среда, 26. децембар 2007.

KONCERTI KOJI POČINJU NA VREME

...su zakon. Sinoć je bilo super na Autoparku...ko bi rekao da je Olja dan ranije grejala krajnike u očajničkom pokušaju da joj glas ne zvuči kalemberski... i bilo je puno ljudi, i bila je lepa atmosfera, i meni je disk koji sam joj narezao ispao iz kaputa i završio žešće "iskrečovan" tako da će na večne melodije morati da sačeka do nove prilike.

Zašto koncerti ovde (naročito radnim danom) ne počinju kada i u normalnom svetu, oko 21h? Bilo bi više publike, ne bi samo džabalebaroši i studenti imali tu privilegiju da ih posećuju bez posledica po zdravlje. Sve se lepo završi do 23h, ima buseva, kući ste do pola 12..milina.

Btw, sinoća sam se konačno upoznao (live) sa blog drugaricama Loveless i Popkitchen...baš je čudan trip, sa nekim si super online, a onda smišljaš kako da se predstaviš. Kako li je tek onima što se muvaju preko neta...još ako su bili malo lascivniji...mora da je opasna frka.

No devojke su fine i uživo tako da je upoznavanje bilo kratko i prijatno, ima dana za više priče.

Primećujete da ne pričam o politici? Nije da nemam o čemu...samo ne zaslužuju, kampanja većine zvuči kao da su se kandidovali za predsednike Kosova, čast izuzecima.

Pada sneg, valjda je u Parizu toplije i suvlje..

još jedan dan...

уторак, 25. децембар 2007.

...OKO MENE SVE JE BELO

Jel neko primetio kako je drveće jutros lepo? Nema lepših ukrasa od ovog belog inja koje je zaledilo grane, Skupština grada je bacila pare na one krezave lampice, priroda uvek to uradi bolje.

Ako vam se ide u bioskop pogledajte film Majkl Klejton. Vredi sedenja u praznoj bioskopskoj dvorani, kao da ga je potpisao Pakula negde tokom zlatnih 70tih, samo što je tema nešto modernija...zlo više ne simboliše država već korporacija.

Opasne uloge Klunija i Vilkinsona, vredna epizoda starog asa Sidnija Polaka i uvek dijabolična Tilda Svinton.

Režirao je Toni Gilroj, debitant u režiserskoj stolici, inače dokazani scenarista (Đavolji advokat, novi serijal o Bornu)...autor na koga definitivno treba obratiti pažnju.

Hrabar i uverljiv film.

...još dva dana

понедељак, 24. децембар 2007.

ODBROJAVANJE

Trošim poslednje dane pred novogodišnje putovanje pa me već hvata blagi neizdrž, a ima se još štošta uraditi pred 12todnevnu pauzu kojoj se radujem.

Svako malo pa gledam kakvo će vreme biti tamo, samo da ne bude ovakav minus, neprijatno je već posle par minuta boravka na otvorenom...a nekako imamo nameru da šetamo po Parizu, a ne da ga gledamo kroz prozor stana.

Sutra uveče u Plasticu bend Autopark nastupa for free! Nemojte propustiti ovu dozu predpraznične pametne zabave, koncert počinje pre 9 jer ide direktno na B92 pa nema (tradicionalnog beogradskog) kašnjenja. Dakle možete da odete i da se vratite kući na vreme.

Još nekoliko ljudi treba videti pre odlaska, spakovati sve neophodno i u četvrtak oko pola 4 sleteti na prijateljski aerodrom nazvan po neustrašivom borcu za Kosovo.

Eh, da, najvolijem što ću 10 dana biti isključen sa ovdašnjih predizborno-kosmetskih histerija.

субота, 22. децембар 2007.

INTELIGENTNI I OSTALI OBLICI ŽIVOTA

Tendencija opadanja tiraža novina i magazina pod pritiskom interneta (3% godišnje) možda će imati i neke dobre strane. Kada internet bude bio dostupan većini izgubiće se smisao jeftinih (u svakom smislu) novina i magazina koji osim ogromnih naslova i foto-moto fotki ne nude ništa vredno čak ni tog sitniša za koji se prodaju.

Ali zato će svoju publiku zadržati kvalitetne publikacije koje će prenositi kritički nastrojene tekstove, kvalitetnu analitiku (ne mešati analitiku i ovdašnje analitičare) i autorske tvorevine literarnih kvaliteta. Takve novine i magazini neće biti jeftini, neće imati milionske tiraže, ali će opstajati zahvaljujući onom procentu publike koja će zadržati potrebu za ritualom čitanja novina koje ipak mnogo efikasnije prenose duže tekstove od ekrana.

Od nedavno se i kod nas kod kolportera može naći Intelligent life, luksuzni magazin koji izdaje The Economist. Sadržaj novog možete videti na sajtu: http://www.moreintelligentlife.com/
Magazin izlazi svaka tri meseca, a prethodni, jesenji broj može se ceo pročitati na sajtu potpuno besplatno.

Kao i sve ostalo i ovaj trend će pre ili kasnije stići do nas pa će u istoriju otići ovakve stvari: http://www.srbovanje.com/modules/myalbum/photo.php?lid=1058&com_start=0

Ima nekog perverznog zadovoljstva u saznanju da su naši neprijatelji u stvari užasno glupi, neobrazovani i jadni. Njihova jedina snaga leži u našoj povučenosti i zaziranju od konfrontacije. Pametniji treba da popušta samo u poslovicama.

петак, 21. децембар 2007.

ZA PRIMER

Šarajući netom i čitajući besplatne članke (pozdrav Žaretu, eto, i ja, kao Biljana ne kupujem ali čitam :)) naleteh na dva teksta objavljena u novom Vremenu i samo zbog ta dva teksta (a sigurno ima bar još nešto dobro) vredi pazariti nekad omiljeni nedeljnik.

Prvi je urnbesni Teofilov komentar buduće simbioze DSS-a i SRS-a, SF sveta u kome će zemljom vladati neobični humanoidi Prodorović i Alivučić: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=551072

Drugi je Ambrozićev majstorski tekst povodom 30 godina od izlaska albuma Heroes, oda individualnosti i kreativnosti, odavno nisam pročitao nešto bolje iz oblasti rok publicistike. Posle ovakvih tekstova još je očiglednije koliko je Ritam bio veliki i značajan magazin: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=551094

Šta je juče još bilo zabavno? Pa, recimo, Jočić u maskirnoj uniformi na vežbi specijalaca, opušteni obrazi i nešto slobodnija frizura nikako se nisu uklapali u "military style" koji je pokušao da demonstrira...
Osim toga uveselio me je slučaj ispadanja bombi iz vojnog kamiona, nekako je najvernije moguće opisao kolike su naše moći u odbrani Kosova. Ako je savetnik Simić imao na umu ovu vojsku (a nešto nisam čuo da se neka druga nudi da ratuje sa NATO-om za nas) kada je pričao o ratu onda bi možda bilo dobro da poseti naše "snage", čisto da se uveri da borbena gotovost i naoružanje nisu baš na nivou iz sredine 70tih kada je on služio vojni rok.

