Postoje razne priče naših ljudi na privremenom radu u inostranstvu, ali jedno od najčešćih "zapažanja" je uvek na temu broja retardiranih ljudi koje tamo vide na ulicama. Bistri, kakvim ih samo srpski bog može načiniti, oni brže bolje izvode zaključak o tome kako je taj "zapad" bolestan, devijantan i DEBILAN. Za razliku od "nas" koji smo zdravi poput jabuke, neskloni bilo kakvim devijacijama (ili zločinima, pu pu...) sa najnižim stepenom poremećenih na vascelom svetu.
Još jedna u nizu zabluda koje tako brižljivo negujemo...to da se loše stvari dešavaju drugima je mehanizam odbrane kome je svaki čovek na svetu sklon, međutim organizovane države imaju nešto drugačije sisteme koji služe da se određeni problemi rešavaju.
Naravno da je % osoba sa specijalnim potrebama svuda više manje isti (izuzeci su kontaminirane oblasti) i da je "pojava" takvih osoba na ulici, na radnim mestima, u bioskopima...odraz svesti građana i rada države na socijalizaciji takvih osoba i njihovom uključivanju u društvo. Kada su takve osobe zaista nesposobne za bilo kakvo uključivanje onda bivaju hospitalizovane i živi u civilizovanim uslovima, u ustanovama u kojima ih njihovi roditelji ili rođaci mogu posećivati, provoditi izvesno vreme sa njima i doprineti da svoj, često kratak život, te nesrećne osobe provedu u miru u sigurnosti.
Kod nas je situacija nažalost drugačija. Skandal koji se ovih dana povlači po medijima je samo vrh ledenog brega i nešto za šta ne znaju samo oni koji ne žele da znaju jer, kao što rekoh, to se dešava nekom drugom i to se njih ne tiče (notornu budalaštinu koja glasi da su takvi muškarci i žene "obeleženi od boga" ne bih ni da komentarišem). U Srbiji su zbog očajnog stanja specijalnih ustanova roditelji dece sa specijalnim potrebama uglavnom robovi svog problema, ne želeći da im dete boravi u kazamatima, a nemajući dovoljno novca da ga smeste u pristojnu privatnu ustanovu, oni su osuđeni da ceo svoj život žrtvuju na to dete bez podrške države kojoj celog života plaćaju razne doprinose, poreze i takse. U primitivnijim sredinama su česti slučajevi sakrivanja ovakve dece zbog sramote, njihovo vezivanje i držanje po podrumima, tavanima uz redovno konsultovanje lokalnog popa koji će već naći objašnjenje zašto je domaćina snašla ovakva pošast i "šta je to bogu skrivio".
I na kraju kad naša sramota (ko zna koja po redu) ispliva kako se mi branimo? Prvo pošaljemo ministra za neprijatne situacije Rasima Lj. da smiri situaciju, a onda uzvratimo kontraudarom sa najvišeg mesta i sve okvalifikujemo kao "mračnu propagandu". Samouverenost kojom se sve to izjavljuje zrači neznanjem i uvređenošću. Ni ne sumnjam da će "telo" koje Vlada formira naići na bolje stanje u tim ustanovama. Kao što bi svako kada mu dolaze najavljeni gosti iste dočekao u čistom stanu i sa spremljenim posluženjem. Mislite da finansijska ili sanitarna inspekcija upadaju uz blagovremenu najavu?
Bruka je pukla, ružne stvari su isplivale i ne treba uzvraćati besno i povređeno jer takav nastup samo potvrđuje da je veliki deo onoga što je objavljeno istinito, a najviše koliko smo nesposobni da prihvatimo da nam se u lice kaže ružna istina o nama. Nismo baš tolio siromašni koliko se pravimo, ima se novca za Univerzijadu, Evroviziju, za Guču i Hilandar, za crkve na svakih 500 metara...naći će se valjda i za ove sirote ljude čija najveća mana je to što nisu zanimljivi kao glasači na izborima...inače bi ih se kao Roma setili bar u ovo predizborno vreme.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
12 коментара:
Razvijenost i zrelost jednog drustva se odredjuje prema njegovom stepenu briznosti za svoje hendikepirane clanove. Nije slucajno da je na primer Norveska, koja ima jednu od najhumanijih socijalnih politika, ujedno i medju najbogatijim drzavama na svetu.
