Narode, jedan savet: nikada ne prihvatajte rezervacije za presedanje sa leta na let između kojih nije bar jedan sat. O boravku u Barseloni nemam bog zna šta da napišem, bilo je kao što smo i očekivali, sastanci, prezentacije, ručkovi, sastanci, prezentacije, večere...tek par prilika za sat vremena šetnje bez cilja, tek onako da se oseti grad. Ali je zato povratak bio spektakularan. U želji da se izbegne povratak u ponoć preko Frankfurta išlo se na opciju Barselona-Minhen-Beograd. Ali, ne lezi vraže, samaljot je kasnio u polasku iz Barselone dobrih 15 minuta. Onda sletanje, pa nikad sporiji izlazak putnika iz aviona...ne razumem ljude koji u avion unose 100kg tereta i onda zaguše nas "laku konjicu" koji bi da izađemo što pre. Zatim je usledila vožnja autobusom do zgrade i to je trajalo još dobrih 5 minuta. Konačno dotrčavam do pasoške kontrole (jerbo sledećim letom izlazim iz EU) na kojoj policeman ugodno ćaska sa čovek ispred mene i tih par minuta izgledaju kao večnost. Tik, tak, tik, tak, još minut do polaska mog aviona, razmišljam i o sopstvenom prtljagu koji možda neće stići na avion...konačno dobijam pečat u pasoš, dotrčavam do terminala i ... tamo nema nikoga. Avion je odleteo...tačno na vreme, naravno.
Na šalteru za nas jadnike koji su izgubili let ljubazni Nemac mi pravi novi raspored...nije baš neki izbor, Beograd nije London, iz Minhena se leti tek sutra...i zamislite, dobijam opciju Minhen-Frankfurt-Beograd...sa sletanjem u ponoć!
Tri sata u Mihnenu na aerodromu (da je bar šest pa da odem do grada u blic vizitu) osećao sam se kao Tom Henks u filmu Terminal. Kreten iz istočne zemlje u raspadu zarobljen na aerodromu. Dobio sam čak i vaučer u vrednosti 10 evra da nešto pojedem. Biram najbolji restoran na aerodromu i jedem isključivo nemačke specijalitete (kobasice, kupus, krompir zalivene mutnim pivom). Let do Frankfurta traje 45 minuta (u najvećem avionu kojim sam se ikada vozio, ima skoro 300 mesta), a zatim još 2,5 sati čekanja. Ne moram ni da spominjem da sa silne pare potrošio tokom čekanja, silne prodavnice, kafei, restorani i free shopovi su tamo baš zbog toga. Vreme sam prekraćivao čitajući Wired, Mojo (specijalno izdanje povodom 30 godina novog talasa, obavezno nabavite) i Sorokinov roman "Trideseta Marinina ljubav", a u trenucima očaja sam ležao na stolicama i zurio u giant screen na kome non-stop ide CNN.
U kuću sam ušao u 00:45, tačno 14,5 sati pošto sam izašao iz hotela...inače vrlo slatkog iz Eurostars lanca...eto...whole day adventure.
U subotu smo kupili kola, Ford focus sedan iz 2004, metalik srebrni...valjda će nas služiti kao što nas je služila Nissan Micra ove 3,5 godine...ako je neko zainteresovan da kupi ovog pouzdanog mališu iz 1999. neka se javi.
Uveče bili u Grand Kazinu (ex hotel Yugoslavia) ali ne da bi se kockali već da bi jeli u sjajnom restoranu Ginger. Azijska kuhinja u najboljem izdanju, par desetina jela, all you can eat sistem, po osobi cena 1000 dinara!!! Piće nije uključeno ali su i tu cene korektne. A i vredi videti stotine ludaka koji ostavljaju novac na aparatima i na stolovima. Pripremite se za 10tominutnu proceduru dobijanja kartice (obavezno ponesite ličnu kartu) ali to je samo prvi put. I rade već od podneva, dakle, može se otići i na ručak.
Veče završili u Šipražju, Zoza puštao svoj eklektični play list, bilo simpa ali jezivo zagušljivo i mislim da ću to mesto od sada preskakati bar dok ne ulože neki dinar u ventilaciju. Ipak je ufur 150 dinara i za te pare očekujem da dišem makar jednim plućnim krilom i da ne smrdim na pušionicu kada izađem.
Nedelja je bila super. Šetali pored MSU-a, ležali na travi i gledali u plavo nebo.
понедељак, 31. март 2008.
уторак, 25. март 2008.
TE JEDNO TE ISTO TE JEDNO TE ISTO
Valjda ima veze sa onim postom od juče, sve je nekako povezano. Danas opet putujem za Barselonu, opet putovanje od preko 5 sati jer smo šupak bez direktnog leta za Španiju. Mada spavam tamo tri noći plašim se da ću imati manje vremena neko pre mesec dana. Annual meeting u prevodu znači da će se sve vreme biti u kancelarijama, na prezentacijama, sastancima i sl. sa pauzama sa ručak i večeru (oba obroka organizovana). Povratak sledi u petak, krećem oko podneva, slećem oko 17h. Ako budem imao sreće i snage možda ugrabim tamošnje jutro/prepodne, to bi bilo fino, makar prošetati centrom u (nadam se) sunčano jutro...
Ko bi rekao da putovanja mogu da dosade. Kada bi bila u privatnoj režiji naravno da bi bilo drugačije ali stvarnost je ovakva kakva je.
Polažem nade u tamošnje kolege da su spremili zanimljive prezentacije koje će mi obuzeti pažnju taman toliko da ne bacam prečesto poglede kroz prozor na Aveniju Diagonal... a najavljuju i sunčane dane i temperaturu oko 17c.
Prošli put kada sam išao tamo Kosovo se otcepilo i izbila su silna sranja. Nadam se da ovaj put nećete praviti slične gluposti dok me nema ;)
Ako bude prilike biće i bloga pre subote, ako ne...pa siguran sam da u arhivi ima svašta zanimljivog za pročitati, pročešljajte to još jednom. Dvesta i kusur tekstova nije šala.
Ko bi rekao da putovanja mogu da dosade. Kada bi bila u privatnoj režiji naravno da bi bilo drugačije ali stvarnost je ovakva kakva je.
Polažem nade u tamošnje kolege da su spremili zanimljive prezentacije koje će mi obuzeti pažnju taman toliko da ne bacam prečesto poglede kroz prozor na Aveniju Diagonal... a najavljuju i sunčane dane i temperaturu oko 17c.
Prošli put kada sam išao tamo Kosovo se otcepilo i izbila su silna sranja. Nadam se da ovaj put nećete praviti slične gluposti dok me nema ;)
Ako bude prilike biće i bloga pre subote, ako ne...pa siguran sam da u arhivi ima svašta zanimljivog za pročitati, pročešljajte to još jednom. Dvesta i kusur tekstova nije šala.
понедељак, 24. март 2008.
PROTOK VREMENA SADAŠNJEG
Pričamo o tome kako je nekada period od Božića do Uskrsa trajao mnogo duže nego sada. Da period od 4 godine tokom srednje škole sada izgleda duži nego 10 narednih godina.
Kako mi se čini da Smells Like Teen Spirit i nije bio tako davno, a da je između slušanja Nirvane i Duran Durana (cca 1982) bilo bar dva puta više vremena nego od Nirvane do sada....a nije....obrnuto je...
Delite li ovaj osećaj ubrzanja vremena? Ima li to veze samo sa godinama ili je rezultat i ulaska u mašinu hiljada malih i velikih obaveza, trke za novcem, pokušaja da se isprate relevantne kulturne atrakcije, da se ode na instant odmore od desetak dana koji se završe baš kada počnu da deluju...ponekad mi izgleda kao da je stalno ili ponedeljak ili petak.
Da li naši vršnjaci džabalebaroši i dalje žive usporeno vreme?
Ne žalim se, neke stvari jednostavno prihvatiš i furaš dalje...ali nedostaje mi povremeno mogućnost da pobegnem na kratko. Da napravim neki paradoksalni iskorak u neko međuvreme gde bih proveo nekoliko nedelja (po mogućstvu na nekoj plaži, beli pesak, tirkiz more, kriva palma...), a da za to vreme u stvarnosti sve stoji i da kada se vratim samo nastavim tamo gde sam stao.
Vidimo li se dok se ovako brzo krećemo? Čujemo li se? Ili se samo dovikujemo preko foruma, blogova, četova, sms-ova, emailova...? Za lep razgovor treba uslova. Za početak treba stati, sesti, pogledati se u oči. Treba vremena.
Kako mi se čini da Smells Like Teen Spirit i nije bio tako davno, a da je između slušanja Nirvane i Duran Durana (cca 1982) bilo bar dva puta više vremena nego od Nirvane do sada....a nije....obrnuto je...
Delite li ovaj osećaj ubrzanja vremena? Ima li to veze samo sa godinama ili je rezultat i ulaska u mašinu hiljada malih i velikih obaveza, trke za novcem, pokušaja da se isprate relevantne kulturne atrakcije, da se ode na instant odmore od desetak dana koji se završe baš kada počnu da deluju...ponekad mi izgleda kao da je stalno ili ponedeljak ili petak.
Da li naši vršnjaci džabalebaroši i dalje žive usporeno vreme?
Ne žalim se, neke stvari jednostavno prihvatiš i furaš dalje...ali nedostaje mi povremeno mogućnost da pobegnem na kratko. Da napravim neki paradoksalni iskorak u neko međuvreme gde bih proveo nekoliko nedelja (po mogućstvu na nekoj plaži, beli pesak, tirkiz more, kriva palma...), a da za to vreme u stvarnosti sve stoji i da kada se vratim samo nastavim tamo gde sam stao.
Vidimo li se dok se ovako brzo krećemo? Čujemo li se? Ili se samo dovikujemo preko foruma, blogova, četova, sms-ova, emailova...? Za lep razgovor treba uslova. Za početak treba stati, sesti, pogledati se u oči. Treba vremena.
недеља, 23. март 2008.
HOME OF THE VAIN
Kada neko naš odavde napravi karijeru u "belom svetu" obično ga naši mediji razvlače do besvesti, bilo je slučajeva kada su i sasvim opskurni likovi prikazivani kao velike zvezde, samo da se zadovolji potreba javnosti za uspehom napolju...a mora se priznati da, posebno kada je u pitanju kultura ili umetnost, nemamo baš čime novim da se pohvalimo poslednjih decenija.
U slučaju Nikole Tamindžića, bivšeg Beograđanina, a u poslednje vreme vodećeg njujorškog nightlife fotografa sa sve boljim umetničkim radovima sve je obrnuto. Mainstream mediji ga ignorišu, a underground online community slavi kao boga.
A tako bih voleo da nesnosna Mira Adanja Polak ode da ga poseti pa da je on provede po sodoma&gomora žurkama koje sjajno fotka ili da joj organizuje jedan soft porn foto sešn.
Na sajtu www.ambrel.net možete da vidite njegovu arhivu NYC party fotki od 2004. do 2008., a na novom sajtu www.homeofthevain.com su njegovi novi radovi. Uživajte.
U slučaju Nikole Tamindžića, bivšeg Beograđanina, a u poslednje vreme vodećeg njujorškog nightlife fotografa sa sve boljim umetničkim radovima sve je obrnuto. Mainstream mediji ga ignorišu, a underground online community slavi kao boga.
A tako bih voleo da nesnosna Mira Adanja Polak ode da ga poseti pa da je on provede po sodoma&gomora žurkama koje sjajno fotka ili da joj organizuje jedan soft porn foto sešn.