Popboks je proslavio 3. rođendan, iskrene čestitke, oni su retko i preko potrebno svetlo u preovladavajućem pop kulturnom mraku.

четвртак, 20. децембар 2007.

OBRAČUN KOD RUŽIČASTOG KORALA

Stara priča, nešto krene dobro, onda krene da se kvari, a na kraju preraste u autoparodiju. Mnogo je primera, suzimo fokus na Tv, preskočimo već nepodnošljivog Mileta i zaustavimo pogled na Show programu Karaoke obračun. Pamtim svež i zabavan start, nadahnutog Đurička, goste koji su se uglavnom uklapali, bilo je tu i manje poznatih lica ali je bio jasan kurs, trebalo je biti duhovit, razigran, pomalo ironičan i ne spuštati se ispod nivoa prosečnog gledaoca B92. Potom je producent, ko zna iz kojih razloga odličnom voditelju pridodao onu simpatičnu devojčicu koja se trudila, zapinjala iz petnih žila, ali džabe...neko je rođen sa nečim (talenat, veliki nos...), neko nije. Ali izgurao je show do kraja, bio više manje gledljiv...

A onda je krenula nova sezona, shvatio sam to šarajući kanalima, vidim nema nje više, mislim odlično, primetim i veći studio, aha, avanzovalo se, ima se...a onda shvatim da nešto ipak nije u redu...učesnici Aleksandra Radović...ehm...Sergej Ćetković...au...i onda užasnuto shvatim da ja u stvari gledam Pink!!! Znači tako, veća kuća je kupila gledan program od producenta, ok, to se dešava stalno, ali nisam znao da je obavezna da se prilagođava auditorijumu u ovolikoj meri...

Žalim Nikolu Đurička, kapiram da mu nije baš najprijatnije u ovakvoj ekipi...ili možda grešim...pre par dana sam uleteo u novu epizodu...gosti Tijana Dapčević, Savo Milošević i Dejan Stanković...a na galeriji velikog gledališta đuskaju cice u majicama Sweet Years! I svi izgledaju kao da im je žešće neprijatno, kao meni često kada ugledam nešto na Pinku...mada nisu ni ostali mnogo bolji.

среда, 19. децембар 2007.

BARBELO, O PSIMA I DECI

Nisam siguran da sam kompetentan da ocenjujem pozorišne predstave, do pre neku godinu nisam čak ni voleo da idem u pozorište ali sam nekako, sa godinama, počeo da ga razume(va)m, da shvatam šta mi se dopada, a šta ne, da koliko-toliko uspevam da razlučim dobro od lošeg.

Nova predstava Biljane Srbljanović mi se nije dopala...gledao sam je sinoć u JDP-u i bilo je to najdužih pozorišnih 90 minuta posle katastrofalnog komada Dejana Dukovskog "Druga strana"... Biljanine komade, inače, volim, "Amerika, drugi deo" mi je bila odlična, Skakavci skoro pa odlični, sem Mijačeve statične režije koja ipak nije uspela da ubije snagu teksta i nadahnuće glumaca.

Kod Barbela su problemi višestruki...pokušaj da se ode u apstrakciju završio se nemuštom i nekomunikativnom predstavom...malo teatra apsurda, malo "in your face" modernih tendencija, malo Tima Bartona...i čitav niz epizoda, previše labavo povezanih da bi činili čvrstu celinu. Glumci su dali solidan doprinos, mada su neke od uloga bile prilično nezahvalne, Jelena Đokić vrlo solidna, Glogovčeva epizoda takođe, Mirjana Karanović se borila sa likom kučkarke povremeno mu dajući smisao...ali manjak teksta je režiser (ponovo) Mijač razvukao na sat i po i ovaj put, uspeo da dokrajči dramu koja je imala dobru ideju, par svetlih trenutaka ali je na kraju ispala prilično loša.

Preispitivao sam se tokom predstave da li možda nešto nije u redu sa mnom...moguće je da ja ne razumem predstavu, možda je svo to zevanje koje me napalo posledica umora...međutim, mlak aplauz prepunog JDP-a i svega par naklona glumačkog ansambla značio je da je moj utisak podelio ostatak publike, komentari u foajeu su to i potvrdili.

Jako poštujem Biljanu i žao mi je što Barbelo nije dobra predstava i što će verovatno brzo nestati sa repertoara...žao mi je i što će njeni dežurni mrzitelji likovati zbog ovoga...uopšte, tužno je to što ovde politika određuje i ukus pa mnogi ni mrtvi ne bi priznali da je neko sa kim se politički ne slažu napisao, naslikao, snimio, odglumio, dakle uradio nešto dobro. Ali to nije razlog da mi "svoje" branimo po svaku cenu. Niti su oni sa "naše" strane uvek u pravu niti je sve što urade uvek dobro...najčešće jeste, zato se uglavnom i slažemo i delimo mnoge poglede i stavove, ali nekada jednostavno omanu i to je sasvim normalno.

уторак, 18. децембар 2007.

BOOKWORM

Hajde da nastavimo sa listama najboljih za ovu godinu, prelazimo na knjige. Odmah jedna napomena, ovaj top 10 uključuje samo naslove objavljene ove godine.

PODZEMLJE – Don DeLillo
Geopoetika

RUTA TANENBAUM – Miljenko Jergović
Rende

MOSKVA, KVA-KVA – Vasilij Aksjonov
Geopoetika

PUT – Cormac McCarthy
Beobook

ZABLUDA O BOGU - Richard Dawkins
Heliks

NORVEŠKA ŠUMA – Haruki Murakami
Geopoetika

SAN O LJUBAVI I SMRTI – Filip David
Laguna

SUMPORNA KISELINA – Amelie Nothomb
Paideia

NASLEĐENI GUBITAK – Kiran Desai
Mono & Manana

GLAMURAMA – Bret Easton Elis
Laguna

Ukoliko bih u listu uključio i naslove originalno objavljene pre 2007. a pročitane u 2007. onda bi listu obogatili i "Kuvarove kletve" Srđana Tešina, "Komo" Srđana Valjarevića, "Midlseks" Jeffreya Eugenidesa i "Kurosavin nemir svijeta" Don Branka Sbutege... i ko zna još šta.

