Narode, jedan savet: nikada ne prihvatajte rezervacije za presedanje sa leta na let između kojih nije bar jedan sat. O boravku u Barseloni nemam bog zna šta da napišem, bilo je kao što smo i očekivali, sastanci, prezentacije, ručkovi, sastanci, prezentacije, večere...tek par prilika za sat vremena šetnje bez cilja, tek onako da se oseti grad. Ali je zato povratak bio spektakularan. U želji da se izbegne povratak u ponoć preko Frankfurta išlo se na opciju Barselona-Minhen-Beograd. Ali, ne lezi vraže, samaljot je kasnio u polasku iz Barselone dobrih 15 minuta. Onda sletanje, pa nikad sporiji izlazak putnika iz aviona...ne razumem ljude koji u avion unose 100kg tereta i onda zaguše nas "laku konjicu" koji bi da izađemo što pre. Zatim je usledila vožnja autobusom do zgrade i to je trajalo još dobrih 5 minuta. Konačno dotrčavam do pasoške kontrole (jerbo sledećim letom izlazim iz EU) na kojoj policeman ugodno ćaska sa čovek ispred mene i tih par minuta izgledaju kao večnost. Tik, tak, tik, tak, još minut do polaska mog aviona, razmišljam i o sopstvenom prtljagu koji možda neće stići na avion...konačno dobijam pečat u pasoš, dotrčavam do terminala i ... tamo nema nikoga. Avion je odleteo...tačno na vreme, naravno.
Na šalteru za nas jadnike koji su izgubili let ljubazni Nemac mi pravi novi raspored...nije baš neki izbor, Beograd nije London, iz Minhena se leti tek sutra...i zamislite, dobijam opciju Minhen-Frankfurt-Beograd...sa sletanjem u ponoć!
Tri sata u Mihnenu na aerodromu (da je bar šest pa da odem do grada u blic vizitu) osećao sam se kao Tom Henks u filmu Terminal. Kreten iz istočne zemlje u raspadu zarobljen na aerodromu. Dobio sam čak i vaučer u vrednosti 10 evra da nešto pojedem. Biram najbolji restoran na aerodromu i jedem isključivo nemačke specijalitete (kobasice, kupus, krompir zalivene mutnim pivom). Let do Frankfurta traje 45 minuta (u najvećem avionu kojim sam se ikada vozio, ima skoro 300 mesta), a zatim još 2,5 sati čekanja. Ne moram ni da spominjem da sa silne pare potrošio tokom čekanja, silne prodavnice, kafei, restorani i free shopovi su tamo baš zbog toga. Vreme sam prekraćivao čitajući Wired, Mojo (specijalno izdanje povodom 30 godina novog talasa, obavezno nabavite) i Sorokinov roman "Trideseta Marinina ljubav", a u trenucima očaja sam ležao na stolicama i zurio u giant screen na kome non-stop ide CNN.
U kuću sam ušao u 00:45, tačno 14,5 sati pošto sam izašao iz hotela...inače vrlo slatkog iz Eurostars lanca...eto...whole day adventure.
U subotu smo kupili kola, Ford focus sedan iz 2004, metalik srebrni...valjda će nas služiti kao što nas je služila Nissan Micra ove 3,5 godine...ako je neko zainteresovan da kupi ovog pouzdanog mališu iz 1999. neka se javi.
Uveče bili u Grand Kazinu (ex hotel Yugoslavia) ali ne da bi se kockali već da bi jeli u sjajnom restoranu Ginger. Azijska kuhinja u najboljem izdanju, par desetina jela, all you can eat sistem, po osobi cena 1000 dinara!!! Piće nije uključeno ali su i tu cene korektne. A i vredi videti stotine ludaka koji ostavljaju novac na aparatima i na stolovima. Pripremite se za 10tominutnu proceduru dobijanja kartice (obavezno ponesite ličnu kartu) ali to je samo prvi put. I rade već od podneva, dakle, može se otići i na ručak.
Veče završili u Šipražju, Zoza puštao svoj eklektični play list, bilo simpa ali jezivo zagušljivo i mislim da ću to mesto od sada preskakati bar dok ne ulože neki dinar u ventilaciju. Ipak je ufur 150 dinara i za te pare očekujem da dišem makar jednim plućnim krilom i da ne smrdim na pušionicu kada izađem.
Nedelja je bila super. Šetali pored MSU-a, ležali na travi i gledali u plavo nebo.
понедељак, 31. март 2008.
уторак, 25. март 2008.