Na sajtu www.ambrel.net možete da vidite njegovu arhivu NYC party fotki od 2004. do 2008., a na novom sajtu www.homeofthevain.com su njegovi novi radovi. Uživajte.
субота, 22. март 2008.
PRESTANITE DA NAS POTCENJUJETE
Ok, možda nismo najkulturnija zemlja na svetu, okolnosti čine svoje, dobro smo se držali do 1990te, potom smo malo posrnuli ali nismo baš takvi kakvim nas zamišljate.
Beograd je velik grad sa skoro 2 miliona stanovnika. Pa se pitam odakle ideja organizatorima gostovanja Slavoja Žižeka, glasovitog filozofa čije pojavljivanje izaziva ogromno interesovanje svuda u svetu, da gostovanje istog organizuju u sali KCB-a? Koliko ja znam to je jedna osrednja bioskopska dvorana sa maksimalno 400 mesta. Već danima raste tenzija u javnosti povodom Žižekovog dolaska pa je čak "organizovano" deljenje ulaznica da bi se izbegle gužve (?). Elem, ulaznica su trebale da budu podeljene juče u 16h ali je premudri direktor ustanove odjednom odlučio da to bude u 14h (i o tome verovatno obavestio svoje prijatelje) tako da je nekoliko stotina zainteresovanih ostalo bez mogućnosti da prisustvuje Žižekovom predavanju. Pošto je to predavanje zamišljeno tako da posle ide projekcija njegovog dokumentarca zaista mi nije jasno zašto ovo nije moglo da se održi u, na primer, obližnjem Domu sindikata? Dobra sala, akustična, ima savremenu opremu za puštanje filmova i prima 1300 posetilaca. Ako je to KCB-u trošak mogli su da naplaćuju neku simboličnu cenu ulaznice, na primer 50 dinara, čisto da eliminišu budale koje dolaze na sve šte je besplatno i da time pokriju troška zakupa sale.
Ali ideja da ovakvo ime u Beogradu zaslužuje salu od 400 mesta je sama po sebi potcenjujuća. Otprilike kao kada bi za koncert Najdžela Kenedija bila izabrana mala sala Sava Centra, a za premijeru Indijane Džonsa 4 bioskop Zvezda.
Kao što rekoh na početku, možda nismo među najkulturnijama ali ima nas dovoljno zainteresovanih za nešto bolje od Velikog brata ili Grand showa da napunimo veći prostor od DKC-a. Ali ako se nastavi ovaj proces getoizacije i svođenja "više" kulture na čist elitizam, a velike dvorane budu rezervisane samo za provereno popularne stvari na kraju nas neće biti dovoljno da popunimo ni ovu dvoranu.
Žižeka sam, recimo, gledao u udarnom nedeljnom popodnevnom terminu na HRT-u. Za takav program vredi platiti pretplatu.
Beograd je velik grad sa skoro 2 miliona stanovnika. Pa se pitam odakle ideja organizatorima gostovanja Slavoja Žižeka, glasovitog filozofa čije pojavljivanje izaziva ogromno interesovanje svuda u svetu, da gostovanje istog organizuju u sali KCB-a? Koliko ja znam to je jedna osrednja bioskopska dvorana sa maksimalno 400 mesta. Već danima raste tenzija u javnosti povodom Žižekovog dolaska pa je čak "organizovano" deljenje ulaznica da bi se izbegle gužve (?). Elem, ulaznica su trebale da budu podeljene juče u 16h ali je premudri direktor ustanove odjednom odlučio da to bude u 14h (i o tome verovatno obavestio svoje prijatelje) tako da je nekoliko stotina zainteresovanih ostalo bez mogućnosti da prisustvuje Žižekovom predavanju. Pošto je to predavanje zamišljeno tako da posle ide projekcija njegovog dokumentarca zaista mi nije jasno zašto ovo nije moglo da se održi u, na primer, obližnjem Domu sindikata? Dobra sala, akustična, ima savremenu opremu za puštanje filmova i prima 1300 posetilaca. Ako je to KCB-u trošak mogli su da naplaćuju neku simboličnu cenu ulaznice, na primer 50 dinara, čisto da eliminišu budale koje dolaze na sve šte je besplatno i da time pokriju troška zakupa sale.
Ali ideja da ovakvo ime u Beogradu zaslužuje salu od 400 mesta je sama po sebi potcenjujuća. Otprilike kao kada bi za koncert Najdžela Kenedija bila izabrana mala sala Sava Centra, a za premijeru Indijane Džonsa 4 bioskop Zvezda.
Kao što rekoh na početku, možda nismo među najkulturnijama ali ima nas dovoljno zainteresovanih za nešto bolje od Velikog brata ili Grand showa da napunimo veći prostor od DKC-a. Ali ako se nastavi ovaj proces getoizacije i svođenja "više" kulture na čist elitizam, a velike dvorane budu rezervisane samo za provereno popularne stvari na kraju nas neće biti dovoljno da popunimo ni ovu dvoranu.
Žižeka sam, recimo, gledao u udarnom nedeljnom popodnevnom terminu na HRT-u. Za takav program vredi platiti pretplatu.
петак, 21. март 2008.
DON'T BE LATE
U poslednje vreme gotovo uvek nam se dešava da kad se sa nekim ogranizujemo da odemo na neku klopu taj ili ti drugi kasne. Tu ne mislim na 5 ili 10 minuta zakašnjenja koji se svakom mogu dogoditi, naročito sa gužvama koje su sve veće...već na kašnjenja od pola sata, 45 minuta...posle kojih sledi lakonsko "izvinite što kasnim(o)" i to je to...
Mada ne volim podele ljudi na ovakve i onakve definitivno postoje oni koji kasne i oni koji dolaze na vreme. Ne znam da li je to stvar vaspitanja, karaktera ili nečeg trećeg ali ja lično kašnjenje smatram izrazom nepoštovanja. Mobilni telefoni postoje i može se javiti ako se upadne u neku gužvu...ali ih ne treba prečesto koristiti kao oruđe za ublažavanje...kašnjenje je kašnjenje.
Iz tog razloga juče nismo stigli na otvaranje drugog dela izložbe "Umetnost pobune" (http://www.blic.co.yu/kultura.php?id=34767), ali ćemo je svakako overiti što pre. Organizatorima zamerka što su vođenja kroz izložbu radnim danima u vreme kada pošten svet sedi na poslu. Zato smo pravo sa odlične i bagatelne klope restorana Little Bay otrčali u Dom sindikata na film 10.000 BC, nešto najgluplje što je u poslednje vreme prikazano u našim bioskopima, a konkurencija je tu stvarno žestoka.
Na kraju svratismo i na piće na party u čast Tonija Parsonsa...do koga se nije dalo doći od silnih koji su želeli da se ispričaju sa njim....od vlasnika Lagune čujem da je u Novom Sadu, Nišu i Beogradu bila prava pomama za njegovim potpisom, čovek je u svakom od ovih gradova više od 2 sata (stojeći) potpisivao svoje knjige. Lepo je kada su u Srbiji redovi zbog knjige, a ne zbog hleba.
Sutra u KCB-u gostuje jedan od vodećih filozofa današnjice Slavoj Žižek.
Valjda uspemo da se uguramo jer sva je prilika da su organizatori potcenili Žižekovu popularnost i da bi Dom sindikata bio adekvatniji.
Mada ne volim podele ljudi na ovakve i onakve definitivno postoje oni koji kasne i oni koji dolaze na vreme. Ne znam da li je to stvar vaspitanja, karaktera ili nečeg trećeg ali ja lično kašnjenje smatram izrazom nepoštovanja. Mobilni telefoni postoje i može se javiti ako se upadne u neku gužvu...ali ih ne treba prečesto koristiti kao oruđe za ublažavanje...kašnjenje je kašnjenje.
Iz tog razloga juče nismo stigli na otvaranje drugog dela izložbe "Umetnost pobune" (http://www.blic.co.yu/kultura.php?id=34767), ali ćemo je svakako overiti što pre. Organizatorima zamerka što su vođenja kroz izložbu radnim danima u vreme kada pošten svet sedi na poslu. Zato smo pravo sa odlične i bagatelne klope restorana Little Bay otrčali u Dom sindikata na film 10.000 BC, nešto najgluplje što je u poslednje vreme prikazano u našim bioskopima, a konkurencija je tu stvarno žestoka.
Na kraju svratismo i na piće na party u čast Tonija Parsonsa...do koga se nije dalo doći od silnih koji su želeli da se ispričaju sa njim....od vlasnika Lagune čujem da je u Novom Sadu, Nišu i Beogradu bila prava pomama za njegovim potpisom, čovek je u svakom od ovih gradova više od 2 sata (stojeći) potpisivao svoje knjige. Lepo je kada su u Srbiji redovi zbog knjige, a ne zbog hleba.
Sutra u KCB-u gostuje jedan od vodećih filozofa današnjice Slavoj Žižek.
Valjda uspemo da se uguramo jer sva je prilika da su organizatori potcenili Žižekovu popularnost i da bi Dom sindikata bio adekvatniji.
четвртак, 20. март 2008.
PROLEĆE JE A JA...
...nastavak znate, porazno je samo što je ova parola, uz kraće pauze, aktuelna već 17 godina.
Nešto sam ipak optimističan danas, opasno i otrovno bilje kao što su Koštunice, Samardžići, Vučići, Nikolići i ostali korov što uspeva na ovom kontaminiranom tlu loše reaguje na sunce, toplotu, svež vazduh i dobro raspoloženje. Dok je mračno, vlažno i depresivno oni prosto bujaju, razvijaju se kao spore u Invaziji telokradica (podseća li vas retorika pomenutih likova na krike "zamena" u tom filmu?).
Elem, najuspešnija borba protiv mračnjaka je pozitivan stav, podsećanje na to da život teče i dok mi stojimo i da nečinjenjem i padanjem u razne bedake njima idemo na ruku.
Izbori jesu za 40tak dana ali o svojoj sudbini odlučujemo svakog dana, od kada ustanemo iz kreveta pa dok u istom uveče umorni ne sklopimo oči.
Večeras lezite umorni i zadovoljni jer ste uradili nešto kako treba.
Nešto sam ipak optimističan danas, opasno i otrovno bilje kao što su Koštunice, Samardžići, Vučići, Nikolići i ostali korov što uspeva na ovom kontaminiranom tlu loše reaguje na sunce, toplotu, svež vazduh i dobro raspoloženje. Dok je mračno, vlažno i depresivno oni prosto bujaju, razvijaju se kao spore u Invaziji telokradica (podseća li vas retorika pomenutih likova na krike "zamena" u tom filmu?).
Elem, najuspešnija borba protiv mračnjaka je pozitivan stav, podsećanje na to da život teče i dok mi stojimo i da nečinjenjem i padanjem u razne bedake njima idemo na ruku.
Izbori jesu za 40tak dana ali o svojoj sudbini odlučujemo svakog dana, od kada ustanemo iz kreveta pa dok u istom uveče umorni ne sklopimo oči.
Večeras lezite umorni i zadovoljni jer ste uradili nešto kako treba.
среда, 19. март 2008.
IN MEMORIAM: ARTHUR C. CLARKE
Velikan je umro. Ko nije čitao njegove knjige neka zna da nikada nije kasno.
Inače, epitaf koji je želeo za svoj grob glasi:
'He never grew up; but he never stopped growing.'
Svako ima neku njegovu knjigu kao najomiljeniju, moja je Kraj detinjstva.
Inače, epitaf koji je želeo za svoj grob glasi:
'He never grew up; but he never stopped growing.'
Svako ima neku njegovu knjigu kao najomiljeniju, moja je Kraj detinjstva.