Dajte vaše favorite.

понедељак, 17. децембар 2007.

DOBRO JUTRO

Super je onaj lik Milorad Čavić, još jedan od klinaca koji kao da nisu odavde, širok osmeh, pozitiva...valjda ima veze sa tim gde živi i trenira poslednjih godina, iz zapuštenih srpskih bazena retko isplivavaju veliki šampioni što Milorad svakako jeste.

Ja ne znam da li je normalno da na televiziji koju plaćamo ne možemo da odgledamo ovako velika i bitna takmičenja. Šarao sam juče kanalima i plivanje video jedino na HRT-u. Možda je procenjeno da zbog trenutne snage hrvatskog plivanja (čija junakinja dana i svetska rekorderka se zove, ehm, Sanja Jovanović)treba žrtvovati i Miloradove uspehe.

Čak i da nemamo ovakvog asa zaslužili smo da gledamo i ovo i ostala velika takmičenja u kojima smo nekada uživali. Dosadan sam sa HRT-om ali to nam je poslednjih godina, uz Eurosport jedini prozor u alpske i nordijske sportove. Od kako Slovenci nisu braća za nas slalom, veleslalom i skijaški skokovi i letovi kao da ne postoje. Ponekad ubodemo četiri skakaonice jer idu dobro posle novogodišnjeg bečkog koncerta i to je uglavnom sve. A siguran sam da bi zimska vikend prepodneva uz Morgenšterna i Ahonena bila mnogo lepša. Besmisao ovdašnjih televizijskih programa vređa inteligenciju, a nesposobnost da ljudi u RTS-u shvate da su dužni da nam obezbede vrhunski filmski, serijski, obrazovni, naučni, kulturni i sportski program za naš novac, je već skandalozna. Ili je reprizni Gidra zaista naš doživotni usud?

A kao nešto što treba primetiti i obeležiti izdvajam 90. rođendan Artura Klarka koji je ovaj juče proslavio na Šri Lanki. Da je napisao samo Kraj detinjstva bio bi jedan od najvećih. Čovek koji spada među najsnažnije simbole 20. veka.

недеља, 16. децембар 2007.

U2 TV

Ma kakvi Bono i Edž....ovo je nešto zaista "drugačije"...naime, nakon promo besplatnog emitovanja HBO Comedy kanala (taman sam se navikao da imam kanal na kome su stalno ili Ben Stiler, ili Vins Von ili Oven Vilson...a često i svi zajedno) na frekvenciju istog (hebiga, nisu me dovoljno dugo ubeđivali pa nisam platio) upao mi je izvesni kanal koji ima naziv kao ovaj post. I sada gledam samo to.

Ehej, nije ono što mislite, niti je to all day free porn niti idu najnoviji filmovi u HD kvalitetu, ovo je nešto potpuno spektakularno. To je program koji se emituje iz Švajcarske, namenjen je očito dijaspori, non stop se vrte neke stupidne igre (pogodite "zagonetnu" reč - glupi anagram je u pitanju, piše recimo edvojčica pa vi pogodite) tokom kojih cifra u gornjem uglu raste, a na kraju, valjda, neko to i dobije. Od igara video sam i šibicarenje...da, dobro ste pročitali, kuglica se krije, ko zna gdi je...sada po to ne morate na Kališ, sve plašeći se džeparoša i prevare, omiljena igra naših političara stigla je i na male ekrane.

Ali, sve ovo, naravno, ne bi bilo dovoljno da me zakuca u fotelju da nije jedne od voditeljki koja se sa svojih par nastupa kandidovala za TV lice godine. Devojka urbano stilizovana (kao da peva u nekom post punk bendu) svakog dana tokom svoje "smene" ispoljava sve ono što normalna osoba na tom radnom mestu sigurno oseća. Urla, peva, skače, ne prestaje da ponavlja koliko je to što radi glupo, izbacuje fore na svoj i račun glupe tv stanice za koju radi, poziva "svih pet gledalaca da okrenu broj sa ekrana"...dakle radi ono što se stalno nadam da će neki od TV robota na svim stanicama uraditi...

No, ovo je moguće samo u teškom undergroundu, kakav je U2 TV trenutno. Setimo se trećeg kanala, na početku je bio urnebesan, a završio je sa Igorom Mikljom.

Nekada se mislilo da u radio aparatu žive mali ljudi. Danas znamo da je istina malo drugačija, mali ljudi jesu zarobljeni, ali u televizoru i ispred njega.

субота, 15. децембар 2007.

10 YEARS AFTER

Sinoć smo svratili u Gvarnerius na proslavu 10. rođendana izdavačke kuće Laguna. Beše fino i prijatno, možda malo prevruće (kako li je leti?), sreli puno drugara, pisaca, prevodilaca, novinara...

Priča Dejana Papića, vlasnika Lagune sada mnogima verovatno izgleda kao američki san, čovek u najboljim godinama vodi mega uspešnu (ne samo za naše pojmove) izdavačku kuću, tokom prve decenije objavio je preko 700 naslova, prodao stotine hiljada knjiga, uposlio stotinak ljudi.. Ali pošto imam dobro pamćenje sećam se vremena kada je počinjao, stana u Uzun Mirkovoj u kome su Papići živeli i prevodili i skladištili knjige. I tada, sa svega nekoliko Pračetovih naslova pokazivao je retku preduzimljivost, vrednoću i osećaj za posao, kao i za odnos sa medijima. Za razliku od većine izdavača nije na knjigu datu novinaru gledao kao na bacenih par evra vec kao na investiciju, organizovao je susrete sa novinarima povodom gotovo svakog novog naslova (tada ih je bilo 3-4 mesečno), redovno slao informacije...jednom rečju radio je kao što moderna privatna izdavačka kuća i treba da radi. Da ne zaboravimo da je svojih prvih nekoliko godina delovao u uslovima nemira na Kosovu, bombardovanja, revolucije...dakle, mnogo toga mu nije išlo na ruku. Ipak, izdržao je i sada predstavlja jednog od par naših najuglednijih izdavača, a razgovori koje sam imao sa literarnim agentima na međunarodnim sajmovima knjiga svedoče da uživa isti ugled i napolju, kao jedan od retkih domaćih izdavača koji svoje obaveze izmiruje na vreme.
Iako je sada jako teško ispratiti šta sve Laguna objavljuje (ove godine 200 novih naslova) i mada se meni veliki deo toga ne dopada, stoji činjenica da svake godine njihov katalog biva obogaćen sa nekoliko desetina odličnih novih izdanja, a kao ljubitelj žanra ne mogu da im ne budem zahvalan na romanima Breta Istona Elisa, Čaka Palahnjuka, Nila Gejmana kao i na mnoštvu novih autora iz nama manje poznatih književnih sredina. Kao i na dokazivanju da se ne mora škrtariti na kvalitetu izdanja, prevoda i lekture da bi knjiga bila isplativa. Što manje Narodnih knjiga, a što više Laguna i biće srpsko izdavaštvo jedno od najboljih u regionu.
Uz sve ovo orijentacija na davanje šanse domaćim piscima u širokom rasponu od underground heroja (Zvonko Karanović), preko majstora žanra (Skrobonja) i dokazanih veličina (Filip David) do mladih snaga (tandem Ilić&Obrenović, Ana Vučković) i ozbiljan rad na promociji ovih dela donosi Laguni još jedan poen...koji neće pomračiti ni izdavanja romana Isidore Bjelice...uf...