Juce sam gledao na TV reportazu o onom slepom mladicu negde u zapadnoj Srbiji, svrsenom studentu prava, koji je dobio zaposlenje u sudu, sa pravom da jednog dana konkurise i za sudiju. To je pravi put. Dati im sansu. Oni ne traze nase sazaljenje a jos manje milostinju, oni samo traze da im damo SANSU da rade kao i svi mi sto radimo.
A, kao na primeru Norveske, tek kad hendikepirane osobe u potpunosti budu integrisane u sve sisteme drustva, tek kad bude uobicajena stvar da pored sebe na radnom mestu imamo nekog slepog ili nepokretnog coveka, tek kad one teske slucajeve hospitalizujemo u primerene ustanove a ne robijasnice ili kazamate, tek tada cemo primitivizmo moci reci zbogom.
Niko u nashoj Vladi ne kapira vaznost dobrog PR-a, ok sad ovo zvuchi rogobatno jer deluje kao da zelim da neko gradi publicitet na ovoj nesrechnoj deci i pre nego sto upadnem u ovu zamku - mislim da su idioti na vlasti na sam nagovesthaj tog izvesthaja trebali da poshalju nekakvu komisiju i ako utvde barem delich onoga sto se tvrdi, doktori, direktori ustanova, medicinske sestre, vaspitachi ima da lete. I tako niti ulazizh u raspravu da li takve dece ima vishe na Zapadu ili da li nam je ovo neko podmetnuo da bi nam uzeo Kosovo, niti je takva rasprava raspiravana u javnosti.
sad kada se konacno progovorilo o tome, najvaznije je da se ne stane s tim. kada hendikepirane osobe budu integrisane u drustvo, tek tada cu poceti da pocinjem da cenim to drustvo.
Ovo je, kapiram, samo jedan delic prljavstina koje se polako otkopavaju. Kostunicine izjave tesko da zavredjuju komentar osim: valjda bi jednom u zivotu ispao fer pa rekao "Eto, jebi ga, tesko je i zapusteno, ali 'ajde da uradimo nesto." Mozda bi dobio koju simpatiju i od malo moralnijih.
Ovako samo kao navijen ponavlja da je svaka kritika zlonamerna propaganda protiv naci-je.
Secam se iz osnovne skole da su jednu romsku devojcicu iz mog razreda bez ikakvog razloga prebacili u odeljenje za decu sa specijalnim potrebama (poznato kao "defektno odeljenje" ili "defektasi"). Samo na osnovu boje koze i socijalnog statusa. Jedan drugi decak oboleo od epilepsije je isto tako zavrsio u istom toru. Da ne traumira ostalu decu.
Covek je danas sva sreca ziv i zdrav, ima porodicu i ispostavilo se da uopste nije imao epilepsiju.
Sve sto ne zadovoljava ubermensch standarde "zdravog" Srbina zavrsava u istom kosu. Daleko od ociju zdrave nacije. Hmmmm, podseca li me ovo na nesto?
Gde se denuse junaci koji "ne okrecu glavu" kada neko pati?
Loveless, cak i ako ovde zapustenost te dece padne u zaborav, po principu svakog skandala 3 dana dosta (kao npr. slucaj iz psihijatrijske bolnice od pre par godina, ili slucaj decaka iz moje osnovne skole, koji je HIV+, te je stoga imao zasebnu ucionicu i uciteljicu, "da ne zarazi ostalu decu")u svetu ce nas prepoznavati kao one koji zlostavljaju ljude sa posebnim potrebama...
Napad je najbolja odbrana Aleksandre.