TE JEDNO TE ISTO TE JEDNO TE ISTO
Valjda ima veze sa onim postom od juče, sve je nekako povezano. Danas opet putujem za Barselonu, opet putovanje od preko 5 sati jer smo šupak bez direktnog leta za Španiju. Mada spavam tamo tri noći plašim se da ću imati manje vremena neko pre mesec dana. Annual meeting u prevodu znači da će se sve vreme biti u kancelarijama, na prezentacijama, sastancima i sl. sa pauzama sa ručak i večeru (oba obroka organizovana). Povratak sledi u petak, krećem oko podneva, slećem oko 17h. Ako budem imao sreće i snage možda ugrabim tamošnje jutro/prepodne, to bi bilo fino, makar prošetati centrom u (nadam se) sunčano jutro...
Ko bi rekao da putovanja mogu da dosade. Kada bi bila u privatnoj režiji naravno da bi bilo drugačije ali stvarnost je ovakva kakva je.
Polažem nade u tamošnje kolege da su spremili zanimljive prezentacije koje će mi obuzeti pažnju taman toliko da ne bacam prečesto poglede kroz prozor na Aveniju Diagonal... a najavljuju i sunčane dane i temperaturu oko 17c.
Prošli put kada sam išao tamo Kosovo se otcepilo i izbila su silna sranja. Nadam se da ovaj put nećete praviti slične gluposti dok me nema ;)
Ako bude prilike biće i bloga pre subote, ako ne...pa siguran sam da u arhivi ima svašta zanimljivog za pročitati, pročešljajte to još jednom. Dvesta i kusur tekstova nije šala.
Ko bi rekao da putovanja mogu da dosade. Kada bi bila u privatnoj režiji naravno da bi bilo drugačije ali stvarnost je ovakva kakva je.
Polažem nade u tamošnje kolege da su spremili zanimljive prezentacije koje će mi obuzeti pažnju taman toliko da ne bacam prečesto poglede kroz prozor na Aveniju Diagonal... a najavljuju i sunčane dane i temperaturu oko 17c.
Prošli put kada sam išao tamo Kosovo se otcepilo i izbila su silna sranja. Nadam se da ovaj put nećete praviti slične gluposti dok me nema ;)
Ako bude prilike biće i bloga pre subote, ako ne...pa siguran sam da u arhivi ima svašta zanimljivog za pročitati, pročešljajte to još jednom. Dvesta i kusur tekstova nije šala.
понедељак, 24. март 2008.
PROTOK VREMENA SADAŠNJEG
Pričamo o tome kako je nekada period od Božića do Uskrsa trajao mnogo duže nego sada. Da period od 4 godine tokom srednje škole sada izgleda duži nego 10 narednih godina.
Kako mi se čini da Smells Like Teen Spirit i nije bio tako davno, a da je između slušanja Nirvane i Duran Durana (cca 1982) bilo bar dva puta više vremena nego od Nirvane do sada....a nije....obrnuto je...
Delite li ovaj osećaj ubrzanja vremena? Ima li to veze samo sa godinama ili je rezultat i ulaska u mašinu hiljada malih i velikih obaveza, trke za novcem, pokušaja da se isprate relevantne kulturne atrakcije, da se ode na instant odmore od desetak dana koji se završe baš kada počnu da deluju...ponekad mi izgleda kao da je stalno ili ponedeljak ili petak.
Da li naši vršnjaci džabalebaroši i dalje žive usporeno vreme?
Ne žalim se, neke stvari jednostavno prihvatiš i furaš dalje...ali nedostaje mi povremeno mogućnost da pobegnem na kratko. Da napravim neki paradoksalni iskorak u neko međuvreme gde bih proveo nekoliko nedelja (po mogućstvu na nekoj plaži, beli pesak, tirkiz more, kriva palma...), a da za to vreme u stvarnosti sve stoji i da kada se vratim samo nastavim tamo gde sam stao.
Vidimo li se dok se ovako brzo krećemo? Čujemo li se? Ili se samo dovikujemo preko foruma, blogova, četova, sms-ova, emailova...? Za lep razgovor treba uslova. Za početak treba stati, sesti, pogledati se u oči. Treba vremena.
Kako mi se čini da Smells Like Teen Spirit i nije bio tako davno, a da je između slušanja Nirvane i Duran Durana (cca 1982) bilo bar dva puta više vremena nego od Nirvane do sada....a nije....obrnuto je...
Delite li ovaj osećaj ubrzanja vremena? Ima li to veze samo sa godinama ili je rezultat i ulaska u mašinu hiljada malih i velikih obaveza, trke za novcem, pokušaja da se isprate relevantne kulturne atrakcije, da se ode na instant odmore od desetak dana koji se završe baš kada počnu da deluju...ponekad mi izgleda kao da je stalno ili ponedeljak ili petak.