Dakle, moguće je uspeti u Srbiji poštenim radom, pa još i u kulturi, ali zaboravite na onu staru srpsku matematiku koja "garantuje" novog BMW-a nakon 3 meseca rada sa uloženih par hiljada evra. To su već neki drugi "biznisi" i o njima stvarno ne bih pisao... u izdavaštvu je put dug i mukotrpan, a vredne, predane i talentovane uspeh neće zaobići.

Za kraj još par podataka: klub čitalaca Lagune ima 10.000 članova, sajt Lagune dnevno poseti preko 3000 ljudi, sinoćnu proslavu uveličao je italijanski pisac Luka Di Fulvio održavši lep govor na improvizovanom srpskom jeziku...a ja sam zahvaljujući Laguni pre par godina imao priliku da upoznam Tonija Parsonsa i da sa njim razmenim nekoliko fudbalskih teorija...čovek je Londonac koji navija za Arsenal, ja sam već decenijama fan Liverpula, bilo je iskazano obostrano poštovanje.

петак, 14. децембар 2007.

TOP OF THE POPS

Kraj godine je na dohvat ruke, naravno da se niste ni opasuljili u 2007. a evo je 2008. sa svim onim što će doneti. Sledećih par nedelja u svim novinama, magazinima, radio i TV emisijama ćete gledati sijaset raznoraznih lista najboljih u 07. Pošto će se tu oglasiti i kuso i repato, i ko treba i ko ne treba, dajte da i mi ovde (na blogovima) kažemo koju... Hajde da počnemo sa muzikom, evo moje top 5 liste najboljih albuma:

1. EDITORS – An End Has A Start
2. ARCADE FIRE – Neon Bible
3. INTERPOL– Our Love to Admire
4. GRINDERMAN
5. BEIRUT – The Flying Club Cup

možemo, naravno, da komentarišemo tuđi izbor ali mislim da bi svrsishodnije bilo da priložite svoje liste, čisto da razmenimo korisne informacije i ukažemo jedni drugima na dobre stvari. Vikend je pred vama pa razmislite.

четвртак, 13. децембар 2007.

...JA NE ZATVARAM OČI (ALI NOS MORAM)

Fotka sa leve strane (hvala Dejane!) nije načinjena u opskurnom delu Dušanovca (mada bi i to bilo skandalozno) već u prolazu koji povezuje Knez Mihailovu sa Obilićevim vencem. Ekipa iz lokalnih kafića (Zu-zus, OkNo i ostali) procenila je da sada, kada bašte više ne rade, ne moraju da "potežu" do kontejnera udaljenih celih 20 metara i nakon što "se prvi bacio đubretom" i ostali bezgrešni nastaviše... Voleo bih da znam šta se nalazi u glavama tih osoba, izneti đubre iz svoje kuće i ostaviti ga na metar odatle da trune i praviti se lud...pa to je težak oblik primitivizma sa lakom notom šizofrenije.

Baveći se velikim temama poslednjih par decenija zaboravili smo da život (uglavnom) čine male stvari, od kućnog vaspitanja, preko tolerancije do ovakvih, naizgled banalnih stvari. Busajući se u grudi nebeske želeli smo nove i nove kilometre teritorija, a ni ovo malo bede nismo u stanju da održavamo. Brinući o "srcu" Srbije zaboravili smo da postoje i ostali delovi tela...Beograd je valjda mozak i lice te iste zemlje, izgleda da nam je mozak toliko otupeo i da nas je baš briga imamo li krmelje, smrdi li nam iz usta, vise li nam rezanci sa brkova...

среда, 12. децембар 2007.

OČERUPAN SLAVUJ

Naslov je bez veze ali bilo je jače od mene...ceo život čeznem da tekst naslovim nečim tako bombastičnim, u stilu naših (naročito sportskih) novinara....ali ipak nije skroz bez veze, ima veze sa vešću koja me je sinoć nasmejala do suza.

OPLJAČKAN MIROSLAV ILIĆ!
Dok je popularni pevač narodne muzike Miroslav Ilić održavao spektakularan koncert u beogradskoj Areni, kojim je obeležio 35 godina na estradi, ali i proslavio svoj 57. rodjendan, lopovi su u to vreme poharali njegovu kuću u Beogradu i odneli 100.000 evra i zlatan nakit.

Stvarno smo nisko pali, čak ni legende više nisu sigurne, slavuj iz Mrčajevaca nije zaslužio da se ovako zloupotrebi njegova bombastična najava da te večeri nikoga neće biti kod kuće. Lopovi su izgubili i poslednje zrnce poštenja.

A sada prelazimo na vedrije teme. Naši drugari iz društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić otvorili su sinoć Beokon, festival fantastike. Sajt je www.beokon.com klikom na plakat idete na program koji svoju kulminaciju ima tokom vikenda. Otiđite i bićete prijatno iznenađeni, fanovi ovih "čudnih žanrova" nisu tamo neki frikovi (ima i takvih) već neki fini momci i devojke.

уторак, 11. децембар 2007.

ZABLUDA O BOGU: PROMOCIJA

Na mail nam je stigla sledeća obavest iz izdavačke kuće Heliks:
U utorak 11. decembra 2007. u 19 časova, u beogradskoj galeriji Artget KCB (Knez Mihailova 6) biće predstavljena knjiga "Zabluda o Bogu". Autor Ričard Dokins, evolucionista i sociobiolog, u ovoj knjizi se hrabro suprotstavlja bilo kakvom verovanju koje nije potkrepljeno dokazima, pokazujući da religija ne samo da nije učinila svet boljim, već je stalni izvor netrpeljivosti, sukoba, nerazumnog i pogrešnog pogleda na stvarnost.

