TOO MUCH INFORMATION

Ubiše informacijama, sa svih strana primamo reklamne poruke, vesti, sms-ove, e-mailove, poruke na chatovima, forumima, blogovima, obaveštenja sa radio stanica, servira nam se šta da jedemo, pijemo, čime da se ubrišemo, kako da se oblačimo, šta da mislimo, za koga da glasamo... negde sam pročitao da čovek 21. veka (čak i u Srbiji) za jedan dan mora da obradi više informacija nego čovek 19. veka (valjda i u Srbiji) za celu godinu. Pitam se da li nam ovo menja genetski kod, da li se nove generacije rađaju sa većim "hardom" i već unapred uskladištenim informacijama, čisto da ne gube vreme?

Generacija kojoj pripadam je imala tu sreću da uhvati dobar deo te revolucije i isprati neverovatnu promenu načina na koji živimo i komuniciramo. Odrastao uz dva TV kanala, nekoliko radijskih (slušate sada Studio B....telex 202....Karavan!...slušate milioniti dragstor ozbiljne muzike...Diskomer Studia B...) i u svetu bez pravih tabloida bio sam prinuđen da usvojim novotarije koje su mi menjale život, ali ga i kontaminirale brdima nepotrebnih sadržaja, o invaziji reklama da ne pričam. Izgleda da svi vremenom razvijamo neke filtere koji zaustavljaju informacione spamove i višak (često u nedogled) ponavljanih informacija.
Današnja deca odmah ugledaju svet u kome mobilni telefoni, kompjuteri, internet i bezbroj TV kanala kao da postoje oduvek. Odmah mu se adaptiraju i ne znaju za drugo.
Koliko je to dobro o tome se može razgovarati, čini mi se da smo mi više vremena provodili igrajući se napolju, jurcajući, a ne kao ovi buljeći u ekran(e)...ali i mi smo verovatno bili metiljavci u odnosu na one pre nas koji nisu ni imali TV ili radio, dakle svako vreme je drugačije.

Uf, ponese me tema, zašto ovo uopšte pišem? Zato što pokušavam da suzim broj sajtova koje posećujem na netu, gomila ne nudi ništa novo ili recikliraju jedni druge i tražeći zanimljive lokacije stigao sam do online magazina www.avclub.com.
Za ovako nešto bih plaćao da ga čitam, a besplatno je, intervji sa stvarno zanimljivim stvaraocima (Vilijem Gibson, Frenk Oz, Žuli Delpi, Džos Vedon, Verner Hercog...), zanimljive teme i tekstovi (najnoviji je o filmu Gluvarenje), prikazi filmova i muzičkih izdanja...

Eto, ja podelih nešto sa vama, a vi sad budite ljudi pa uzvratite, dajte neko svoje omiljeno mesto na mreži sa koga crpite informacije i sveže ideje. Tuđe nećemo svoje nedamo je parola koja ovde ne važi.

REVANŠIZAM?

Ručak, vrlo solidan ručak u restoranu Kovač nije mogao da prođe bez prilično neukusnog začina u vidu sedenja vrlo blizu nekadašnje perjanice i udarne pesnice JUL-a Milovana Bojića. Dok se nije nametnuo svojim samopregornim radom bilo je i onih koji su ga po imenu mešali sa pokojnim Milutinom, autorom znamenite Plave grobnice. Ovaj nije imao pesničke aspiracije, bar ne javne, svojim delanjem se istakao kao jedan od stvaralaca crveno-crne grobnice, Srbije sa kraja 90tih koja je kao svoj krajnji usud doživela gubitak dela teritorije pod bombama. Peti oktobar je trebao njega i njemu slične da pošalje u zatvore jer su, gle čuda, svi oni iz tog perioda opšteg osiromašenja izašli neuporedivo bogatiji, gojazniji i besniji.

Ništa značajno se nije dogodilo, bandit bez premca, saučesnik u ubistvu radnika RTS-a Milanović je do pre par dana čak uživao specijalni tretman u zatvoru, kažu da je bivši ministar pravde Stojković (stari komunistički kadar) dao svoju saglasnost, a na ulicama, u parkovima, samoposlugama .. ili u prolazu u besnim kolima, na jahtama (vidi pod Radoman Božović) šepure se nosioci haosa i užasa, saučesnici u sveopštoj krađi, svojim slobodnim delovanjem i opuštenim penzionerskim krckanjem stečenog kapitala kao da nam poručuju da se ne palimo i ložimo previše, njima ništa ne fali.
Neki...čuj neki, mnogi su se vratili u politički život Srbije i sada vedre i oblače, što kroz mračne stranke bivšeg režima, što kroz stranke u koje su prebegli.
A neki, kao spomenuti, sada vidno ugojeniji Bojić otvaraju privatne klinike...verovatno od novca koji su prištedeli od plate koju su imali kao ministri i direktori do 2000. Pitanje je kolike su to plate bile kada se uspelo od usta odvojiti milionče evra? I ima li u celoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi ikoga više normalnog kada kliniku dotičnog na otvaranju osveštava Patrijarh lično?

Ali najkrivlji su ovi što smo ih doveli na vlast 2000te. Umesto da na krilima pobede očiste Srbiju, zabrane politički rad svima koji su nas doveli do propasti i raskrste sa prošlošću ispostavilo se da su jedva dočekali da zasednu u još tople fotelje i da se raznim dilovima i oni obezbede. Verovatno nikada nećemo saznati koliko su Bojić, Marjanović, Tomić, Mitrović i ostali platili da ih "ostave na miru", oni su svoju slobodu kupili i sada nam se smeju u lice.
Deca naših gospodara biće gospodari naše dece.

NAJVAŽNIJE I SPOREDNE STVARI

Ajde budimo realni, znači bez da jadikujemo nad zlehudom sudbom, svetskom urotom i nedostatkom sreće, već samo da jasno i glasno sebi kažemo da, ovakvi kakvi smo sada, nikada nećemo ući ni u Ligu šampiona ni u Evropsku uniju. Znam da će brojni anonimusi udariti na ovaj moj post i na, po merilima raznih Antonića i Vukadinovića, nedopustivo antisrpsko (jer sve je na svetu valjda upravo takvo) vezivanje sporta i politike i jeftinog poentiranja na istom, no, po mom mišljenju, te dve delatnosti što nam živote kroje imaju (pre)više dodira nego što je to normalno.