CEO BI MI ŽIVOT STAO U JEDAN DAN
Kada uđeš u mašinu svašta možeš da postigneš za samo jedno popodne...meni je drugi deo jučerašnjeg dana (dakle, posle regularnog posla) protekao tako što sam prvo intervjuisao Tonija Parsonsa u hotelu Moskva, potom odgledao film Juno, a sinoć, kasno, sređivao intervju koji sam online putem uradio sa Borisom Dežulovićem. Plodove ovog rada ćete brati u aprilskom Yellow Cabu, a intervju sa TP će biti i emitovan već sad u okviru YC emisije.
Parsons je slika i prilika finog i normalnog čoveka. Kao pisca možete ga voleti ili ne ali kao ličnost ostavlja strašno prijatan utisak. Čovek je prošao sito i rešeto, bio fizički radnik, potom novinar NME-a i deo punk buma krajem 70tih, pisao za većinu vodećih britanskih novina i magazina, radio i na BBC-ju, a krajem 90tih je postao mega zvezda jer je roman Čovek i dečak prodat u gotovo 2 miliona primeraka samo u UK. I nakon toga je nastavio sa uspešnim pisanjem i sada, sa 55 godina izgleda baš kako i treba, kao sređen i uglađen čovek koji je uspešan u onome čime se bavi. I veliki je navijač Arsenala kome nedostaje stari dobri Hajberi.
Juno je ok film...američka (uslovno rečeno) nezavisna produkcija svake godine izbaci bar 20tak ovakvih filmova, ovaj se probio mada je bilo i boljih...najveći kvalitet filma je u stvari to što konačno u filmu ovog tipa porodica nije disfunkcionalna, čak naprotiv, dakle, jedan kliše manje.
Boris Dežulović je apsolutni car. Ako niste čitali njegove knjige overite bar kolumne iz Globusa i Alo-a http://www.b92.net/info/moj_ugao/
Intervju koji mi je dao je briljantan, iskričav i duhovit. Nadam se da ćete posle čitanja istog poželeti da kupite njegove knjige dostupne kod nas.
Odoh da radim...igranka bez prestanka i dobar način da ne mislim na ono što nam (nadam se zauvek) bivši Premijer i njegova kamarila pokušavaju da ostave u amanet. Koštunica je za svog mandata uspeo da ostane bez Crne Gore i Kosova, a sad bi da nas uvuče i u jedan mali prljavi rat, čisto da i po tome ne zaostane za onim što leži pod lipom.
Parsons je slika i prilika finog i normalnog čoveka. Kao pisca možete ga voleti ili ne ali kao ličnost ostavlja strašno prijatan utisak. Čovek je prošao sito i rešeto, bio fizički radnik, potom novinar NME-a i deo punk buma krajem 70tih, pisao za većinu vodećih britanskih novina i magazina, radio i na BBC-ju, a krajem 90tih je postao mega zvezda jer je roman Čovek i dečak prodat u gotovo 2 miliona primeraka samo u UK. I nakon toga je nastavio sa uspešnim pisanjem i sada, sa 55 godina izgleda baš kako i treba, kao sređen i uglađen čovek koji je uspešan u onome čime se bavi. I veliki je navijač Arsenala kome nedostaje stari dobri Hajberi.
Juno je ok film...američka (uslovno rečeno) nezavisna produkcija svake godine izbaci bar 20tak ovakvih filmova, ovaj se probio mada je bilo i boljih...najveći kvalitet filma je u stvari to što konačno u filmu ovog tipa porodica nije disfunkcionalna, čak naprotiv, dakle, jedan kliše manje.
Boris Dežulović je apsolutni car. Ako niste čitali njegove knjige overite bar kolumne iz Globusa i Alo-a http://www.b92.net/info/moj_ugao/
Intervju koji mi je dao je briljantan, iskričav i duhovit. Nadam se da ćete posle čitanja istog poželeti da kupite njegove knjige dostupne kod nas.
Odoh da radim...igranka bez prestanka i dobar način da ne mislim na ono što nam (nadam se zauvek) bivši Premijer i njegova kamarila pokušavaju da ostave u amanet. Koštunica je za svog mandata uspeo da ostane bez Crne Gore i Kosova, a sad bi da nas uvuče i u jedan mali prljavi rat, čisto da i po tome ne zaostane za onim što leži pod lipom.
уторак, 18. март 2008.
ZREO ZA PENZIJU
Čovek u stvari treba da zna kada mu je vreme da se povuče. Kad si mlađi sve ti je ok, a kada uđeš u "neke" godine postaješ mrzovoljan, gunđalo, počinje da ti smeta ono što ranije nisi ni primećivao...
Prosvetljenje sam doživeo na sinoćnjem koncertu Nouvelle Vaguea u SKC-u (hvala Pepeu i Danijeli na kartama). Ajd što je kiša lila kao iz kabla, to se ne da promeniti. Ali, iz nekog (kažu tehničkog, ajd da im poverujemo) razloga koncert koji je najavljen za 21h počeo je tek u 22:15. Ok, razumem ja da ne može da počne baš u minut (kao u Budimpešti ili Zagrebu, na primer) ali stvarno je krajnje vreme da se neko prizove pameti, radni dan je, dobar deo publike (više od 1000 ljudi) je, pa recimo u godinama kada se već radi, dakle treba da ustanu sabajle...no, nakon 1 sat i 20 minuta čekanja dočekao sam početak koncerta.
Svirka je bila ok, meni ovako smorenom sigurno gora nego većini u sali...nekako sam imao utisak da se bolje provodila ona polovina koja nije bila na njihovom prošlom koncertu u Domu omladine. Tada su bili mlađi, zapaljeniji za ono što rade, svežiji...sinoć sam imao utisak kao da gledam dobru pozorišnu predstavu drugi put i primećujem da glumci glume potpuno isto kao i pre dve godine.
I tada su svirali mnogo više i duže. Bendovi polako usvajaju ružnu naviku da skraćuju svoje nastupe, a za iste traže sve više novca. Nekada je regularan koncert trajao 90 minuta, pa onda bisevi, ako ima zainteresovanih. Sinoć je svirka trajala sat vremena, pa onda još nekoliko biseva (poslednji idiotski sa upaljenim svetlima i pola ljudi napolju) i sve zajedno nije sastavilo sat i po efektivne svirke. Dakle, čekao sam isto koliko sam i gledao. Kući smo stigli posle ponoći...
Eto, jel vam sad jasno ono sa početka. Silna neka dečurlija pored mene se super zabavljala i verovatno se pitala koji mi je đavo. Sa pravom. I ja sam pre 15tak godina na isti način posmatrao te 30something smarače što stoje i gledaju koncert prekrštenih ruku i sa izrazom dosade na licu. Nisu godine, kilometraža je to.
Prosvetljenje sam doživeo na sinoćnjem koncertu Nouvelle Vaguea u SKC-u (hvala Pepeu i Danijeli na kartama). Ajd što je kiša lila kao iz kabla, to se ne da promeniti. Ali, iz nekog (kažu tehničkog, ajd da im poverujemo) razloga koncert koji je najavljen za 21h počeo je tek u 22:15. Ok, razumem ja da ne može da počne baš u minut (kao u Budimpešti ili Zagrebu, na primer) ali stvarno je krajnje vreme da se neko prizove pameti, radni dan je, dobar deo publike (više od 1000 ljudi) je, pa recimo u godinama kada se već radi, dakle treba da ustanu sabajle...no, nakon 1 sat i 20 minuta čekanja dočekao sam početak koncerta.
Svirka je bila ok, meni ovako smorenom sigurno gora nego većini u sali...nekako sam imao utisak da se bolje provodila ona polovina koja nije bila na njihovom prošlom koncertu u Domu omladine. Tada su bili mlađi, zapaljeniji za ono što rade, svežiji...sinoć sam imao utisak kao da gledam dobru pozorišnu predstavu drugi put i primećujem da glumci glume potpuno isto kao i pre dve godine.
I tada su svirali mnogo više i duže. Bendovi polako usvajaju ružnu naviku da skraćuju svoje nastupe, a za iste traže sve više novca. Nekada je regularan koncert trajao 90 minuta, pa onda bisevi, ako ima zainteresovanih. Sinoć je svirka trajala sat vremena, pa onda još nekoliko biseva (poslednji idiotski sa upaljenim svetlima i pola ljudi napolju) i sve zajedno nije sastavilo sat i po efektivne svirke. Dakle, čekao sam isto koliko sam i gledao. Kući smo stigli posle ponoći...
Eto, jel vam sad jasno ono sa početka. Silna neka dečurlija pored mene se super zabavljala i verovatno se pitala koji mi je đavo. Sa pravom. I ja sam pre 15tak godina na isti način posmatrao te 30something smarače što stoje i gledaju koncert prekrštenih ruku i sa izrazom dosade na licu. Nisu godine, kilometraža je to.
понедељак, 17. март 2008.
PETAK-PONEDELJAK
Zanimljiv vikend. Startovao još u petak popodne kada smo (sa još par miliona Srba) posetili Sajam automobila. Mi smo zanimljiva vrsta, 99% posetilaca ne da nema ni za najjeftiniji model Zastave ili Lade (još jednom pobedili u kategoriji out of time ružnoće i zaostalosti, mada Lada ima neke pristojne novitete i kreće se u pravcu Dačije) već bi se dobro zagrcnuli i da moraju da pazare skuter od 900 evra. Ipak, to nas ne sprečava da se tiskamo oko automobila koji koštaju između 50 i 500 naših plata...mi ovakve sajmove posećujemo kao muzeje ili galerije, divimo se remek delima modernih umetnika bez ikakve nade da ih ikada možemo posedovati.
Doduše, radosti lizinga i kredita odškrinula su nam vrata pa 1% posetilaca ipak kupuje nešto...mi smo naš izbor suzili na Hyundai I30, Renault Megane Sedan (oba po 13900, sa dobrom opremom), a onda nam je crva ubacila Mazda 3 koja u osnovnom modelu (solidna oprema, na nivou dva prethodna modela) košta 14900. Elem, loše se spavalo poslednje dve noći, radili su digitroni, papiri i olovke, preznojavalo nad kamatama, kasko osiguranjima, doprinosima, pdv-ovima....košmar nakon koga vam se više ništa ni ne kupuje jer znate gde živite i koliko je neizvesno hoćete li imati da platite ratu za nekoliko meseci kada Toma i Voja proteraju vaše poslodavce...ili nacionalizuju vaše vozilo za potrebe proširenog sastava Centralne otadžbinske uprave.
Zato smo subotu i nedelju proveli u prirodi. Prvog smo dana uživali u čarima zvezdarske šume, lepote koja na svu sreću još nije komercijalizovana. Tamo još sve miriše na prirodu, postoje lepe poludivlje staze za šetnju, klupe za odmor, par kafanica za okrepljenje...milina. Odatle do Jovecove underground kafane Dunja je samo 5 minuta vožnje. Tamo je atmosfera uvek opuštena, a dvoje mogu da jedu već za 1200 dinara (i to jako dobro) pa vam mesto toplo preporučujemo.
Uveče nas je razveselio nastup benda Mothership Orchestra. Mnogočlana banda (povremeno ih na bini ima čak 11)što svira na svim instrumentima i pleni zaboravljenom romantikom i šmekom britanskih pabova (Tindersticks/Pogues) mada kako kažu u intervjuu za Popboks na njih su najviše uticali Nick Drake, John Martyn, Fairport Convention, Cole Porter, The Beatles, J. Brel, The Kinks, E. Costello, Scott Walker, American Music Club..a inspiraciju nalaze i u delima W. Wordswortha, T.S. Eliota, F. Scotta Fitzgeralda, M. Antića, W. Morrisa, i francuskim la Nouvelle Vague filmovima...lepo i ispunjavajuće. Stotinak prisutnih je bend izvuklo na bis gde smo dobili i par bonusa, a koncert je završen sjajnim izvođenjem numere Summer Vine.