Govore:

Veselin Marković – književnik, dobitnik Vitalove nagrade (2001) za roman "Izranjanje", autor zbirki pripovedaka "Šta propuste oni koji umru u snu" i "Preimućstva kruga".

Nikola Tucić - redovni profesor na Biološkom fakultetu i Institutu za biološka istraživanja "Siniša Stanković" u Beogradu. Predaje teoriju evolucije na Biološkom fakultetu i genetiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se problemima evolucione genetike i ekologije.

Ana Ješić – prevodilac, urednik.

Književne promocije umeju da budu smrtno dosadni "hepeninzi" ali nešto mi govori da ova neće biti takva. Turskom izdavaču preti višegodišnja robija jer su tamošnje, sve mračnije i zatucanije vlasti, procenile da knjiga vređa Alaha (a nema čak ni karikatura) pa se možemo smatrati iznimno slobodnim...po bliskoistočnim merilima, Heliksu za sada niko ne preti, valjda prvo treba da pročitaju Zabludu, a to nije lako, ima tu "nerazumljivih" delova.

понедељак, 10. децембар 2007.

...ONAKO

Naslov je najbolji pokazatelj kako se osećam ovog jutra, kako mi svet izgleda kroz prozor kuće, kola, kancelarije (KKK). Nisam metereopata, ne bole me kosti ili glava kada se menja vreme, kada padne pritisak...više delujem na vizuelnu impresiju, na sivilo ili na sunce.

Za 17 dana krećemo u Pariz u kome ćemo provesti 10 dana. Užasno se radujem tome, mada dobar deo mene želi da umesto odlaska iz velikog zagušenog grada u mnogo veći i zagušeniji (mada hiljadu puta lepši i zanimljiviji) izabere neku mirniju, egzotičniju destinaciju...ako se već nema para za neku zemlju gde je sada leto, a ono bar za neki mediteranski gradić u kome nema mnogo ljudi, gde miriše more i proleće se gotovo može zamisliti tokom sedenja u bašti lokalne kafane dok sunce podiže temperaturu iznad desetog podeoka.

Ipak, dok još imamo snage, volje i interesovanja treba birati velike gradove i gubiti se u njima nekoliko dana, zamišljati da tu živiš, šta bi radio kada bi ostao, da li bi i tada bio tako magičan ili bi ga pritisak svakodnevice učinio isto ovako sivim.

Muzeji, knjižare, galerije, kafei, restorani, spomenici....Pariz nudi sijaset čudesa, jedini put sam bio pre skoro četvrt veka ali se još uvek živo sećam nekih detalja....još ako nas vreme posluži biće to lepih 10 dana.

Gde ćete vi za praznike? Zgodno se namestilo, sa par slobodnih dana pride imate 10tak vezanih (29.12 - 07.01)...samo nemojte da budete u Beogradu, idite negde i odmorite se...i učinite uslugu onima koji ostaju, neka se i oni odmore od vas.

недеља, 09. децембар 2007.

PRESPAVATI JUTRO

Nešto mnogo spavam ova dva dana, ajde što nema sunčeve svetlosti da me prene iz sna kroz zavese, nego što se izgleda i umor uvukao u sve pore mog tela i, mada znam da predugo spavanje ima kontra efekat, ipak ne mogu da iskočim na prvo buđenje već me tek bolni zov pune bešike isteruje.

U petak sam se vozio Plavim vozom. Ljubazni drugari iz Rotografike su organizovali lep dan druženja sa svojim klijentima povodom puštanja najmodernije 32-stranične mašine u pogon, a isti je uključivao: vožnju do Subotice legendarnim prevoznim sredstvom najvećeg sina, kolonu finih crvenih taksija koji su nas prevezli do fabrike na koktel i puštanje mašine u rad (Radoš Ljušić katanom seče vrpcu...dobro, ne može sve baš da bude lepo...znam) prevoz do finog restorana u centru gde smo nastavili druženje uz klopu i piće da bi voz krenuo nazad oko 18:30 i dovezao nas u Bg u 22:00. Dobra fora je taj voz, da je pameti bio bi velika turistička atrakcija, stari luksuz i patina, grbovi SFRJ svuda, kao i slike Tita i Jovanke...ali mi ne umemo ni od Kuće cveća ni od Muzeja 25 maj da napravimo mesta u kojima bi turisti uživali, a država zarađivala, pa zašto bi i od ovoga...

Večeras su Pankrti u SKC-u..nekako je to brzo stiglo pa mislim da više nema ni karata...verovatno sam okasnio..a bilo bi fino videti Lovšina and co.

Nedeljnik Evropa je promenio dizajn, osvežio sadržaj i ponovo ga preporučujem, naročito je dirljivo i bolno istinito otvoreno pismo Ričarda Berna (ne mešati ga sa Bernsom) Srbiji: http://www.evropanedeljnik.co.yu/sh/191/kolumne/1617/

Odoh da probam da ovom danu ne dozvolim da se stopi sa bezobličnom masom sličnih nedelja.

четвртак, 06. децембар 2007.

PETAK PRE ROKA ili GORIBOR KAO RAZLOG ZA OPTIMIZAM

S obzirom da sutra ranom zorom Plavim vozom putujem u Suboticu u goste Rotografici post za petak postavljam nešto ranije...

A u postu za petak vam skrećem pažnju sa politike na neke lepe stvari, recimo da su lepa obećanja koja je nova domaća muzička scena dala početkom godine albumom Jutro će promeniti sve (sram vas bilo što to niste kupili!) počela da se ostvaruju krajem godine. Automatic je objavio album benda Goribor i valjda će konačno ovi momci koji su sa pravom popularni u Hrvatskoj postati proroci i u svom selu.
Album je sjajan, blues kroz trip hop kroz tranzicioni krik Srbije, nešto ovakvo nikada niste čuli. Hipnotičko STovo recitovanje/pevanje uvlači vam stihove kroz kožu duboko u koštanu srž. Ultimativni srpski blues zove se St Blues i ide ovako:

Umesto kurca, imam dušu crnca
umesto velikog i opasnog kurca
ja imam napaćenu dušu crnca.

Nisam skupljao pamuk, ali brao sam kupus i celer
Za par engleskih funti osetih kako je
Kad neko u mozak jebe

Radio sam i za dnevnicu od 3,5 evra
Kod ovih domaćih biznismena
E, to je tek beda
Kad te takav lopov opominje zbog nerada

Bio sam i u liftu jedne od poslovnih zgrada
Svi ćute i drhte, otkazi se dele svakog dana
Neka hvala, neka hvala

Umesto kurca...