Crvena zvezda je, neki bi rekli jedan od stubova srpskog društva (ostali su SANU i Politika, pa vi vidite). Navijač sam iste od svoje 7. godine, imalo se čemu tu i poradovati, doduše uglavnom do 1992. ali svakako je, bar na fudbalskom nivou, bilo lepše nego biti grobar. Ova sadašnja CZ je neverovatno precizna slika i prilika Srbije u kojoj živimo. Tim koji nas predstavlja na velikoj sceni je loše selektiran, katastrofalno neutreniran i neuigran, nema snage za više od pola meča, pati od problema sa koncentracijom i fokusiranošću, često deluje da ne zna šta radi, a ono osnovno, dakle da postigne gol, da poentira, da materijalizuje svoju kakvu takvu prednost nad očito ne preterano kvalitetnim protivnikom ne može pa taman da utakmica potraje još danima. Eh da, i vodi nas trener pod kojim sve već jedno dotakli dno, ali to nije razlog da mu se ne da još jedna šansa, zar ne? Ako je valjao Kinezima valjače i nama.

Nije li u ovome sadržana sva naša trenutna beda? Nisu li naši vajni pregovarači spremni da pregovaraju o Kosovu još decenijama ako treba, samo da sudija ne odsvira kraj jer je rezultat na semaforu sve lošiji kako vreme odmiče, a mi se mučimo, brljamo, vrtimo se u krug, vraćamo loptu golmanu....

Paralelama nikad kraja, čak i kada nam "belosvetski mrzitelji" Srbije pruže nakakvu slamku spasa pa nam žreb "dodeli" tim skromnih kvaliteta za koji ih realno baš briga jer već imaju jedan tim iz tog grada (Seltik) i čini se da je nakon svih mogućih istočnih zemalja koje su imale tim u Ligi šampiona vreme da se i ovo tržište aktivira, mi ni takav poklon ne umemo da iskoristimo.
Isto tako kada nam stigne kakav neočekivani poklon u vidu ubrzanih evropskih integracija pa čak i podele Kosova što je više nego što je u ovom momentu realno mi ćemo to gadljivo odbaciti jer je "pravda" (valjda dnevni list) na našoj strani. Rezultat će, naravno, biti gubitak i jareta i para, tj. Kosovo će otići, a mi ćemo izgubiti još par godina u evropskim integracijama.

U celoj ovoj cirkuskoj predstavi najgori su mi spomenuti politički analitičari koji svoje pandane imaju u "sportskim radnicima" i novinarima koji od sinoć kukaju kako smo izgubili od lošijeg tima. Ne znam samo na osnovu kog aršina su oni izračunali da smo bolji, da li na osnovu toga što ne umemo da postignemo jedan jedini gol za 180 minuta? I Partizan je na penale ušao u LŠ, mi nismo stigli ni do toga. Samozavaravanje kako smo u svemu super ali, eto, nemamo sreće (svi nas mrze, zavide nam, urotili su se protiv nas Jevreji, Katolici, Masoni, Pederi...), je užasno opasan običaj zbog koga ćemo poslednji ući u elitna društva sa početka teksta...elitna samo za nas jer su nam nedostupna.

Ali ja neću ovaj 29. avgust pamtiti po ovim glupostima već po nečem zaista divnom, naši kumovi Bole i Jeca su postali roditelji momčine od 3 kile i 900 grama.
E to je ono što je stvarno važno i značajno, ono zbog čega je život lep.
Ugasite TV i pravite decu.

POSLOVNI VIKEND

Evo me, konačno, sa novim postom. Izvinjavam se svima koji su svraćali poslednjih par dana očekujući nove postove. Bio sam na Taschen programme exhibitionu održanom u kompleksu zvanom Terme Tuhelj (http://www.terme-tuhelj.hr). Ušuškan u zelena brda Zagorja (40tak km od Zagreba) ovaj hotelsko-banjski kompleks predstavlja pravi mali raj tako da smo u pauzama rada (podužim) uživali kupajući se, neki su koristili blagodeti sauna i masaža, obilno smo upražnjavali zagorske specijalitete, posetili Kumrovec gde smo shvatili da obitelj malog Jože nije bila baš tako sirota (imali su najveću kuću u selu) i družili se sa Taschen distributerima iz celog regiona (fin svet).

Naravno, vlasnici kompleksa su Slovenci, od Hrvata smo saznali da to tek od kada su ga Zmajčeki preuzeli liči na nešto i pravi ozbiljan profit (tokom vikenda horde Zagrepčana dolaze na dnevno ili dvodnevno kupanje u bazenima sa termalnom vodom), a dobra vest je da ista kompanija planira kupovinu nekih srpskih banja pa ćemo i mi, valjda, u skorijoj budućnosti uživati kao zapadne kolege.

Među naslovima koje je Taschen najavio za jesen/zimu ima svega i svačega ali moj lični favorit je luksuzna monografija Robert Crumb's Sex obsessions koja će, s obzirom da je u pitanju limitirano izdanje koštati čak 400 evra, ali verovatno će nakon toga izaći neka pristupačnija verzija.

Takođe me je obradovala basic art (7 evra) monografija Luciana Freuda, moderni umetnici zaslužuju mesto u ovoj legendarnoj ediciji.
O ostalim novim naslovima obavestite se na: http://www.taschen.com/pages/en/catalogue/upcoming_titles/index.upcoming_titles.htm

To je to za sada, čitamo se!

ZABAVNIK

Posetivši otvaranje izložbe Ilustratori Politikinog Zabavnika koje je održano sinoć u galeriji MPU imao sam priliku da sretnem neke drage ljude (Rastko Ćirić, Aleksa Gajić) čija dela su zastupljena na izložbi, da se podsetim fenomenalnih ilustracija koje su mi obeležile detinjstvo, legendarnih stripova, sjajnih strana poput one čuvene "Obucite Cicu, Hogara, Helgu, Popaja...." ili već nekog desetog junaka. Izložene su i ukoričene sveske starih Zabavnika starih nekoliko decenija u kojima se nalaze i takve legende kao što su Đorđe Lobačev, Ratomir Ruvarac, Brana Jovanović (život piše romane)... ma jednom rečju divno putovanje kroz vreme koje nisu uspele da pokvare ni nesnosna dušegupka (sramotno je da prestižna galerija u centru Bg-a nema rešenu klimatizaciju) ali ni prilično loše stanje same zgrade, zidovi su čist krpež, što bi naša drugarica stalno nastanjena u Parizu rekla "pa mogli su bar da okreče, to košta 300 evra"...teško je bilo objasniti joj zašto to izgleda kako izgleda.