U nedelju smo otišli do Ade...namera da još jednom čekiramo vozila na sajmu izjalovila se u startu jer je već oko 11h ceo potez od Gazele do nadvožnjaka bio krcat hiljadama parkiranih automobila tako da smo mogli samo da zamislimo kako izgleda u neklimatizovanim halama te smo produžili do Ade na kojoj je, mada je mart, bilo par destina hiljada ljudi ali dalo se lepo prošetati, popiti kafa i čak uhvatiti boja (čitaj: nos mi je izgoreo). Posle toga "ko ne bi bio gladan" pa je destinacija bio znameniti restoran Salaš u Zemunu. Ovde niko nije ostao gladan, porcije su gigantske...drugar je naručio supu od morke, dobio je u kazančetu i sipao čak 4 puta dok nije sve pojeo - i sve to za 160 dinara! A tek je čuretina sa mlincima čarolija...za 900 dinara stiže gigantska porcija i sva sreća pa nam je konobar sugerisao da je ogromna i da je dovoljna za dve osobe. Za kraj, ko šta voli, dal rezance s makom, dal knedle sa šljivama. Jedva sam stao u naša mala kola...stvarno je vreme da kupimo nova...veća.
Večeras sviraju Nouvelle Vague...a ja sam zakasnio da kupim karte sve verujući da će mi kolege iz Yellow Caba obezbediti iste. Naravoučenije: don't trust anyone!
Jel ima neko dve karte viška?
Doduše, radosti lizinga i kredita odškrinula su nam vrata pa 1% posetilaca ipak kupuje nešto...mi smo naš izbor suzili na Hyundai I30, Renault Megane Sedan (oba po 13900, sa dobrom opremom), a onda nam je crva ubacila Mazda 3 koja u osnovnom modelu (solidna oprema, na nivou dva prethodna modela) košta 14900. Elem, loše se spavalo poslednje dve noći, radili su digitroni, papiri i olovke, preznojavalo nad kamatama, kasko osiguranjima, doprinosima, pdv-ovima....košmar nakon koga vam se više ništa ni ne kupuje jer znate gde živite i koliko je neizvesno hoćete li imati da platite ratu za nekoliko meseci kada Toma i Voja proteraju vaše poslodavce...ili nacionalizuju vaše vozilo za potrebe proširenog sastava Centralne otadžbinske uprave.
Zato smo subotu i nedelju proveli u prirodi. Prvog smo dana uživali u čarima zvezdarske šume, lepote koja na svu sreću još nije komercijalizovana. Tamo još sve miriše na prirodu, postoje lepe poludivlje staze za šetnju, klupe za odmor, par kafanica za okrepljenje...milina. Odatle do Jovecove underground kafane Dunja je samo 5 minuta vožnje. Tamo je atmosfera uvek opuštena, a dvoje mogu da jedu već za 1200 dinara (i to jako dobro) pa vam mesto toplo preporučujemo.
Uveče nas je razveselio nastup benda Mothership Orchestra. Mnogočlana banda (povremeno ih na bini ima čak 11)što svira na svim instrumentima i pleni zaboravljenom romantikom i šmekom britanskih pabova (Tindersticks/Pogues) mada kako kažu u intervjuu za Popboks na njih su najviše uticali Nick Drake, John Martyn, Fairport Convention, Cole Porter, The Beatles, J. Brel, The Kinks, E. Costello, Scott Walker, American Music Club..a inspiraciju nalaze i u delima W. Wordswortha, T.S. Eliota, F. Scotta Fitzgeralda, M. Antića, W. Morrisa, i francuskim la Nouvelle Vague filmovima...lepo i ispunjavajuće. Stotinak prisutnih je bend izvuklo na bis gde smo dobili i par bonusa, a koncert je završen sjajnim izvođenjem numere Summer Vine.
U nedelju smo otišli do Ade...namera da još jednom čekiramo vozila na sajmu izjalovila se u startu jer je već oko 11h ceo potez od Gazele do nadvožnjaka bio krcat hiljadama parkiranih automobila tako da smo mogli samo da zamislimo kako izgleda u neklimatizovanim halama te smo produžili do Ade na kojoj je, mada je mart, bilo par destina hiljada ljudi ali dalo se lepo prošetati, popiti kafa i čak uhvatiti boja (čitaj: nos mi je izgoreo). Posle toga "ko ne bi bio gladan" pa je destinacija bio znameniti restoran Salaš u Zemunu. Ovde niko nije ostao gladan, porcije su gigantske...drugar je naručio supu od morke, dobio je u kazančetu i sipao čak 4 puta dok nije sve pojeo - i sve to za 160 dinara! A tek je čuretina sa mlincima čarolija...za 900 dinara stiže gigantska porcija i sva sreća pa nam je konobar sugerisao da je ogromna i da je dovoljna za dve osobe. Za kraj, ko šta voli, dal rezance s makom, dal knedle sa šljivama. Jedva sam stao u naša mala kola...stvarno je vreme da kupimo nova...veća.
Večeras sviraju Nouvelle Vague...a ja sam zakasnio da kupim karte sve verujući da će mi kolege iz Yellow Caba obezbediti iste. Naravoučenije: don't trust anyone!
Jel ima neko dve karte viška?
субота, 15. март 2008.
ZEITGEIST
Danas je Z Day, dana kada će biti održano na hiljade emitovanja kultnog, i verovatno trenutno najgledanijeg dokumentarca na svetu "Zeitgeist".
Ako ne znate šta je u pitanju posetite sajt http://zeitgeistmovie.com/
Ponešto o tome piše i danas u Danasu: http://www.danas.co.yu/20080315/vikend8.html
Prijatan vikend.
Ako ne znate šta je u pitanju posetite sajt http://zeitgeistmovie.com/
Ponešto o tome piše i danas u Danasu: http://www.danas.co.yu/20080315/vikend8.html
Prijatan vikend.
петак, 14. март 2008.
NAJBOLJI DRUG
...je knjiga, razume se. Možemo taj epitet da prikačimo svemu što je edukativno, proširujuće, prosvetljujuće...ali i zabavno na pametan način...dakle(m), i na stripove, dobru muziku, filmove, svakovrsne izvore pravih informacija i znanja.
Što više znate, više vredite...i teže vas je zajebati, navući, prevesti žedne preko vode, prodati muda za bubrege...ma znate o čemu pričam.
Što reče naša drugarica Olja u svom jučerašnjem postu: "Shvatila sam da je naprednost jedna od najbitnijih stvari na svetu. Naprednost, promišljenost, širina, sloboda. Ostrašćenost, nazadnost, učaurenost, neznanje, to je jebeno opasno."
Konačno se pojavio i dugo očekivani sajt naših prijatelja iz izdavačke kuće Beobook. Na lokaciji http://beobook.com/ možete naći nekoliko lepih izdanja, ja vam pre svega preporučujem Put i Majčino mleko. Moje prikaze tih knjiga iz Yellow Caba naćićete ako se malo potrudite. Pokrenuti bilo šta vezano za knjige ili kulturu ovde i sada, u smutnoj zemlji i u smutna vremena, među ljudima koji se bore da sastave kraj sa krajem i sa knjižarama koje plaćaju kad im se ćefne jeste za svaku pohvalu. Svega par % izdavača preživi treću godinu postojanja...razlog više da Beobooku poželimo dobro zdravlje.
Jutros sretnem drugara koji dobro pliva u strip vodama. Kaže mi da je zbog aktuelne političke situacije nekoliko velikana devete umetnosti otkazalo posetu Beogradu, najzvučnije ime među njima je svakako Mebijus. Pretpostavljam da ovakva informacija pogađa svega par hiljada strip fanova u Srbiji ali je indikativna. Od toga do stopiranja i povlačenja velikih investitora nije tako dugačak put. Prvo si gladan duševne, a vrlo brzo posle toga i one, osnovne hrane. Pamet u glavu.
Što više znate, više vredite...i teže vas je zajebati, navući, prevesti žedne preko vode, prodati muda za bubrege...ma znate o čemu pričam.
Što reče naša drugarica Olja u svom jučerašnjem postu: "Shvatila sam da je naprednost jedna od najbitnijih stvari na svetu. Naprednost, promišljenost, širina, sloboda. Ostrašćenost, nazadnost, učaurenost, neznanje, to je jebeno opasno."
Konačno se pojavio i dugo očekivani sajt naših prijatelja iz izdavačke kuće Beobook. Na lokaciji http://beobook.com/ možete naći nekoliko lepih izdanja, ja vam pre svega preporučujem Put i Majčino mleko. Moje prikaze tih knjiga iz Yellow Caba naćićete ako se malo potrudite. Pokrenuti bilo šta vezano za knjige ili kulturu ovde i sada, u smutnoj zemlji i u smutna vremena, među ljudima koji se bore da sastave kraj sa krajem i sa knjižarama koje plaćaju kad im se ćefne jeste za svaku pohvalu. Svega par % izdavača preživi treću godinu postojanja...razlog više da Beobooku poželimo dobro zdravlje.
Jutros sretnem drugara koji dobro pliva u strip vodama. Kaže mi da je zbog aktuelne političke situacije nekoliko velikana devete umetnosti otkazalo posetu Beogradu, najzvučnije ime među njima je svakako Mebijus. Pretpostavljam da ovakva informacija pogađa svega par hiljada strip fanova u Srbiji ali je indikativna. Od toga do stopiranja i povlačenja velikih investitora nije tako dugačak put. Prvo si gladan duševne, a vrlo brzo posle toga i one, osnovne hrane. Pamet u glavu.
четвртак, 13. март 2008.
NOVI TALAS/BOSSA NOVA
Ko još nije neka požuri da kupi ulaznicu za koncert benda Nouvelle Vague koji će biti održana 17. marta u SKC-u.
Kako smo bili na njihovom prošlom nastupu u Domu omladine pre par godina gde smo se proveli fenomenalno smatramo da smo kvalifikovani da vam toplo preporučimo ovaj cover bend.
Takođe, u naše prodavnice stigao je (i super se prodaje) novi Nick Caveov album "Dig! Lazarus, Dig!", remek delo, ako neko nije siguran...jedva čekamo koncert.
Eh, da, Bauhaus su objavili novi album posle višedecenijske pauze...i odmah obznanili da je to definitivni kraj...dakle, nećemo ih videti uživo...ko je bio pametan i ko je mogao (mi nismo) bio je u Milanu, nama najbližem gradu na njihovoj poslednjoj reunion turneji....a i Breeders imaju novu ploču!!!
Uz najavljene Gogol Bordello, Ministry i The Hives na Exitu, šuškanje o Rage Against the Machine i REM, silne metalce na smederevskoj tvrđavi (ne slušamo ali pozdravljamo) biće ovo muzička godina za pamćenje.
Samo da ne bude labudova pesma i da nam sledeće godine na Petrovaradinu ne zasvira The Voislav Sheshel and his fascist orchestra u pratnji hora Čerkeza.
Kako smo bili na njihovom prošlom nastupu u Domu omladine pre par godina gde smo se proveli fenomenalno smatramo da smo kvalifikovani da vam toplo preporučimo ovaj cover bend.
Takođe, u naše prodavnice stigao je (i super se prodaje) novi Nick Caveov album "Dig! Lazarus, Dig!", remek delo, ako neko nije siguran...jedva čekamo koncert.