Secam se skole za decu ometenu u razvoju Bosko Buha koja se nalazila blizu moje osnovne skole Mosa Pijade (verovatno se sada zovu Mita Ljotic i Nikola Kalabic) u kojoj je polovina "polaznika" bilo iz romske manjine.
Ta su deca bila socijalno zapustena, ali ne i zaostala...cak je dolazilo do smesnih situacija kada je otac jednog od tih decaka hteo da prebije svog sina jer je popustio u ucenju. Decko je u BB imao sve petice, a kada je prebacen u MP naredjao dvojke i keceve...
Andjo, pa videla si koji su to likovi u toj akciji..Batu Zivojinovica nije bolelo kada nas je Slobina policija tukla, kada su ubijali po Srebrenici i punili hladnjace Albancima...primao je poslanicku platu i ustajao kad god neko spomene Milosevica.
Ne secam se da je tada ustao u odbranu necijih prava.
Zanimljivo da u skoli Miloje Pavlovic na Banovom brdu, koja je skola za decu sa specijalnim potrebama, 90% uchenika chine Romi.
Pa nisu valjda svi sa posebnim potrebama?
Pitanje je bilo vise retoricko :)
Tragicna je zapravo cinjenica da je taj glumac i nakon svega vrlo popularan... Da ironija bude veca, u proteklih par dana smo se suocili sa zlostavljanjem od kojeg smo gotovo svi okretali glavu ( i nastavili bismo, da ne bi "prapagande"). Ipak, mozda nije bas sve toliko crno, ne mogu da gresim dusu i ne primetim neka poboljsanja po pitanju ukljucivanja dece sa Daunovim sindromom u drustveni zivot. Prosle godine sam ih vise puta sretala u McDonald's-u na Terazijama gde su obavljali jednostavne poslove (odnosenje posluzavnika i sl.) Steta sto je to prekinuto, jer su mnogi ljudi, a pre svega deca, imali prilike da razbiju neke predrasude iskustvom iz prve ruke. Suvisno je i spominjati koliko je taj "posao" obogatio zivote dece iz doma.
To su vrlo stidljivi, nesigurno koraci, ali ih svakako treba pozdraviti i pohvaliti.
Za skandal sam cula od prijateljice iz USA. Ovde u Svajcarskoj se jos nista nije pojavilo o tome. Barem ja ne znam da jeste.
Osecam se kompetentnom da prozborim koju na tu temu. Dok sam zivela u Srbiji, radila sam volonterski sa slepima, nepokretnima i decom koja su socijalni problemi. Ovde u Svajcarskoj sam nastavila sa svojim aktivnostima i trenutno radim volonterski sa nepokretnima i zaostalom decom. Razlika u pristupu i ekonomskom aspektu je ogromna. Tacno je da je ekonomski deo bitan, ali je pristup mnogo bitniji, jer pristup je na kraju krajeva upravo ono sto menja ekonomiju i prioritete.
Vrlo malo ljudi je zainteresovano da posveti svoje vreme osobama sa specijalnim potrebama. Oni koji jesu, moraju biti veoma motivisani, jer niko ih nece docekati rasirenih ruku niti im se zahvaliti na pomoci, a kamoli podrzati i realizovati novu ideju. Dakle, jedan volonter je obeshrabren odmah na pocetku i to od samih institucija. Kada sam se pojavila u savezu slepih i slabovidih u Srbiji cekala sam pola sata da me neko tamo primi na razgovor. Kada sam konacno primljena i iznela svoju volju za radom i svoje ideje, u roku od odmah sam skontala da sam prepustena samoj sebi. Ulozila sam pare u opremu i pocela snimati CD-ove sa pricama. Brat mi je pomogao da ubacim muziku i efekte u pozadinu. Iza toga sam probala forsirati snimanje knjiga koje bi bile edukativnog karaktera, odnosno pomogle ovim ljudima da se skoluju, kao sto su knjige iz oblasti matematike, fizike, biologije i tako dalje. No to nisam sve mogla sama, a zainteresovanih nije bilo. Imala sam raznih ideja. Na nekima od njih su profitirale takozvane humanitarne organizacije koje su uzele pare za projekat, a da pri tome nista nisu ucinile. To je drugi problem. Hocu da kazem da postoje ljudi koji su zainteresovani da nam pomognu i ti ljudi investiraju (doniraju) novac ali taj novac cesto zavrsi negde drugde. Ja sam na kraju potpuno razocarana batalila sve institucije i pocela pomagati ovim ljudima sama i direktno, svakome ko je bio zainteresovan. I to se pokazalo mnogo boljim i produktivnijim.