Moje detinjstvo su, između ostalog obeležili stripovi, čini mi se da je svakog dana nešto kupovano na kioscima, ponedeljkom Mikijev zabavnik, utorkom Zlatna Serija, sredom Alan Ford, Strip 81/82/83, ili još neki dvonedeljnik ili mesečnik, četvrtkom Lunov Magnus Strip, a petak je bio posebno značajan jer je izlazio Zabavnik koji nije donosio samo strip na srednjim stranama (sećate li se Dikana, slovenskog Umpah-paha?) već i table sjajnog Hogara, rokenrol stranu, verovali ili ne, SF priču, razne zanimljivosti...). Uz sve ovo imali smo razna druga periodična izdanja: Stripoteka, Spunk, Gigant, Eks almahan, Tarzan, Marti Misterija... čitav niz junaka i nevaljalaca, pulpa i vrhunskog stripa, stvarno se imalo uz šta odrastati, a sa stripova se nekako logično prelazilo na knjige, i takav razvoj je, sa ove tačke gledišta, mnogo zdraviji od današnje virtualne stvarnosti koju klinci žive. Strip je mogao da sačeka da odigramo partiju fuce, basketa, između dve vatre ili da se provozamo biciklima, a kada bi se izmoreni vratili stajao je otvoren baš tamo gde smo stali.

Ne kupujem Zabavnik više, tek ponekad ... ima tu ponešto da se pročita ali nije to baš ono na šta sam navikao, ili ja možda više nisam pravi čitalac, možda sam nekako iskliznuo iz one grupe od 7 do 77 godina. Nadam se da ipak ima dovoljno čitalaca da opstane. Nisu ti više sigurno one cifre od pre 20 i više godina kada je štampano 400 000 primeraka svakog petka, čujem da je to sada 20tak hiljada, nije bog zna šta ali kakvo vreme takva i čitanost.

Mislim da ću ga danas ipak kupiti, makar iz pijeteta prema svima onima koji su mi detinjstvo učinili lepim i zabavnim mestom.

ŠTA SMO JUČE NAUČILI?

Jedanaest mudrosti za jedanaest orlova:

1. Da smo jedini na svetu koji sebi mogu da dozvole da nakon jedne pristojne partije (Finska) "odu po 3 sigurna boda" u Belgiju.
2. Da Vidić bez Rio Ferdinanda ne vredi onoliko koliko mislimo.
3. Da bez Duljaja teško možemo da ukrotimo brzog i tehnički dobro obučenog napadača.
4. Da pantomimičar (Marko P) može da igra još 10 godina svaki dan za reprezentaciju bez ijednog postignutog gola.
5. Da bez Dekija Stankovića (džibera kome je ovo druga propuštena utakmica zbog dva žuta kartona - i naš drugi poraz) ne možemo da se sastavimo.
6. Da je Nenad Kovačević pripadnik slavne škole "fudbalskih carinika" za koju smo mislili da je nestala povlačenjem Valderame.
7. Da je Krstajić sporiji od Safeta Sušića na zalasku karijere.
8. Da ne umemo da pobedimo ako nam je to imperativ već samo ako isti imperativ ima i protivnik pa se otvori i mi mu uvaljamo gol.
9. Da su moji španski prijatelji bili u pravu kada su mi rekli da ćemo tek da vidimo ko je i šta je Havijer Klemente.
10. Da ništa nismo naučili još od vremena Toze Veselinovića.
11. Da ima puno istine u onom što nedeljom u Blicu piše Gorčin Stojanović, čak i kada guši grobarštinom.

ŽIVIĆ BILIĆ PA VIDELIĆ

Taj osećaj otkrio sam jako davno, još kada sam gledajući Muzički tobogan crveneo gledajući devojčice koje su imitirale Brenu i dečake koji su pokušavali da budu smešni sa fazonima koje nisu razumeli, obično prenesenim iz aktuelnih komedija tipa Tesna koža, Žikina dinastija ili neke od estradnih pozorišnih predstava poput znamenitog "Šoka". Nisam shvatao da gledam turbo kulturu u začetku, samo me je bilo sramota, crveneo sam i propadao u fotelju od stida ne shvatajući zašto mi se to dešava kad ja nisam ništa kriv niti sam išta zgrešio. Kasnije sam negde pročitao da se u psihologiji to zove "transfer neprijatnosti", bar sam znao šta mi se dešava kada na Tv-u (glavni izvor tog užasnog osećaja) ugledam znamenite borce protiv globalizacije Braću Bajić (Bajich Bros) kako izvode legendarnu pesmu "Aoj Švabo Genšeru" (poznatu i kao Aoj Kučo, Kučane, Aoj Franjo Tuđmane, a kasnije i kao Aoj Bile Klin(k)tonu) ili kada nagazim r.i.p. Minimaxa kako sedeći između Arkana i Klepatre hrabro priča viceve o "Sranji Buđmanu".

Vremenom sam se navikao na taj osećaj, čak sam uspeo i da ga koliko-toliko kontrolišem, ali u poslednjih nekoliko meseci povremeno se vraća jači nego ikada, a krivac za to je izvesni "zabavljač", "šoumen" "talk-show star" i šta ja znam šta još Marko Živić. Pretpostavljam da ste imali to zadovoljstvo da pogledate par minuta njegovog showa (više od toga garantovano ostavlja trajne posledice). Još jedna u seriji FOX-ovih užasnih emisija kroz koje pokušavaju da američki pojam zabave prenesu na plodno srpsko tle. Ok, Džej Leno i Konan O Brajan jesu velike zvezde preko bare ali oni ljudi imaju izvesne prednosti u odnosu na našeg Markonija: maheri su, duhoviti su, imaju iza sebe velike ekipe scenarista koje im pišu fazone i, takođe vrlo bitno, Amerika je zemlja velika i globalno značajna, većinu njihovih gostiju ja prepoznajem što nije slučaj sa mnogim Markovim. MŽ je očito bačen u arenu sam samcijat, ok ima onu plastificiranu Kseniju kao odmoćnika (nije viđen neduhovitiji tandem na TV-u...osim možda ono dvoje što vode jutarnji program na TVB92), pritom je pomalo i džiber, a pomalo i nije, hteo bi da ga gleda 2 miliona ljudi, a da ga drugari sutra ne zajebavaju. Stajling mu je katastrofalan, nije naučen da otkopča sako kada sedne niti mu je neko rekao da zalizanu kosu fura još samo Peđa Mijatović, a njemu se na poziciji na kojoj je to može. Gosti, znani i neznani se grčevito bore da izguraju tu neprijatnost sa kiselim smeškom na licu prisećajući se sa setom kako je to u stara dobra vremena kod Minimaxa bilo bolje, malo Džej, malo Big Lale, malo Božen turbo šlank i proguraš kroz emisiju. Ovde se svaka Ksenijina numera dočeka sa uzdahom olakšanja pošto je svima neprijatno, a najviše nama koji to čudo gledamo, makar i na par minuta.