Eh, da, Bauhaus su objavili novi album posle višedecenijske pauze...i odmah obznanili da je to definitivni kraj...dakle, nećemo ih videti uživo...ko je bio pametan i ko je mogao (mi nismo) bio je u Milanu, nama najbližem gradu na njihovoj poslednjoj reunion turneji....a i Breeders imaju novu ploču!!!
Uz najavljene Gogol Bordello, Ministry i The Hives na Exitu, šuškanje o Rage Against the Machine i REM, silne metalce na smederevskoj tvrđavi (ne slušamo ali pozdravljamo) biće ovo muzička godina za pamćenje.
Samo da ne bude labudova pesma i da nam sledeće godine na Petrovaradinu ne zasvira The Voislav Sheshel and his fascist orchestra u pratnji hora Čerkeza.
среда, 12. март 2008.
12. 03. 03.
Možda vreme nije stalo tog dana ali je svakako postalo sporije, zgusnutije, sa manje kiseonika, svetlosti i nade.
Pet godina nije mala cifra u životu jednog čoveka. Ako ima sreće imaće 15-16 takvih intervala u životu, nije nevažno ni kojih je to pet godina. Većina vas koji ovo čitate grickate svoje najbolje godine tokom ovih poslednjih pet.
Čudno je kako i na snimcima od pre 5, 6, 10 godina Zoran Đinđić izgleda modernije, savremenije od svih današnjih aktera političke scene. On je u koloru, sa protokom od 5mbs, oni crno beli ili sepijasti, još uvek na dial up-u.
A najjezivije je što izgleda življe od dobrog dela onih što su ga mrzeli, doprineli njegovom ubistvu i danas pokušavaju da pobegnu ispod njegove dugačke senke. On je mrtav, oni živi...ali na neki simboličan način on je u stvari živ, a oni mrtvi...oduvek.
Srbija je u stalnoj borbi između života i smrti. Ovi mrtvaci što pokušavaju da nas uhvate u svoj ledeni zagrljaj i povuku na dole su oduvek tu. Menjaju lica i imena ali se provlače kroz našu istoriju, ponekad pobede, ponekad izgube ali nikako da ih upokojimo zanavek. Život jeste samo jedan i ako im dozvolimo da nam ga uzmu izgubili smo sve. Znam da dobrom delu ovog naroda umiranje (uz neki mitski i nepravedan poraz, ako je moguće) deluje kao herojski čin ali to je ono što nam sledi svakako i to nema veze ni sa čim sem sa prirodom. Fatalizam i prepuštanje sudbini su samo drugi nazivi za lenjost i neodgovornost. Takve nas vole i takvima nas pokušavaju održati ovi sivi likovi.
Zar nije lepše biti živ, zdrav, u pokretu? Zar nije lepše komunicirati, radovati se, putovati, čitati, gledati i slušati? Voleti. Izbor je u stvari jako jednostavan, samo sebi treba na pravi način formulisati pitanje.
Tada sve magle bivaju raspršene, sva koprena spada sa očuji.
p.s. setio sam se Đinđićevog sastanka sa Bilom Gejtsom iz 2001. Pokušajte da zamislite ovog sadašnjeg premijera/arhimandrita kako stoji pored ovog mogula...meni ne uspeva, kad god pokušam to da vizuelizujem vidim samo nevešt dečiji kolaž.
Pet godina nije mala cifra u životu jednog čoveka. Ako ima sreće imaće 15-16 takvih intervala u životu, nije nevažno ni kojih je to pet godina. Većina vas koji ovo čitate grickate svoje najbolje godine tokom ovih poslednjih pet.
Čudno je kako i na snimcima od pre 5, 6, 10 godina Zoran Đinđić izgleda modernije, savremenije od svih današnjih aktera političke scene. On je u koloru, sa protokom od 5mbs, oni crno beli ili sepijasti, još uvek na dial up-u.
A najjezivije je što izgleda življe od dobrog dela onih što su ga mrzeli, doprineli njegovom ubistvu i danas pokušavaju da pobegnu ispod njegove dugačke senke. On je mrtav, oni živi...ali na neki simboličan način on je u stvari živ, a oni mrtvi...oduvek.
Srbija je u stalnoj borbi između života i smrti. Ovi mrtvaci što pokušavaju da nas uhvate u svoj ledeni zagrljaj i povuku na dole su oduvek tu. Menjaju lica i imena ali se provlače kroz našu istoriju, ponekad pobede, ponekad izgube ali nikako da ih upokojimo zanavek. Život jeste samo jedan i ako im dozvolimo da nam ga uzmu izgubili smo sve. Znam da dobrom delu ovog naroda umiranje (uz neki mitski i nepravedan poraz, ako je moguće) deluje kao herojski čin ali to je ono što nam sledi svakako i to nema veze ni sa čim sem sa prirodom. Fatalizam i prepuštanje sudbini su samo drugi nazivi za lenjost i neodgovornost. Takve nas vole i takvima nas pokušavaju održati ovi sivi likovi.
Zar nije lepše biti živ, zdrav, u pokretu? Zar nije lepše komunicirati, radovati se, putovati, čitati, gledati i slušati? Voleti. Izbor je u stvari jako jednostavan, samo sebi treba na pravi način formulisati pitanje.
Tada sve magle bivaju raspršene, sva koprena spada sa očuji.
p.s. setio sam se Đinđićevog sastanka sa Bilom Gejtsom iz 2001. Pokušajte da zamislite ovog sadašnjeg premijera/arhimandrita kako stoji pored ovog mogula...meni ne uspeva, kad god pokušam to da vizuelizujem vidim samo nevešt dečiji kolaž.
уторак, 11. март 2008.
ARE YOU WIRED?
Chris Anderson je jedan vrlo pametan gospodin. Ne samo što uređuje najbolji magazin na svetu Wired, već i stiže da napiše neke izuzetne knjige. Prethodna The Long Tail (upravo je čitam i uživam) na fantastično prijemčiv i argumentovan način objašnjava fenomene koji se javljaju u novoj ekonomiji sve više oslonjenoj na internet.
U novom broju Wireda možete pročitati njegov prilog na temu eksplozije besplatnih sadržaja na netu, a isti je dobar uvod u knjigu istog naziva koja će se pojaviti naredne godine.
Članak: http://www.wired.com/techbiz/it/magazine/16-03/ff_free
Sajt: http://www.thelongtail.com/
Ako mislite da su ovakve stvari daleko od nas varate se. Čak smo u poziciji da ne moramo mnogo da izmišljamo, samo da primenimo uspešne modele iz razvijenijih zemalja i tržišta i potrudimo se da izbegnemo one neuspešne.
Inače, verovali ili ne, magazin kvaliteta bliskog Wiredu nije nešto što je "održivo" samo na trulom Zapadu...u stvari, zavisi kako gledate na Hrvatsku, kako smo krenuli i oni će uskoro za nas predstavljati pojam razvoja i uspešnih evrointegracija. Elem, naš internet drugar Borja vrlo uspešno gura svoj magazin Plan B (http://planb.com.hr), najbolje štivo sa ove strane Alpa, a i šire. Kliknite na poslednji broj i recite mi da vas ne zanima da ga pročitate.
U novom broju Wireda možete pročitati njegov prilog na temu eksplozije besplatnih sadržaja na netu, a isti je dobar uvod u knjigu istog naziva koja će se pojaviti naredne godine.
Članak: http://www.wired.com/techbiz/it/magazine/16-03/ff_free
Sajt: http://www.thelongtail.com/
Ako mislite da su ovakve stvari daleko od nas varate se. Čak smo u poziciji da ne moramo mnogo da izmišljamo, samo da primenimo uspešne modele iz razvijenijih zemalja i tržišta i potrudimo se da izbegnemo one neuspešne.
Inače, verovali ili ne, magazin kvaliteta bliskog Wiredu nije nešto što je "održivo" samo na trulom Zapadu...u stvari, zavisi kako gledate na Hrvatsku, kako smo krenuli i oni će uskoro za nas predstavljati pojam razvoja i uspešnih evrointegracija. Elem, naš internet drugar Borja vrlo uspešno gura svoj magazin Plan B (http://planb.com.hr), najbolje štivo sa ove strane Alpa, a i šire. Kliknite na poslednji broj i recite mi da vas ne zanima da ga pročitate.
понедељак, 10. март 2008.
OSVRNI SE U GNEVU
Dakle, to je bilo to. Dete koje se rađalo 3 meseca uz buljuk babica (Antonić i Vukadinović kao nurses from hell) ispalo je kilavo, kako i dolikuje ovakvoj zemlji.
Izgubili smo tada 3 meseca, izgubili potom još 10 meseci tokom kojih smo uspeli da drugi put u 9 godina izgubimo isti deo teritorije (nezabeležen uspeh u istoriji), da ponovo demonstriramo koliko smo nesposobni, neozbiljni, primitivni i destruktivni. Lepo je neko primetio "još onomad" da će, kad ne budu više mogli da ruše u susedstvu Srbi početi da ruše u sopstvenoj kući.
I šta sad?
Ok, jasno je svakom ko nije sedeo na tvrdim ušima i velikom nacionalističkom srcu da je ovo sada biti il ne biti, ALI STVARNO. Prethodni predsednički izbori više su poslužili kao ohrabrenje, saznanje da nas zaista ima više, makar i za stotinak hiljada. Da li je ludilo poslednjih mesec dana istopilo tu razliku (čemu se Koštunica nada, zato je i raspisao izbore) ili će repriza gubitka Kosova koštati i ovog lunatika vlasti kao i onog što sad đubri požarevačku lipu, pitanje je na koje nemam odgovor. Ono što znam je da će i ovaj put naša pobeda biti samo četvorogodišnje uzimanje vazduha do sledeće prilike da ovdašnji populus ponovo pokaže kako shvata demokratiju. Naravno da ne mora biti tako. Za četiri godine se može puno učiniti, stabilizovati zemlja, približiti Evropi i svetu, podići standard građana, saseći kriminal i korupciju, detabloizovati i dekriminalizovati medije...jednom rečju učiniti Srbiju zemljom pogodnom za pristojan život. U takvoj Srbiji, na bilo kojim izborima Radikali bi bili zakucani za 10%, a DSS i SPS bi jurili cenzus.
I ne slažem se sa onima koji su za pravljenje nekog novog DOS-a. Suviše je animoziteta čak i među proevropskim partijama. Mnogi u DS-u ne mogu da smisle Čedu. Mnogi u LDP-u Tadića i Dinkića. U politici matematika ne važi. Nekada mnogo znači više, a nekada i manje. Pristalica sam ideje o izlasku u dve proevropske kolone. DS, G17 i Ljajić u jednoj (mogu i Vuka da uzmu, 100.000 glasova nije za baciti).
LDP, LSV, manjine u drugoj. Čisto da niko nema izgovor da nije imao za koga da glasa. Oni sa druge strane (SRS, DSS, SPS) će svojoj opciji ponuditi tri verzije istog, ali različito spakovanog. S tim što, ako zagusti, SPS ima spremnu taktiku prelaska na našu stranu, ali nadam se da to neće biti potrebno i da će ovaj put ostati ispod crte.
Nemoj da sam nekog čuo da neće da izađe.
Izgubili smo tada 3 meseca, izgubili potom još 10 meseci tokom kojih smo uspeli da drugi put u 9 godina izgubimo isti deo teritorije (nezabeležen uspeh u istoriji), da ponovo demonstriramo koliko smo nesposobni, neozbiljni, primitivni i destruktivni. Lepo je neko primetio "još onomad" da će, kad ne budu više mogli da ruše u susedstvu Srbi početi da ruše u sopstvenoj kući.
