Tokom boravka u Barseloni, za vreme ručka (koji deli radni dan na dva dela, a traje skoro 2 sata) razgovarao sam sa kolegom koji je iz Argentine. Čovek je radio sve i svašta u rodnoj zemlji i na kraju je izgubio strpljenje shvativši da neke stvari jednostavno neće biti promenjene, bar za njegovog života, te uzeo sve što je uspeo da uštedi i sa ženom došao u Španiju. U njoj je već 10tak godina, fino se snašao (jezik je velika prednost) i kaže da mu je to bio potez života.
Pričamo o fudbalu, košarci, muzici... na moje pitanje kakva je Argentina on mi odgovara: "Prelepa zemlja, velika, bogata, sjajni ljudi, zanimljivi, obrazovani, vole život, najlepše žene, muzika, fenomenalna hrana...ali su nam političari bagra. Korupcija je na svakom koraku, svi koji su na vlasti odmah gledaju kako da ukradu što više pa je to postalo normalno i niko više ne obraća pažnju na to. Kada sam i sam počeo da razmišljam na taj način shvatio sam da je vreme da odem. A kakva je Srbija?"
Eh...
Sutra ću konačno postovati priču o Barseloni uz nekoliko pratećih fotki. Stay tuned.
петак, 29. фебруар 2008.
четвртак, 28. фебруар 2008.
U SE I U SVOJE...
Svi moji drugari koji imaju zajedničko iskustvo života iza gvozdene zavese imaju sličan komentar na iznova rasplamsalu ljubav Srbije i Rusije: "ne znate vi šta su Rusi...niste ih imali nad glavom 45 godina kao mi, imali ste Tita da ih otkači 1948....mi ne volimo ni da čujemo ruski jezik".
Nešto se mislim, zamislite da je na čelu SFRJ bio Srbin. Pa mi ne da ne bi raskrstili (kakav izraz za komunističko razmimoilaženje!) sa Sovjetima nego bi bili najprilježnji baštinici ideja neumrlog druga Staljina. Otprilike kao Enver Hodžina Albanija.
Idemo na veselije teme, magazin Fortune je izbacio svoju ovogodišnju listu 100 najboljih američkih kompanija - ali iz ugla zaposlenih, dakle za koga je najbolje raditi u USA možete da vidite ovde:
http://money.cnn.com/magazines/fortune/bestcompanies/2008/full_list/index.html
Plata jeste bitan činilac ali daleko od toga da je jedini. Mogućnost napredovanja, usavršavanja, radna atmosfera, zadovoljstvo...jednom mi je jedan mudar čovek rekao da ću znati kakav mi je posao onda kada ću srećan ići u firmu i srećan se iz nje vraćati. Voleo bih da vidim sličnu listu napravljenu u Srbiji.
Nešto se mislim, zamislite da je na čelu SFRJ bio Srbin. Pa mi ne da ne bi raskrstili (kakav izraz za komunističko razmimoilaženje!) sa Sovjetima nego bi bili najprilježnji baštinici ideja neumrlog druga Staljina. Otprilike kao Enver Hodžina Albanija.
Idemo na veselije teme, magazin Fortune je izbacio svoju ovogodišnju listu 100 najboljih američkih kompanija - ali iz ugla zaposlenih, dakle za koga je najbolje raditi u USA možete da vidite ovde:
http://money.cnn.com/magazines/fortune/bestcompanies/2008/full_list/index.html
Plata jeste bitan činilac ali daleko od toga da je jedini. Mogućnost napredovanja, usavršavanja, radna atmosfera, zadovoljstvo...jednom mi je jedan mudar čovek rekao da ću znati kakav mi je posao onda kada ću srećan ići u firmu i srećan se iz nje vraćati. Voleo bih da vidim sličnu listu napravljenu u Srbiji.
среда, 27. фебруар 2008.
ANTIKLIMAKS, ANTIGLOBALIZAM, ANTI...