Mada, kada sam prosurfovao nekim domaćim forumima doživeo sam šok (ali ne onaj iz predstave onog nesrećnika), preko 70% učesnika je oduševljeno Markom i njegovom "opuštenom" emisijom...možda je to pojam zabave koji mi nešto stariji i edukovani na Monti Pajtonu, Top listi nadrealista i Alanu Fordu ne možemo da shvatimo, zabava u kojoj se smeješ nečijim forama jer tako treba (poznat je, na TV-u je, ima besna kola, može da te prebije...). Moja generacija se uglavnom smejala onima kojima se nije smelo smejati, a ignorisala je "smešne" likove.

Kad beše ima onaj Timofejev, nije on bio baš tako loš...

ŽUTO, VOLIM TE ŽUTO

Imamo ozbiljan problem na tržištu štampe, manjak ozbiljnih novina koje bi krasile britke kolumne, angažovani tekstovi na temu kulture, ekonomije i politike, novine kojima bi se verovalo. Bacite pogled na prepune kioske i shvatićete da imate malo šta suvislo da kupite. Evo malog pregleda stanja dnevne štampe:

Politika - nekada pojam novine na ovim prostorima dotakla je dno tokom Strujine vladavine postavši servis Miloševićeve strahovlade. Pokušaj da se od ofucane i odbačene kurtizane kozmetičkim i hirurškim zahvatima napravi "đevojka" nije do kraja uspeo pa "kada kažeš novina" i pored silnih ulaganja od strane države nikako da prebaci 50tak hiljada prodatih primeraka.
Blic - prilično nezavisan ali i neozbiljan dnevni list. Imaju, za moje pojmove normalno i zdravo usmerenje, kritikuju vlast kad god za to ima razloga ali se često brukaju nesuvislim tekstovima koje pišu priučeni novinarčići, naročito su tekstovi iz kulture skandalozni. Solidne prodaje (130 do 150 000 primeraka).
Kurir - glasilo onog mafijaša ili tajkuna koji u tom momentu najbolje plaća i sredstvo za sistematsko uništavanje Srbije. Sve to, naravno, garnirano tonom pornografije, što fotografske, što verbalne. Srbi ga obožavaju pa mu tiraž ne pada ispod 150 000.
Press - reakcija na Kurir iza koga stoje razni stranački tajkuni, valjda želeći da imaju svoje žuto glasilo stvorili su ovaj užas od novine koji, ako je verovati pričama, tokom nagradne igre skače na 150 000.
V. Novosti - od kad znam za sebe najtiražnija novina, i dalje štampaju preko 200 000 i, na neki volšeban način uspevaju da zadrže čitaoce i pored redovnog flerta sa vlašću. Ipak, bili su pametniji od Politike i to im se isplaćuje. Manjo pliva u svim vodama.
Danas - Večita "opoziciona" novina koja svojim niskim tiražom (20 000) potvrđuje tezu da ozbiljno i argumentovano pisanje u Srbiji nema prođu. Imali su svoj dobar period nakon gašenja daleko bolje Naše Borbe kada su preuzeli deo redakcije ali nisu uspeli da iskoriste svoju šansu, a u poslednje vreme su se prilično ofucali. Odlazak urednice kulture u Politiku je prilično ruinirano inače jako dobro vikend izdanje.
Glas - nekada relativno uticajan dnevni list izgubio je kućnu trku sa Kurirom i za očekivati je da će uskoro nestati.
24h - nakon početnog ludila i jagme za besplatnim novinama kutije po stanicama su prepune, narod je shvatio da je u pitanju tanji i budalastiji Blic, a to nikom ne treba.
Pravda - još jedna tvorevina osmišljena u antihaškoj kuhinji, spisak saradnika sve govori, bez komentara.

Meni se i dalje čini da postoji prostor za jedan ozbiljan dnevni list, za novinu koja bi bila debela, ozbiljna kada piše o ozbiljnim i zabavna kada piše o zabavnim stvarima. Novina koja se ne bi trkala sa tabloidima već postavljala nove standarde, koja bi koštala nešto više (30-40 dinara), imala 60tak strana u dnevnom i 100tinak u vikend izdanju, za koju bi pisali najbolji novinari, pisci, analitičari...koja bi bila ono što Politika sada želi, ali dok je u Vojinom zagrljaju ne može da postane, nešto što bi ličilo na Jutarnji list (HR) ali sa manje senzacionalizma i antikomšijskih ispada. Takva novina možda ne bi imala tiraž poput Kurira ali potpisujem da bi imala 100 000 prodatih primeraka i neuporediv uticaj na javno mnjenje. Pitanje je samo da li u Srbiji postoje ljudi sposobni da ovakvu dnevnu novinu prave iz dana u dan i da odole svim mogućim pritiscima.

Postoji priča koja se vuče relativno dugo da je Mišković primetio nedostatak ovakve novine na našem tržištu i da je pregovarao sa Žaretom iz Vremena oko pokretanja. Da li je Žare pravi čovek za to o tome možemo da diskutujemo, ali da to ne bi bila takva novina ako bi bila u vlasništvu najvećeg lokalnog tajkuna to je jasno kao dan.

DA TI ČIKA DA BOMBONU

Generalno mrzim nepravdu, a najviše kada je u pitanju maltretiranje i zlostavljanje slabijih od strane jačih, žene, deca, životinje su vrlo često meta mada niko nije isključen niti kompletno zaštićen.

A naročito mi mrak pada na oči kada saznam za slučajeve u kojima je neko uniformisano (ili određenom profesijom navodno poverljivo) lice ZLOupotrebilo svoj položaj da seksualno zlostavlja maloletne osobe. Ne znam da li smo nekada bili pristojniji i normalniji ili je socijalistički sistem bolje zataškavao i pod tepih gurao slične slučajeve ali u poslednje vreme svako malo pa se provuče nekakva vest o raznim Ilarionima, Pahomijima, a bogami i profesorima po školama, osnovnim i srednjim, koji prvo daju jedinice, a onda zovu na "dopunsku" nastavu.