I šta sad?
Ok, jasno je svakom ko nije sedeo na tvrdim ušima i velikom nacionalističkom srcu da je ovo sada biti il ne biti, ALI STVARNO. Prethodni predsednički izbori više su poslužili kao ohrabrenje, saznanje da nas zaista ima više, makar i za stotinak hiljada. Da li je ludilo poslednjih mesec dana istopilo tu razliku (čemu se Koštunica nada, zato je i raspisao izbore) ili će repriza gubitka Kosova koštati i ovog lunatika vlasti kao i onog što sad đubri požarevačku lipu, pitanje je na koje nemam odgovor. Ono što znam je da će i ovaj put naša pobeda biti samo četvorogodišnje uzimanje vazduha do sledeće prilike da ovdašnji populus ponovo pokaže kako shvata demokratiju. Naravno da ne mora biti tako. Za četiri godine se može puno učiniti, stabilizovati zemlja, približiti Evropi i svetu, podići standard građana, saseći kriminal i korupciju, detabloizovati i dekriminalizovati medije...jednom rečju učiniti Srbiju zemljom pogodnom za pristojan život. U takvoj Srbiji, na bilo kojim izborima Radikali bi bili zakucani za 10%, a DSS i SPS bi jurili cenzus.
I ne slažem se sa onima koji su za pravljenje nekog novog DOS-a. Suviše je animoziteta čak i među proevropskim partijama. Mnogi u DS-u ne mogu da smisle Čedu. Mnogi u LDP-u Tadića i Dinkića. U politici matematika ne važi. Nekada mnogo znači više, a nekada i manje. Pristalica sam ideje o izlasku u dve proevropske kolone. DS, G17 i Ljajić u jednoj (mogu i Vuka da uzmu, 100.000 glasova nije za baciti).
LDP, LSV, manjine u drugoj. Čisto da niko nema izgovor da nije imao za koga da glasa. Oni sa druge strane (SRS, DSS, SPS) će svojoj opciji ponuditi tri verzije istog, ali različito spakovanog. S tim što, ako zagusti, SPS ima spremnu taktiku prelaska na našu stranu, ali nadam se da to neće biti potrebno i da će ovaj put ostati ispod crte.
Nemoj da sam nekog čuo da neće da izađe.
недеља, 9. март 2008.
FATIGUE
Stiže me zamor...put do Zagreba i povratak su bili poprilično naporni, mrak, izmaglica i pljusak koji gotovo da nije prestajao. Na ovo dodajte žurbu da se stigne što pre, mnogo kamiona na hrvatskom delu autoputa i prosečnu brzinu od 140kmh koja zahteva maksimalnu koncentraciju pa ćete shvatiti zašto sam po povratku u Bg u petak uveče momentalno zaspao i ustao tek posle 14h sna....uz osećaj kao da sam bio bolestan.
Sam boravak u Zg je bio prijatan. Arcotel je sjajno mesto za odsesti, nov, utegnut, lepo opremljen hotel sa izuzetno ljubaznim osobljem. Čim smo stigli odmah smo morali da krenemo na party najtiražnijeg hrvatskog dnevnog lista, održan u Hypo centru (nešto poput našeg Expo XXI). Preovlađivala je mlada, uspešna i "nabrijana" ekipa...Sanader i Milanović su svratili na kratko, promicale su razne hrvatske zvezde i zvezdice koje bi ovdašnji ljubitelji sapunica i pop muzike verovatno prepoznali...no, sve u svemu vrlo pristojno izgledajući svet - naročito ženski deo.
Sve pohvale na račun organizatora jer iako je bilo prisutno 2000 ljudi, hrane i pića je sve vreme bilo u izobilju, nije se štedelo ni na čemu, a specijalni gosti zabave bili su Mousse T i njegov 19točlani bend. Ja sam mislio da će dotični gospodin biti u ulozi DJ-a, međutim, on je doveo fantastičan bend koji je prašio preko sat i po, od soul i fank standarda, preko tuđih (Crazy) hitova pa do svojih najvećih uspješnica "Sex Bomb" "Is it Cos Im Cool" i "So Horny", a kao pojačanje pojavio se i Andrew Roachford, sjajni britanski pevač i velika zvezda 90tih.
Buđenje u petak sa glavoboljom, lep hotelski doručak, kupovina štampe (nezaobilazni Plan B), sastanak, a potom i par slobodnih sati za šetnju po centru Zagreba. Kako je vreme bilo sipljivo kišno, polovinu tog vremena proveo sam u knjižari Profil u kojoj sam do sada ostavio pravo bogatstvo. Tamo se osećam kao da sam u nekoj alternativnoj stvarnosti, gomila knjiga koja kod nas nije prevedena ovde je na raspolaganju, a tu su i novi hrvatski pisci, veliki izbor stripova, stranih izdanja...uf....udar na budžet. Na kraju izlazim sa novom knjigom Frederika Begbedea "Upomoć, molim oprost!" svojevrsnog nastavka čuvene knjige 129,9 franaka (kod nas 399 dinara), najvećim lokalnim hitom 2007. romanom "Putovanje u srce hrvatskog sna" čuvenog tamošnjeg blogera Vlada Bulića i knjigom Chrisa Andersona (urednika Wireda) "Long tail".
Tradicija nalaže odlazak na odličnu kafu sa šlagom u cafe Bulldog da bi usledio dug mokri put do Beograda gde me sačekuju vesti o mogućem (ispostaviće se izvesnom) padu vlade...hm, dakle, uvek kada odem negde desi se nešto...
Danas sam nešto bolje, ali pomisao da je sutra opet radni dan uteruje jezu u kosti, a i deadlineovi raznih magazina se pomaljaju iza ćoška...naspavaću se kad umrem.
Sam boravak u Zg je bio prijatan. Arcotel je sjajno mesto za odsesti, nov, utegnut, lepo opremljen hotel sa izuzetno ljubaznim osobljem. Čim smo stigli odmah smo morali da krenemo na party najtiražnijeg hrvatskog dnevnog lista, održan u Hypo centru (nešto poput našeg Expo XXI). Preovlađivala je mlada, uspešna i "nabrijana" ekipa...Sanader i Milanović su svratili na kratko, promicale su razne hrvatske zvezde i zvezdice koje bi ovdašnji ljubitelji sapunica i pop muzike verovatno prepoznali...no, sve u svemu vrlo pristojno izgledajući svet - naročito ženski deo.
Sve pohvale na račun organizatora jer iako je bilo prisutno 2000 ljudi, hrane i pića je sve vreme bilo u izobilju, nije se štedelo ni na čemu, a specijalni gosti zabave bili su Mousse T i njegov 19točlani bend. Ja sam mislio da će dotični gospodin biti u ulozi DJ-a, međutim, on je doveo fantastičan bend koji je prašio preko sat i po, od soul i fank standarda, preko tuđih (Crazy) hitova pa do svojih najvećih uspješnica "Sex Bomb" "Is it Cos Im Cool" i "So Horny", a kao pojačanje pojavio se i Andrew Roachford, sjajni britanski pevač i velika zvezda 90tih.
Buđenje u petak sa glavoboljom, lep hotelski doručak, kupovina štampe (nezaobilazni Plan B), sastanak, a potom i par slobodnih sati za šetnju po centru Zagreba. Kako je vreme bilo sipljivo kišno, polovinu tog vremena proveo sam u knjižari Profil u kojoj sam do sada ostavio pravo bogatstvo. Tamo se osećam kao da sam u nekoj alternativnoj stvarnosti, gomila knjiga koja kod nas nije prevedena ovde je na raspolaganju, a tu su i novi hrvatski pisci, veliki izbor stripova, stranih izdanja...uf....udar na budžet. Na kraju izlazim sa novom knjigom Frederika Begbedea "Upomoć, molim oprost!" svojevrsnog nastavka čuvene knjige 129,9 franaka (kod nas 399 dinara), najvećim lokalnim hitom 2007. romanom "Putovanje u srce hrvatskog sna" čuvenog tamošnjeg blogera Vlada Bulića i knjigom Chrisa Andersona (urednika Wireda) "Long tail".
Tradicija nalaže odlazak na odličnu kafu sa šlagom u cafe Bulldog da bi usledio dug mokri put do Beograda gde me sačekuju vesti o mogućem (ispostaviće se izvesnom) padu vlade...hm, dakle, uvek kada odem negde desi se nešto...
Danas sam nešto bolje, ali pomisao da je sutra opet radni dan uteruje jezu u kosti, a i deadlineovi raznih magazina se pomaljaju iza ćoška...naspavaću se kad umrem.
четвртак, 6. март 2008.
PLAY CULTURES
Salon Muzeja savremene umetnosti, Pariska 14, Beograd, www.msub.org.yu
Petak, 7. mart, 19.00, Otvaranje izlozbe PLAY CULTURES / SVET DIGITALNIH IGARA
Kustos izlozbe: Kristian Lukic
Izlozba Play Cultures predstavlja savremenu umetnicku produkciju digitalnih igara i prikazuje moguci pogled na to kako se zanr digitalnih igara moze upotrebiti na kreativan i angazovan nacin. Izlozba se sastoji od samostalnih igara, modova, video radova, multiplejer igara i interaktivnih prica.
Izlozba sadrzi radove u rasponu od politicke propagande do hakerske tehnike, od visokog estetizma do socijalnih tema. Neki radovi kritikuju internu logiku algoritma, neki dekonstruisu postojece igre i ometaju sam koncept igrivosti.
Umetnici:
AES + F (RU), Afkar Media (SY), Alon Tzarafi (IL), Fiambrera (ES), Gonzalo Frasca (UY), Jodi (BE, NL), Molleindustria (IT), Personal Cinema (GR), Persuasive Games (US), Robert Praxmarer (AT), Serious Games Interactive (DK), Tale of Tales (BE), Vladan Joler (RS), Vladimir Todorovic (RS, SG), Urtica (RS)
Izlozbu ce otvoriti: Zivko Grozdanic, direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Dejan Sretenovic, glavni kustos MSU
Petak, 7. mart, 19.00, Otvaranje izlozbe PLAY CULTURES / SVET DIGITALNIH IGARA
Kustos izlozbe: Kristian Lukic
Izlozba Play Cultures predstavlja savremenu umetnicku produkciju digitalnih igara i prikazuje moguci pogled na to kako se zanr digitalnih igara moze upotrebiti na kreativan i angazovan nacin. Izlozba se sastoji od samostalnih igara, modova, video radova, multiplejer igara i interaktivnih prica.
Izlozba sadrzi radove u rasponu od politicke propagande do hakerske tehnike, od visokog estetizma do socijalnih tema. Neki radovi kritikuju internu logiku algoritma, neki dekonstruisu postojece igre i ometaju sam koncept igrivosti.
Umetnici:
AES + F (RU), Afkar Media (SY), Alon Tzarafi (IL), Fiambrera (ES), Gonzalo Frasca (UY), Jodi (BE, NL), Molleindustria (IT), Personal Cinema (GR), Persuasive Games (US), Robert Praxmarer (AT), Serious Games Interactive (DK), Tale of Tales (BE), Vladan Joler (RS), Vladimir Todorovic (RS, SG), Urtica (RS)
Izlozbu ce otvoriti: Zivko Grozdanic, direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Dejan Sretenovic, glavni kustos MSU
DOBRODOŠLI U ČETVRTAK
Dan naizgled kao i svaki drugi. Ali prvi "svetao" dan u nedelji. Ponededeljak je ... hm, ponedeljak, prvi radni dan, nekako ga preživite jer se još niste ni snašli, a već je utorak, najgori od svih dana jer kraj radne nedelje izgleda svetlosnu godinu daleko, a prethodnog vikenda se više ni ne sećate. Onda dođe sreda, dan kada koleginica u 13h obznani da je upravo prošlo pola. Od tog momenta sve teče nizbrdo, kotrljate se nekako, smišljate šta ćete i kako ćete onog momenta kada zle korporacije prestanu da, makar na dva dana, upravljaju vašim životima.