Po ostatak prošetajte do najbliže muzičke prodavnice. Svi večito seremo kako nema dobre muzike, a slušali bi je za džabe. Laže svako ko tvrdi da nešto voli i podržava, a nije spreman da nečiji trud i rad plati. Tri kafe ili lepo opremljen CD jednog od najboljih bendova u ovom delu sveta, birajte.
I za kraj par stihova iz pesme Bas cunami:

Ruševina sve je više
Demokratija uspešno
Proces kontroliše
Na televiziji i dalje Lepa Brena
Niko se više ne seća
Dobrih vremena

MLEČNI ZUBI

Juče je u Poligrafu Jugoslav postavio dobro pitanje Teofilu. Šta misli zašto će Peščanik da izazove okupljanje i "spontanu" pobunu, a niko ne reaguje na marže od 30 i više posto u domaćim maloprodajnim lancima. Teofilov odgovor je bio vrlo jednostavan, i ovi što im smeta Peščanik su manjina, velika većina je potpuno letargična i ne reaguje čak ni na ono što ih direktno ugrožava.

U normalnim okolnostima ludilo na monetarnom tržištu izazvalo bi buru protesta i pitanja, na primer, ko je u poslednjih 7 dana grdno zaradio na kursnoj razlici. O tome da jedan fond kontroliše 85% tržišta mleka i o spomenutim maržama da i ne pričam. Ali, pošto bijemo boj za Kosovo (posle koga po običaju sledi kosovski ciklus pesama koje slave poraz) sve ostalo ide u zapećak. I divljanje navijača i to da je 90% škola u štrajku i cenovno monetarni teror.

A kada baš zagusti i ljudi počnu da se bude iz Matrixa uvek je tu neki brkati ili bradati pajac iz kutije da zazvecka oružje. Izjava ove kreature o ratu kao pravnom sredstvu je, naravno, data isključivo zbog domaće javnosti, šteta što je su sredstava informisanja toliko uznapredovala od vremena kada smo pokušavali da zaustavimo Rojters da dotična budalaština gotovo istovremeno stiže do ušiju onih koji o sudbini Kosmeta odlučuju pa isti sa velikim zadovoljstvom mogu da nam upišu još jedan minus. Kako tek Albanci uživaju...oni ne prete, kada popizde spale nekoliko crkava i proteraju nekoliko hiljada ljudi, a onda kooperativno sede na sastancima i slušaju šta im gazde kažu. Mi istom gazdi pokazujemo srednji prst, u isto vreme ga molimo da kupi naše firme (inače ćemo ih dati Rusima) i molimo za koji evro pomoći...

Nemojte sumnjati da će taj vajni savetnik (zamislite kakav je tek onaj koga ovakav savetuje) ako do tog rata zaista i dođe odjednom izvaditi ili potvrdu o oslobođenju od vojne obaveze zbog kile ili dioptrije ili diplomatski imunitet jer će, kao i sav radioaktivni politički otpad, otići u ambasadore. No, ne plašite se, rata neće biti...suštinski, Srbe zabole ona stvar za Kosovo...setite se najavljene kataklizme koje je trebala da zadesi Crnu Goru ako ode....

A možda je ovo pravi put da barabama pokažemo zube, makar i mlečne: http://www.bojkotujmonopol.com/

среда, 05. децембар 2007.

WE DON'T NEED NO EDUCATION

Jučerašnja Politika prenosi rezultate istraživanja funkcionalnosti obrazovanja po zemljama: http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=49897

Znam da ima mnogih koji žive u mitu da je naše obrazovanje najbolje...ali to jednostavno nije istina. Čak i u vreme mog školovanja (pre 15tak godina) bili smo bombardovani brdom nepotrebnih informacija koje smo morali da učimo napamet. Niko nas nije učio kako da učimo, kako da razumemo, kako da kritički razmišljamo...niti se mogla zamisliti polemika sa većinom profesora. Tek poneki svetli primeri su negovali taj sistem predavanja, ali to je bilo na ličnu inicijativu, a ne sistemski. Od ljudi koji imaju decu u školi čujem da je sada situacija katastrofalna...jedini neki udžbenici izgledaju bolje i zabavnije, ali oni koji treba da ih objasne deci niti su ikakav autoritet niti ih, s obzirom na primanja, preterano interesuje ono čime se bave.

Zato nam mnoge stvari nisu jasne, zato ne umemo da objasnimo šta nam smeta, zato ćutimo kao mule kada nas maltretira birokratija...

Tekst koji dosta pojašnjava: http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=274752

уторак, 04. децембар 2007.

ARHANGELSK

Iliti po srpski Aranđelovac, grad koji te do skora znali po...pa ni po čemu zapravo, možda po nekoj mineralnoj vodi, od juče je "ogledna opština" buduće "velike narodne koalicije" koja će na vlast doći kada Kosovo proglasi nezavisnost. Jurišnici Tome Nikolića i Koštunicinog debelovratog kerbera Velje uspeli su u nameri da zabrane održavanje Peščanika. U zemlji zakletog legaliste ni policijski kordon nije u stanju da obezbedi održavanje manifestacije ljudi koji drugačije misle. Porazno je i to što su ovi isti ljudi bili dobri sadašnjim vladaocima dok su agitovali za njih pred izbore 2000.

Ponovo krezubi polusvet sa kokardama sprovodi diktat zlokobnih vladalaca.

Da ne bude zabune, ovo je, naravno, kreirano u kabinetu premijera, DSS stoji iza ovog nasilja svojom dušom, ali ne i telom pošto je isto mlohavo i debeloguzo pa je zato angažovan "outsource". A najveći krivac je Boris Tadić koji je sve ovo mogao da spreči nepristajanjem da mu izborni gubitnik vodi vladu. Da smo imali ponovoljene izbore politička scena bi izgledala ponešto drugačije, a "onaj koji sme da nas pogleda u oči" bi morao da se zadovolji sa nekoliko ministarskih mesta koja mu po snazi pripadaju i ne bi nas vodio u reprizu "veselih 90tih" koje znamo kako su se završile.

http://blog.b92.net/text/1557/ARANDJELOVAC%2C%20ZABRANJENI%20GRAD/

понедељак, 03. децембар 2007.

RASCVJETALI JABLONI I GRUŠI

"Rusija je danas održala slobodne demokratske izbore i upućujem posebne čestitke predsedniku Putinu i Jedinstvenoj Rusiji na izvanrednoj pobedi", izjavio je za Tanjug premijer Koštunica.