Možda sam rigorozan ali bih ja (da sam samo malo vlast) jezivo rigorozno kažnjavao ovakve slučajeve, a bogami i one iz "kruga porodice". Svaka pedofilija je strašna, a naročito ona kada je dete bilo zavarano od strane nekoga ko je po prirodi stvari osoba od poverenja. Ali, kod nas crkva takve krije ili ih premešta (da se ne zasite ljudi jedne te iste dece), država ih ne procesuira, tj. na najperfidniji način pušta da slučajevi zastare (još jedan nonsens je da tako nešto uopšte može da zastari), a premijer Koštunica kad dođe u posetu jugu Srbije kroz grad prošeta ruku pod ruku sa Pahomijem, valjda da pošalje narodu poruku da je sve to bogougodno. Slično je i u školama, sramotna lažna solidarnost poznatija kao kukavičluk stvara zid ćutanja, država opet ne reaguje ili šalje mlake signale, a monstrumi se, čak i kada bivaju osuđeni vraćaju na posao posle izdržavanja kazne. Još uvek nemam decu ali zbilja ne znam kako bih reagovao da čujem da mi je dete bilo predmet makar i egzibicionog nastupa nekog "božijeg sluge", a da ne pričam o nečem strašnijem. Ali ne bi trebalo da na meni niti bilo kome bude deljenje pravde već na državnim institucijama jer kada one ne čine ništa dolazi do izgreda i anarhije, pa često i nedužni stradaju. Ministre pravde, imaš li bar ti decu?

MENJAM TRI SRCA ZA JEDAN MOZAK

Sećate se priče o reklamama i o tome koliko iste mogu da nerviraju. Jedna me, ipak, ovih dana čini osobito srećnim, reklama za Mobilnu telefoniju Srbije sa Đanijem (?!) Ćurčićem. Mislim, srećan sam što nisam korisnik te mreže i nadam se da je zbog te reklame sramota sve (bar malo) misleće korisnike MTS-a. Korisnik sam Telenora, znam da je to sve isto sranje, ali valjda Norvežani koji se brinu o tome kakvu poruku ova mreža šalje neće pasti u iskušenje da "pariraju" konkurenciji time što će angažovati neku Zvezdu Granda (gde spomenuti junak reklame uredno učestvuje u žiriju) na poslovima promocije.

Ono na šta se ĐĆ stalno poziva je "veliko srce", ta toliko rabljena floskula koja najčešće služi da romantizuje akutni nedostatak organa za razmišljanje i osećaja za sramotu, a najvise su je poslednjih godina koristile raznorazne barabe, ubice, profiteri i besposličari.
Budimo realni, Đani je kreten, to je opšte poznato još od njegovih početaka u Partizanu, preko neverovatnog uspeha u Engleskoj - uspeha u bahatom rasipanju novca na neviđene budalaštine u čemu je bio toliko uspešan da je završio bez prebijene pare i na teretu roditeljima. I sada nam se takva osoba potura kao ideal, kao model za identifikaciju, brate nema veze, slobodno budi neodogovoran, drogiraj se, upropasti se do maksimuma, važno je da imaš veliko srce, da slušaš narodnjake, da si istetoviran po celom telu i da se pališ na dokazane drolje. Takav ćeš biti ideal prosečnom klincu koji će te pratiti kroz mesec dana agonije ispraznosti zvane VIP Veliki brat, a onda ćeš mu uvaliti mobilni po specijalnoj tarifi, valjda da baci kroz prozor još malo roditeljskih para koje nije skrckao šaljući silne SMS-ove glasajući za svoj idola.

Telekom Srbije je, da i na to podsetimo, još uvek državna firma, dakle Đani je plaćen od naših para...mojih konkretno ne pošto ta dična institucija još uvek nije uspela da dovede fiksnu telefoniju do Višnjičke banje (7km od Trga republike), valjda su prezauzeti razvlačenjem kablova po Republici Srpskoj, a nisam ni korisnik nijedne njihove usluge. Međutim milionima ljudi od čijeg novca ova Koštuničina privatna prćija živi i (često) služi za dnevnopolitičke ciljeve, Telekom preko Đanija šalje jasnu poruku, samo je srce važno, na mozak zaboravite. Ako budete imali sreće (to je ovde jedino bitno) imaćete uvek drugu, treću, četvrtu šansu u životu (al zamalo), a možda vremenom postanete i ministar za kapitalne investicije ili infrastrukturu, samo ako vam se tako bude sviđalo, za to mesto mozak dokazano nije neophodan.

TO BEER OR...

Jučerašnji dan je, kako i dolikuje bio posvećen nepčanim i stomačnim senzacijama. Ručak u Bevandi (odličan restoran sa morskim specijalitetima), ali i potonji odlazak na Beer Fest ispunili su očekivanja. U Bevandi je za slobodu pala Kernja od 1,5kg, a na pivskom festivalu svega 4 piva...ostarilo se, šta li?

Beer fest je pojava koju pozdravljam mada nisam sklon masovkama te vrste. Iskoristili smo priliku da popijemo Grolsch (burence od 5 litara je dobar fazon kada vas ima dovoljno), neko, navodno nemačko pivo (izabrah crveno) i po jedan Bitburger. Nažalost, ponuda je uglavnom na nivou supermarketske. Nema više Paulanera, nema ni Staropramena, a zbog ta dva piva sam prethodnih godina bivao spreman da istrpim horde pivopija oko sebe. Tek poneki sumnjivi štand sa "bavarskim/češkim" pivima za koje niko nije čuo, nigde Erdingera, nigde Gambrinusa, od komšija beše tu Skopsko, ali ne i Ožujsko i Karlovačko...kada ogladnite čekaju vas drumski razbojnici koji ispod firme Arilje sprovode legalizovanu pljačku gladnog naroda. Pljeskavica 200, dimljena vešalica 400!!! Pa vi izvolite, sjajno je to što oni koji dobiju zakup mogu da formiraju cene kako im se ćefne, valjda je to tržišna ekonomija, nema konkurencije, znači udri!

Muzički program je jeziv, znate ono pravilo da kad god naletite na TV-u na neku epizodu glupe serije koju ne pratite uvek će to biti ista epizoda koju ćete gledati bezbroj puta. Tako se i meni čini da uvek kada dođem na Beer fest (a to je svake druge godine) baš to veče svira Gale (ex Kerber) koji polunezainteresovanu masu pokušava da zapali spletom "legendarnih" hitova " kao što su Mama, tata..., Čovek od meda, a verovatno i Ratne igre... majstor i dalje fura istu frizuru (hipertrofirani miks koker španijela i pudle), ali nisam uspeo da vidim da li gitarista još uvek ima gitaru u obliku helebarde.
Posle Galeta uvek ide Psihomodo pop, Frida, Ja volim samo sebe i ostale pesme koje su, za razliku od Kerberovih bar zvučale ok pre 20 godina, sada je to onako...sve nekako zvuči kao revija tribute bendova na koje retko ko obraća pažnju.
Ove godine je prostor proširen pa se do piva i može doći, ubačen je Becks stage sa DJ-evima, đuska se .... tja, mi smo zbrisali već oko 01h, bešike popuštaju, a wc-i su bili udaljeni gotovo koliko i automobil pa smo odabrali drugu opciju.

Noćas me je probudila kiša...čini mi se da padne svake godine tokom vikenda za vreme Beer festa.

