Ne mislim na kvalitet. Njega uvek ima, on nije sporan mada bi svaka generacija volela da je u pravu kada tvrdi kako je u njihovo vreme bila najbolja muzika, a sve nakon 19.. je bullshit, nema benda kao što su bili (neki još jesu) Led Zeppelin, Sex Pistols, Duran Duran, Iron Maiden, Bad Religion, Pixies, Nirvana...bukvalno svaki ostomačeni bivši rocker ima svoju godinu nultu nakon koje kreće sunovrat, a koja, gle iznenađenja, nekako pada u isto vreme kada je on zbog nečega (posao, žena, deca...) prestao da redovnije apdejtuje svoju fonoteku, biblioteku, filmoteku...
Mislim na sumanuti sistem proizvodnje zvezdi i zvezdica bukvalno ni iz čega. Pomalo neverovatno zvuči to da su pre nekoliko decenija velike zvezde bili slikari, pisci, filozofi , režiseri, dramski pisci, ozbiljni muzičari. Kada kažem velike zvezde ne mislim da su punili stranice žute štampe (koja tada u sadašnjem obliku nije ni postojala) već da su Pikaso, Dali, Sartr, Kami, Hičkok, Orson Vels, Beti Dejvis, Marija Kalas bili superstarovi, da je i pre interneta i sveprisutne televizije i poplave tabloida svako znao za njih, trajali su, bili popularni, a njihova popularnost i slava su bili posledica nečega što su radili.
Povod za ovo razmišljanje je jučerašnji razgovor na temu besmisla slave manekenki, tzv "supermodela", lepih lica i tela iza kojih suštinski nema ničeg...ne želim da ih vređam, sve su to verovatno pametne devojke ali pametnijih ima na tone. Poenta je u tome što su one postale slavne i bogate ne zbog nečega što su stvorile već zbog izgleda. Razlika između njih i onih gore spomenutih je što ste na reklami za bilo šta mogi da zamenite jednu drugom i 99% ljudi to ne bi ni primetilo. Pokušajte da iz Psiha izvučete Hičkoka ili zamolite nekoga da naslika Gerniku i videćete razliku.
Razlika između suštine i forme je ključna. Virtualne zvezde koje su zvezde jer su ... zvezde (pojam starlete kao vrhunca besmisla) pa pune tabloide svojim seksi snimcima, (ne)depiliranim međunožjima, imaju mišljenje o svemu, a hiljade mladih gleda u njih kao u neki uzor su signal totalnog sunovrata civilizacije. A kada više ne izgledaju čak ni dobro već zvezdama postaju jer su pristali/e da provedu 100tinak dana bez privatnosti u kući sa još 10tak sličnih ni po čemu posebnih anonimusa onda nam se istina vraća u lice - u tome ne bi uspeli bez nas, da ih niko ne gleda ceo projekat bi se srušio. Ali gledamo ih, ili bar većina. I pričamo o tome. Ko je prdnuo, kakve noge ima, ko je koga "kresnuo", ko je kome šta rekao... Velikani sa početka teksta ne bi imali nikakve šanse danas...mada cenim da bi možda pozni Dali ušao u VIP Big Brother.
петак, 30. мај 2008.
четвртак, 29. мај 2008.
среда, 28. мај 2008.
ARTISTI I MODELI
Sećate li se moje priče o Nikoli Tamindžiću, uspešnom momku koji je postao foto hroničar noćnog života Njujorka? Za majski Yellow Cab uradio sam intervju sa njim, a mojim stopama krenuo je i New York Times i posvetio mu veliki tekst pre sedam dana (www.homeofthevain.com)...lepo, bravo za Nikolu.
A ako vam danas u podne srce preskoči, osetite iznenadnu slabost ili vam nakratko pripadne muka ne brinite, sa vama je sve u redu. Epicentar je u restoranu Kalemegdanska terasa gde će u to vreme biti potpisan pakt za đavolom. Da li će biti realizovan ostaje da se vidi, ne bi bilo prvi put da radikal bude neko i nešto cela tri dana, ali sesti i potpisati bilo šta sa Šešeljem mogu samo ljudi bez obraza, morala i skrupula. Uvek sam bio skeptičan prema onima koji "mogu sa svima" i što se mene tiče neka prestane foliranje, dajte i tu vladu pa da se pogledamo u oči.