"Voljom građana Rusije danas je potvrđena politika predsednika Putina i Srbija očekuje da će se nastaviti izvanredan razvoj odnosa između naših država", istakao je premijer Koštunica.

Treba razumeti Koštunicu, njegov vlažni san o sveopštoj sabornosti se ovih dana ostvaruje na istoku, na njegovu žalost on je sličan nivo podrške imao samo nekoliko meseci posle 5. oktobra kada ga je krezuba masa prihvatila kao metadon za Slobu.

Ruski slučaj potvrđuje da se demokratija teže prihvata što si istočnije lociran. A kako baćuška Putin doživljava taj sistem jasno je i iz par poteza koje je povukao pre izbora: digao je cenzus na 7% - u zemlji od skoro 200 miliona birača to je nonsens i direktno utiče na to da se drugačiji glasovi zatru. Takođe je zabranio predizborne koalicije što je uništilo šanse da manje stranke udruživanjem pobede medijski teror proputinovskih sredstava (dez)informisanja. Usput je demonstrirao kako gleda na one koji se sa njim ne slažu tako što je hapsio lidere realno nebitnih opozicionih stranaka...na to se ni Milošević nije lako rešavao.

Suštinski, Putin svojim samo naizgled sumanutim kombinovanjem carskih, komunističkih i pravoslavno desničarskih elemenata radi isto što i Milošević pre 17 godina i isto ono što bi Koštunica radio kada ne bi bio toliko odurno mlitav, a to kod Srba jednostavno ne prolazi. Tu su i paravojne formacije koje odnedavno izgleda imaju svoju aranđelovačku ispostavu (naši?) uz bitan detalj da ovom bivšem (a verovatno i večitom) KGB-ovcu na raspolaganju stoje enormne količine nafte, gasa i atomskog oružja što ga čini nedodirljivim, a u isto vreme i odgovornijim pa verovatno neće posezati za komšijskim teritorijama...ali će zato "sređivati" situaciju kod kuće do mile volje. Na njegovu veliku žalost Buš mlađi sledeće godine odlazi sa vlasti u Americi, dve ovakva lidera dve ovakve demokratije bi se savršeno slagali decenijama.

недеља, 02. децембар 2007.

KREATIVNI ODMOR

Vikend mi je počeo kako se samo poželeti može, u petak popodne intervjuisao sam Enkija Bilala u Francuskom kulturnom centru, videćete intervju u emisiji Yellow cab, nadam se vec za sedam dana. Čak se pridružio i Goran Vejvoda pa je sve ispalo još bolje. Čekajući svoj red slušao sam devojke koje su ga pre mene intervjuisale...bilo je malo neprijatno, cura sa B92 nit je išta čitala, nit je išta gledala, ali je u eri interneta mogla da se obavesti o najosnovnijim stvarima. Ali nije, pa ga je zato pitala ima li njegov novi film Cinemonster ikakve veze sa njegovim prethodnim ostvarenjima. A ovo je u stvari kompilacija njegovih ranijih filmova...tja...no Enki je strpljivo odgovarao na razne gluposti...taman posla da je iko od novinara uopšte pročitao neki od stripova koji čine tetralogiju okončanu delom Četiri? koje je te večeri i predstavljano u FKC-u (izdavač Publika, Sarajevo). Razgovarali smo 10tak minuta, lepo iskustvo, naročito jer iako je čovek jedan od najvećih evropskih strip starova, on komunicira krajnje jednostavno, pažljivo vas sasluša i trudi se da pruži što potpuniji odgovor. Vejvoda je takođe sjajna faca, "svetski čovek, kao i sve Vejvode" što reče moj drug Rosa koji je nešto ranije uradio intervju za Fame.

Uveče još malo francuskog ugođaja, naša prijateljica Milena je stigla iz Pariza pa pijuckamo i živo raspravljamo sa njom do posle ponoći...sociološkinja i vatrena levičarka Milena se u većini stvari slaže sa mnom mada toga ponekad nije svesna jer žestoko zastupa svoje stavove. Osveženje je pričati sa nekim ko o takvim temama razmišlja i bavi se njima na ozbiljan način. Kada ste poslednji put sa svojim ovdašnjim prijateljima pretresali politiku, društvo, stanje manjina...a da to nije bilo usko lokalno i svedeno na večito kosovsko vrćenje u krug?

Subota donosi dosta preko potrebnog sna, malo zujanja po gradu, odlazak na projekciju Beovulfa u Domu sindikata...prilično puna sala, to je lepo, na žalost do pola filma gomila klinaca šuška, srče i žvaće, a od pola se kikoće, dobacuje i komentariše...ima dosta delova čija ideja, ironija ili podtekst njima jednostavno nisu jasni i to se oseća...kao i to da od kuće ne nose dovoljno vaspitanja što kada su u gomili izbija u iritantnoj količini. Ipak, uzdržavam se i ne pretvaram se u dosadnog matorca koji preti čupanjem ušiju već se koncentrišem na neobičnu predstavu na velikom platnu....retkost je da je film u suštini mnogo bolji od svog trejlera. Scenario je prilično kvalitetno odrađen (Gejmen i Ejveri), a u toku većeg dela filma se vidi i da je režiser stari majstor. 100 minuta je proletelo, izlazimo dobro zabavljeni...preporuka stoji.

Napolju je sunce, treba izaći, čitamo se sutra...

субота, 01. децембар 2007.

3 DAYS IN EX REPUBLICS

Evo, konačno i mene sa malo detaljnijom pričom o provodu na trodnevnom proputovanju kroz Hrvatsku i Sloveniju. Put je bio poslovnog karaktera ali je bilo vremena i za gomilu utisaka privatnog karaktera koje ću podeliti sa vama.

Zagreb je u stvari strašno blizu, naročito ako vas rent a car počasti novim modelom Honde Civic koja više liči na space shuttle nego na automobil. Za tri i po sata smo od centra Bg stigli do Zagreba, još 20tak minuta provlačenja kroz grad i stižemo do Arcotela. Hotel iz modernog lanca (odseo sam u istom u Berlinu ove godine) izgleda super, malo je funky style (posteljina sa likovima glumaca, super dizajnirana trpezarija, bar koji kao da pripada nekom trendi lokalu), smešten između Šeratona i super modernog cineplexa Cinestar, na 15tak minuta hoda do Trga Bana Jelačića.

Nemamo mnogo vremena za gubljenje, spremanje i silazak jer nas čeka poslovni partner. U holu primećujem ogromnu koncentraciju prelepih i prezgodnih Hrvatica (senzacionalno!) i saznajem da je u toku otvaranje Fashion Weeka i to baš u Arcotelu.

