Ajde da se i ja malo očešem o aktuelne sportske uspehe Novaka, Ane, Jelene i Nenada. Ne brinite, nisam išao kroz gomilu (znatno manju od one koja je dočekala "našu Mariju")i delio odštampane adrese bloga niti sam ih zamolio za ekskluzivni blog intervju već bih ovde malo naglas razmišljao na temu očiglednih tektonskih poremećaja koje naš sport doživljava u poslednje vreme. Sport je bio perjanica svih istočnoevropskih zemalja, način na koji se demonstrirao stepen razvoja, ekonomska i vojna snaga ali i jedinstvo koje vlada u državi. Naravno da je u stvarnosti to najčešće bivalo obrnuto proporcionalno, najveće uspehe imala je ekonomskih slomljena DDR, SSSR je takođe dominirao u mnogim sportovima, a svoje trenutke imale su i ostale članice Varšavskog pakta. Glavni sportski i ideološki protivnik SAD je imao sličnu politiku, sa jednom bitnom razlikom. Sportski uspesi nisu bili nešto od čega je bilo šta u državi zavisilo, običnom građaninu nije bio potreban taj uspeh kao kompenzacija za sve ono što mu nedostaje, a za šta je kriva upravo država koja se sportskim uspesima kitila.
Pokojna SFRJ je i ovde, kao i u drugim sferama života bila nešto drugačija od ostale socijalističke braće. Živelo se nešto bolje i slobodnije pa je i sport bio od velikog, ali ne i presudnog značaja. Bili smo umereno uspešni, nikada velesila (kako sada pokušavamo da se predstavimo), uvek u višoj srednjoj klasi, sa nekoliko sportova u kojima smo bili specijalisti (košarka, vaterpolo, rukomet, streljaštvo, rvanje, boks) uz poneke pojedince u atletici, plivanju, gimnastici, tenisu i sl.
Bilo je lepo slušati Hej Sloveni, najčešće čini mi se u Los Anđelesu kada smo osvojili čak 18 medalja, delimično i zato što istočni blok nije učestvovao, ali prava mera nam je bio Seul sa 13 medalja.
Nakon raspada i opšte propasti koja je došla sankcijama i "domaćinskom" vladavinom S.M. sportski uspeh je dignut na nivo nacionalnog značaja, uspesi košarkaša, vaterpolista i odbojkaša postali su sveopšta kompenzacija i sredstvo lakog i brzog zaborava. Ni to radovanje nije moglo da prođe bez naših "običaja", tu se Tuđman pekao i okretao, Čiča Draža svako malo vaskrsavao, Nož, žica i Srebrenica postali su dečija razbrajalica, a kretenoidi tipa Inspektora Blaže dočekali su svojih 5 ..hm...godina slave uz neizbežno arčenje svima preselog Giletovog hita.
Ali, svi ti uspesi suštinski su bili proizvod jugoslovenske škole i velikani kao što su Divac, Đorđević, Vujasinović, Šapić, braća Grbić, Vujević nisu mogli doveka trajati...slabe nacionalne lige, igrači koji sa 20 godina odlaze u inostranstvo bez da su im udareni ozbiljni temelji, banditi koji su se uvalili u saveze i klubove...sve je to dovelo do aktuelnog kolapsa i jedinu medalju u omiljenim sportovima u poslednjih godinu dana donele su nam odbojkašice...
Za košarku ne vidim svetlo na kraju tunela, tu je sistem vrednosti potpuno poremećen, a ljudi dovedeni da stvar poprave postavljaju Moku Slavnića, verovatno najgoreg trenera u poslednjih 20 godina. Otkazi su već počeli da pljušte što se ne bi dogodilo da su na selektorsko mesto seli Pešić ili Maljković.
Vaterpolo ima potencijal, šampioni smo u svim mlađim kategorijama i nakon što reprezentaciju napusti nekoliko zaslužnih možemo se vratiti na vrh. Tu je mnogo veći problem nedostatak domaćeg takmičenja, Partizan sve protivnike pobeđuje sa 10-20 razlike, a čak i Hrvati imaju dva dobra tima. Možda bi neka Jadranska liga tu bila rešenje, Jadran iz Herceg Novog, Partizan i spomenuti hrvatski timovi ipak bi garantovali ozbiljnu borbu. U suprotnom ćemo doživeti isto što i u fudbalu, talentovani i jaki u omladinskim kategorijama, a onda njihovi klinci zaigraju na Kamp Nou i Enfildu, a naši u Lučanima i Bavaništu.
Odbojka, plašim se, nema šanse, naš domet će u budućnosti biti od 5. do 8. mesta jer je onakva generacija bila ipak eksces na kome se nije napravio kontinuitet.
Ali ono što je lepo jeste uspon individualaca, u državama kolektivnog duha i nacionalnog jedinstva kolektivni sportovi uvek imaju ideološki primat. Kako se taj koncept i ovde ubrzano urušava na scenu stupaju talentovani klinci u koje su, umesto sirote i korumpirane države, novac uložili roditelji i sada im se to višestruko vraća. Nažalost, u bazičnim sportovima (atletika, gimnastika i plivanje) nema toliko novca (sa izuzetkom atletike) kao ovde pa je nerealno očekivati da ćemo imati nekog većeg uspeha, a Olivera Jevtić neće još dugo moći da pokriva rupe.
Nekako su mi draži ovi momci i devojke, sami na terenu, bez saveta trenera, bez fizioterapeuta, bez pomahnitalih huligana koje oni suštinski ne zanimaju...usamljeni i tako jaki. Kao da nisu odavde, kao da nisu naši.