XXXV

Nekada su me samo okrugle brojke nervirale, bila je žešća frka napuniti 20, još žešća navršiti 30. Verovatno ću 40. rođendan "proslaviti" sakriven i šćućuren u nekom mračnom ćošku sve roneći suze što mi mladost tako brzo prođe... ipak nadam da neće biti tako i da ću imati šta da proslavljam (zdravlje, ženino, moje i klinaca, a valjda će ih biti do tada, i svih dragih ljudi, uspešnu karijeru, ispunjenost, sreću...) i da ću XL rođendan dočekati "u zdravlju i veselju" :)

Danas punim 35 (u 12:30, ako ste zaluđenici horoskopa samo napred) i ok sam (ako se izuzmu problemi sa leđima koje vučem od prošlog leta), prilično sam zadovoljan i ostvaren, imam planove (što je isto toliko bitno), nekim stvarima sam nezadovoljan (uvek onim što nisam uradio), a mnogim jesam. Čak sam uspeo da se priženim za mene najdivnijom osobom na svetu i da skupim malu alu odabranu ekipu prijatelja na koje mogu da se oslonim, ali i dosta širok krug ljudi sa kojima imam lep odnos uzajamnog uvažavanja i poštovanja.

Kažu da su rođendani i Nove godine pravo vreme za okretanje novog lista, pravljenje spiska želja i zadataka. Ne bih bio tako pretenciozan i pompezan, neka stvari nastave da se razvijaju u dobrom smeru i biću vrlo zadovoljan. Dok si mlađi sanjaš o nekim iznenadnim dobicima, neočekivanim radostima i sličnim bajkama za malu decu. Onda sazriš i shvatiš da sve dobro stiže kao rezultat dugog i napornog rada i da sve što si ikada kvalitetno uradio kad-tad donese plodove, često kada su ti najpotrebniji.

Vidite, nije tako strašno :) Ponosno istaknite svoje godine, bolje da vam govore kako dobro izgledate za svoje godine nego da krijući ih doživite sažaljive poglede.

I da, nikada se ne bih vratio unazad, ovo je, za sada, najbolje vreme mog života.

KO TO TAMO PEVA?

Juče je potvrđena vest da britanski bend Muse nastupa u Areni u oktobru. To samo po sebi zvuči kao dobra vest međutim plašim se da će rezultat biti još jedan finansijski debakl Arene u nizu (Basta Rajms, Kajzeri) i da će se ponovo pojaviti glasovi kako, eto, ljudi kukaju za koncertima, a onda su ovi poluprazni i sl.

Organizacija koncerata je posao kao i svaki drugi. Kod nas je tokom poslednjih 5 godina gostovalo više relevantnih izvođača nego tokom 15 godina pre toga ali sve vreme je to rađeno prilično stihijski. Retko smo imali priliku da po 6 meseci unapred (kako to funkcioniše u svetu) znamo tačan raspored i ko gde i kada svira. Bilo je vrlo uspešnih ali i neuspešnih događaja, ali i to je normalno. Ono što nije normalno je da ljudi kojima bi dovođenje velikih i malih zvezda trebalo da bude posao nemaju osećaj i ne poseduju informacije o tome šta se ovde sluša i čemu je publika naklonjena. Iskreno se nadam da će nastup benda Tool u Pioniru biti uspešan, jedan od najznačajnijih bendova u poslednjih 10 godina to zaslužuje.

Jelen Pivo festival deluje kao da ima neku ideju, spajanje nosilaca Manchester zvuka sa kraja 80tih deluje promišljeno. Moram da spomenem i VIP mobilnu mrežu koja nije našla za shodno da promo festival koji organizuje na Jarunu kraj Zagreba krajem avgusta (Sonic Youth, New York Dolls, The Stooges, Asian Dub Fondation, !!!) održi i na svojoj novoj teritoriji i tako nam uskratila šansu da na kraju avgusta uživamo u dobrom rok zvuku.


Za razliku od razvijenog dela planete kod nas podaci dobijeni prodajom nosača zvuka ne znače ništa, tj. u situaciji kada najtiražniji strani izvođači mogu da prodaju hiljadu ili dve diskova ta iformacija prestaje da bude relevantna. Dakle, treba se malo više potruditi, biti u toku, poznavati popularnu kulturu...

Pre godinu i po dana Depeche Mode su harali našim komšilukom, svirali su i u Zagrebu (gde sam ih i gledao), Budimpešti (dva puta!), a stigli su i do koncertno prilično zaostale Sofije (svirali na stadionu!). Naši so called promoteri nisu smatrali da bi to bio dobar posao, po nekim procenama oko 4000 ljudi je iz Srbije poteglo na neki od okolnih koncerata, DM su već više od 20 godina mega popularan bend kod nas i mislim da ne poznajem nekog ko ih u najmanju ruku ne poštuje, ako već nije veliki fan. U prevodu na brojke: nema sumnje da bi Arena bila prepuna i da bi organizator nakon tog koncerta tompuse pripaljivao novčanicama od hiljadu dinara...ali džabe!
Prošlog leta u Zagrebu su briljirali Pixies, bend "od davnina" popularan u Bg u kom su i svirali pre skoro 20 godina. Naravno, Šalata (njihov lepši, manji i daleko uređeniji Tašmajdan) je bila puna, koncert je (ako je verovati prijateljima koji su bili) bio savršen...
Ili, pre par godina su The Cure, bend uz koji su desetine hiljada srpskih klinaca formirali svoje alternativne svetonazore, svirali na nakakvom omladinskom festivalu u Segedinu. Otišli smo, bili počašćeni briljantnim nastupom od 2h i 45m i još danima se pitali kako je moguće da niko odavde ne pošalje autobus po Smitha i ekipu koji bi bez problema prodali 6-7 hiljada karata u Bg.
ipak, najskoriji promašaj mi je najčudniji, George Michael je u okviru svoje turneje nastupio u Budimpešti i Sofiji, a niko odavde se nije setio da ga bukira za Arenu koju bi rasprodao za nekoliko dana. Čovek je, ma šta ja mislio o njegovim pesmama (ima nekoliko pristojnih) veliki pevač i velika zvezda, za razliku od većine Mađara i Bugara mi ga nismo otkrili nakon pada berlinskog zida, dakle čoveka poznaju generacije i generacije i fancy, urbana i gay ekipa bi pohrlila da ga gleda i sluša...