Da li naši vršnjaci džabalebaroši i dalje žive usporeno vreme?
Ne žalim se, neke stvari jednostavno prihvatiš i furaš dalje...ali nedostaje mi povremeno mogućnost da pobegnem na kratko. Da napravim neki paradoksalni iskorak u neko međuvreme gde bih proveo nekoliko nedelja (po mogućstvu na nekoj plaži, beli pesak, tirkiz more, kriva palma...), a da za to vreme u stvarnosti sve stoji i da kada se vratim samo nastavim tamo gde sam stao.
Vidimo li se dok se ovako brzo krećemo? Čujemo li se? Ili se samo dovikujemo preko foruma, blogova, četova, sms-ova, emailova...? Za lep razgovor treba uslova. Za početak treba stati, sesti, pogledati se u oči. Treba vremena.
недеља, 23. март 2008.
HOME OF THE VAIN
Kada neko naš odavde napravi karijeru u "belom svetu" obično ga naši mediji razvlače do besvesti, bilo je slučajeva kada su i sasvim opskurni likovi prikazivani kao velike zvezde, samo da se zadovolji potreba javnosti za uspehom napolju...a mora se priznati da, posebno kada je u pitanju kultura ili umetnost, nemamo baš čime novim da se pohvalimo poslednjih decenija.
U slučaju Nikole Tamindžića, bivšeg Beograđanina, a u poslednje vreme vodećeg njujorškog nightlife fotografa sa sve boljim umetničkim radovima sve je obrnuto. Mainstream mediji ga ignorišu, a underground online community slavi kao boga.
A tako bih voleo da nesnosna Mira Adanja Polak ode da ga poseti pa da je on provede po sodoma&gomora žurkama koje sjajno fotka ili da joj organizuje jedan soft porn foto sešn.
Na sajtu www.ambrel.net možete da vidite njegovu arhivu NYC party fotki od 2004. do 2008., a na novom sajtu www.homeofthevain.com su njegovi novi radovi. Uživajte.
U slučaju Nikole Tamindžića, bivšeg Beograđanina, a u poslednje vreme vodećeg njujorškog nightlife fotografa sa sve boljim umetničkim radovima sve je obrnuto. Mainstream mediji ga ignorišu, a underground online community slavi kao boga.
A tako bih voleo da nesnosna Mira Adanja Polak ode da ga poseti pa da je on provede po sodoma&gomora žurkama koje sjajno fotka ili da joj organizuje jedan soft porn foto sešn.
Na sajtu www.ambrel.net možete da vidite njegovu arhivu NYC party fotki od 2004. do 2008., a na novom sajtu www.homeofthevain.com su njegovi novi radovi. Uživajte.
субота, 22. март 2008.
PRESTANITE DA NAS POTCENJUJETE
Ok, možda nismo najkulturnija zemlja na svetu, okolnosti čine svoje, dobro smo se držali do 1990te, potom smo malo posrnuli ali nismo baš takvi kakvim nas zamišljate.
Beograd je velik grad sa skoro 2 miliona stanovnika. Pa se pitam odakle ideja organizatorima gostovanja Slavoja Žižeka, glasovitog filozofa čije pojavljivanje izaziva ogromno interesovanje svuda u svetu, da gostovanje istog organizuju u sali KCB-a? Koliko ja znam to je jedna osrednja bioskopska dvorana sa maksimalno 400 mesta. Već danima raste tenzija u javnosti povodom Žižekovog dolaska pa je čak "organizovano" deljenje ulaznica da bi se izbegle gužve (?). Elem, ulaznica su trebale da budu podeljene juče u 16h ali je premudri direktor ustanove odjednom odlučio da to bude u 14h (i o tome verovatno obavestio svoje prijatelje) tako da je nekoliko stotina zainteresovanih ostalo bez mogućnosti da prisustvuje Žižekovom predavanju. Pošto je to predavanje zamišljeno tako da posle ide projekcija njegovog dokumentarca zaista mi nije jasno zašto ovo nije moglo da se održi u, na primer, obližnjem Domu sindikata? Dobra sala, akustična, ima savremenu opremu za puštanje filmova i prima 1300 posetilaca. Ako je to KCB-u trošak mogli su da naplaćuju neku simboličnu cenu ulaznice, na primer 50 dinara, čisto da eliminišu budale koje dolaze na sve šte je besplatno i da time pokriju troška zakupa sale.