Muka mi je od šminkanja SPS-a, govna ostaju govna i DSS je konačno u svom prirodnom okruženju. Nazdravlje!
p.s. pratite medije u narednim sedmicama, uvek je zabavno videti koji će "tribuni" prvi zakliktati o tome kako je nova vlast (zar DSS nije bio u koaliciji na vlasti u Bg poslednjih 8 godina?) divna, krasna i efikasna dok se Vučić još bude smeštao u kancelariji. Srbima ne trebaju cenzori i diktatori, sami sebe prešaltuju na novi kurs i usvoje nove "istine" u hodu.
A ako vam danas u podne srce preskoči, osetite iznenadnu slabost ili vam nakratko pripadne muka ne brinite, sa vama je sve u redu. Epicentar je u restoranu Kalemegdanska terasa gde će u to vreme biti potpisan pakt za đavolom. Da li će biti realizovan ostaje da se vidi, ne bi bilo prvi put da radikal bude neko i nešto cela tri dana, ali sesti i potpisati bilo šta sa Šešeljem mogu samo ljudi bez obraza, morala i skrupula. Uvek sam bio skeptičan prema onima koji "mogu sa svima" i što se mene tiče neka prestane foliranje, dajte i tu vladu pa da se pogledamo u oči.
Muka mi je od šminkanja SPS-a, govna ostaju govna i DSS je konačno u svom prirodnom okruženju. Nazdravlje!
p.s. pratite medije u narednim sedmicama, uvek je zabavno videti koji će "tribuni" prvi zakliktati o tome kako je nova vlast (zar DSS nije bio u koaliciji na vlasti u Bg poslednjih 8 godina?) divna, krasna i efikasna dok se Vučić još bude smeštao u kancelariji. Srbima ne trebaju cenzori i diktatori, sami sebe prešaltuju na novi kurs i usvoje nove "istine" u hodu.
уторак, 27. мај 2008.
MUZIKA JE PUT DO SREĆE
Sretnem juče starog prijatelja koji mi u ruke tutne svoj sveže objavljeni CD...čovek se i ranije bavio muzikom, povremeno, a sada je, pošto je već u ozbiljnim godinama (40+) sa dobro organizovanim životom, imao vremena da se malo ozbiljnije posveti tome.
Objavio ga je legendarni Zdenko Franjić na etiketi Slušaj najglasnije, a drugar nije bio lenj te je CD poslao na desetine adresa i dobio sasvim fine reakcije u vidu pozitivnih recenzija sa svih meridijana. Osim toga nekoliko pesama mu je već uvršćeno u razne ino kompilacije.
Lep primer da čovek nikada ne treba da digne ruke od svog sna. Iako svega jedan promil onih koji stvaraju muziku žive od toga to nije razlog da ostali odustanu od stvaranja iste. Neki bi rekli da jedinu dobru muziku prave oni kojima život od toga zavisi, ali onda ne bi bilo mase sjajnih ploča već uveliko etabliranih i bogatih autora. Takođe, neko igra fudbal, neko šah, a neko pravi muziku za svoju dušu.
Ovo je takođe dobar primer kako moderne tehnologije otvaraju neslućene mogućnosti. On napravi muziku, pošalje je svom pevaču Grku koji živi u Atini, ovaj nasnimi vokale i vrati snimak, drugar ga potom dotera i eto pesme.
Muzika ima tu divnu univerzalnu vrednost...nažalost pevanje na Engleskom je još uvek obavezno ako želiš da te neko presluša ali cenim da će i to uskoro postati nebitno.
Preslušajte album na: http://www.myspace.com/pndc
Objavio ga je legendarni Zdenko Franjić na etiketi Slušaj najglasnije, a drugar nije bio lenj te je CD poslao na desetine adresa i dobio sasvim fine reakcije u vidu pozitivnih recenzija sa svih meridijana. Osim toga nekoliko pesama mu je već uvršćeno u razne ino kompilacije.
