Ili...kako pamtim gluposti. Ako ste redovan posetilac ovog bloga onda sigurno spadate u tu kategoriju frikova koji savršeno pamte savršeno nepotrebne informacije.
Recimo, prva Olimpijada koje se baš živo sećam je ona iz Los Anđelesa. Moskvu ne pamtim...imao sam 8 godina, što baš i nije opravdanje, imam potpuni blackout svih sportskih dešavanja pre Svetskog prvenstva u fudbalu u Španiji. Ali se zato L.A.-a sećam vrlo živo. Bio je letnji raspust, imao sam 12 godina i noći sam provodio uz TV. Još te godine nije bilo sovjetskog bloka što je našim momcima i devojkama olakšalo posao. Osvojili smo neko brdo medalja, čini mi se 18....glupi detalji kojih se sećam: keva i ćale kreću na posao i ostaju da odgledaju kraj vaterpolo utakmice sa SAD koja završava remijem (5:5, mislim)i naši (Krivokapić, Bebić, Paškvalin, Đuho, Roje...) osvajaju zlato jer je bio liga sistem, (ne)zasluženo zlato boksera Josipovića koji bez borbe jer je naš sudija diskvalifikovao Ivandera Holifilda, pobednika drugog polufinala, osvaja "najsjajnije odličje" i na dodeli medalja iz džepa vadi zastavicu Yugoslavie koju podiže okrenutu naopako (neki su ovo protumačili kao hrvatsku provokaciju :))....pamtim i duele Dražena Petrovića i Španca Korbalana, 4 zlatne medalje Karla Luisa, uspehe naših rvača - Šaban Seidiu i Šaban Trstena koji pravi salto nakon pobede u finalu.
Podelite sa nama svoje glupe uspomene, ne moraju da budu sportske.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
12 коментара:
najbolje se sećam Anteta i laži komentatora o tome da publika pozdravlja aplauzom njegovo širenje YU zastavice...ali se i sećam Moskve 80. kad je Menegin nabo Kićanovića :)
Sto se tice Olimpijada, tu imam blokadu u pamcenju. Kao uostalom i svih drugih takmicenja, izuzev fudbalskih svetskih sampionata kojih se nekako najbolje secam.
Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. je kruna svih mojih sportskih secanja. Imao sam deset godina, to mi je bilo prvo prvenstvo kojeg se secam, i valjda zato i najdraze, jer pojedinosti sa njega znam bolje nego sa bilo kojeg kasnijeg sampionata. A gledao sam ga u crno-beloj tehnici jer smo tek sledece 87' kupili TV u boji.
Secam se da mi je Argentina uzela srce vec odmah na startu. Cetrvtfinalnog meca sa Englezima u kojem je Maradona dao go rukom se secam kao da ga danas gledam. Englezi su vodili golom Linekera, igrali solidno, onako engleski. A onda tango argentino. Prvo bozja ruka, pa onda najlepsi go ikada postignut na svetskim prvenstvima po meni. Maradona krece iz svog sesnaesterca i predriblava sest ili sedam Engleza pre nego sto daje pobednicki go.
I uopste, drago mi je sto se bas tog prvenstva najbolje secam bas zbog Maradone. On je uz Pelea najveci kralj, a ja se, eto secam bas tog turnira na kojem je on pokazao maksimum svog fubalskog umeca.
Secam se i finala sa Nemcima koje je predvodio Rumenige (ne secam se da li je tada bilo Mateusa). Nemci ko Nemci su traljavili do finala, ali prolazili. I u samom finalu im je krenulo naopako. Gubili su 2:0. I onda, tipicno nemacki, u zadnjih deset minuta dadose dva gola i izjednacenje. Argentinci su u nokdaunu. Taman kada se mislilo da su psihicki gotovi, u vremenskom cajtnotu, na pragu produzetaka, prodor i pas Maradone i gol mislim Burucage (ili Valdana). I euforija. Kraj. Tango argentino. Najlepsi trenuci u zivotu Dijega Armanda Maradone, sve posle toga bice pad.