Iako bih ostao da još malo odmaram oči moramo na večeru, vožnja traje 20tak minuta jer je mesto na koje nas vode dosta van centra. Stižemo do konobe Didov san, glasovitog restorana gde nas domaćini nemilosrdno bombarduju fenomenalnim jelima. Predjelo od domaćeg pršuta i sira, vrući uštipci, pečene žabe sa pršutom (e ovo je super) i kada je stiglo glavno jelo janjetina i teletina ispod peke (sača) sa krumpirom već smo bili gotovo siti ali činimo još jedan, poslednji napor da ne uvredimo partnere. Dobar lokalni vranac pomaže da to bude uspešno. I šta onda, pitate se.... umesto da odemo u hotel i naspavamo se mi idemo na koncert Bobana Markovića u Močvari. Močvara zbilja zaslužuje svoje ime jer je okružena blatištem, a i nešto je crklo u wc-u pa je voda dubine nekoliko cm uništila mnogu obuću (i moju) tokom stajanja za šankom. Rapidni nedostatak kiseonika nije samo naš specijalitet. I ovde se teško disalo jer je cca 600 ljudi bilo nagurano u prostor veličine pogona Doma omladine ali je provod bio dobar je su Boban, Marko i ekipa zbilja svojski pržili. Mašem Bojanu Đorđeviću koji đuska prodajući njihove diskove, komentarišem sa netom upoznatim lokalcima kako su nama Kalašnjikov i Đurđevdan skroz užasni ali ovde to radi...mahom urbana publika između 20 i 35 godina u delirijumu peva.
Stižem u hotel oko ponoći i zaspivam pre nego što mi glava dodirne jastuk.

Sledećeg dana po okončanju redovnih obaveza pijemo kafu u Bulldogu, ručamo kod Bobana (ručak za troje 26 evra, pa vi vidite gde je skupo), kupujem prijatelju novi Cd Pips&Chips&Videoclips, sebi novine (u Globusu intervju sa Milkom Planinc, konačno dolazim i do sjajnog magazina Plan B - hrvatskog Wireda), slušam komentare Zagrepčana na konto rezultata izbora. Malo su razočarani pobedom HDZ-a ali i dalje se nadaju vladi levog centra...no ne doživljavaju ništa tragično jer su razlike relativno male, tj. ko god bude vladao nastavlja se put ka EU...eh. Kuna vredi isto već 10 godina...ni izbori ni ništa ne mogu to da poljuljaju...mislim na to dok čitam SMS o skoku evra u Beogradu.

Put do Ljubljane od Zagreba traje nešto više od sat i po jer na par mesta u Sloveniji nema autoputa pa se izgubi nešto vremena ali brzo smo stigl i smestli se u Slonu oko 19h. Dakle, ima se vremena za prošetati dok još nešto radi. Već u drugoj prodavnci pronalazim čizme Fly London za 125e i kupujem ih, odolevam iskušenju H&M-a, radije biram da šetam uskim uličicama stare Ljubljane, ugođaj je lep, čisto je i sređeno, malo pusto ali odsustvo buke prija. Lepe stare zgrade pored reke kriju slatke galerije, restorane, kafee, svuda rade plinski grejači pa su bašte prepune ljudi svih generacija. Sedam na trgu i poručujem kuvano bino (rdeče), listam lokalni besplatni gradski vodič opuštam se uz zvuke pesme "..misec, kontrabas, zemlja pliše.." koju izvodi nekakav muzički par. Montiraju se drvene kućice iz kojih će se tokom predstojeći praznika prodavati hrana i piće ali i ukrasi...slično je i u Zagrebu, dobar je to fazon. Grad odiše mirom i blagostanjem...ovde se dobro živi...jeste malo dosadno ali blizu su im Italija, Austrija, Mađarska i Hrvatska, a para im ne manjka.

Sreda donosi serijal sastanaka od jutra do podneva, nakon toga trčim da obiđem Sajam knjiga koji se održava u Cankarjevom domu. Mali grad ima tu prednost da do većine bitnih lokacija možete stići peške. Hladno je ali nije strašno...prolazim pored raznih prodavnica i nerviram se jer prepoznajem iste stvari kao u Bg (mada je izbor daleko bolji i ukusniji) koje ovde koštaju 20 i 30% niže. Ženske čizme u Bg Bati su 230 evra, ovde su 179...stvarno me takve stvari čine besnim...Slovenci sa 1000 evra prosečne plate žive jeftinije od nas...možda jeste vreme za bojkot baraba koje nam sve prodaju po masnim maržama...i Delte i Fashion companyja i MPC-a i svih ostalih...

Sajam knjiga je srazmeran veličini zemlje, jedna sala veličine naše 14tice, tek se otvorio pa je ulaz za dž. Šetam, gledam, simpatično ali ništa više od toga...kupujem slatke novogodišnje čestitke i pronalazim raritet "Povjest roka u stripu", delo koje sam imao u izdanju (čini mi se) sarajevske Svjetlosti i koje mi se raspalo od silnog čitanja i nestalo negde .... ovo izdanje je na slovenačkom i po tvrdnji prodavca ostalo mu je još samo nekoliko primeraka...8 evra vredi.

Spuštam se do Tromostovlja i nalazim malecki lokal u kome desetak studenata jede čorbu...sedam u baštu, sunce čini da 1 stepen ne izgleda tako strašno...i ja poručujem čorbicu, mineštra za desetku! Već je 15h, krećemo za Bg, ja vozim i uspevam u pokušaju da od centra Ljubljane do centra Beograda stignem za 5 sati. Call me Fangio.

Epilog: utisak je da zagledani u sopstveni kosovski pupak/šupak gubimo i ono malo dragocenog vremena...svet odlazi sve dalje od nas i ponovo mi se vraća taj utisak od pre 2000te, utisak koji je nakratko bio počeo da bledi. Nije samo standard života u pitanju, naravno da je to bitno, ali bitna je i atmosfera, stanje u glavama ljudi, otvorenost i opuštenost, kultura...sve to zajedno kod nas bačeno je u treći plan budalastom retorikom naših neodgovornih vođa. Svako putovanje je vredno iskustvo, šteta što je sada skopčano i sa gorčinom jer niko me ne može ubediti da je kaskanje i zaostajanje za Hrvatskom i Slovenijom neizbežno. Neizbežno je nešto drugo, i sa tim bolje da se pomirimo, a ne sa stvarima koje možemo da promenimo.

p.s. nisam mogao bez ovog zaključka koji će sigurno izazvati mnoge zlurade komentare... no, komentari često više govore o onima koji ih pišu nego o onome o čemu pišu.