. Na kraju, osvojili smo ga jednom, sto ne bismo i drugi put? A u medjuvremenu, mozda mozemo da probamo i nesto drugo..
Starom Asu izvinjenje ali poziv je vidjen dosta kasnije, a opet u jeku oluje...razumete, nadam se.
Elektro, hrabrost je tvoja vrlina, mi ostali jos ucimo od tebe.
Open lepo receno :)
Danas je godisnjica saveznickog bombardovanja Beograda i drugih gradova, kojim je, tokom nekoliko meseci kontinuiranog granatiranja stambenih gradjanskih cetvrti, ubijeno vise civila nego u nacistickom bombardovanju 1941, slomljena kicma gradjanske Srbije i pripremljena buduca komunisticka diktatura. Cekam da vidim blog entry na temu.
Ne moram da te pitam kako, jer znam. Bitno da je proslo i da se ne ponovi. Ja sam pristalica privremenih i slobodnih poslova. Od njih se doduse teze zivi, ne postoji ta sigurnost redovne plate, ali se ZIVI, u onom pravom smislu te reci, a to je najbitnije.
Energija i inspiracija su tu.
Kada si svestan nekih neprijatnih stvari, one nađu svoj put napolje.
Srećno. :)
Ja uspela da odvežem čvor.
sve te razumem. tenzija je uzas, zato, disi duboko i cuvaj srce...ispiracija je neophodna, svaki dan, da se osecas yivim. jebes nerviranje, to nikome nije donelo dobro....loveless
Slozio bih se sa Milenom. Jedino kao slobodni umetnici, mi mozemo izistinski zivnuti i postati srecni. Jedan deo sredstava obezbedjujem na taj nacin. Ali opet nedovoljno da bih samo to radio i bio nezavisan.
Vecinu hleba nasusnog i ja moram da zaradim radeci ono sto ne volim, bivajuci zatvoren u zagusljivoj kanci, fizicki prisutan tamo gde obavezno nisam i duhom, postajuci samo zupcanik u mehanizmu koji bezdusno drobi svaku slobodnu volju i kreativnu individualnost. I u tako robotizovanom grcu prodje vec pola zivota. Mislim, mora se tako, nema druge, to je sudbina.
A mozda gresim, mozda se tako ne mora. Mozda, jednostavno, svu svoju srecu drzimo samo u svojim rukama. Mozda samo prosta volja i hrabrost da se nesto presece, zaista pomera i tesko pokretne granice sudbine.
Постави коментар