U svom radu sam videla svasta, a najvise zapustenosti. U to vreme sam bila apsolvent na odseku za srpsku knjizevnost i jezik i pocela sam besplatno davati casove za polaganje upisnog za decu koja su socijalni problemi. Bila sam sokirana da mnoga od ove dece imaju govornu manu, a treba da upisu srednju skolu, jer to znaci da ne samo da roditelji nisu ucinili nista po tom pitanju nego ni nastavnici, sto je porazavajuce. Kako toj deci objasniti fonetiku kada ne mogu da prepoznaju i izgovore sve glasove? Morali su uciti napamet. Ja sam naravno skrenula paznju roditeljima na ove probleme, ali ne znam da je i jedan nesto ucinio po tom pitanju. Uzas. No srecna sam da su bukvalno sva deca koju sam pripremala uspela da poloze test iz srpskog i upisu skolu.
U Svajcarskoj me docekala potpuno druga situacija. Prvo iznenadjenje je bilo videti da su ljudi koji rade u institucijama za pomoc osobama sa specijalnim potrebama veoma raspolozeni i nasmejani kao da u najmanju ruku rade u recimo cvecari. Primili su me kao da sam im donela milion franaka. Ne samo da su spremni da saslusaju moje ideje nego i da moje znanje dodatno usavrse i da me obrazuju. Recimo ponudili su mi besplatan kurs osnovne medicinske obuke. Naravno, to je pre svega za benefit same organizacije i ljudi sa specijalnim potrebama, jer sto vise znam to su moje sanse za pomoc drugima vece. Organizacija je odlicna. Ove institucije tesno rade sa drugim institucijama i firmama. Recimo povezuju se sa stamparijama, fabrikama za proizvodnju medicinske opreme, postom i tako dalje. Od njih dobijaju novac, besplatne usluge, opremu i slicno. Za firme je to dobra reklama. Druga bitna stvar je da uvode ljude sa specijalnim potrebama u normalan drustveni zivot i tokove. Recimo, pronalaze im poslove koje mogu da rade. Ne samo da je to dobro za psihu ovih osoba nego i za drzavu, jer drzava ce platiti manje za socijalnu pomoc.
Nije Srbija jedina u kojoj se desavaju lose stvari, ali to ne treba da nas tesi niti da nam sluzi kao izgovor. Mene licno jako nervira kada cujem "ima i goreg" jer to po pravilu znaci da se nece uciniti nista. Nasi ljudi su mnogo toplijeg mentaliteta od zapadnjaka, da tako kazem. Ali su vrlo pasivni po nekim pitanjima.
Napisah roman... Izvini sto sam se raspricala.
Milena, hvala na lepom tekstu.
ono što sam ja video na tv-u nisu deca sa posebnim potrebama, ono je teški mentalni poremećaj. ja sam radio u jednoj školi gde su bila deca sa posebnim potrebama, "lakša retardacija" ovo što sam video na tv-u nema veze sa onom decom. užasno sam se potresao kada sam video da su vezani, moja mama je radila na neurologiji i nekako sam se navikao na sve to, i opet nisam.u smislu, uvek kada vidim takve ljude ili decu gomila pitanja mi prođe kroz glavu. ja samo ne znam kako obučiti ovde ljude da se ponašaju kao ljudi u situacijama koje sigurno nisu prijatne, pogotovo kada su deca u pitanju. ne znam, nisam pametan.
Постави коментар