Danas i sutra pravimo malu pauzu na FEST-u...valja se odmoriti...sinoć odgledali "Ništa lično", solidan ruski film o ostarelom privatnom detektivu koji dobija zadatak da nadgleda stan jedne žene. Da je film imao malo brži tempo i da je kraj bio samo malo intenzivniji film bi čak dobio vrlo dobru ocenu. No, antiklimaks je očito moderan i u američkom i u evropskom filmu. Jeste da je i u životu obično tako ali od filma očekujem da bude veći od života...što je nepravedno prema onim autorima koji pokušavaju da što realnije prenesu original na filmsko platno.
Čekajući da dođe vreme za projekciju uverio sam se kako postaje sve teže pojesti dobar domaći obrok u kafani u centru Beograda. Ako ste za pastu, lazanje, rižoto, plodove mora, biftek...izbor je ogroman, i to pozdravljam, ali je prava šteta što nestaju domaće kafanice. Na kraju pojedoh dobru sarmu u "Znaku pitanja", a veliki plus im je to što nisam izašao smrdljiv - razlog zašto u "Proleću" jedem samo leti u bašti. Naši vajni antiglobalisti svoju idelologiju demonstriraju jedino kada im je dozvoljeno da razbiju Mek. Gde su bili da spreče gašenje nekih kafanskih simbola Beograda? Da li ćemo na kraju zbog naše šizofrenije po američku vizu zaista ići u Zagreb, a na dobre ćevape u Niš? I jedno i drugo je suludo.
Kasni Bukovski je nešto što treba otkriti i što smiruje i daje neophodan ironijski odmak glupostima koje nas okružuju. Kada sam bio mlađi nervirala me je fama oko "Bludnog sina" koga su svi čitali najviše zbog nekoliko pasusa direktno vezanih za seks, ostatak knjige su prelistavali, a posle se kleli u nju. Međutim, od kako sam otkrio njegove pesme (u četiri toma, izdavač LOM) shvatio sam svu njegovu veličinu. Kao simpatičan paradoks stoji činjenica da je Bukovski sa oduševljenjem prihvatio novotariju zvanu kompjuter (Mek) jer mu je pomogla da piše mnogo više i brže nego pre. U poslednjih nekoliko godina napisao je mnogo sjajnih pesama, a sjajna je i autobiografija 1991-1993 koju je ilustrovao Robert Kramb. Evo jednog lepog citata iz knjige koji će vas, nadam se, zainteresovati da je kupite i pročitate:
"Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima... Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju... Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre."
Čekajući da dođe vreme za projekciju uverio sam se kako postaje sve teže pojesti dobar domaći obrok u kafani u centru Beograda. Ako ste za pastu, lazanje, rižoto, plodove mora, biftek...izbor je ogroman, i to pozdravljam, ali je prava šteta što nestaju domaće kafanice. Na kraju pojedoh dobru sarmu u "Znaku pitanja", a veliki plus im je to što nisam izašao smrdljiv - razlog zašto u "Proleću" jedem samo leti u bašti. Naši vajni antiglobalisti svoju idelologiju demonstriraju jedino kada im je dozvoljeno da razbiju Mek. Gde su bili da spreče gašenje nekih kafanskih simbola Beograda? Da li ćemo na kraju zbog naše šizofrenije po američku vizu zaista ići u Zagreb, a na dobre ćevape u Niš? I jedno i drugo je suludo.
Kasni Bukovski je nešto što treba otkriti i što smiruje i daje neophodan ironijski odmak glupostima koje nas okružuju. Kada sam bio mlađi nervirala me je fama oko "Bludnog sina" koga su svi čitali najviše zbog nekoliko pasusa direktno vezanih za seks, ostatak knjige su prelistavali, a posle se kleli u nju. Međutim, od kako sam otkrio njegove pesme (u četiri toma, izdavač LOM) shvatio sam svu njegovu veličinu. Kao simpatičan paradoks stoji činjenica da je Bukovski sa oduševljenjem prihvatio novotariju zvanu kompjuter (Mek) jer mu je pomogla da piše mnogo više i brže nego pre. U poslednjih nekoliko godina napisao je mnogo sjajnih pesama, a sjajna je i autobiografija 1991-1993 koju je ilustrovao Robert Kramb. Evo jednog lepog citata iz knjige koji će vas, nadam se, zainteresovati da je kupite i pročitate:
"Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima... Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju... Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre."
уторак, 26. фебруар 2008.