I evo ga, četvrtak! Nekada su najbolji izlasci bili tog dana. Doduše, tada nismo radili pa je izlaženje sa Akademije u 4 ujutru nakon celonoćnog skakanja za jedinu posledicu imalo buđenje posle 2 (popodne). Ali i sada je je nekako lep. Zgodan je za umereni izlazak, kafu ili ručak posle posla sa nekim koga niste videli nedeljama. Savršen za razvijanje jučerašnje teme - pravljenje sjajnih planova za vikend, planova koji se možda i neće ostvariti ali to i nije bitno.
Ja Vam se neću obraćati do vikenda, odoh za Zagreb na rođendan jedne dnevne novine, događaj koji deluje da će biti ozbiljan "tulum". Izveštaj sledi.
p.s. da ne bude da ste dolazili za džabe šaljem vas na dva Teofilova sveža teksta, uživajte: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=595601
http://pescanik.net/index.php?&p=288&an=Teofil_Pan%C4%8Di%C4%81&ni=1481&nd=1
p.s. jučerašnji post je bio 250. po redu...ladno to nisam primetio...nema veze, slavićemo kada napišem 500.
I evo ga, četvrtak! Nekada su najbolji izlasci bili tog dana. Doduše, tada nismo radili pa je izlaženje sa Akademije u 4 ujutru nakon celonoćnog skakanja za jedinu posledicu imalo buđenje posle 2 (popodne). Ali i sada je je nekako lep. Zgodan je za umereni izlazak, kafu ili ručak posle posla sa nekim koga niste videli nedeljama. Savršen za razvijanje jučerašnje teme - pravljenje sjajnih planova za vikend, planova koji se možda i neće ostvariti ali to i nije bitno.
Ja Vam se neću obraćati do vikenda, odoh za Zagreb na rođendan jedne dnevne novine, događaj koji deluje da će biti ozbiljan "tulum". Izveštaj sledi.
p.s. da ne bude da ste dolazili za džabe šaljem vas na dva Teofilova sveža teksta, uživajte: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=595601
http://pescanik.net/index.php?&p=288&an=Teofil_Pan%C4%8Di%C4%81&ni=1481&nd=1
p.s. jučerašnji post je bio 250. po redu...ladno to nisam primetio...nema veze, slavićemo kada napišem 500.
среда, 5. март 2008.
KULTURNI ŠOK
Pažnja, pažnja!!!
Širom sveta poznati bend Kultur Shock će po prvi put u karijeri nastupiti u Srbiji. Ovaj sastav će u okviru evropske turneje koja podrazumeva nastupe u Briselu, Amsterdamu, Berlinu, Istanbulu, Zagrebu i još nekim metropolama koncert održati u Zrenjaninu.
Organizatori ove svirke su zrenjaninski Kulturni centar i Banathardkor zadruga, a koncert će biti održan 11.marta 2008.u velikoj Sali Kulturnog centra.
Cena karte je 350 dinara, početak svirke je najavljen za 21h, a domaća podrška Kultur Shocku će biti bend Pičvajz iz Kule. Ulaznice će se za desetak dana naći u prodaji na blagajni Kulturnog centra Zrenjaninu (kod Grčića), možda i u Klupčetu, a zasigurno i u objektima Bilet servisa u Novom Sadu i Beogradu.
Kultur Shock su smešteni u Sjedinjenim američkim državama, u Sietlu, ali ovaj bend zapravo predstavlja multietničku atrakciju. Naime, pevač je Bosanac, Srđan Đevđelić aka. Gino Banana, violinista i bubnjar su Amerikanci Matty Noble i Chris Stromquist, basista je Masa Kobayashi iz Japana, jednu gitaru svira Val Kiossovski iz Bugarske, a za drugu gitaru i buzuki zadužen je Hrvat Mario Butković.
Kultur Shock sviraju mešavinu romske, japanske i tradicionalne balkanske muzike pomešane za pankom i metalom.
Do sada su objavili albume „Live In Amerika“ 1999. (Pacific Records)”, “FUCC The INS“ 2001. (Kool Arrow)”, “Kultura-Diktatura“ 2004. (Kool Arrow) i aktuelni “We Came to Take Your Jobs Away“ October 12, 2006 (Kool Arrow).
Više o bendu: http://www.myspace.com/kulturshock
p.s. ljudi su hteli da nastupe u Bg ali su im u SKC-u rekli da ovde niko nije čuo za njih.
Širom sveta poznati bend Kultur Shock će po prvi put u karijeri nastupiti u Srbiji. Ovaj sastav će u okviru evropske turneje koja podrazumeva nastupe u Briselu, Amsterdamu, Berlinu, Istanbulu, Zagrebu i još nekim metropolama koncert održati u Zrenjaninu.
Organizatori ove svirke su zrenjaninski Kulturni centar i Banathardkor zadruga, a koncert će biti održan 11.marta 2008.u velikoj Sali Kulturnog centra.
Cena karte je 350 dinara, početak svirke je najavljen za 21h, a domaća podrška Kultur Shocku će biti bend Pičvajz iz Kule. Ulaznice će se za desetak dana naći u prodaji na blagajni Kulturnog centra Zrenjaninu (kod Grčića), možda i u Klupčetu, a zasigurno i u objektima Bilet servisa u Novom Sadu i Beogradu.
Kultur Shock su smešteni u Sjedinjenim američkim državama, u Sietlu, ali ovaj bend zapravo predstavlja multietničku atrakciju. Naime, pevač je Bosanac, Srđan Đevđelić aka. Gino Banana, violinista i bubnjar su Amerikanci Matty Noble i Chris Stromquist, basista je Masa Kobayashi iz Japana, jednu gitaru svira Val Kiossovski iz Bugarske, a za drugu gitaru i buzuki zadužen je Hrvat Mario Butković.
Kultur Shock sviraju mešavinu romske, japanske i tradicionalne balkanske muzike pomešane za pankom i metalom.
Do sada su objavili albume „Live In Amerika“ 1999. (Pacific Records)”, “FUCC The INS“ 2001. (Kool Arrow)”, “Kultura-Diktatura“ 2004. (Kool Arrow) i aktuelni “We Came to Take Your Jobs Away“ October 12, 2006 (Kool Arrow).
Više o bendu: http://www.myspace.com/kulturshock
p.s. ljudi su hteli da nastupe u Bg ali su im u SKC-u rekli da ovde niko nije čuo za njih.
уторак, 4. март 2008.
ANARCHIST SUPERSTAR
U magazinu Rolling Stone br. 1044 (na naslovnici je Johnny Depp) izašao je članak o životu i (nasilnoj) smrti poznatog anarhiste Brada Willa. Vrlo neobična i zastrašujuća priča o tome kako je ovaj borac protiv političke i ekonomske nepravde i novinarski gerilac skončao svoj život u 36toj godini života.
Priznajem da nikada nisam čuo za njega, sramotna istina o nepoznavanju moderne kontra kulture...što možda nije neobično s obzirom na konstantno „događanje istorije“ na ovim prostorima ali nije opravdanje. Naročito u današnje vreme kada su putem interneta informacije svake vrste postale dostupne i lako razmenjive.
Elem, evo članka: http://www.crimethinc.com/blog/2008/01/18/brad-will-in-rolling-stone/
Moderna tehnologija je kao stvorena za revoluciju, podaci stižu neverovatnom brzinom, teško je bilo šta sakriti. Jedino što većinu u stvari nije briga...
Brad Will ima mnogo sledbenika. Ovde kod nas teško da bi mogao da računa na razumevanje osim u onom delu koji se tiče borbe protiv bušizma i multinacionalki. Naša neobična, iskrivljena stvarnost za rezultat ima da ultradesnica veliča ultralevičare, da nacisti čitaju Noama Čomskog, a nacionalisti nose majice sa Cheom i slušaju Manu Chao. Kanda smo neke lekcije preskočili?
Odgledali Gone Baby Gone...i oduševili se. Konačno pravi film! Ben Affleck bi, što se mene tiče, mirne duše mogao da batali glumu zauvek i nastavi da se bavi režijom pošto očito ima opasan nerv za to.Predložak za film je roman briljantnog američkog pisca Dennisa Lehanea (Mystic River) o kome će se još čuti kada Scorcese naredne godine završi ekranizaciju njegovog romana Shutter Island - objavljenog i kod nas kao Zatvoreno ostrvo. Lehane ima samo 42 godine i već ga smatraju klasikom žanra.
Priznajem da nikada nisam čuo za njega, sramotna istina o nepoznavanju moderne kontra kulture...što možda nije neobično s obzirom na konstantno „događanje istorije“ na ovim prostorima ali nije opravdanje. Naročito u današnje vreme kada su putem interneta informacije svake vrste postale dostupne i lako razmenjive.
Elem, evo članka: http://www.crimethinc.com/blog/2008/01/18/brad-will-in-rolling-stone/
Moderna tehnologija je kao stvorena za revoluciju, podaci stižu neverovatnom brzinom, teško je bilo šta sakriti. Jedino što većinu u stvari nije briga...
Brad Will ima mnogo sledbenika. Ovde kod nas teško da bi mogao da računa na razumevanje osim u onom delu koji se tiče borbe protiv bušizma i multinacionalki. Naša neobična, iskrivljena stvarnost za rezultat ima da ultradesnica veliča ultralevičare, da nacisti čitaju Noama Čomskog, a nacionalisti nose majice sa Cheom i slušaju Manu Chao. Kanda smo neke lekcije preskočili?
Odgledali Gone Baby Gone...i oduševili se. Konačno pravi film! Ben Affleck bi, što se mene tiče, mirne duše mogao da batali glumu zauvek i nastavi da se bavi režijom pošto očito ima opasan nerv za to.Predložak za film je roman briljantnog američkog pisca Dennisa Lehanea (Mystic River) o kome će se još čuti kada Scorcese naredne godine završi ekranizaciju njegovog romana Shutter Island - objavljenog i kod nas kao Zatvoreno ostrvo. Lehane ima samo 42 godine i već ga smatraju klasikom žanra.
понедељак, 3. март 2008.
SANJAO SAM NOĆAS DA TE LEMAM
Ne mogu se pohvaliti da sam imao previše sreće kada sam birao šta ćemo gledati na ovogodišnjem Festu. U petak smo imali polovičan uspeh, prvo je dokumentarni film "Hevi metal selo" izmamio dosta osmeha u prepunom DKC-u. Lep primer miroljubive trodnevne koegzistencije meštana jednog nemačkog seoceta i hordi naizgled surovih metalaca tokom održavanja hevi metal festivala.
Drugi film tog dana "Ti što živiš" je bio daleko manje prijemčiv. Sastavljen iz niza relativno nepovezanih scena, ponekad apsurdno duhovit, ponekad zamoran, nije baš predstavljao pravi izbor za predponoćnu projekciju....
Subota veče je donela još nebuloznije delo "Pomozi mi erose", autora koji je izgleda previše gledao filmove Vong Kar Vaja...ali nije najbolje savladao lekciju pa bi ovaj film bio ok da je trajao 30tak minuta. Ako ste fetišista zgodnih Kineskinja pogledajte ga...svi ostali - preskočite.