Lep primer da čovek nikada ne treba da digne ruke od svog sna. Iako svega jedan promil onih koji stvaraju muziku žive od toga to nije razlog da ostali odustanu od stvaranja iste. Neki bi rekli da jedinu dobru muziku prave oni kojima život od toga zavisi, ali onda ne bi bilo mase sjajnih ploča već uveliko etabliranih i bogatih autora. Takođe, neko igra fudbal, neko šah, a neko pravi muziku za svoju dušu.
Ovo je takođe dobar primer kako moderne tehnologije otvaraju neslućene mogućnosti. On napravi muziku, pošalje je svom pevaču Grku koji živi u Atini, ovaj nasnimi vokale i vrati snimak, drugar ga potom dotera i eto pesme.
Muzika ima tu divnu univerzalnu vrednost...nažalost pevanje na Engleskom je još uvek obavezno ako želiš da te neko presluša ali cenim da će i to uskoro postati nebitno.
Preslušajte album na: http://www.myspace.com/pndc
понедељак, 26. мај 2008.
VIKEND KAO SAN
Opet je proleteo...a svakodnevica preuzima primat nad navodno strašno važnim stvarima (Vojvodina na jednu, a kako stvari stoje Beograd na drugu stranu, ok, svakom prema zaslugama i pameti)...iako bi konačni ishod mogao da se negativno odrazi i na moj posao (vrlo jasni signali da jedan sitan poslić od nekoliko stotina hiljada evra uloženih u Srbijicu možda ipak sačeka da se stanovnici opamete) prosto sam iskoračio iz toga i na sve gledam sa blaženom ravnodušnošću onoga ko je dovoljno mudar da se ne nervira oko stvari na koje nema nikakav uticaj.
Svakodnevica ima svoje adute, u subotu sam prvi put spremio brodet (ili brudet, kako vam drago), i ispao je dobro, pokusali smo ga u veselju. Recept sam maznuo sa poslednje strane prošlonedeljnog broja Vremena. Intenzivno uživam u čitanju romana "Americana", Dona DeLila (hrvatsko izdanje), iako ga je napisao pre gotovo 4 decenije ovaj njegov roman prvenac je fantastično moderan i sad mi je jasno od koga je Bret Iston Elis "krao fazone".
A ko nije gledao nedeljnu trku F1 u Monte Karlu propustio je da vidi zašto je to možda i najveća zabava na planeti. Tesne ulice, kiša, silne promene i sudari, staza na kojoj je vozač važniji od bolida. Zato je Hamilton i pobedio, a Ferari prošao loše.
Poslednja šansa naših zamrlih bioskopa stiže ove nedelje i vika se Indijana Džons. Ako on ne uspe da navuče 100.000 gledalaca onda smo stvarno za narodnjačku vladu.
Ko odgleda na DiVixu - magarac!
Svakodnevica ima svoje adute, u subotu sam prvi put spremio brodet (ili brudet, kako vam drago), i ispao je dobro, pokusali smo ga u veselju. Recept sam maznuo sa poslednje strane prošlonedeljnog broja Vremena. Intenzivno uživam u čitanju romana "Americana", Dona DeLila (hrvatsko izdanje), iako ga je napisao pre gotovo 4 decenije ovaj njegov roman prvenac je fantastično moderan i sad mi je jasno od koga je Bret Iston Elis "krao fazone".
A ko nije gledao nedeljnu trku F1 u Monte Karlu propustio je da vidi zašto je to možda i najveća zabava na planeti. Tesne ulice, kiša, silne promene i sudari, staza na kojoj je vozač važniji od bolida. Zato je Hamilton i pobedio, a Ferari prošao loše.
Poslednja šansa naših zamrlih bioskopa stiže ove nedelje i vika se Indijana Džons. Ako on ne uspe da navuče 100.000 gledalaca onda smo stvarno za narodnjačku vladu.
Ko odgleda na DiVixu - magarac!
петак, 23. мај 2008.
Why do you come here When you know it makes things hard for me?
Mnogi su me pitali da li jučerašnji post znači najavu rastanka. Iskreno, ne znam ni sam. Ideja mi je bila da pokušam da budem vrlo disciplinovan autor, da skoro svaki dan napišem koji redak i uspeo sam u tome u vrlo visokom procentu (85%).