CENTRIZAM
Ne sviđa mi se to što se u izjavama zapadnih zvaničnika sve više izbija nestrpljenje. Onom uobičajenom kurtoaznom: "Srbija je izuzetno značajan igrač u regionu" pridružuje se "ali, vreme je da se okrene budučnosti"....dok nekima izleti i "EU je potrebnija Srbiji nego Srbija EU"...a to je tužna istina koja se ogleda i u zaobilaznicama koje se grade oko Srbije kroz koju svake godine prolazi sve manje kamiona jer su nam putevi loši, drumarine preskupe, a pošto nismo članovi EU sve je 10 puta komplikovanije nego kada roba prosto klizi kroz EU preko Mađarske, Rumunije, Bugarske...
Dokle ćemo više da mislimo da smo centar sveta i da smo mnogo važni i neizbežni?
Ta vrsta ubeđenja je karakteristika primitivnih naroda, oni razvijeniji znaju svoje mesto u svetu i konstantno se trude da ga poprave.
Vozovi u Srbiji su danas u proseku sporiji nego u XIX veku. Vest od koje bi se normalni ljudi naježili, a kod nas prolazi nezapaženo jer smo zatrpani "važnijim" vestima.
Najavljujemo veća ulaganja u Kosovo. Tači sigurno nema ništa protiv.
Mi ovde treba da bojkotujemo stranu robu da naš dinar ne bi otišao Kosovarima, a Koštunica će naš novac da ulaže u stranu zemlju...da je novac uložen tamo u poslednjih 15 godina išao u jug Srbije to bi bila regija razvijena kao Japan. Ili u Vojvodinu...e onda bi to zaista bila "žitnica Evrope", a ne plodno tle koje daje svega 30% svojih mogućnosti zbog nerazvijenog sistema navodnjavanja.
I jedna molba: ljudi, dajte izmestite prestonicu iz Beograda...usrećite neki Kruševac, Kragujevac, Kraljevo, šta ti ja znam. Njih će to da usreći i ekonomski podigne. Nas par miliona ovde i ovako jedva stižemo na posao s obzirom na stanje u saobraćaju, a svaki put kada dođe neka "delegacija" ljudi kasne na posao po sat vremena.
Juče odgledasmo simpatičan filmić "Na kraju dolaze turisti", jeftin, nepretenciozan...generalno, nije mu mesto na FEST-u, posebno kada razmotrimo šta sve nismo videli, naročito kada je nezavisni film u pitanju, ali je bio koristan da puna sala DKC-a vidi da Nemci i 60 godina nakon XX svetskog rata vode računa o tome da se neke stvari nikada ne zaborave.
Dokle ćemo više da mislimo da smo centar sveta i da smo mnogo važni i neizbežni?
Ta vrsta ubeđenja je karakteristika primitivnih naroda, oni razvijeniji znaju svoje mesto u svetu i konstantno se trude da ga poprave.
Vozovi u Srbiji su danas u proseku sporiji nego u XIX veku. Vest od koje bi se normalni ljudi naježili, a kod nas prolazi nezapaženo jer smo zatrpani "važnijim" vestima.
Najavljujemo veća ulaganja u Kosovo. Tači sigurno nema ništa protiv.
Mi ovde treba da bojkotujemo stranu robu da naš dinar ne bi otišao Kosovarima, a Koštunica će naš novac da ulaže u stranu zemlju...da je novac uložen tamo u poslednjih 15 godina išao u jug Srbije to bi bila regija razvijena kao Japan. Ili u Vojvodinu...e onda bi to zaista bila "žitnica Evrope", a ne plodno tle koje daje svega 30% svojih mogućnosti zbog nerazvijenog sistema navodnjavanja.
I jedna molba: ljudi, dajte izmestite prestonicu iz Beograda...usrećite neki Kruševac, Kragujevac, Kraljevo, šta ti ja znam. Njih će to da usreći i ekonomski podigne. Nas par miliona ovde i ovako jedva stižemo na posao s obzirom na stanje u saobraćaju, a svaki put kada dođe neka "delegacija" ljudi kasne na posao po sat vremena.