Ali ideja da ovakvo ime u Beogradu zaslužuje salu od 400 mesta je sama po sebi potcenjujuća. Otprilike kao kada bi za koncert Najdžela Kenedija bila izabrana mala sala Sava Centra, a za premijeru Indijane Džonsa 4 bioskop Zvezda.
Kao što rekoh na početku, možda nismo među najkulturnijama ali ima nas dovoljno zainteresovanih za nešto bolje od Velikog brata ili Grand showa da napunimo veći prostor od DKC-a. Ali ako se nastavi ovaj proces getoizacije i svođenja "više" kulture na čist elitizam, a velike dvorane budu rezervisane samo za provereno popularne stvari na kraju nas neće biti dovoljno da popunimo ni ovu dvoranu.
Žižeka sam, recimo, gledao u udarnom nedeljnom popodnevnom terminu na HRT-u. Za takav program vredi platiti pretplatu.
Beograd je velik grad sa skoro 2 miliona stanovnika. Pa se pitam odakle ideja organizatorima gostovanja Slavoja Žižeka, glasovitog filozofa čije pojavljivanje izaziva ogromno interesovanje svuda u svetu, da gostovanje istog organizuju u sali KCB-a? Koliko ja znam to je jedna osrednja bioskopska dvorana sa maksimalno 400 mesta. Već danima raste tenzija u javnosti povodom Žižekovog dolaska pa je čak "organizovano" deljenje ulaznica da bi se izbegle gužve (?). Elem, ulaznica su trebale da budu podeljene juče u 16h ali je premudri direktor ustanove odjednom odlučio da to bude u 14h (i o tome verovatno obavestio svoje prijatelje) tako da je nekoliko stotina zainteresovanih ostalo bez mogućnosti da prisustvuje Žižekovom predavanju. Pošto je to predavanje zamišljeno tako da posle ide projekcija njegovog dokumentarca zaista mi nije jasno zašto ovo nije moglo da se održi u, na primer, obližnjem Domu sindikata? Dobra sala, akustična, ima savremenu opremu za puštanje filmova i prima 1300 posetilaca. Ako je to KCB-u trošak mogli su da naplaćuju neku simboličnu cenu ulaznice, na primer 50 dinara, čisto da eliminišu budale koje dolaze na sve šte je besplatno i da time pokriju troška zakupa sale.
Ali ideja da ovakvo ime u Beogradu zaslužuje salu od 400 mesta je sama po sebi potcenjujuća. Otprilike kao kada bi za koncert Najdžela Kenedija bila izabrana mala sala Sava Centra, a za premijeru Indijane Džonsa 4 bioskop Zvezda.
Kao što rekoh na početku, možda nismo među najkulturnijama ali ima nas dovoljno zainteresovanih za nešto bolje od Velikog brata ili Grand showa da napunimo veći prostor od DKC-a. Ali ako se nastavi ovaj proces getoizacije i svođenja "više" kulture na čist elitizam, a velike dvorane budu rezervisane samo za provereno popularne stvari na kraju nas neće biti dovoljno da popunimo ni ovu dvoranu.
Žižeka sam, recimo, gledao u udarnom nedeljnom popodnevnom terminu na HRT-u. Za takav program vredi platiti pretplatu.
петак, 21. март 2008.
DON'T BE LATE
U poslednje vreme gotovo uvek nam se dešava da kad se sa nekim ogranizujemo da odemo na neku klopu taj ili ti drugi kasne. Tu ne mislim na 5 ili 10 minuta zakašnjenja koji se svakom mogu dogoditi, naročito sa gužvama koje su sve veće...već na kašnjenja od pola sata, 45 minuta...posle kojih sledi lakonsko "izvinite što kasnim(o)" i to je to...
Mada ne volim podele ljudi na ovakve i onakve definitivno postoje oni koji kasne i oni koji dolaze na vreme. Ne znam da li je to stvar vaspitanja, karaktera ili nečeg trećeg ali ja lično kašnjenje smatram izrazom nepoštovanja. Mobilni telefoni postoje i može se javiti ako se upadne u neku gužvu...ali ih ne treba prečesto koristiti kao oruđe za ublažavanje...kašnjenje je kašnjenje.
Iz tog razloga juče nismo stigli na otvaranje drugog dela izložbe "Umetnost pobune" (http://www.blic.co.yu/kultura.php?id=34767), ali ćemo je svakako overiti što pre. Organizatorima zamerka što su vođenja kroz izložbu radnim danima u vreme kada pošten svet sedi na poslu. Zato smo pravo sa odlične i bagatelne klope restorana Little Bay otrčali u Dom sindikata na film 10.000 BC, nešto najgluplje što je u poslednje vreme prikazano u našim bioskopima, a konkurencija je tu stvarno žestoka.