Postali smo ozbiljni koncertna destinacija, nedostaju nam još ozbiljni promoteri. Reklo bi se da svoj posao najbolje obavljaju oni nezainteresovani za "velika imena", dakle Ambrozić i ekipa čijim delovanjem su ljubitelji takvog zvuka nebrojeno puta bili počašćeni gostovanjima bitnih muzičara. Exit ekipa je do ove godine i slučaja Peppersi bila ime od ugleda, a dinosaurusi su izgleda umorni, Raka Marić je, kako sam tvrdi (a nije nemoguće) izgubio novac na Stonesima što mu dođe kao neka nebeska pravda nakon velike prevare poznatije pod nazivom povratak Bijelog Dugmeta, a Maxa Ćatović i Komuna su neaktivni već mesecima.

Da se vratimo na početak teksta, Muse jesu popularni u dobrom delu sveta, ali ne i u Srbiji. Na stranu moje mišljenje da je u pitanju još jedan velika rock and roll prevara (bedni komercijalni imitatori Radioheada), i činjenica da ljudi uživo razbijaju, to nije bend koji ovde može da proda više od 5 hiljada ulaznica. Dakle, imamo još jednu lošu procenu, bend koji bi rasprodao Halu Sportova gura se u 3 puta veći prostor i rezultat nije teško predvideti.

Za kraj mala digresija, danas je tačno 30 godina od smrti Kralja Rock and Rolla Elvisa Presleya. Počastite sebe nekim spletom hitova sa naglaskom na pozniju fazu kada se više nije folirao, debeo, znojav i iskren do krajnjih granica, sa glasom koji ga nikada nije izdao. Suspicious Minds, najbolja pesma koju je snimio neka bude himna ovog 16. avgusta. Hail to the King!

GRAD?

Neobično je što nakon povratka u Beograd bilo iz većeg bilo iz znatno manjeg i svakovrsnom ponudom siromašnijeg grada uvek imam istu impresiju: Beograd je suštinski prerastao sebe površinom, brojem stanovnika i automobila...ali i đubreta. Nije se ravnomerno razvijao i sada je nalik na nekakvog mutanta male glave, osrednjeg trupa i dugačkih i natečenih ruku i nogu.

Pošto mi je kancelarija u centru centra sve što mi treba mogu da završim vrlo brzo. Međutim da li ću to i uspeti nije izvesno zbog jednoobraznosti i skučenosti onoga što nazivamo centrom. Umesto da poput drugih velikih gradova imamo "downtown" ozbiljnije površine razuđen na brojne kvartove koji svaki za sebe žive neki osmišljen i interesantan život mi smo svedeni na Knez Mihailovu i okolne ulice. Ponešto se može još naći na potezu do Vukovog spomenika i Slavije i to je otprilike sve. Skoro nikakvog urbanog, kulturnog, potrošačkog, umetničkog i bilo kakvog drugog sem nastanjujućeg života nema van te teritorije. Premalo gradsko jezgro (valjda smo prekratko bili pod Austrougarima, a predugo pod pustim Turcima) već dobrano osakaćeno "modernim" zdanjima, nedostatak ozbiljnog urbanističkog plana, jeziva neiskorišćenost delova grada koji izlaze na reke (mnoge svetske metropole plaču za ovakvom pozicijom) i mnoge druge mane čine Beograd mnogo neinteresantnijim od nekih manjih gradova.
Brojem bioskopa i pozorišta možemo samo da se postidimo, o muzejima i galerijama da ne pričamo...i ovo malo centra okupiraće kafići i razne Zare ... što nije sporno, toga ima svuda, ali kada bi umesto jedne imali tri Knez Mihailove, jednu na Vračaru i jednu negde na novom Novom Beogradu, kada bi ljudi sa Zvezdare, Karaburme, Voždovca, Rakovice mogli da pogledaju dobar film u lokalnom multipleksu, dobru predstavu u nekom malom teatru u blizini, a potom da prošetaju uređenim šetalištem gde mogu da popiju dobru kafu i šopinguju nešto...kada bi ljudi koji žive u sadašnjem centru imali razloga da potegnu negde, a da to eventualno nije Zemun čija gradska infrastruktura ozbiljno podleže radikalnom viđenju stvarnosti, bilo bi zanimljivije živetu u ovom gradu. Decentralizacija grada je nešto što bi takođe trebalo da dođe na red, Beograd je po kulturnom prometu verovatno pola Srbije, jadno je ako je sve to u stvari nagurano u par hektara gradskog centra.

EAT, DRINK, MAN, WOMAN...

Ne brinite, ne nameravam da "sa istorijske distance" napravim osvrt na poznati film Anga Lija već da se, dok su mi uspomene još friške, osvrnem i na kulinarsku ponudu sa kojom smo se susreli tokom boravka na Lošinju.

Pošto sam poznat kao gurman par ekselans (vidljivo golim okom), a imam i poprilično gastronomsko iskustvo sticano mukotrpnim obilascima Bg restorana kako iz sopstvenog zadovoljstva tako i tokom rada na Yellow Cab vodiču kroz restorane, ali i nakon mnogobrojnih restorana koje sam imao čast posetiti diljem Evrope, radovao sam se susretu sa (pri)morskim đakonijama. Lepo iskustvo iz Istre me je dodatno palilo..no, Istra nije pravilo već izuzetak (vidi post na tu temu od pre izvesnog vremena) tako da smo ovde imali priliku da se suočimo sa svim boljkama letovališta koje još nije prošlo tranziciju. Elem, kada pomislite na more naravno da pomislite i na ribu, plodove mora i sl. Očekivani gigantski izbor kvalitetne morske ribe ovde nismo našli. Klasična ponuda koja gotovo uvek uključuje Oradu, Brancina, Škarpinu, a kad imate sreću Grdobinu i San Pjera (Kovača) nešto je što nećete omašiti ni u boljim ovdašnjim restoracijama. Zubaca nismo videli, a ni priželjkivanu Kernju...jednom rečju standardni repertorar koji još uključuje Dagnje, Škampe, poneki rižoto i špagete sa plodovima mora i, kada su posebno inspirisani karpačo od sveže ribe.
Ni način pripreme nije ništa posebno..."hoćete li na roštilju sa malo blitve i krumpira?" glasilo je najčešće pitanje koje nije nudilo alternativu..nismo bili sigurni šta bi se desilo da smo rekli ne. Konobari pristojni ali ne preterano stručni...vino kuće je "neka malvazija", riba koju smo želeli iz hladnjaka nije im baš bila poznata pa su tek nakon dužeg većanja utvrdili da je u pitanju Kantar, roštilj na kome peku ribu je često "osveštan" nekom mesinom kontinentalnog podrijetla te je Kantar malo vukao na vešalicu...srećom sve te ribe su božanski ukusne tako da ih je stvarno teško pokvariti.
Najveće uživanje je ipak bilo konzumiranje brda škampa u restoranu Barakuda u Malom Lošinju gde vam vežu portiklu jer znaju kako buzara ume da prska i sjajni brodet u restoranu u Velom Lošinju nakon koga smo ostali bez daha.
Vina kuće umeju biti i dobra i loša, preporučujem pogled na vinsku kartu jer je čest slučaj, naročito ako su restorani pomalo socrealističkog enterijera, da boca dobre krčke Žlahtine, pitkog i senzualnog belog vina, košta malo više od stonog vina na meru.