Juče odgledasmo simpatičan filmić "Na kraju dolaze turisti", jeftin, nepretenciozan...generalno, nije mu mesto na FEST-u, posebno kada razmotrimo šta sve nismo videli, naročito kada je nezavisni film u pitanju, ali je bio koristan da puna sala DKC-a vidi da Nemci i 60 godina nakon XX svetskog rata vode računa o tome da se neke stvari nikada ne zaborave.
понедељак, 25. фебруар 2008.
NEMA ZEMLJE ALI BIĆE KRVI (za starce)
Čoveku je u biti da se opredeljuje. Ako vidite dva tima koji igraju fudbal/basket...posle izvesnog vremena počećete da navijate za jedan.
Nekada se opredeljujete i na osnovu predznanja, istorijata učesnika, minulog rada...suštinski, na neviđeno. Tako bih i ja, da nisam subotu i nedelju proveo na projekcijama dva glavna favorita za nagradu Oskar, bio spreman da se zakunem da Braća Koen treba da dobiju glavne nagrade. U odnosu na Pola Tomasa Andersona koga cenim ali čiji su filmovi nekako uvek bivali predugi i previše pretenciozni, Koeni su bili čista bioskopska radost. Na kraju su Oskari i otišli upravo tako...što je čist promašaj jer Nema zemlje za starce je samo vrlo dobar film...ili čak odličan film sa greškom, ali nikako najbolji film godine. To čak nije ni najbolji film braće koen...Milerovo raskršće, Barton Fink, Fargo i Veliki Lebovski su za klasu iznad.
Za razliku od Koena, P.T. Anderson je filmom Biće krvi dostigao svoj vrhunac sazrevši u potpunosti kao autor. Ne verujem da trenutno postoji autor sposoban da isporuči film od 160 minuta, sporog tempa, a ovako intenzivan i postojan.
Nema zemlje ni za dobrog Samardžićanina...ministra za..ehm, uglavnom ništa pošto mu je Riker zabranio ulazak na KiM jer je prethodnih nedelju dana sejao zapaljive izjave i huškao Srbe da izazivaju nerede. Jedna bahatost i neodgovornost raspukla se kao mehur od sapunice pred golom činjenicom da nemaju pokriće ni u čemu. Molim da se građaninu Samardžiću više ne isplaćuje plata...ili da se pokrenu ministarstva za SAD, Rusiju, Kinu, Francusku, Veliku Britaniju, Nemačku...zemlje od kojih možemo imati mnogo više koristi od ove od skora nezavisne, ali vrlo siromašne i neperspektivne državice.
p.s. apdejt je neophodan...Samardžić se ipak dokopao Kosova...Riker se obrukao jer se nije držao onoga što je najavio. Samardžić ne može da se obruka jer je ministar nečega za šta mora da traži dozvolu...otprilike kao kada bi Šutanovcu trebala dozvola da uđe u Generalštab.
Nekada se opredeljujete i na osnovu predznanja, istorijata učesnika, minulog rada...suštinski, na neviđeno. Tako bih i ja, da nisam subotu i nedelju proveo na projekcijama dva glavna favorita za nagradu Oskar, bio spreman da se zakunem da Braća Koen treba da dobiju glavne nagrade. U odnosu na Pola Tomasa Andersona koga cenim ali čiji su filmovi nekako uvek bivali predugi i previše pretenciozni, Koeni su bili čista bioskopska radost. Na kraju su Oskari i otišli upravo tako...što je čist promašaj jer Nema zemlje za starce je samo vrlo dobar film...ili čak odličan film sa greškom, ali nikako najbolji film godine. To čak nije ni najbolji film braće koen...Milerovo raskršće, Barton Fink, Fargo i Veliki Lebovski su za klasu iznad.
Za razliku od Koena, P.T. Anderson je filmom Biće krvi dostigao svoj vrhunac sazrevši u potpunosti kao autor. Ne verujem da trenutno postoji autor sposoban da isporuči film od 160 minuta, sporog tempa, a ovako intenzivan i postojan.