Nažalost, ne vidim da država išta čini da ovo iskoristi, Đelić istina stidljivo spominje nekakav Belgrade open, ali svi znamo da od toga neće biti ništa...spomenutoj četvorci sada ne treba pomoć, bolje bi bilo da umesto da se slikaju sa njima resorni ministri obezbede uslove da za desetak godina imamo 10 novih klinaca u prvih 100 na svetu...tradicija i kontinuitet su rezultat vizije države...koja je ovde toliko jadna da se i dalje neopravdano kiti medaljama država čiji smo deo bili od 1945. godine...što samo govori da i dalje živimo u komunističkoj prošlosti koju ne možemo da prežalimo. Medalje Bojana Križaja, Mate Parlova, Matije Ljubeka i doprinos Kreše Ćosića, Dražena Petrovića, Dubravka Šimenca, Vladimira Beare, Šabana Trstene i ostalog "nesrpskog" življa rado bi da ponesemo u torbi sukcesije. Ne ide to tako, to su medalje jedne druge države, kakva god da je bila to su njeni uspesi i ona na njih ima pravo. Od prošlog maja trebalo je krenuti ispočetka, jeste, i Hrvati i Slovenci su sada ispred nas, ali umesto da mislimo da smo sportska sila zbog Miroslava Cerara i Franje Mihalića bolje da se suočimo sa stvarnošću i krenemo napred.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
14 коментара:
Da, super mi je ta "podrska" drzave, isto kao i kad smo razbijali sve u basketu, pricali su mesecima kako ce postaviti 1000 tabli za basket u Beogradu, a mi smo se lozili kako cemo da igramo na novim tablama. Ne znam da li su postavili mozda 10 komada za potrebe jeftine TV reklame.
Uvek se sete posle, a i to ne urade...lepo je sto daju penzije osvajacima medalja, ali politika koju vode dovesce do toga da za nekoliko decenija ta penzija nece imati kome da se da.
A tek komentari tipa - danas je lepo biti Jugosloven (sada zamenjeno sa Srbin), nas zlatni ovaj, nasa zlatna ona, a ako nema zlata onda su najgori, ili je tu, u najboljem slucaju, bronza koja sija kao zlato.
Bronza i srebro su uvek "zlatnog sjaja" baš kao što je i bod u fudbalu "vredeo za tri" ili "bio kao kuća"...svakom šuteru se "pozlatila levica/desnica"...itd...naši RTS sportski komentatori zaslužuju poseban esej, takva gomila kretena retko je bila sakupljena na jednom mestu u istoriji.
hej, izvini sto oftopikujem, nego, rekla sam ti da cu ti reci kad probam muffins iz grineta, pa ne znam gde drugde da napisem to. i, evo, jesam. odlicni su. isprva su mi se ucinili masni, ali posle 2 zalogaja vise nisam imala zamerke. hvala na preporuci.
He, he...nema na cemu...inace, moj drugar je bio u Grand pleasure cafeu u Vasinoj i kaze da je Moka sasvim ok, a da su brownies i muffins bas dobri :)
pa, kad si vec pomenuo, mogla bih da overim i to ovih dana. mislim da kafu nikad necu bas zavoleti, ali nekako mi je malo drago zbog toga:). juce sedim kod one cesme kod beogradjanke i cekam drugaricu, pijem hladnu moku, jedem muffin i citam norvesku sumu. i tek posle skapiram da verovatno delujem kao teska pozercina, ali meni je bilo lepo.
Totalna pozerčina al nema veze :)
Jel te seče Murakami? Mene detalji udaraju pa me rasturaju...recimo (izvini ako nisi stigla dotle) kada opisije devojku svog kolege pa to kako ona deluje uporedi sa crvenom bojom zalaska sunca negde na obodu pustinje.... ne znam kako ali osetio sam tačno šta je hteo da kaže.
A humor mu je razoran.
meni je vec sam kraj prve stranice bio teskomelanholican, bila sam u fazonu, jao, kako sam jadna, vec sam se sjebala, a nije ni pocelo... jeste, ta poredjenja, detalji, ubacene opservacije, ili neke kao kontemplacije (tipa, o smrti posle pogibije druga), to su mi najbolje stvari u njegovom pisanju. prica manje-vise, dosta je to kopipejstovan fazon, ali meni je i to dobro.
sto se humora tice, funny that you mention this, posto sam juce prvi put konstatovala da je on duhovit, negde na 40. stranici sam se prvi put nasmejala i to zakljucila. ne secam se da su me ostale knjige nasmejale, ili je samo utisak sete bio daleko jaci.
jao jedu mi se muffins, ladno.
pozerka
Znas kako znas da je pisac duhovit? Tako sto se naglas smejes citajuci ga , a tek onda skapiras sta radis..
Uf muffins...btw, poslasticarnica Petkovic kod Palilulske pijace je imala (ujutru, od pola 10) famozne mafine sa vocem....ogromne, kao iz engleskih filmova...ma loodilo. Nisam dugo svratio.
pa to mi se upravo desilo sa njim juce, na onom delu gde midori prica kako zamislja ljubav, sa kolacem koji zafrljaci, tu sam se smejala skoro naglas u troli. jedina prednost ovih meseci kad nemam kola je sto citam duplo vise knjiga nego pre.
...pola 10, to je ili kasno ili rano za nas jadnike koji radimo od pola 9, negde u sumi.
Oni rade vec od 7 ujutru, a mafini su tada jos vruci...
uh:)
u vaterpolu i kotorski Primorac u Jadranskoj ligi, Bevc por favor!
Постави коментар