Secam se kao da je juce bilo 1976 sam imao 4 godine i najlepsi traktor na svetu. Bio je tamnocrvene boje sa divnim zutim tockovima i vozao sam ga po ceo dan ispred kuce na crvenom krstu. Jednog dana sam ga ostavio ispred ulaza u zgradu i otrcao do stana da popijem vode, a kada sam se vratio traktora nije bilo... smrc. Moja tuga je bila pregolema! Plakao sam kao kisa, tako da su baba i deda pomislili da me je neko povredio, zajedno sa dedom sam obisao kvart, zavirivao u dvorista i suznih ociju trazio moj crveni traktor..ali njega vise nije bilo.
Eto to mi je dugo lezalo kao kamen na dusi, a sada sam tugu podelio sa Vama.
Hej Svračče, zar nije opšta tuča bila 1983. na EP kada smo se vijali sa makazama i naši na kraju bili sedmi?
Vlado, ta 1986. je bila carska..stadion Acteka, volej Negretea, golovi Maradone...a Rumenige je već bio mator...njegov vrhunac je bio ranije...ko se seća 1982....eh...
Nešo, jel ti sada lakše? :)
83. je bila 'osveta' kad su se tukli i penjali po zapisničkom stolu, a 80. negde pred kraj je menegin iz nemoći ubio kićanovića, a ovaj nije ni dobio medalju pošto je bio u bolnici.
Ivane mnogo mi je lakse.. mada sada shvatam da je dogadjaj mozda presudio da ne budem traktorista ili zemljoradnik :( sto je opet steta to su posteni i trazeni poslovi :)
plakao sam zbog 'kiće', nisu mogli da me ubede da će mu dati medalju...
pre toga sam plakao na finalu kupa maršala tita.. partizan-rijeka 0:0 (igrao je i damir desnica), u prvoj je partizan izgubio 2:1...jedva su me odvukli sa stadiona :). a gledao sam i fljamurtari na stadionu...sva sreća te sam bio previše mator da bih plakao. eeee djondeda...djondeda
volej manuela negretea - carski :)
moje prvo secanje, sportsko (a koje bi drugo) je sp u rukometu - svajcarska 1986. i naravno zlato, cini mi se da su madjari pobedjeni u finalu, a bilo je zajebano i s istocnim nemcima i rusima. bashic, veselin vujovic, momir rnic i jasmin mrkonja... pakao...
moje prvo prvo secanje je neki derbi sredinom osamdesetih kada je zvezda pobedila cini mi se 2:1 a jovica nikolic bio trajno onesposebljen da igra...
moje prvo prvo prvo... :)
a sad shvatih i da je vučko bio te '84...jure franko i katarina vit...
Prva da mi je dupe pomerila.
Sarajevo 84.
Zimska.
Laaaaaaajv.
Bojan Krizaj.
Ajme radosti!!!
A ostale sam gledala ko dete samo zbog parada. Zastava. Kostima.
nekako se uvek prvo setim promashenog penala Roberta Baggia u finalu SP protiv Brazila, 1994. u SAD... urlao sam na sav glas. :))
Evo pricice iz 1974. godine, sa SP u fudbalu u Nemackoj. Bili smo u gostima kod tetke koja je tada tamo zivela. Elem, stize finale, mi ga, sa jos gomilom ljudi, pratimo kod tetkinih kumova na TV-u u boji (jos jedna bitna glupost za pamcenje - tada sam prvi put gledala nesto na kolor TV-u, nezaboravan dozivljaj!) i sad mozete da zamislite situaciju u kojoj su svi bez izuzetka zapenusili i navijaju za Holandiju, samo ja (devojcica od osam godina, tek zavrsila drugi osnovne), sedim na patosu sa sestrom, nemacki hladno pratim desavanja na terenu i po nekoj samo meni znanoj logici, iz pristojnosti navijam za Nemacku (valjda iz postovanja prema zemlji u kojoj smo gosti). Ne umem da opisem tu srecu kad "smo pobedili". :)
Da se vratim jos malo ranije, negde na kraj sezdesetih (tri-cetiri godine), obozavala sam boks i hokej, na sav uzas mojih roditelja. Pamtim i prvo pojavljivanje rumunskog cuda od deteta - gimnasticarke Nadie Comaneci, mada mi je favorit uvek bila Olga Korbut.
Od ostalih gluposti secam se kakve je patike imala moja drugarica u obdanistu, kako je mirisala bakina fioka sa zacinima i jednog koga smo svi zvali Kapetan i koji je prodavao ljute papricice na pijaci. Filmski lik! :)
Постави коментар