Ali nisu samo morski specijaliteti opcija, kada ste u raspoloženju za nešto konkretno potražite neki restoran sa dobrom janjetinom (bez g), obavezno mora biti sa otoka Cresa, a na istom smo je i jeli, u restoranu na vrhu neobičnog mestašceta pod imenom Lubenice (naglasak na trećem samoglasniku). Mi bi rekli ispod sača, oni to zovu ispod peka, lepi komadi, uglavnom nemasni i nešto tamniji od ovdašnjih, garnirani krompirom. Nemojte omašiti ni znamenitu pršutu i paški sir koji je po celom hrvatskom primorju pravi hit...u pitanju je izvanredan, mada cenovno precenjen ovčiji sir koji ipak nije (ako je po ceni suditi) tri puta bolji od pirotskog.

A koliko sva ova zadovoljstva koštaju...hm, ne malo, evo nekoliko cena (preračunatih u dinare):
1kg ribe prve kategorije i škampa: 3300 - 4000
porcija ribe sa prilogom: 700 - 1200
dagnje na buzaru: 500 - 700
rižoto: 600 - 700
porcija paškog sira: 500 - 600
porcija janjetine pod pekom: 1300
mešano meso na žaru: 600 - 700
pizza: 500-600
vino kuće (1l): 700
kvalitetno vino (malvazija, žlahtina) 0,75: 1100 - 1500
ožujsko pivo: 150
kolači: 150
kafa: 80

Ono što je prilično neobično je da su cene sveže ribe na lokalnoj pijaci uglavnom vrlo visoke, koštaju gotovo kao spremljene u restoranu, Ipak, imali smo sreće te smo kupili fin primerak Pica (bela riba) od blizu 800 grama, zaledili ga i doneli u Bg gde smo uz istog (iz rerne) i bocu žlahtine kupljene u Konzumu (500 din) produžili uživanje za još jedan dan.

BACK IN BUSINESS

I to je bilo to. Odmor je prohujao, projurio, proleteo kao da ga nikad nije ni bilo. Dobro sad, da ne preterujem, 14 dana na moru i nije tako malo, naročito u savremenim balkansko kapitalističkim relacijama koje su iznedrile i famozni aranžman poznatiji kao "deset dana - devet noći" ali uvek ostaje onaj prokleti osećaj da vam nedostaje još 3 dana na moru, a onda još 4 u Beogradu, "da se priviknete".

To bi u praksi značilo 3 vezane sedmice odmora, standard u Zapadnoj Evropi, ali kako smo mi svirali dok su mravi radili sada imamo malo pričekati na priključenije tom delu njihovog standarda.

Kako je bilo? Lepo, hvala na pitanju. U odlasku smo slušali hrvatski radio i sve čekali da naiđemo na te jezive gužve ali smo ih srećom promašili i za opuštenih 10 sati stigli do Malog Lošinja. Ova računica uključuje i 45 minuta čekanja i pola sata vožnje trajekta. Mali Lošinj je simpatičan ali ništa više od toga, gradić bez neke istorije (nekada je Veli Lošinj bio glavni na otoku), malo dvodimenzionalan, bez onih malih primorskih uličica za lutanje i istraživanje. Za tako nešto idite severno do grada Cresa, to je gradić više po našoj meri.
Mada smo imali automobil čini se da bi bolje prošli da smo imali brodić. Naime, obala je pretežno krševita i kamenita, dušu dalo da isečete stopala i izudarate kolena. Do lepih uvala vode loši putevi pa morate da pešačite pola sata do sat, a ako je put dobar meštani su pokazali tradicionalnu ostrvsku domišljatost postavljajući rampe sa natpisima "samo za meštane". Brodić je sjajna stvar kako za istraživanje Cresa i Lošinja tako i za skočiti do obližnjih ostrva.
Mi ta obližnja nismo obišli jer je dana namenjenog za tu aktivnost pala kiša (četvrtak), a pala je i u petak tako da smo poslednja dva dana više šetali i gledali u more nego plivali u njemu.
Cijene? Prava sitnica....al zamalo. Stekli smo utisak da Hrvati što ih bolje znamo više izgledaju kao Srbi sa morem. Ono što nude su čisto more, divna priroda, mletačka i austrougarska zaostavština u kombinaciji sa socijalističkom izgradnjom ... i navikama. Osim puteva nije tu baš preterano ulagano, većina lokala izgleda kao da je izašla iz nekog domaćeg filma iz 80tih (Nije lako s muškarcima), usluga je nonšalantna do nezainteresovana (čast izuzecima), a čudi i nedostatak želje i umeća da se turistima na elegantniji način uzme novac. Valjda im je i ovo dovoljno jer turista imaju preko svake mere. Preko milion u svakom trenutku, očekuju oko 7 milijardi evra prihoda... Zasluženo ili ne, tek stotine hiljada stranaca Hrvatsku doživljavaju kao lepo i egzotično mesto i imidž im je ipak daleko bolji nego naš.
Zabavna dimenzija letovanja u Kroaciji je i mogućnost gledanja TV-a i čitanja štampe kao i kupovanje knjiga, kišne dane ulepšale su mi knjige Miljenka Jergovića (Historijska čitanka 1) i Anta Tomića (Građanin pokorni) koje je VBZ izdao u kombo paketu, dve knjige za 49 kuna (540 dinara).

Povratak je bio nešto komplikovaniji, preko Krka se išlo (kada se nije stajalo) brzinom 20km/h, ušli smo tek u treći trajekt, a pred naplatnom rampom kod Zagreba se milelo gotovo 2 sata iako je radilo svih 11 naplatnih prolaza. No, kada smo prošli taj deo ubrzo smo ostali sami na putu, svi oko nas su se odvojili prema Budimpešti, Ljubljani i ostalim okolnim prestonicama....bili smo jedini automobil sa srpskim tablama u ogromnoj koloni. Usledila je brza vožnja odličnim autoputem do Srbije i znatno lošijim u Srbiji (ne treba vam granica da znate da ste stigli) te nakon 12,5 sati ulazak u kuću.

Ovo je tek prvi utisak i izveštaj, ima tu mnogo toga za priču, nešto ću ubaciti u naredne postove, a vi me pitajte sve što vas zanima, ako budem umeo odgovoriću vam.