I na kraju "Svini Tod" u nedelju popodne...hm, Tim Barton bi mogao da napravi i malo drugačiji film...a ne samo da se kreće unutar svog (vrlo uskog) zabrana. Režija je odlična, scenografija savršena, baš kao i gluma svih aktera ali nešto tu jako zamara i nakon sat vremena hvatao sam sebe kako gubim fokus na film i počinjem da razmišljam o sutrašnjim obavezama. Edvard Makazoruki je trebao da uđe u sobu za montažu i skrati film za pola sata.
A onda veče iz američkih filmova - otišli smo na kuglanje u Koloseum u Zemunu. E to je stvarno bilo zabavno. Naročito jer pojma nemamo, ali ima prostora za napredovanje.
Noćas sam sanjao Velju Ilića. Verovatno pod utiskom emisije na nekoj ruralnoj televiziji koju sam juče video, a u kojoj je isti orgijao. U 10tak minuta koliko smo izdržali on je najavio da će "ugaziti" Dinkića, rekao da neće da se bavi "narkomančićem" Čedom (a onda sledećih 7 minuta vređao istog i njegove glasače), hvalio Obraz, Dveri i slične fašističke organizacije, pravoslavlje mu je svetinja odvajkada, izjavio kako bi "samo da mu neko kaže" (ko?) otišao i poginuo za Kosovo koje ne bi menjao nizašta. Sve ovo ispričano je klasičnim "narodskim" stilom (na koji debela izblajhana voditeljka doživljava serijske orgazme). V.I. uvek izgleda i zvuči kao da ima nekoliko promila alkohola u krvi, a pošto ga valjda nikad nisam duže slušao sada sam shvatio jezivu činjenicu da je ovaj kabadahija u suštini polupismen i priglup. Koštunica u svom ludilu i Toma u svom zlu imaju određeni sistem, deluju kao ozbiljniji igrači i nikako nisu glupi. Dimenzije Veljine gluposti, primitivizma i prostakluka su epske. A to nas opet vraća našoj bedi. Ovakvim likovima mesto je na poziciji kafanskog siledžije, a ne u vrhu vlasti. Ali to nije njegova zasluga/krivica već svih Tadića, Đelića, Dinkića, Đilasa i svih ostalih, navodno "finih i kulturnih" koji se, kao, gnušaju Velje, a sede sa njim i istoj vlasti. Velja sve ovo priča i u njihovo ime.
Da li treba da naglašavam da sam se probudio sa glavoboljom kao nakon teškog pijanstva? Velja je štetan čak i u snovima.
Drugi film tog dana "Ti što živiš" je bio daleko manje prijemčiv. Sastavljen iz niza relativno nepovezanih scena, ponekad apsurdno duhovit, ponekad zamoran, nije baš predstavljao pravi izbor za predponoćnu projekciju....
Subota veče je donela još nebuloznije delo "Pomozi mi erose", autora koji je izgleda previše gledao filmove Vong Kar Vaja...ali nije najbolje savladao lekciju pa bi ovaj film bio ok da je trajao 30tak minuta. Ako ste fetišista zgodnih Kineskinja pogledajte ga...svi ostali - preskočite.
I na kraju "Svini Tod" u nedelju popodne...hm, Tim Barton bi mogao da napravi i malo drugačiji film...a ne samo da se kreće unutar svog (vrlo uskog) zabrana. Režija je odlična, scenografija savršena, baš kao i gluma svih aktera ali nešto tu jako zamara i nakon sat vremena hvatao sam sebe kako gubim fokus na film i počinjem da razmišljam o sutrašnjim obavezama. Edvard Makazoruki je trebao da uđe u sobu za montažu i skrati film za pola sata.
A onda veče iz američkih filmova - otišli smo na kuglanje u Koloseum u Zemunu. E to je stvarno bilo zabavno. Naročito jer pojma nemamo, ali ima prostora za napredovanje.
Noćas sam sanjao Velju Ilića. Verovatno pod utiskom emisije na nekoj ruralnoj televiziji koju sam juče video, a u kojoj je isti orgijao. U 10tak minuta koliko smo izdržali on je najavio da će "ugaziti" Dinkića, rekao da neće da se bavi "narkomančićem" Čedom (a onda sledećih 7 minuta vređao istog i njegove glasače), hvalio Obraz, Dveri i slične fašističke organizacije, pravoslavlje mu je svetinja odvajkada, izjavio kako bi "samo da mu neko kaže" (ko?) otišao i poginuo za Kosovo koje ne bi menjao nizašta. Sve ovo ispričano je klasičnim "narodskim" stilom (na koji debela izblajhana voditeljka doživljava serijske orgazme). V.I. uvek izgleda i zvuči kao da ima nekoliko promila alkohola u krvi, a pošto ga valjda nikad nisam duže slušao sada sam shvatio jezivu činjenicu da je ovaj kabadahija u suštini polupismen i priglup. Koštunica u svom ludilu i Toma u svom zlu imaju određeni sistem, deluju kao ozbiljniji igrači i nikako nisu glupi. Dimenzije Veljine gluposti, primitivizma i prostakluka su epske. A to nas opet vraća našoj bedi. Ovakvim likovima mesto je na poziciji kafanskog siledžije, a ne u vrhu vlasti. Ali to nije njegova zasluga/krivica već svih Tadića, Đelića, Dinkića, Đilasa i svih ostalih, navodno "finih i kulturnih" koji se, kao, gnušaju Velje, a sede sa njim i istoj vlasti. Velja sve ovo priča i u njihovo ime.
Da li treba da naglašavam da sam se probudio sa glavoboljom kao nakon teškog pijanstva? Velja je štetan čak i u snovima.
недеља, 2. март 2008.
BARSELONA
Veliki benefit posla kojim se bavim su česta putovanja. Ok, nije to uvek tako lako, ima tu dosta maltretmana, vožnje do Sofije/Zagreba i nazad u jednom danu, dešavalo se da vežem nekoliko putovanja pa da nisam siguran u kom sam se gradu probudio...ali sve su to realno nebitne zamerke u poređenju sa divnom šansom da "vidim sveta".
Ovo je bio moj drugi boravak u Barseloni...gradu koji očarava, ali bez preterivanja. I prvi put i sada bio sam fasciniran izgledom grada, atmosferom, estetikom života, svakovrsnom ponudom...
Prvo vam u oči upadne prelepa arhitektura. Stari centar grada je poslovično lep, uske uličice, mali trgovi, kafei i restorani...ali i noviji delovi su divni. Zgrade stare svega par godina savršeno su uklopljene u ambijent, svaka predstavlja arhitektonsko remek delo. Staro i novo se domišljato prožimaju, bulevari su široki ali sa dosta prostora za pešaka, puno zelenila, klupa za odmor...grad je čist, a saobraćaj relativno dobro organizovan.
Barselona nije prevelika, negde je veličine Beograda ali je neuporediva ne samo sa njim već i sa bilo kojim gradom na svetu. Zaista izgleda kao dobro mesto za život. Kažu da se ovde dosta radi, rezultati su vidljivi i Katalonija je prilično bogata oblast. U odnosu na Madrid ovde se ipak manje izlazi i živi na ulici, Madrid je vibrantniji, življi ali i znatno veći (skoro 5 miliona ljudi). Barselona je sva u umetnosti, modernoj arhitekturi neobičnih oblika. Gaudi je ikona ali se nije ostalo na njemu već se ide dalje.
Velika prednost Barse je i to što izlazi na more. Dugačka peščana plaža je leti verovatno krcata ljudima, ali to nije jedino što su od mora iskoristili. Luka je jedno od najživljih mesta u gradu, premošćena mostićima, načičkana lokalima, bioskopima i tržnim centrima uvek je prepuna ljudi i tu vlada sjajna atmosfera.
Stići do Barselone i uopšte Španije je relativno komplikovano...naime, ne postoje direktne avio linije pa se mora presedati što znatno podiže cenu putovanja. Uz standardne vizne probleme to je bitan razlog da se srpski jezik retko čuje tamo.
Mada sam imao jako malo slobodnog vremena ipak sam stigao da "ukradem" nekoliko sati za slobodnu šetnju i tako su nastale sličice koje vidite. Vreme mi nije bilo baš naklonjeno, kiša je pala nakon mesec dana ali je bilo toplo (+14, u odnosu na tadašnjih -8 u Beogradu) pa je šetnja bila uspešna. Znam da ako želim da upoznam grad moram da imam mnogo više slobodnog vremena ali i ovaj komadić te lepe stvarnosti mnogo znači. Naročito kad dodam da sam tamo stigao 17. februara uveče i što sam već 18tog prvo sa tamošnjim kolegama pričao na političke teme. Onaj grozan pritisak u želucu i nervoza su me pratili tih par dana u možda najlepšem gradu na svetu. Čudo je kako na samo par sati leta odavde sve izgleda mnogo drugačije.
Ovo je bio moj drugi boravak u Barseloni...gradu koji očarava, ali bez preterivanja. I prvi put i sada bio sam fasciniran izgledom grada, atmosferom, estetikom života, svakovrsnom ponudom...
Prvo vam u oči upadne prelepa arhitektura. Stari centar grada je poslovično lep, uske uličice, mali trgovi, kafei i restorani...ali i noviji delovi su divni. Zgrade stare svega par godina savršeno su uklopljene u ambijent, svaka predstavlja arhitektonsko remek delo. Staro i novo se domišljato prožimaju, bulevari su široki ali sa dosta prostora za pešaka, puno zelenila, klupa za odmor...grad je čist, a saobraćaj relativno dobro organizovan.
Barselona nije prevelika, negde je veličine Beograda ali je neuporediva ne samo sa njim već i sa bilo kojim gradom na svetu. Zaista izgleda kao dobro mesto za život. Kažu da se ovde dosta radi, rezultati su vidljivi i Katalonija je prilično bogata oblast. U odnosu na Madrid ovde se ipak manje izlazi i živi na ulici, Madrid je vibrantniji, življi ali i znatno veći (skoro 5 miliona ljudi). Barselona je sva u umetnosti, modernoj arhitekturi neobičnih oblika. Gaudi je ikona ali se nije ostalo na njemu već se ide dalje.
Velika prednost Barse je i to što izlazi na more. Dugačka peščana plaža je leti verovatno krcata ljudima, ali to nije jedino što su od mora iskoristili. Luka je jedno od najživljih mesta u gradu, premošćena mostićima, načičkana lokalima, bioskopima i tržnim centrima uvek je prepuna ljudi i tu vlada sjajna atmosfera.
Stići do Barselone i uopšte Španije je relativno komplikovano...naime, ne postoje direktne avio linije pa se mora presedati što znatno podiže cenu putovanja. Uz standardne vizne probleme to je bitan razlog da se srpski jezik retko čuje tamo.
Mada sam imao jako malo slobodnog vremena ipak sam stigao da "ukradem" nekoliko sati za slobodnu šetnju i tako su nastale sličice koje vidite. Vreme mi nije bilo baš naklonjeno, kiša je pala nakon mesec dana ali je bilo toplo (+14, u odnosu na tadašnjih -8 u Beogradu) pa je šetnja bila uspešna. Znam da ako želim da upoznam grad moram da imam mnogo više slobodnog vremena ali i ovaj komadić te lepe stvarnosti mnogo znači. Naročito kad dodam da sam tamo stigao 17. februara uveče i što sam već 18tog prvo sa tamošnjim kolegama pričao na političke teme. Onaj grozan pritisak u želucu i nervoza su me pratili tih par dana u možda najlepšem gradu na svetu. Čudo je kako na samo par sati leta odavde sve izgleda mnogo drugačije.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