No, dani kao da postaju sve kraći, sati jedu jedni druge, vreme se zgusnulo i proleće pred mojim očima kao svet posmatran kroz prozor metroa (prevoznog sredstva, ne hipermarketa), obaveze su sve brojnije, neke od njih su od životnog značaja tako da prilike za redovno oglašavanje ovim putem postaju sve ređe.
Još uvek razmišljam kako da ovo rešim. Ne volim sistem pisanja "s mene pa na uštap", volim kada postoji neki red, tekst svakog dana, svakog drugog, jednom nedeljno...i sam mrzim kada klikćem na linkove blogova koji nisu ažurirani po mesec dana. Takvo zapostavljenje "deteta" nikada sebi ne bih dozvolio.
No, evo vikenda, već je petak (zar ste sumnjali), ako nemate ideju gde bi večeras toplo preporučujem Indie go na Letnjoj šikari (splav kod teniskih terena iza centra 25. maj), prošli put je bilo fe-no-me-nal-no - potpisnik ovih redova je skakutao kao da ima dva puta manje godina (jeste, toliko sam imao pre 18 godina), urlao preko Morrisseya (I'm so sorrrrrrrry...aaaaaa), popio 5 piva i završio na maksi gurmanskoj kod Lokija u pola 4 ujutru.
Ako je to vaša vizija dobrog provoda svratite večeras. Ne garantujem da ću biti tamo ali podržavam celu priču.
p.s. Miles Davis je tu jer mi nešto svira u glavi jutros, a i fotka je sjajna, savršeno opisuje moje trenutno raspoloženje. Autor je Anton Corbijn.
No, dani kao da postaju sve kraći, sati jedu jedni druge, vreme se zgusnulo i proleće pred mojim očima kao svet posmatran kroz prozor metroa (prevoznog sredstva, ne hipermarketa), obaveze su sve brojnije, neke od njih su od životnog značaja tako da prilike za redovno oglašavanje ovim putem postaju sve ređe.
Još uvek razmišljam kako da ovo rešim. Ne volim sistem pisanja "s mene pa na uštap", volim kada postoji neki red, tekst svakog dana, svakog drugog, jednom nedeljno...i sam mrzim kada klikćem na linkove blogova koji nisu ažurirani po mesec dana. Takvo zapostavljenje "deteta" nikada sebi ne bih dozvolio.
No, evo vikenda, već je petak (zar ste sumnjali), ako nemate ideju gde bi večeras toplo preporučujem Indie go na Letnjoj šikari (splav kod teniskih terena iza centra 25. maj), prošli put je bilo fe-no-me-nal-no - potpisnik ovih redova je skakutao kao da ima dva puta manje godina (jeste, toliko sam imao pre 18 godina), urlao preko Morrisseya (I'm so sorrrrrrrry...aaaaaa), popio 5 piva i završio na maksi gurmanskoj kod Lokija u pola 4 ujutru.
Ako je to vaša vizija dobrog provoda svratite večeras. Ne garantujem da ću biti tamo ali podržavam celu priču.
p.s. Miles Davis je tu jer mi nešto svira u glavi jutros, a i fotka je sjajna, savršeno opisuje moje trenutno raspoloženje. Autor je Anton Corbijn.
четвртак, 22. мај 2008.
ONE YEAR LATER
Juče smo napravili pun krug, ovaj blog je navršio godinu dana (i uzeo drugu, rekle bi babe), pred vaše oči isporučio 310 tekstova, bezbroj vaših komentara, sakupio oko 22.000 posetilaca i postao mali underground fenomen. Sa mnogo strana čuo sam kako ljudi čitaju, preporučuju, kritikuju, slažu se i ne slažu, ali reaguju na ovaj blog i to mi mnogo znači.
Vreme je da se nešto promeni, poslednje što želim je da i meni i vama dosadi da se gledamo na ovoj adresi.
Čitamo se uskoro.
Vreme je da se nešto promeni, poslednje što želim je da i meni i vama dosadi da se gledamo na ovoj adresi.
Čitamo se uskoro.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