Na kraju svratismo i na piće na party u čast Tonija Parsonsa...do koga se nije dalo doći od silnih koji su želeli da se ispričaju sa njim....od vlasnika Lagune čujem da je u Novom Sadu, Nišu i Beogradu bila prava pomama za njegovim potpisom, čovek je u svakom od ovih gradova više od 2 sata (stojeći) potpisivao svoje knjige. Lepo je kada su u Srbiji redovi zbog knjige, a ne zbog hleba.
Sutra u KCB-u gostuje jedan od vodećih filozofa današnjice Slavoj Žižek.
Valjda uspemo da se uguramo jer sva je prilika da su organizatori potcenili Žižekovu popularnost i da bi Dom sindikata bio adekvatniji.
Mada ne volim podele ljudi na ovakve i onakve definitivno postoje oni koji kasne i oni koji dolaze na vreme. Ne znam da li je to stvar vaspitanja, karaktera ili nečeg trećeg ali ja lično kašnjenje smatram izrazom nepoštovanja. Mobilni telefoni postoje i može se javiti ako se upadne u neku gužvu...ali ih ne treba prečesto koristiti kao oruđe za ublažavanje...kašnjenje je kašnjenje.
Iz tog razloga juče nismo stigli na otvaranje drugog dela izložbe "Umetnost pobune" (http://www.blic.co.yu/kultura.php?id=34767), ali ćemo je svakako overiti što pre. Organizatorima zamerka što su vođenja kroz izložbu radnim danima u vreme kada pošten svet sedi na poslu. Zato smo pravo sa odlične i bagatelne klope restorana Little Bay otrčali u Dom sindikata na film 10.000 BC, nešto najgluplje što je u poslednje vreme prikazano u našim bioskopima, a konkurencija je tu stvarno žestoka.
Na kraju svratismo i na piće na party u čast Tonija Parsonsa...do koga se nije dalo doći od silnih koji su želeli da se ispričaju sa njim....od vlasnika Lagune čujem da je u Novom Sadu, Nišu i Beogradu bila prava pomama za njegovim potpisom, čovek je u svakom od ovih gradova više od 2 sata (stojeći) potpisivao svoje knjige. Lepo je kada su u Srbiji redovi zbog knjige, a ne zbog hleba.
Sutra u KCB-u gostuje jedan od vodećih filozofa današnjice Slavoj Žižek.
Valjda uspemo da se uguramo jer sva je prilika da su organizatori potcenili Žižekovu popularnost i da bi Dom sindikata bio adekvatniji.
четвртак, 20. март 2008.
PROLEĆE JE A JA...
...nastavak znate, porazno je samo što je ova parola, uz kraće pauze, aktuelna već 17 godina.
Nešto sam ipak optimističan danas, opasno i otrovno bilje kao što su Koštunice, Samardžići, Vučići, Nikolići i ostali korov što uspeva na ovom kontaminiranom tlu loše reaguje na sunce, toplotu, svež vazduh i dobro raspoloženje. Dok je mračno, vlažno i depresivno oni prosto bujaju, razvijaju se kao spore u Invaziji telokradica (podseća li vas retorika pomenutih likova na krike "zamena" u tom filmu?).
Elem, najuspešnija borba protiv mračnjaka je pozitivan stav, podsećanje na to da život teče i dok mi stojimo i da nečinjenjem i padanjem u razne bedake njima idemo na ruku.
Izbori jesu za 40tak dana ali o svojoj sudbini odlučujemo svakog dana, od kada ustanemo iz kreveta pa dok u istom uveče umorni ne sklopimo oči.
Večeras lezite umorni i zadovoljni jer ste uradili nešto kako treba.
Nešto sam ipak optimističan danas, opasno i otrovno bilje kao što su Koštunice, Samardžići, Vučići, Nikolići i ostali korov što uspeva na ovom kontaminiranom tlu loše reaguje na sunce, toplotu, svež vazduh i dobro raspoloženje. Dok je mračno, vlažno i depresivno oni prosto bujaju, razvijaju se kao spore u Invaziji telokradica (podseća li vas retorika pomenutih likova na krike "zamena" u tom filmu?).
Elem, najuspešnija borba protiv mračnjaka je pozitivan stav, podsećanje na to da život teče i dok mi stojimo i da nečinjenjem i padanjem u razne bedake njima idemo na ruku.
Izbori jesu za 40tak dana ali o svojoj sudbini odlučujemo svakog dana, od kada ustanemo iz kreveta pa dok u istom uveče umorni ne sklopimo oči.
Večeras lezite umorni i zadovoljni jer ste uradili nešto kako treba.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