Nema zemlje ni za dobrog Samardžićanina...ministra za..ehm, uglavnom ništa pošto mu je Riker zabranio ulazak na KiM jer je prethodnih nedelju dana sejao zapaljive izjave i huškao Srbe da izazivaju nerede. Jedna bahatost i neodgovornost raspukla se kao mehur od sapunice pred golom činjenicom da nemaju pokriće ni u čemu. Molim da se građaninu Samardžiću više ne isplaćuje plata...ili da se pokrenu ministarstva za SAD, Rusiju, Kinu, Francusku, Veliku Britaniju, Nemačku...zemlje od kojih možemo imati mnogo više koristi od ove od skora nezavisne, ali vrlo siromašne i neperspektivne državice.
p.s. apdejt je neophodan...Samardžić se ipak dokopao Kosova...Riker se obrukao jer se nije držao onoga što je najavio. Samardžić ne može da se obruka jer je ministar nečega za šta mora da traži dozvolu...otprilike kao kada bi Šutanovcu trebala dozvola da uđe u Generalštab.
субота, 23. фебруар 2008.
MAGIC NUMBERS AND PARALLEL WORLDS
Srbi su i inače skloni preterivanju, a tokom 90tih smo se kroz mnogobrojne mitinge nagledali sjajnih procena o broju prisutnih. Vuk Drašković je svojevremeno bio šampion jer nije bilo mitinga na kome je on govorio, a da nije bilo 100.000 ljudi...ako njega pitate. Rašomonijada sa brojkama je prisutna i oko ovog nesrećnog "događanja naroda" koji je rezultirao demoliranjem i smrću nekog nesrećnika što je krenuo da posluša Velju Ilića i sprovede demokratiju.
200.000? 300.000 (pljačkaša, ako je verovati onim besprizornicama sa You Tube-a), pola miliona, milion... elem, matematika je egzaktna nauka i ne trpi licitiranje sa "larger than life" emocijama. Ako želite da smestite milion ljudi na neki prostor po sistemu 3 na metar kvadratni (što već čini finu gužvu) treba vam prosto od 300.000 metara kvadratnih. Aha, a kako dobijate toliku površinu? To je dobro pitanje, pošto ulice u Beogradu teško da prelaze 50m širine to bi trebala da bude kolona te širine i oko 7 kilometara dužine, tačnije ako bi počinjala kod Doma Sindikata završavala bi se negde iza Cvetkove pijace...ehm...dakle toliko o milionu.
O onim drugim brojkama, koliko je sve to koštalo, koliko će tek da košta i zašto će na kraju zaista ispasti da je Kosovo najskuplja srpska reč, niko ne progovara. Kada se istopi ovo malo ušteđevine nakupljene od 2000-te do danas i ponovo na vrata zakuca beda 90tih istopiće se i retorika povampirenih lešinara Tome, Ace, Ivice i ostalih koji su trebali biti sudski zauvek isključeni iz političkog života Srbije posle 5. oktobra zbog "zasluga za narod".
I zaista sve podseća na 90te, prođite užasnom Slavijom, trgom koji bi trebao da bude centralno mesto Beograda...i videćete kako nekakav ubogi svet neometano na tezgama prodaje gaće, čarape i razni neki tekstilni užas...slika koja izaziva jezu. Buvljak se vraća u centar grada, nisu za Srbe lepe prodavnice, možda tek da ih polome i opljačkaju...za Srbe su tezge za turskim boflom, gomila razvučene sumnjive robe koju će da razvlači rukama i tobože joj procenjuje kvalitet i veličinu.
Na istu dekadu podseća i ponovni beg u paralelne svetove. Lepo nam je sinoć bilo na promociji knjige Borisa Dežulovića "Jebo sad hiljadu dinara" u CZKD-u, a i nakon toga u maloj sali SKC-a gde su fino svirali Autopark i Shiroko (mala primedba: omladino, na indie-go večerima ima vas kao žutih mrava, a kada domaći bendovi nastupaju dođe vas 70tak...podržite scenu pobogu, za koga oni to rade ako ne za vas?). Ali sve vreme smo imali onaj grozan osećaj kao da smo se negde tek sklonili od potmule buke koja dopire od spolja i kako smo suviše umorni da ponovo prolazimo kroz isto.
200.000? 300.000 (pljačkaša, ako je verovati onim besprizornicama sa You Tube-a), pola miliona, milion... elem, matematika je egzaktna nauka i ne trpi licitiranje sa "larger than life" emocijama. Ako želite da smestite milion ljudi na neki prostor po sistemu 3 na metar kvadratni (što već čini finu gužvu) treba vam prosto od 300.000 metara kvadratnih. Aha, a kako dobijate toliku površinu? To je dobro pitanje, pošto ulice u Beogradu teško da prelaze 50m širine to bi trebala da bude kolona te širine i oko 7 kilometara dužine, tačnije ako bi počinjala kod Doma Sindikata završavala bi se negde iza Cvetkove pijace...ehm...dakle toliko o milionu.
O onim drugim brojkama, koliko je sve to koštalo, koliko će tek da košta i zašto će na kraju zaista ispasti da je Kosovo najskuplja srpska reč, niko ne progovara. Kada se istopi ovo malo ušteđevine nakupljene od 2000-te do danas i ponovo na vrata zakuca beda 90tih istopiće se i retorika povampirenih lešinara Tome, Ace, Ivice i ostalih koji su trebali biti sudski zauvek isključeni iz političkog života Srbije posle 5. oktobra zbog "zasluga za narod".
I zaista sve podseća na 90te, prođite užasnom Slavijom, trgom koji bi trebao da bude centralno mesto Beograda...i videćete kako nekakav ubogi svet neometano na tezgama prodaje gaće, čarape i razni neki tekstilni užas...slika koja izaziva jezu. Buvljak se vraća u centar grada, nisu za Srbe lepe prodavnice, možda tek da ih polome i opljačkaju...za Srbe su tezge za turskim boflom, gomila razvučene sumnjive robe koju će da razvlači rukama i tobože joj procenjuje kvalitet i veličinu.
Na istu dekadu podseća i ponovni beg u paralelne svetove. Lepo nam je sinoć bilo na promociji knjige Borisa Dežulovića "Jebo sad hiljadu dinara" u CZKD-u, a i nakon toga u maloj sali SKC-a gde su fino svirali Autopark i Shiroko (mala primedba: omladino, na indie-go večerima ima vas kao žutih mrava, a kada domaći bendovi nastupaju dođe vas 70tak...podržite scenu pobogu, za koga oni to rade ako ne za vas?). Ali sve vreme smo imali onaj grozan osećaj kao da smo se negde tek sklonili od potmule buke koja dopire od spolja i kako smo suviše umorni da ponovo prolazimo kroz isto.
петак, 22. фебруар 2008.
DOSTOJANSTVO, PRE SVEGA
Sinoć smo svetu još jednom poslali lopticu na smeč i pokazali kako bi to naše ponovno upravljanje Kosovom izgledalo. Otprilike kao i ono ranije, kao "oslobađanje" Vukovara i Sarajeva.
Samo, nemojte da ste naivni. Ovakvi brižljivo planirani scenariji uspevali su i u mnogo kvalitetnijim državama nego što je ova karikatura. Postoje fašizmi za izvoz i oni za unutrašnju upotrebu. Prvi model smo pokušali da koristimo 90tih pa smo prošli kako smo prošli. Sada je na redu tzv. "španski model" koji ume da traje mnogo duže, otprilike onoliko koliko poživi diktator. Takve države okruženje pusti da im dođe iz dupeta u glavu, a to je ovde spor i zaobilazan proces. Pametni uče iz tuđih, budale iz svojih, a Srbi ni iz svojih grešaka.
Da vas pitam nešto. Kako se osećate dok vas sa TV-a pameti ponovo uči ona baraba Aleksandar Vučić?
Samo, nemojte da ste naivni. Ovakvi brižljivo planirani scenariji uspevali su i u mnogo kvalitetnijim državama nego što je ova karikatura. Postoje fašizmi za izvoz i oni za unutrašnju upotrebu. Prvi model smo pokušali da koristimo 90tih pa smo prošli kako smo prošli. Sada je na redu tzv. "španski model" koji ume da traje mnogo duže, otprilike onoliko koliko poživi diktator. Takve države okruženje pusti da im dođe iz dupeta u glavu, a to je ovde spor i zaobilazan proces. Pametni uče iz tuđih, budale iz svojih, a Srbi ni iz svojih grešaka.
Da vas pitam nešto. Kako se osećate dok vas sa TV-a pameti ponovo uči ona baraba Aleksandar Vučić?
Пријавите се на:
Постови (Atom)
